13 jul

Vuk Vuković_Lenjin i politička intervencija – smemo li da pobedimo?

I

„…jer mi ne možemo ići napred ako definitivno ne likvidiramo taj period.“[2]

Hteo bih da počnem sa jednim prilično autobiografskim zapažanjem čija je funkcija da pojasni nastanak teksta koji se nalazi pred vama. On se oslanja na tekst koji sam u formi izlaganja (pod imenom „Lenjin – priroda političke intervencije“) predstavio na osmom ciklusu Uvoda u radikalne teorije. Međutim, ovo oslanjanje je samo delimično.[3] Pokušao sam da od ovog teksta napravim ne samo proširenu i poboljšanu verziju prethodnog, već i da samu temu obradim na drugačiji način. Naime, u međuvremenu sam shvatio da tema zahteva drukčiji pristup, pa čak i zaključak, jer je sâmo predavanje bilo u jednom smislu ograničeno. Moglo bi se reći da se ne radi se o izostanku važnih tema, nego o nameri koju je trebalo ostvariti. Ukratko, zaključak teksta je glasio da nema prave (marksističke) teorije bez masovne organizacije. Bivajući nezadovoljan ovim zaključkom, nakon što sam uvideo njegovu neispravnost, koristim ovu priliku da ispravim zaključak, doradim ona mesta u tekstu koja mi se sada čine „tankim“ kao i da analizu zasnujem na drukčijim pretpostavkama. Cilj mi je da sada na celovitiji način ukažem na relevantnost i aktuelnost ove teme za savremenu levu politiku. Napokon, ovo opredeljenje ima za posledicu i to da je nekim delovima posvećeno manje pažnje.

Zašto zaključak nije valjao? Rekao bih da je zapravo prilično lako uvideti da zaključak u kome se tvrdi da nema prave teorije bez masovne organizacije ima tri ozbiljna nedostatka.

Prvo, pojam „prave teorije“ i sam je upitan. U prvobitnoj verziji, radi objašnjenja ovog pojma, poslužio sam se Lukačevom tezom o „konkretnoj analizi konkretne situacije kao vrhuncu prave teorije“.[4] Iako to zvuči jasno i nedvosmisleno na prvi pogled, može se postaviti niz pitanja koja se ne bi ticala samo te konkretne analize, već i konkretne situacije u kojoj bi ta „prava teorija“ trebalo da se konstituiše. Ranije sam se na ovom mestu koristio sledećim lancem argumenata: pošto su Lenjinove teorijske postavke u isto vreme uvek i strateške, a strategija nije strategija ako nema podlogu u vidu masovne organizacije koja će je i sprovesti u delo (u smislu da joj nedostaje finalni momenat realizacije na nekom polju borbe) – onda ne može biti ni „prave“ marksističke teorije bez masovne organizacije. Problem se najbolje vidi kada se postavi kontra-pitanje: da li je moguća marksistička teorija bez masovne političke organizacije? Odgovor je očigledan i istorija marksizma nam govori da je takva teorija moguća. Osim toga, odsustvo jasne definicije teorije je još jedan konstitutivni momenat u izvođenju ovakvog zaključka.

Drugi prigovor tezi o identitetu Lenjinovog teorijskog rada i njegove strategije se sastoji od toga da se ukaže kako Lenjinove teorijske postavke nisu uvek strateške. Njegove najrazrađenije postavke to jesu[5], ali se ovo ne može reći za sva razmatranja u Filozofskim sveskama ili postavke Materijalizma i empirio-kriticizma. Primera radi:

„Sve znanje potiče iz iskustva, iz osećaja, iz opažaja. To je tačno. Ali se postavlja pitanje da li objektivna realnost ‘pripada opažaju’, tj. da li je ona izvor opažaja? Ako jeste, onda ste vi materijalist. Ako nije, onda ste vi nedosledni i neminovno ćete doći do subjektivizma…“.[6]

„Zar je mogla za dve hiljade godina razvitka filozofije da zastari borba između idealizma i materijalizma… Između negiranja objektivne istine i njenog priznavanja?“.[7]

„I ovde Hegel u suštini ima pravo: vrednost je kategorija koja je ‘lišena materijala čulnosti’, ali je istinitija nego zakon potražnje i ponude. Samo, Hegel je idealist, otud glupost…“.[8]

Ove primere sam naveo kako bih pokazao da su u pitanju čisto teorijski uvidi (istorijskog) materijalizma.

S druge strane, čak i da njegove teorijske teze jesu uvek i isključivo strateške, što bi pretpostavljalo autora čiji su uvidi već uvek uobličeni u strategiju jedne masovne organizacije, dakle autora bez nedovršenih teza ili prvih, i samim tim nesigurnih i nesavršenih, koraka u neistraženi prostor politike i istorije (odnosno, političara-autora kakvog istorija ne poznaje), to nikako ne znači da je svako polje marksističke teorije manjkavo ukoliko nije strateško. Na osnovu ovakve analize moj raniji zaključak zvuči apsurdno. Revidirajući ovo stanovište, sada bih hteo da kažem da se pre radi o tome da je taj strateški momenat teorije karakteristična i možda čak genijalna odlika Lenjinove misli[9], nego da se svaka teorija mora prosuđivati iz perspektive strategije.[10] Tome u prilog ide i „prećutna“ ugrađenost nekih suštinski ne-strateških pretpostavki u Lenjinovu političku strategiju.[11] O ovoj problematici će biti više reči kasnije.

Treće, tom argumentu se može prigovoriti čak i standardna logička greška: jer ako nema strategije bez (marksističke) teorije, to ne znači da nema (marksističke) teorije bez strategije.

Prema tome, da rezimiram, sâmo izjednačavanje strategije i teorije kod Lenjina je problematično, jer prvo nije jasno na kakvu se teoriju misli, drugo, možemo pronaći teorijske tekstove koji nisu strateški i treće, ako strategija i ne može da postoji bez teorije, to ne dokazuje da važi i suprotno. Ovime hoću da teoriji povratim autonomiju koju sam joj ukinuo u svom prvom izlaganju. Pored toga, takav zaključak bi značio i da je izgradnja jedne opšte teorije istorijskog materijalizma nemoguća.

            Toliko o tome. Međutim, ono što ja držim najvećim delom odgovornim za ovakav zaključak jeste način na koji sam tada pokušao da sledim poznatu tehniku „savijanja štapa“. To u najosnovnijim crtama znači preterati, otići „predaleko“ u afirmaciji neke teze, kako bi se postigao željeni učinak koji se ne može postići jednostavnim zauzimanjem pozicije neke „zlatne sredine“, koja je možda i formalno ispravnija. Ipak, mislim da je štap u tom slučaju bio ili previše savijen, te da je „pukao“, ili je savijen u pogrešnom smeru. To je učinjeno iz određenih razloga, određenih ciljeva, vidljivih u celom izlaganju, a posebno u zaključku, koje sam mislio da je bitno postići i koje bih sada razjasnio. Cilj je bio zagovarati aktivizam savijanjem štapa na tu stranu, te pokušati da se kontrira (nepostojećoj, ali tada umišljenoj) tendenciji ka teoreticizmu, i to treba reći otvoreno. U tome se ogleda najveći problem sa zaključkom, a time i najjači motiv za pisanjem novog teksta. Naime, čak i da ostavimo prostora za tačnost tog zaključka (za koji svakako mislim da može da vodi zanimljivim razmišljanjima), on je u posebnim okolnostima predavanja (što će reći posebnim istorijsko-političkim okolnostima današnjice kod nas, u pogledu stanja i mogućnosti radikalne levice) završio na pogrešnom mestu. Potpuno sam svestan da se taj zaključak mogao protumačiti „aktivistički“, pa čak i da je takvo tumačenje bilo skoro neizbežno. Posebno opasan i potencijalno štetan rezultat koji bi takva argumentacija mogla da proizvede sastoji se u tome da taj zaključak – pre svega samom svom autoru, ali možda i drugima (ukoliko ne precenjujem domen tog rada) – veže ruke i stvori predstavu o tome da razvoj teorije mora da čeka tu masovnu organizaciju, da razvoju teorije nužno prethodi stvaranje takve organizacije, koje je samo pred-teorijsko ili čak ne-teorijsko. Baš naprotiv, verujem da je sva suština marksističke politike u tome da je ovakav razvoj događaja nemoguć, kao što ćemo videti i iz Lenjinovog pristupa istoj temi. Stvaranje jednog političkog subjekta koji nastupa sa pozicije proletarijata ne može se odvijati bez izuzetno razrađene i bogate marksističke teorije. O tome će biti više reči kasnije, a za sada neka stvar ostane na ovom očiglednom stavu. Čak i da se na površan način prizna ova međuzavisnost i preklapanje mišljenja i delovanja u polju klasne borbe, s obzirom na iskustvo i dosadašnju praksu na postojećoj levici, to bi odvelo samo deklarativnoj posvećenosti teoriji, bez ogromnog i najvažnijeg rada na njenom razrađivanju i produbljivanju. Mislim da je upravo u mogućnosti da se ovo i dogodi bila najveća opasnost mog ranijeg zaključka. Naposletku, da bi međuzavisnost teorije i prakse, odnosno strategije, bila više od pukog verbalnog gesta,t a međuzavisnost prvo mora da se specifikuje, a potom i da se pronađe i sprovede u realnim društvenim kretanjima koja joj daju konkretan, istorijski određen oblik. Hoću da kažem da je stav da „teorija i praksa idu zajedno“ ili da su „teorija i praksa nužno povezani“ besmislen ukoliko je postavljen ovako neodređeno, te da on zadobija svoje značenje tek u delatnosti koja je situirana u određenom vremenu na određenom mestu. Umesto da se navođenjem ovog gesla oslobodimo stvarnog problema i izazova pronalaženja ovog jedinstva, što se skoro po pravilu događa u postojećim aktivističkim krugovima, ono bi trebalo da se shvati kao poziv da se upustimo u njegovo stvarno rešavanje. Tek tu i tek tako može da se proveri značenje i istinitost ove postavke, kao i to da li akteri za koje se pitamo zaista postupaju po toj maksimi ili je u pitanju ipak samo ritualan gest. Paradoksalno, shvatanje te maksime je i sâmo teorijski uvid.

            Prema tome, insistiranje na tezi da nema prave teorije bez strategije, ukoliko se ne uzme u obzir ono što Altiser jednostavno, ali značajno sumira o vezi između taktike, strategije i teorije,[12] znači insistiranje na večitoj nedorečenosti, nedovršenosti, nedovoljnosti i trajnom tumaranju po trajno neosvetljenom prostoru društvene stvarnosti. Za takav politički projekat koji ne ceni i ne razume, pa time ni ne razvija ulogu teorije, može se slobodno reći da je unapred osuđen na propast.[13]

Istorija Lenjina i istorija lenjinizma[14]

Zapaziću odmah na početku da je korisno napraviti razliku između ove dve „istorije“, jer se pomoću nje mogu pronaći fundamentalni prelomni momenti u razvitku Lenjinove misli, momenti formativnih događaja u pogledu uticaja na ono što možemo da nazovemo lenjinizmom. Ti događaji su što istorijski, što teorijski.

No, pre toga, treba dati kratku skicu razvoja revolucionarne ruske misli pre doba u kome glavnicu političke borbe preuzimaju marksisti. Nakon dekabrističke pobune protiv carske vlasti iz 1825, u Rusiji se sve više razvija inteligencija pod idejnim uticajem dve struje. S jedne strane, to je nemačka klasična filozofija, a sa druge, francuski utopijski socijalizam u svojim varijacijama od sensimonizma do Prudona. Ta inteligencija, mahom potekla iz nižih društvenih klasa ili građanske klase, razvijala se u dve generacije, od kojih nam je druga ovde bitnija od prve (iako njoj pripada i Aleksandar Hercen). Po uticaju na revolucionarne struje u Rusiji, najznačajniji predstavnici druge generacije bili su Černiševski, Pisarev i Dobroljubov.[15] Ona je svojim radovima značajno uticala na nastanak predmarksističke revolucionarne organizacije Narodna volja, čiji su članovi izveli sedam pokušaja atentata na cara Aleksandra II, dok im to konačno nije pošlo za rukom. Iako je organizacija uglavnom razbijena nakon atentata, stvar se nije tu okončala: samo šest godina kasnije, pokušano je ubistvo Aleksandra III, u čemu je učestvovao Lenjinov stariji brat, zbog čega je ubrzo i obešen.

            Dakle, to je u grubim crtama bila politička sredina u kojoj su se stvarali prvi marksistički kružoci, u kojoj su se čitala najznačajnija dela marksizma i u koju je Lenjin stupio dolaskom u Sankt Petersburg 1894. godine. Naravno, već do tog trenutka su se stvari počele menjati u korist prvih ruskih marksista, ali je celokupna revolucionarna politika bila neodređena i dezorijentisana na dva načina: prvo, nije bilo nikakve strategije povezivanja marksističkih krugova i radničke klase koja se u to vreme još uvek nije konstituisala kao subjekat ruske situacije; drugo, nasleđe sensimonizma i prudonizma je s teorijske strane umnogome usporavalo razvitak marksističke teorije o ruskoj situaciji, što je onda i sâmo uticalo na pitanje subjektiviranja klase.

            Evo, uostalom, i šta sâm Lenjin kaže o „…stanj[u] u kome se nalazilo pitanje o socijalizmu u Rusiji kad su se ‘pojavili ruski marksisti’“[16]:

„Oni su počeli baš s kritikom subjektivnih metoda ranijih socijalista; ne zadovoljavajući se konstatacijom eksploatacije i osuđivanjem ove, oni su hteli da je objasne… oni su morali doći do zaključka da imaju posla s buržoaskom (kapitalističkom) organizacijom društvene privrede, koja nužno rađa eksproprijaciju [kolektivne svojine seljaštva] i ugnjetavanje masa. Njihov praktični program direktno je već određivalo to ubeđenje: on se svodio na to da se oni uključe u tu borbu proletarijata protiv buržoazije… Prirodno je da su socijaldemokrati obratili svu svoju pažnju i sve nade na tu klasu…“[17]

A šta se u to doba dešavalo sa „ranijim socijalistima“?

„…ruski, seljački socijalizam sedamdesetih godina, koji je ‘frktao’ na slobodu zbog njene buržoaznosti, koji se borio protiv ‘bistroglavih liberala’ koji su revnosno zataškavali antagonističnost ruskog života, i maštao o seljačkoj revoluciji, – potpuno se raspao i rodio… vulgarni sitnoburžoaski liberalizam…“[18]

Iz te istorijske perspektive treba gledati i prvo Lenjinovo značajno delo, nastalo 1894. godine, u kome nalazimo navedene pasuse.[19] Ono je suštinski polemičko, okrenuto razračunavanju sa „ranijim socijalistima“ i njihovim naslednicima koji su kritikovali ruske marksiste, i stoga je ono većinski teorijsko. Moralo se, dakle, diferencirati, trebalo je povući jasne linije između marksizma i stare tradicije, reafirmisati analitičku osnovu i snagu marksizma u ruskim uslovima. Prvi deo ovog Lenjinovog rada posvećen je upravo reafirmaciji materijalizma:

„Na koji je način Marks došao do te osnovne ideje? On je do nje došao putem izdvajanja iz raznih oblasti društvenog života – oblasti ekonomske, putem izdvajanja iz svih društvenih odnosa – odnosa produkcionih, kao osnovnih, primarnih, koji određuju sve ostale odnose… Materijalizam je dao potpuno objektivni kriterij, izdvojivši ‘produkcione odnose’ kao strukturu društva…“[20]

„Teorija se sastojala u tome da za ‘osvetljavanje’ istorije treba tražiti osnove ne u ideološkim, nego u materijalnim društvenim odnosima.“[21]

„Ali sva je stvar u tome što se Marks nije zadovoljio samo tim kosturom, što se on nije ograničio samo na ‘ekonomsku teoriju’ u običnom smislu, što je on – objašnjavajući strukturu i razvitak dane društvene formacije isključivo produkcionim odnosima – u isto vreme svugde i stalno ispitivao nadgradnje koje odgovaraju tim produkcionim odnosima, oblačio kostur u krv i meso.“[22]

Navodim ove pasuse u celini samo zato da bi se dala potpuna slika prirode ovog obračuna, odnosno slika nivoa na kome se on odigrava. Čak ni to nije sve, jer se neke ključne teze ove reafirmacije marksizma nalaze na mnogo mesta u tekstu. Dugo ušančena zabluda da je Lenjin svoj prvi doprinos marksizmu dao sa „Šta da se radi?“, osim što je pogrešna, vrlo je karakteristična – misliti da je njegov prvi, pa možda i najznačajniji, doprinos bio čisto organizacioni, usmeren na pronalaženje efikasnog oblika organizacije u vidu „konspiracije“, čvrste mreže profesionalnih revolucionara – i ništa više od toga – daje nam iskrivljenu sliku Lenjina kao suštinski pragmatičnog političara koji nije morao da se odmah na početku svog rada izbori sa pitanjima teorije, pitanjima statusa istorijskog materijalizma kao Marksovog metoda i njegovog značaja za ruske marksiste.[23] Uostalom, on sam o tome i govori:

„Može se čovek ne složiti sa Marksom, ali se ne može sporiti da je on potpuno određeno formulisao one svoje poglede koji su predstavljali ‘novinu’ prema ranijim socijalistima. Novina je bila u tome što su raniji socijalisti, da bi obrazložili svoje poglede, smatrali da je dovoljno pokazati ugnjetenost masa u savremenom režimu, pokazati prednost takvog uređenja u kome bi svaki dobijao ono što sam izradi… Marks je smatrao da je nemoguće zadovoljiti se takvim socijalizmom… on ga je naučno objasnio…“[24]

Ova polemika ne samo što ima teorijsku i istorijsku vrednost, nego je ona i danas, posle 120 godina, aktuelna po pitanju toga kakav je marksizam u svom načelu – da li je to marksizam „raskrinkavanja“, „razotkrivanja“, „pokazivanja ugnjetenosti masa“ ili je to marksizam naučnog objašnjenja, analize društvene formacije i pronalaženje onih čvorišta u određenoj situaciji koja će omogućiti svesni politički proboj (potpuno je poseban problem pitanje političke propagande, u kojoj se metod „raskrinkavanja“ može koristiti)?

Ove polemike koje je Lenjin vodio protiv kritičara marksizma, da zaključimo, važne su najpre zato što su i sâme konstitutivni momenat ruskog marksizma. Trebalo je „očistiti teren“ i postaviti nove osnove. U ono što će se kasniji razviti kao lenjinizam, ugrađena je ovakva praksa, praksa „čišćenja terena“ i polaganja, uslovno rečeno, novih osnova za dalji politički razvoj. Kažem uslovno, jer želim da naglasim da u pitanju nisu nove osnove u smislu uvođenja nemarksističkih pojmova i metoda u političku praksu – radi se o tome da su nove u onom smislu u kom predstavljaju korak dalje u okviru samog marksizma, a iz postojećeg stadijuma njegovog razvitka, u istorijskim situacijama gde smo suočeni sa pojavom novog, čemu prvo treba dati ispravno teorijsko objašnjenje i samim tim saznanje.

Sada bih samo kratko naznačio važnost Lenjinovog Razvitka kapitalizma u Rusiji, pošto je na osnovni uticaj tog rada ukazano odmah u uvodnom delu ovog teksta. Već je rečeno da je to prvorazredni primer posebne, genijalne odlike Lenjinove misli – novi teorijski zaključak, nakon što je poduprt analizom čitavog niza empirijskih podataka, razrađen  i objašnjen, primenjen na sve oblasti u okviru domena tog rada[25], u istom trenutku postaje glavni deo strateške odluke (napuštanje neodređenog koncepta „naroda“, utemeljenje proletarijata kao revolucionarne klase…) ruskih marksista, a ka pronalaženju organizaciono-taktičkih modusa za rad sa revolucionarnom klasom. Međutim, ono što nije rečeno jeste metod formiranja ove strateške odluke. Ona, dakle, nije donesena na osnovu već postojećih „modela“ koje bismo, pretpostavimo, već našli razrađene u političkim radovima Marksa i Engelsa, nju ne odlikuje jednostavno preuzimanje. Radi se o tome da, nakon što je izvršen bitan posao teorijskog razračunavanja i reafirmacije istorijskog materijalizma, prešlo se na izučavanje specifičnosti i posebnih, konkretnih odlika ruske situacije. To nije izvršeno onako kako se to ponekad zamišlja u filozofiji nauke, tj. prikupljanjem podataka za kojim strogo sledi formiranje neke „hipoteze“ o kojoj se ne sme govoriti pre empirijskog rada. S druge strane, nije ni u pitanju jednostavno „prilagođavanje“ teorijskog modela na osobenosti jedne društvene formacije ili njegovo prosto preuzimanje. U pitanju je treći put – sama teorija je na delu, ona „radi“ kroz saznavanje u čemu se sastoje te osobenosti i kako su one povezane s opštim procesima kapitala; sâmo to izučavanje specifičnosti je neodvojivo od rada istorijskog materijalizma kao teorije. Time se objašnjavaju i saznavaju protivrečnosti i glavne odlike, u ovom slučaju, ruske situacije: metod uranja u stvarnost istorije, da bi iz nje izašao kao ponovo konstituisan, on pronalazi istorijski determinisane oblike osnovnih protivrečnosti i procesa kapitalizma kao sistema da bi time povratno potvrdio njihovu (i svoju) fundamentalnost, primarnost i postojanje kao sistemakategorija marksističke teorije. Oni samo tako i mogu da se javljaju kao fundamentalni, iznova i iznova se određujući u istoriji. Pojava strategije kao nečega što sledi iz ovakvog procesa odlika je Lenjinovog političkog genija.

Međutim, nijedan od ova dva teksta ne uzimam kao događaje formativne za lenjinizam. Ja ih razmatram samo u onom smislu u kome oni polažu temelj za njegov dalji razvoj, a pritom se često previđaju. I teorijski obračun i rad metoda istorijskog materijalizma, malopre opisani, svojstvo su marksističke teorije, a Lenjin u tome nije ništa „slabiji“ nego Marks. Možemo reći sa izvesnim oprezom da su oni nužna ali ne i dovoljna pretpostavka lenjinizma,te da bez njih lenjinizam ne bi zadobio one tako posebne odlike, koje uprkos svojoj posebnosti ne narušavaju njegovo jedinstvo – situativnost, strateško usmerenje i teoriju avangarde.

II

„…proletarijat ne vodi rat protiv vladajuće klase zato što takav rat smatra pravednim.

Proletarijat vodi rat sa vladajućom klasom zato što, po prvi put u istoriji, želi da preuzme vlast…

Rat se vodi radi pobede, a ne radi pravde.“[26]         

Događaji formativni za lenjinizam su najpre događaji iz 1905. godine koji su kasnije često nazivani „generalnom probom Oktobarske revolucije“. Osim toga, i Prvi svetski rat i njegove posledice su duboko izmenile dotadašnji misaoni okvir u kome se kretao Lenjin, tj. okvir po kome je socijalistička revolucija trebalo da sledi nakon demokratske, odnosno građanske revolucije. Međutim, odlučio sam se da ovde ne sledim istorijski tok dešavanja (1905, Prvi svetski rat, revolucija…) jer bih time lišio tekst mogućnosti da se istaknu one osobine lenjinizma koje su teorijski i po svojoj aktuelnosti najvažnije.

Zato bih krenuo od pitanja vlasti, i to pre svega iz dva razloga. Prvo, u tom pitanju je sažeta differentia specifica lenjinizma u odnosu na dotadašnji razvoj političke teorije marksizma. Drugo, to pitanje je aktuelno danas u svetlu političkog razvoja levih snaga uopšte u poslednjih nekoliko godina, što se odnosi narazvitak i značajnu ulogu političkih formacija u Francuskoj, Nemačkoj i Grčkoj, kao i na procese u Južnoj Americi koji se odvijaju na drugačijem i korenitijem nivou. Pomenuti fenomeni su reaktualizovali pitanja vlasti, odnosa prema državi, parlamentarnog delovanja itd. Zato bi bilo od najveće važnosti da se, uprkos tome što osim u Južnoj Americi pitanje vlasti još uvek nigde nije zaoštreno (a da ne govorimo o situaciji u drugim zemljama), teorijski taj problem ponovo postavi i razjasni, čak i u onim zemljama gde takvo pitanje deluje suviše apstraktno i nevažno. Uprkos tome što je u pitanju jedan cilj, stav prema tom cilju znatno određuje sredstva, odnosno puteve i metode političke borbe, kao i celokupan pristup toj borbi. U kontekstu razvoja levice posle 2000. godine i jačanja praksi koje odustaju od projekta preuzimanja državne vlasti, kao i njihovog neuspeha da proizvedu bilo kakav značajan politički proboj, rešavanje problema vlasti nužan je preduslov za svaku novu levicu.

Iz toga sledi da su moguća dva pristupa vlasti na opštem nivou. Prvi, antiautoritarni, u vlasti i političkoj moći kao takvoj vidi izvor „zla“ i „otuđenja“, zbog čega revolucionarni subjekat ne treba ni da priđe državnoj vlasti, već da je „zaobiđe“ i ukine borbom na drugim mestima. Drugi, koji možemo nazvati vulgarnim državnim socijalizmom, u vlasti i političkoj moći kao takvoj vidi siguran temelj „novog društva“, ukoliko vlast preuzmu „prave snage“. Oba pristupa počivaju na istoj pretpostavci: vlast postoji kao takva. Treći put, za koji mislim da je odlika lenjinizma, odbacuje početnu pretpostavku i ne priznaje da vlast i moć postoje kao takvi, već da su u svakoj istorijskoj situaciji oni određeni širim društvenim (proizvodnim, političkim, ideološkim..) odnosima. Umesto odnosa između vlasti kao sadržaja i određene države kao forme u kojoj se ovaj sadržaj „materijalizuje“, reći ćemo da vlast postoji samo pod određenim istorijskim uslovima i u određenim odnosima, te da ti odnosi reprodukuju (državnu) vlast, a ona sama ima za cilj da reprodukuje njih. Analogija se može napraviti i sa proizvodnim snagama i odnosima proizvodnje – kao što proizvodne snage ne mogu da postoje „po sebi“, nezavisno od nekih odnosa proizvodnje, tako i vlast/moć ne može da postoji nezavisno od širih društvenih odnosa. Odatle potiče i dobro poznata teza o „razbijanju buržoaske državne mašinerije“ – proletarijat u činu revolucije ne može prosto preuzeti vlast (odnosno državni aparat), a da je u isto vreme u potpunosti ne izmeni, menjajući, kao nužan uslov, i same društvene odnose njene reprodukcije. To, naravno, na istorijskom planu ne znači da je svako preuzimanje vlasti od strane proletarijata ili njegovih predstavnika nužno povlačilo potpuno ukidanje svih tragova kapitalističke državne vlasti, tačnije, ukidanje odnosa dominacije nad proletarijatom, o čemu nam govori iskustvo stvarno postojećeg socijalizma. To iskustvo se zapravo najbolje i može analizirati trećim pristupom problemu vlasti koji nas upućuje na istraživanje dominantnih društvenih odnosa u stvarno postojećem socijalizmu kako bismo objasnili podređenu ulogu radničke klase u njemu.[27] On u isto vreme izbegava mistifikaciju (u vidu objašnjenja koja naginju „volji za moći birokratije i autoritaraca“) i teorijsko „proklizavanje“ na tom terenu, čemu su skloni anarhizam i pravci koji naginju prvom pristupu vlasti. Tu se po pravilu dalji razvoj, na primer, Sovjetskog Saveza ili neke druge socijalističke formacije objašnjava čisto idealistički i moralistički – odstupanjem od „ideje“, „izdajom“ i tome slično. Sâm Lenjin takav pristup reljefno ilustruje kritikujući određena ranija shvatanja:

„…[kod njih se] ne može govoriti čak ni o razvitku, nego samo o raznim skretanjima od ‘poželjnog’, o ‘defektima’ koji su se dešavali u istoriji usled… usled toga što ljudi nisu bili dovoljno pametni, nisu umeli da dobro shvate ono što zahteva ljudska priroda, nisu umeli da nađu uslove ostvarivanja tog razumnog poretka. Jasno je da osnovna Marksova ideja… u korenu potkopava taj detinji moral…“[28]

            Isti je problem i sa „antiautoritarnošću“: ne samo što se uzima da autoritet postoji kao takav i da je kao takav štetan, već se i mistifikuje problematika revolucionisanja svih društvenih odnosa.[29] Umesto toga, istorijski oblici nekapitalističkih država zahtevaju isto tako istorijsku analizu koja bi bila rukovođena načelima posmatranja razvitka društvene formacije, klasne borbe i klasnih odnosa radi pronalaženja uzroka podređenosti proletarijata.

            U tom smislu, lenjinistički odnos prema vlasti i moći sastoji se u pomenutom trećem pristupu, ali i spremnosti da se u konkretnoj političkoj borbi preuzme vlast radi uspešnog sprovođenja revolucionarnog preobražaja. Šta znači ta spremnost? Prvo, ona znači imati razrađenu teoriju i analizu odnosa snaga na svim instancama, poznavanje sopstvene snage i samim tim procenu mogućnosti za efektivno preuzimanje vlasti. Možemo da kažemo da je to uslov koji je obavezan na strani jedne partije levice. Međutim:

„Nije pitanje u ‘danu’ ustanka, niti u njegovom ‘momentu’ u uskom smislu. To će rešiti samo zajednički glas onih koji su u dodiru sa radnicima i vojnicima, s masama.“[30]

„Da bi uspeo, ustanak treba da se oslanja ne na zaveru, ne na partiju, nego na naprednu klasu… Ustanak treba da se oslanja na takvu prekretnicu u istoriji sve snažnije revolucije kad je aktivnost naprednih redova naroda najveća, kad su kolebanja u redovima neprijatelja… najjača… Sve ovo navodim, naravno, primera radi, samo za ilustraciju toga da niko… ne može ostati veran marksizmu… ako se prema ustanku ne odnosi kao prema veštini.“[31]

            Dakle, stvar nije samo u tome da preuzimanje vlasti zavisi isključivo od analize i procene partije, već da zavisi i od „političkog instinkta“, težnji i kapaciteta aktivnih delova radničke klase. Takva procena u odnosu na klasu i takvo delatno jedinstvo između ta dva elementa nemogući su bez postojanja široke i čvrsto organizovane partije, ali i bez vitalnog i integrativnog odnosa takve partije sa samom klasom.

III

„Ljudi stvarno uvereni u to da su pomerili nauku napred

zahtevali bi ne slobodu novih pogleda uporedo sa starim,

nego zamenu starih pogleda novim.“[32]      

Iz svega rečenog do sada sledi da bi trebalo zaključiti sa razmatranjem prirode takve partije i njenog odnosa sa radničkom klasom kao središnjim osloncem borbe. U suštini tog problema nalazi se pitanje intelektualaca i njihove uloge u političkoj borbi, tj. uloge u partiji levice. Ovde nema dovoljno prostora da se to detaljno razloži i da se izlože mogući stavovi po tom pitanju, ali se za sadašnje potrebe može reći da je problem intelektualaca najvažniji iz perspektive dinamike između spontaniteta i partije kao principa organizovanog vođenja političke borbe. Iz toga se ovde i sada mogu izvesti samo opšte teorijske implikacije te dinamike u njihovoj aktuelnosti. Pod tim mislim najviše na brojne rasprave o potencijalu manje ili više masovnih spontanih pokreta koji su zauzeli naročito bitno mesto u perspektivama levice od 2008. godine. Sa nekih pozicija dolazile su analize koje su u tim pokretima videle novi subjekt promena ili otpora, a upravo se u njihovoj spontanosti videla garancija snage i, uostalom, sprovođenja tih promena. Međutim, ako se razmatra uspeh tih pokreta, onda to mora da se radi na dva nivoa: prvo, treba priznati da oni nisu uspeli da proizvedu neki značajan proboj u političkom prostoru, u smislu omogućavanja širim slojevima da trajno učestvuju u odlučivanju ili da na njega utiču; i drugo, da uprkos tome nisu bili potpuno neuspešni, jer su se u javnosti neka pitanja ponovo pokrenula i postalo je moguće da se o njima raspravlja u jednom širem opsegu.

Ne treba potcenjivati potencijalnu snagu spontanih oblika klasne borbe, ali se u ograničenosti učinaka ovih pokreta ponovo pokazala važnost i nezamenljiva uloga organizovane i svesno političke sistemske kritike. Njena nezamenljivost se naročito pokazala onda kada su spontani pokreti počeli da se pojavljuju u većem broju nego pre, ali uprkos tome nije bilo nekih velikih uspeha u kontaktu sa najširim slojevima stanovništva i njihovom uključivanju u politiku onih koji tu kritiku sprovode. Zato bi takva sistemska politička kritika sa pozicija partije levice trebalo da to ima za svoj osnovni cilj. U tom aspektu su mnoge kritike sa pozicija levih grupacija do sada bile neuspešne, jer su bile nerazumljive većini stanovništva – bilo zbog toga što su bile apstraktne, bilo zbog toga što su sledile jednu (nametnutu, može se reći) logiku koja nije imala uspeha u proizvođenju realnih učinaka.

Pre nego što nešto više kažem o toj logici, treba pozicionirati mesto odakle dolazi ta kritika. U periodu u kome nema partije koja ima jaku, široku infrastrukturu i političku relevantnost, takvu kritiku mogu da proizvedu upravo intelektualci[33] – pokazalo se da spontani pokreti nisu uspeli da sami od sebe proizvedu artikulisanu kritiku uz predlaganje pozitivnih mera za rešenje određene situacije. Uporedo s tim, izražavali su nejasnu ideološku mešavinu koja je naizmenično išla ka jednom ideološkom težištu da bi zatim otišla ka drugom. Baš se u tome vidi druga važna funkcija sistemske kritike, ovog puta ne u pogledu dopiranja do najširih slojeva stanovništva (pa i same radničke klase), već u pogledu odnosa sa samim pokretima.

„Ali zašto – upitaće čitalac – spontani pokret, pokret koji ide linijom najmanjeg otpora, vodi baš gospodstvu buržoaske ideologije? Iz prostog razloga što je buržoaska ideologija po svom postanku kudikamo starija od socijalističke, što je svestranije razrađena, što raspolaže neuporedivo većim sredstvima za širenje.“[34]

Tako dolazimo do poznatog pitanja „unošenja svesti spolja“.[35] Činjenica je da su šanse spontanog razvitka sistemske političke kritike samo iz krila spontanih pokreta vrlo male, i to pre svega iz tri razloga. Prvo, tome doprinosi izolovanost marksističke teorije i njena nedostupnost velikom broju ljudi. Drugi važan faktor, u vezi sa prvim, jeste i krah stvarno postojećeg socijalizma i njegove posledice po mogućnost širenja marksizma. Naposletku, treći razlog je i samo razvodnjavanje marksističke teorije od strane mnogih levih grupacija koje nisu radile na tome da je dalje razvijaju i produbljuju, već su je kombinovale sa njoj stranim ideološkim elementima.[36] To su neke od okolnosti koje se moraju uzeti u obzir ako se razmatra aktuelnost ovog problema – a slobodno se može reći da je on ponovo relevantan, odnosno da se ponovo postavilo pitanje kako će se uskladiti politika raznih pokreta i politika buduće partije levice.

Ako se, prema tome, sagleda da s jedne strane postoji niz spontanih borbi (a one uvek postoje), a sa druge mogućnost da se proizvede artikulisana i dosledna sistemska kritika, onda nam to govori da je potrebno „ponovo“ uvesti marksističku teoriju spolja i to upravo putem takvih kritika. Međutim, da se vratim na jedan već pomenuti problem: problem logike koja je do sada bila unutrašnji princip funkcionisanja kritika sa pozicija levih grupa. Ukratko, išlo se na pasivno reagovanje na događaje čiju su važnost određivali ideološki aparati – ako bi neko pitanje bilo označeno kao „goruće“ u medijskom prostoru, odmah bi se uzimalo da je ono od zaista velike i trajne važnosti za najšire slojeve stanovništva. U tom smislu je takva logika nametnuta, jer su se prihvatala postojeća „pravila igre“ i samo se pasivno reagovalo, što nije proizvelo nikakav značajan učinak.

Ako se to prihvati kao pretpostavka, onda sledi da bi svaka nova kritika morala da usvoji drugačiju logiku. Tu logiku možemo provizorno nazvati „logikom struna“ – umesto reagovanja na one događaje i fenomene koje ideološki aparati ispostavljaju kao važne, kritika će biti efektivna ako pogodi one „strune“ koje će najviše rezonirati kod najširih slojeva. Naravno, ovako rečeno, to zvuči lako, ali posao pronalaženja baš onih „struna“ nije nimalo jednostavan. Međutim, kada se takva „struna“ pronađe, onda se otvara čitavo polje mogućnosti:

„…ceo politički život [je] beskrajan lanac od beskrajnog niza karika. Sva veština političara se i sastoji u tome da se nađe i da se čvrsto, čvrsto uhvati baš za onu kariku koja mu se najteže može izbiti iz ruku, koja je u datom momentu najvažnija, koja najviše garantuje onome kome je u rukama da će ovladati celim lancem.“[37]

To u punom smislu reči znači zahvatiti stvarnost jednom kritikom – znati koja je tačka-karika najbolja za iskorišćavanje, koja će dati najviše mogućnosti za politički rad i dalji proboj, za dalje širenje obima delatnosti i učestvovanje u svim mogućim oblicima borbe, sve s obzirom na ideološke osetljivosti jedne društvene formacije u određenom trenutku. Upravo na ovom mestu, kod pitanja toga ko treba da proizvodi ovakvu kritiku, ko će da zna sve ono što je važno za pronalaženje takvih „struna“, ko može da najbolje upozna ideološke osetljivosti, ko je subjekt proboja i čiji obim delatnosti treba proširiti, dolazimo do glavnog i poslednjeg pitanja: pitanja avangarde.

Tek s obzirom na prethodno rečeno može da se uputi na jednu definiciju avangarde. Ta definicija potiče originalno od Sen Simona, ali je ovde više uzimam kao ilustraciju, kao metaforu njene delatnosti nego kao pravu definiciju onoga što bi ona trebalo da bude. Sen Simon ulogu avangarde u stvaranju novog industrijskog društva vidi u pronalaženju puteva napretka, što je slično i shvatanju avangarde kao vojne formacije: dakle, u izviđanju puteva kojima se može ići. Upravo to „pronalaženje puteva napretka“ označava pronalaženje „karike koja najviše garantuje da će se ovladati celim lancem“, pronalaženje one najprodornije protivrečnosti ili sukoba koji omogućuje da se napreduje dalje, i to u nepoznato, u političkoj borbi. U tom smislu je primarna funkcija avangarde u izviđanju mogućih puteva, u pravljenju „karte“ političke borbe i upućivanja na puteve kojima treba da se ide da bi se ostvario zacrtani politički cilj.

Naposletku, do toga ne može da se dođe ako se nema ispravna i razrađena teorija, proverena u praksi, čijom se upotrebom mogu pronaći te ključne tačke.[38] U istorijskim okolnostima nastalim posle kraha stvarno postojećeg socijalizma, ponovnaizgradnja takve teorije može da se uporedi sa slikom koju daje Dekart u svojoj Raspravi o metodi:

„Ako se želi ponovo izgraditi kuća u kojoj se živi, nije dovoljno samo je srušiti, napraviti dogovore u vezi sa materijalom i graditeljima (ili se lično izveštiti u arhitekturi) i pažljivo napraviti planove; mora se takođe pronaći i neko mesto gde će se udobno živeti dok se odvijaju radovi… Stoga sam ja pronašao provizorni moral koji se sastoji od tri ili četiri maksime…“[39]

U tom smislu se može objasniti i posao revitalizacije marksističke teorije u tim novim uslovima. Bilo je opravdano, dok se taj projekat izvodio, privremeno „udobno živeti“ u nekim starijim, nerazrađenim teorijskim postavkama koje su omogućavale samo da se postoji i opstane dok se ne izvrši izvođenje osnovnih teza o novonastaloj situaciji. Međutim, glavni problem je nastao onda kada su privremene teorijske postavke postale stalne i kada se odustalo od samostalnog izvođenja i reaktuelizacije marksističke teorije. U tom smislu je to strano funkcijama avangarde, jer se nisu pronalazili novi putevi, nego se za stalno ostalo u ovim privremenim konstrukcijama.

Naposletku, svaka formacija koja teži da bude avangarda, da istražuje puteve i pronalazi ključna mesta klasne borbe, mora u isto vreme da bude situativna. To znači umeti prepoznati glavne osobine određene konjunkture i biti dovoljno fleksibilan kako bi se prilagodilo svakoj promeni odnosa snaga i pomeranju u pogledu „karika jednog lanca“. Situativnost tako više znači znati kad promeniti sopstvene metode u reagovanju na promenu u objektivnom poretku stvari, nego kako, jer poznavanje načina i toga čime bi trebalo zameniti dojučerašnje metode sledi iz onog odnosa koji je do sada bio zapostavljen, tj. odnosa vitalne i integrativne veze sa samom klasom. U tom smislu avangarda, ukoliko želi da postane i ostane avangarda, nikad ne bi trebalo da dozvoli da se otuđi od klase. Ako se taj odnos sa klasom izgubi, ona će ostati bez primarnog sredstva u istraživanju i pronalaženju puteva napred u političkoj borbi. Upravo znanje „stanja na terenu“ i kapaciteta sopstvene klase joj omogućava da zna kuda da traži, na osnovu kojih snaga i, naposletku, da zna da li je moguće da se tim putevima krene.

Tako biti avangarda, biti, u klasičnoj formulaciji, najnapredniji deo ne znači spoznatost nužnosti (socijalizma) u jednoj maloj grupi, već upravo suprotno: to znači spoznatost kontingentnosti u velikoj formaciji, znanje da politička borba najmanje zavisi od nekih istorijskih nužnosti.[40] Problem koji tek treba rešiti i koji tako čini primeren zaključak ovog teksta, kao podsticaj daljem teorijskom radu i praktičnoj delatnosti, jeste „problem transmisije“ – tačnije, problem prenošenja poruke, znanja ili političkih zaključaka ostalim delovima te velike formacije kojom bi avangarda trebalo da upravlja prema principima marksizma, kao i problem usvajanja i „prerade poruke“. Tako se čini da je najbolje završiti jednim upozorenjem, aktuelnim za naše vreme i našu situaciju: „ … svaki korak stvarnog pokreta važniji je nego tuce programa. Ponavljati te reči u epohi teorijske zbrke, to je isto što i pri susretu pogrebne povorke vikati: ‘dabogda i sutra nosili!’“[41]

 

 

 

 

 

 

 


[1]Dugujem veliku zahvalnost Andrei Jovanović i Aleksandru Stojanoviću, jer bi bez njihove pomoći u tekstu bilo mnogo više problematičnih, nejasnih i nedorečenih mesta, kao i kantovski (pre)dugih rečenica. Osim toga, i sami su učestvovali u razvijanju određenih ključnih teza i time poboljšali kvalitet teksta.

 

[2]Lenjin, V.I., „Šta da se radi?“, Izabrana dela, tom III, Kultura, Beograd, 1960, str. 225.

 

[3] Snimak celog predavanja se nalazi na adresi: http://www.youtube.com/watch?v=rNT0TT1Y6ek

 

[4] Lukač, Đerđ, Lenjin – studija o povezanosti njegovih ideja, BIGZ, Beograd, 1977, str. 54.

 

[5] Najpre mislim na uvide u vezi sa prirodom proizvodnih odnosa u tadašnjoj Rusiji – zaključak da su oni kapitalističkog tipa (predstavljen u njegovom delu Razvitak kapitalizma u Rusiji) se pretače u imperativ za radom na političkoj subjektivaciji radničke klase, umesto „naroda“ (kao neodređenog koncepta) koji je do tog doba dominirao u revolucionarnoj ruskoj misli. Kako i sam autor kaže u predgovoru drugom izdanju (kurziv – V.V.): „Analiza društveno-privrednog uređenja, a prema tome i klasne strukture Rusije, koja je data u ovom delu na osnovu ekonomskog ispitivanja i kritičke analize statističkih podataka, potvrđena je sada otvorenim političkim istupanjem svih klasa u toku revolucije. Potpuno se ispoljila rukovodeća uloga proletarijata. Pokazalo se i to da je njegova snaga u istorijskom kretanju neizmerno veća nego što je njegov udeo u ukupnoj masi stanovništva.“ (Lenjin, V.I., „Razvitak kapitalizma u Rusiji“,Izabrana dela,tom II, Kultura, Beograd, 1960, str. 13) Slično se može reći i za njegovu analizu imperijalizma koja istovremeno sadrži i delatni momenat.

 

[6]Lenjin, V.I., Materijalizam i empirio-kriticizam, Kultura, Beograd, 1948, str. 125.

 

[7]Isto, str. 128.

 

[8]Lenjin, V.I., Filozofske sveske, BIGZ, Beograd, 1976, str. 152.

 

[9]To ne znači da je ono uvek bilo bez greške, čemu u prilog govori i mnogo drugačiji zaključak koji Lenjin izvlači iz svoje analize, sumirane u prethodno navedenoj napomeni br. 3: „Na toj ekonomskoj osnovi revolucija u Rusiji neminovno mora biti, razume se, buržoaska revolucija. Ova postavka marksizma apsolutno je neoboriva.“ (Lenjin, V.I., „Razvitak kapitalizma u Rusiji“, Izabrana dela, tom II, Kultura, Beograd, 1960, str. 14)

 

[10]On sâm govori o tome kako treba baratati sa zaključkom analize iz Razvitka kapitalizma: „Ali treba umeti primenjivati tu postavku. Konkretna analiza situacije i interesa raznih klasa mora da služi za određivanje tačnog značenja te istine u njenoj primeni na ovo ili ono pitanje.“ Nav. delo, str. 14.

 

[11]„Na primer: …u prvoj fazi komunističkog društva (koje se obično naziva socijalizmom) ‘buržoasko pravo’ ne ukida se sasvim, nego samo delimično, samo srazmerno već dostignutom ekonomskom prevratu, tj. samo u odnosu na sredstva za proizvodnju… Socijalizam ih čini zajedničkom svojinom. (Lenjin, „Država i revolucija“, Izabrana dela, knjiga I, tom II, Kultura, Beograd, 1950, str. 211) Zar ne bismo sa lakoćom mogli da tvrdimo da je ovo teorijsko zapažanje koje se tiče statusa prava nasleđenog iz prethodne društvene formacije neizbežno ugrađeno u Lenjinovu strategiju?

 

[12]„A marksisti znaju da nijedna taktika nije moguća koja ne počiva na strategiji – i nijedna strategija koja ne počiva na teoriji…“ (Altiser, Luj, Za Marksa, Nolit, Beograd, 1971, str. 226)

 

[13] To ne znači da on ne može da postigne neke efekte i možda upravo u tome leže njegovi najkrupniji problemi – pitanje je kakve efekte. Međutim, ovde mislim pre svega na emancipatorske, socijalističke projekte čija je krajnja namera uspostavljanje odnosa proizvodnje nekapitalističkog tipa, te koji u tom smislu moraju da vode računa o efektima.

 

[14]Za istorijski prikaz razvoja Lenjinove misli i političkog rada, koristio sam se najviše dvema knjigama: Lih, Lars T., Lenin, Reaktion Books, London, 2011; i Liebmann, Marcel, Leninism under Lenin, Merlin Press, London, 1980.

 

[15]Popov, Čedomir, Građanska Evropa I, Matica Srpska, Novi Sad, 1989, str. 469-475.

 

[16] Lenjin, V.I., „Šta su ‘Prijatelji naroda’ i kako se oni bore protiv socijaldemokrata?“, Izabrana dela, tom I, Kultura, Beograd, 1960, str. 179.

 

[17] Isto, str. 179-180.

 

[18] Isto, str. 170.

 

[19] Postoji i određen broj članaka i tekstova i pre njega koji, u svojim granicama, nisu ništa manje kvalitetni, ali ipak ne i tako bitni.

 

[20] Isto, str. 129-131.

 

[21] Isto, str. 141.

 

[22] Isto, str. 133.

 

[23] Na stranu to što izgleda da nikog ne brine činjenica da ovakva slika Lenjina odgovara dominantnim građanskim interpretacijama Lenjinove uloge u istoriji, ma koliko da su sofisticirane.

 

[24] Lenjin, V.I., „Šta su ‘Prijatelji naroda’ i kako se oni bore protiv socijaldemokrata?“, Izabrana dela, tom I, Kultura, Beograd, 1960, str. 148.

 

[25]„Činilo nam se da je potrebno da razmotrimo i pokušamo da prikažemo čitav proces razvitka kapitalizma u Rusiji kao jednu celinu. Samo se po sebi razume da bi tako širok zadatak prevazilazio snage pojedinca, ako se u njega ne bi uneo niz ograničenja.“ (Lenjin, V.I., „Razvitak kapitalizma u Rusiji“, Izabrana dela, tom II, Kultura, Beograd, 1960, str. 9)

 

[26] Čomski, N., Fuko, M., O ljudskoj prirodi: pravda protiv moći,  http://www.chomsky.info/debates/1971xxxx.htm (engleski), 20.4.2013.

 

[27]Izvanredan, noviji primer takvog promišljanja real-socijalizma predstavljaju radovi Socialist Alternative i Contradictions of Real Socialism Majkla Lebovica.

 

[28]Lenjin, V.I., „Šta su ‘Prijatelji naroda’ i kako se oni bore protiv socijaldemokrata?“, Izabrana dela, tom I, Kultura, Beograd, 1960, str. 129.

 

[29]Ove struje po pravilu zapadaju u psihologizam i/ili individualizam: poseže se za „teorijama“ o „konformizmu“, o „nekritičnosti individue“, o „autoritarnoj ličnosti“ i tome slično. Ove „teorije“ ne samo što nemaju nikakvu eksplanatornu moć jer psihologizuju individualno delanje, već su i toliko neodređene da mogu da „objasne“ sve. Dalje, one sadrže vrednosni i normativni okvir jednog „istinskog ubeđenja“, pa je dovoljno samo osuditi nešto i možemo se udobno lišiti zahteva za objašnjenjem.

 

[30]Lenjin, V.I., ‘Boljševici moraju uzeti vlast’, Izabrana dela, tom XI, Kultura, Beograd, 1960, str. 279.

 

[31]Lenjin, V.I., ‘Marksizam i ustanak’, Izabrana dela, tom XI, Kultura, Beograd, 1960, str. 280. i 285.

 

[32]Lenjin, V.I., ‘Šta da se radi?’, Izabrana dela, tom III, Kultura, Beograd, 1960, str. 230.

 

[33] Sličan stav po ovom pitanju vidi se u najranijim Lenjinovim tekstovima, u periodu u kome jedva može da se govori o postojanju ruske partije. Na ruskim marksističkim intelektualcima je bilo to da raščiste teren i stvore uslove za njeno stvaranje.

 

[34] Isto, str. 258.

 

[35] „Klasna politička svest može biti donesena radniku samo spolja, to jest izvan ekonomske borbe, izvan oblasti odnosa radnika prema poslodavcima. Oblast iz koje se jedino i može pocrpsti to znanje jeste oblast odnosa svih klasa i slojeva prema državi i vladi, oblast uzajamnih odnosa među svim klasama.“ (Isto, str. 291)

 

[36] Tako su neki marksisti Lenjina predstavljali kao antihijerarhijskog teoretičara nečega poput „dvosmerne vertikalnosti“, a partiji-avangardi su odricali cilj da politiku vešto vodi prema principima marksizma, već su njenu funkciju sveli na neku vrstu „servisera“ različitih pokreta i inicijativa, pri čemu ona nikad ne bi smela da teži dovođenju politike tih pokreta u sklad sa sopstvenim principima. To je valjda trebalo da se desi samo od sebe – ili nije trebalo uopšte da se desi.

 

[37] Lenjin, V.I., ‘Šta da se radi?’, Izabrana dela, tom III, Kultura, Beograd, 1960, str. 363-364. U fusnoti na kraju navedene rečenice u originalnom tekstu se nalazi i kratak komentar iz koga se vidi da su i tad ovakvom pristupu bile upućivane kritike za „autoritativnost“, jer teži „ovladavanju celim lancem“ političkog života.

 

[38] Lenjin: „A sad ćemo samo istaći da ulogu avangardnog borca može odigrati samo partija koja se rukovodi naprednom teorijom.“ (Lenjin, V.I., ‘Šta da se radi?’, Izabrana dela, tom III, Kultura, Beograd, 1960, str. 243) Naglasak je Lenjinov.

 

[39] Dekart, R., Rasprava o metodi, http://www.earlymoderntexts.com/pdf/descdisc.pdf (engleski), pristupljeno 22.4.2013.

 

[40]Podrazumeva se da će njen obim i domet biti određeni njenim materijalnim položajem, kao i položajem klase u određenom trenutku. Isto tako, biće i ograničeni istim tim materijalnim uslovima.

 

[41] Lenjin, V.I., ‘Šta da se radi?’, Izabrana dela, tom III, Kultura, Beograd, 1960, str. 242.

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »