10 sep

Andrea Jovanović, ŽENE NI NA NEBU NI NA ZEMLJI

Tekst je u nešto skraćenoj verziji objavljen u kulturnom dodatku Politike 3.septembra 2016, pod naslovom Zašto žene idu u crkvu

 

ŽENE NI NA NEBU NI NA ZEMLJI

Andrea Jovanović

 

Žena u Srbiji danas kuva, čisti i pere bivajući razapeta između dva spasilačka pokreta – pravoslavlja i liberalnog feminizma. Svaki od njih pretenduje da je njegov recept o tome kako život žene treba da izgleda upravo onaj ispravni, koji će joj olakšati Isusove muke i od nje načiniti „pravu ženu“. Pravoslavna crkva propisuje različita ograničenja na modele ženskog ponašanja i promoviše figuru žene kao skromne, brižne i ćutljive majke. Raznovrsne feminističke organizacije kritikuju crkvenu poziciju, zastupajući zapadnjački model uloge žene i specifično evrocentrično razumevanje ravnopravnosti polova.

Direktni sukobi ove dve pozicije bili su učestaliji i vatreniji tokom devedesetih, kada se može reći da je crkva igrala znatno važniju ulogu u političkom životu Srbije nego danas. I tokom dvehiljaditih, feministkinje, a posebno uočljivo – organizacija Žene u crnom, posvećivale su temi „žene u pravoslavlju“ određeni prostor na svojim konferencijama ili u naučnim zbornicima. Konačno, krajem juna ove godine, na Filozofskom fakultetu u Nišu organizovana je međunarodna naučna konferencija posvećena temi religije i roda.

 

I dok crkveni zvaničnici drže često otrovne govore o ženskoj prirodi i nameću svoje retrogradne poglede, liberalne feministkinje agresivno brane ženu kao samostalnu preduzetnicu, spremnu da jednako kao i muškarac gazi po svetu kako bi ostvarila svoje ciljeve. Prvi je pozivaju da se okani sebe i posveti mužu i porodici, druge od nje zahtevaju da se „odrekne boga“ i prigrli vrednosti vrlog novog sveta.

Iako je jasno da interesovanje za sukob ovih interpretacija o tome šta je „idealna žena“ ne splašnjava, kada se uđe u obimnu literaturu (bili to „sveti spisi“ ili prosvećujući feministički zbornici), posebno jeuočiljivo da se obe strane temom bave držeći se zvaničnih crkvenih propovedi, bilo tako što ih brane bilo tako što ih kritikuju. Negde na raskršću ovih sukobljenih pozicija o (ne)ispravnosti „svetog slova“, nalazi se „obična“ žena. O njoj kao takvoj se najmanje govori, i ona najmanje ima prava dagovori. U ovom destruktivnom ratu o tome šta žena treba da bude, nijedna strana se ne pita zašto žene danas u Srbiji „idu u crkvu“?

I crkvenjaci i feministkinje na ženu gledaju kao na svojevrsnu tabulu rasu, prazno platno na koje treba da upišu apstraktne vrednosti putem kojih će ona zatim organizovati svoj život. Svakodnevnica i izazovi s kojima se suočavaju žene u Srbiji ne zanimaju mnogo ova dva arbitra. Praktični načini na koje žene integrišu veru u svoj život, ukoliko je ispovedaju, i svoje (ne)feminističke poglede, ostaju po strani u ovoj računici.

Žene vernice danas u Srbiji nisu tek omađijana ili zaostala skupina, koja bespogovorno prati naloge verskih poglavara. Način na koji će se određeno religijsko pravilo usvojiti izmešan je s brojnim drugim faktorima, uključujući i tradicionalne ženske metode da se izbore protiv pravila koje im uskraćuju mogućnosti. Jedan od takvih primera je svakako čuveno pitanje prava na abortus, koji se iz crkvene perspektive tretira kao „čedomorstvo“ i po mnogima zaslužuje smrtnu kaznu. U stvarnosti, međutim, ženama mnogo veći problem predstavlja cifra koju moraju da izdvoje za ovu medicinsku intervenciju od onoga šta propisuje crkva. Liberalne feministkinje ovde im nisu od pomoći, budući da, iako na načelnom nivou zagovaraju pravo na abortus, one se istovremeno zalažu za ekonomske mere kojima se sve većem broju žena ukida pravo na besplatnu medicinsku negu, a cena abortusa, čak i u slučaju imanja zdravstvenog osiguranja, samo raste.

Druga stvar, u vezi sa ovim, jeste da agresivan liberalni feministički pristup nije osetljiv na načine na koje se žene nose s crkvenim zabranama i često ih odbacuje zajedno s njihovim uopštenim religijskim stavovima kao zaostale. Dobar primer je poštovanje koje pravoslavlje ukazuje majkama, a koje žene često koriste u svojoj borbi za uočavanje činjenice da rad u kući nije nešto podrazumevajuće i da se on treba ceniti. Radi se o tome da kapitalizam brigu majke pripisuje njenoj prirodi i vidi je kao puku nužnost. Paradoksalno, pravoslavlje, koje tu ulogu radije vidi kao „dužnost“, pruža prostor za svojevrsni otklon od naturalizacije „majčinskog posla“ i mogućnost da se taj rad bar i na ograničeni način prizna. Povlašćeno mesto koje majka ima u pravoslavnom svetu često se koristi kao mesto s kojeg ona može da vrši uticaj i izvestan prostor u kojem uvažava poštovanje od drugih članova porodice. Naravno da je ključno boriti se protiv toga da se žena svede na ulogu majke, ali ne treba zanemarivati da je ovaj njen položaj često mesto s kojeg se ona bori i koji može da upotrebi u emancipatorne svrhe.

Konačno, korisno bi bilo uvideti i da se pojedine religijske prakse direktno nadovezuju na „ovostrane“, svetovne potrebe žena. Žene danas po mnogim pitanjima traže pomoć od „crkve“, a ne od neke sekularne institucije.

Brojne društvene institucije su, naime, zatvorene ili propale kao posledica brutalne tranzicije u poslednje dve decenije. To je posebno uočljivo kada se pogleda situacija izvan većih gradova u Srbiji. Kulturni i omladinski centri, bioskopi i pozorišta, gotovo da nigde više ne postoje. Mesta okupljanja zajednice uglavnom se svode na kafane i – crkve.

Religijske institucije su tako postale centri za socijalizaciju, mesta za razmenu iskustava. Crkve su prostor u kome žene pronalaze ono što im je na drugom mestu uskraćeno. Uočljiva je, na primer, uloga lokalnog sveštenika kao svojevrsnog savetodavca, ako ne i psihijatra ili lajf kouča. Žene od sveštenika traže pomoć, smernice ili samo utehu. Izolovanost u privatnom životu često ih sprečava da o svojim problemima javno govore, dok su državne službe, koje bi bile nadležne za to, retko gde dostupne. Privatna pomoć psihijatra je, pored toga što još uvek važi za tabu, preskupa u Srbiji.

Uočljiva je i sve veća uloga alternativne medicine u manastirima. Ovde ne mislim na osvštane proizvode ili pomoć u molitvi, već na različite biljne preparate pravljene po tradicionalnim ženskim recepturama. Lekovitost ovih napitaka često nije zvanično potvrđena, ali u situaciji u kojoj žene i po šest meseci čekaju red za mamografiju, odluka da u međuvremenu pokušaju nešto drugo ne može da se nazove religijska iracionalnost. Stopa smrtnosti žena obolelih od karcinoma u Srbiji jedna je od najvećih u Evropi, a crkva nudi neke odgovore, ma koliko oni bili nedovoljni.

Žene u Srbiji većinom doživljavaju liberalne feminističke vrednosti kao nametnute sa zapada, nešto što im je strano, a crkvene propovedi kao zahteve koji se mogu zaobići ili tek delimično primeniti. Da bi se razumeo odnos žena u Srbiji prema pravoslavlju, potrebno je poći od problema koji su utkani u njihovu izvornu, suštinski feminističku borbu.

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »