29 apr

Vesna Vojvodić, ŽENSKA I KLASNA BORBA U „NAPULJSKOJ TETRALOGIJI“

tekst je napisan juna 2019. godine

Vesna Vojvodić

ŽENSKA I KLASNA BORBA

U „NAPULJSKOJ TETRALOGIJI“

 

U eri hiperprodukcije često se sreću slični autori/ke, postupci i obrađivane teme, a malo šta čitatelja/ku može da izbaci iz učmalosti već viđenog. Čitanje dela Elene Ferante, nasuprot tome, može da se koncipira kao iskustvo potpune sinestezije: iskustvo koje proizilazi iz samog teksta, ali se preklapa i sa životnim/čitateljskim iskustvom recipijenta/kinje.

Napuljsku tetralogiju Elene Ferante čine četiri knjige: „Moja genijalna prijateljica“, „Priča o novom prezimenu“, „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju“ i „Priča o izgubljenoj devojčici“. Ovaj roman u nastavcima postao je svetski fenomen, gotovo neobjašnjivo književno čudo anonimne autorke.

O Eleni Ferante, koja piše pod pseudonimom, ne zna se gotovo ništa. Već ta činjenica da autorka odabira anonimnost, kao svoj književni „identitet“, predstavlja šamar u lice kulturi narcisoidnosti, samopromocije i kultova ličnosti, ali se takav postupak ispostavio kao još jedan od razloga njene popularnosti.

Tetralogija je nekoliko godina stajala na policama knjižara neotkrivena i zanemarena, sa užasno urađenim koricama jeftinog dizajna, a onda je postala maltene obavezan deo literature svih onih koji cene književnost. Bitan faktor Elenine popularnosti svakako je činjenica da je njeno delo prvobitno bilo spakovano u neugledne korice trećerazrednih ljubavnih romana. Zahvaljujući tome, delo je doprelo do ogromnog broja čitalačke publike: mase običnih čitalaca/teljki, a ne samo obrazovane manjine iz književnih krugova. Ironično je da nešto tako naizgled trivijalno, kao što su korice knjige – koje se inače brižljivo osmišljavaju upravo radi „marketinškog uticaja“ – upućuje na autorku koja se odrekla marketinške slave. Anonimna osoba (ili skup više osoba) pod pseudonimom „Ferante“ je mislila da će knjiga naći svoj put do publike pre svega zbog sadržaja, dakle bez pratećeg agresivnog marketinga. I bila je u pravu. Tetralogija je prevedena na 42 jezika, a mogućnost njenog iščitavanja i reinterpretacije je nepresušna.

Čitanje „Napuljske tetralogije“ je i užitak u književnom tekstu i, istovremeno, studiozna analiza ženskog prijateljstva. Ovo prijateljstvo je uokvireno patrijarhalnim stegama i odnosima mizoginije – koje prete da razore jedno od najvažnijih formi odnosa za ljudsko biće – kao i klasnim odnosima. Delo je očito bilo nemoguće napisati bez jasne strukturne podloge, te se ni svi nijansirani odnosi ne mogu adekvatno razložiti i dekonstruisati ako se ne uzme u obzir čitav sistem koji određuje karaktere i naraciju romana. Ovo često u analizama tetralogije nedostaje: izostavlja se perspektiva celine društvenih odnosa, te se u radovima populističke prirode o pojedinačnim fenomenima u knjizi piše jednodimenzionalno, a tetralogija se takvim pristupom trivijalizuje, banalizuje i obesmišljava.

No, Elenin rad je plodan za izučavanje ne samo iz književne već i iz sociološke i feminističke perspektive, a njen književni jezik, nesumnjivo, ulazi u srž nedovoljno istraženih fenomena u međuljudskim odnosima. Iako je ovo, pre svega, duboka priča o individuama i njihovim odnosima, Ferante istovremeno daje sliku političkog i društvenog sistema posleratne Italije, sistemskog nasilja koje u celini prožima društvene odnose, potom posebno fenomena obrazovanja, materinstva, braka, pa i samog jezika… stoga bi se moglo reći da je „Napuljska tetralogija“ od  feminističkog, političkog i društvenog značaja. Ocrtavajući celokupnu društvenu i političku strukturu „postfašističke“ Italije, ona provlači realne istorijske događaje i njihov uticaj na glavne i sporedne protagoniste/kinje na književni način, oslobođen teorijsko-humanističkog jezika koji se ovde ispostavlja kao nepotreban. Fantastični prikazi ženskih „sudbina“, psihologije junakinja, međuljudskih odnosa, pitanja roda, materinstva, braka, razvoda i seksualnosti predstavljaju pak plodno tlo za feminističku teoriju u književnosti.

Klasni odnosi, koji su pored „prokletstva ženske sudbine“ ovde najznačajniji faktor, čine pozadinu priča svih likova, a bez zagušivanja čitaoca/teljki suvoparnim istorijskim podacima. Istorija je ovde predstavljena književnim sredstvima. Upravo u tome leži odgovor na pitanje kako je moguće da je ovo literarno čudo eksplodiralo u neverovatnim razmerama. Takozvana „Ferante groznica“ zahvatila je čitalačku publiku širom sveta jer autorka piše sa lakoćom, jednostavno, precizno, oslobođeno pretencioznosti i ega, ali, sa druge strane, ona u svoj rad uspeva da uvede i sociološko-istorijsko posmatranje tadašnjeg društva i svih njegovih pojava.

Dok piše o životu dve glavne protagonistkinje Lile Čerulo i Elene Greko, ona nam prikazuje čitav svet posleratne Italije, te čitaocima/teljkama kojima su istorijske i društvene činjenice nepoznate pruža mogućnost uvida u tadašnje društveno stanje, unoseći ga u živote i identitete samih likova.

Italija je tokom XX veka bila ekonomski, socijalno i politički uništena ratom, ali je sredinom 50-ih, barem po kapitalistički merenim kvantitativnim parametrima, doživela ekonomski rast i transformaciju, iako su prognoze bile pesimistične. Ekonomskim i kulturnim reformama je od fragmentarnog i razrušenog društva postala ujedinjena. Italijani se nominalno odriču fašizma, te razvijaju kapitalistički način proizvodnje i konzumerističku logiku. Ekonomski rast je neke Italijane/anke izvukao iz siromaštva, a ove (retke) mogućnosti socijalne mobilnosti možemo pratiti kroz nekoliko likova knjige; dok je druge ostavio u siromaštvu i profitirao od eksploatacije njihovog rada. Italija prihvata američki model ekonomskog rasta (monetarizam, stimulaciju privatnog sektora, konzumerizam) i kulturološki se okreće Zapadu, međutim konzervativizam i tradicionalne vrednosti i dalje ostaju ukorenjeni u obrazac života italijanskog naroda.

Što se tiče položaja žena u italijanskom društvu: žene nakon 1945. postaju vidljivije i emancipovanije samo prividno, jer snažan tradicionalni duh – u italijanskom slučaju specifično oblikovan jakom katoličkom kulturom, kao i fašističkim ideologemima – oblikuje njihove živote. Ovo je posebno uočljivo kada se analiziraju životi žena u porodici i stereotipne pretpostavke da je njihovo mesto u kući (ili kako to fašistički ideologem precizira: u kuhinji i crkvi, prema Küche, Kirche, Kinder – kuhinja, crkva, deca ), a svoj drastični izraz dobija kroz različite oblike nasilja koje žene doživljavaju, od seksualnih represija pa nadalje. Koliki je bio opseg duboko konzervativne i fašistoidne kulture u Italiji vidi se i po tome što je ova zemlja jedna od onih koja je najkasnije dozvolila zakonski razvod braka, tek 1970. godine.

Društvena pozadina, pre svega klasno i patrijarhalno obojena, na najbolji mogući način je vidljiva u priči o dve prijateljice, pa ako neko zaista želi naučiti ono najbitnije o posleratnom italijanskom društvu a da ne buba datume „velikih“ imena i događaja, to može učiniti upravo kroz književni užitak u magiji zvanoj Ferante.

 

Feministička slika prijateljstva

Fabula u tetralogiji korespondira sa realnim istorijskim događajima i reflektuje period između „starog“ i „novog“ (koje je debelo prožeto „starim“), a u tom svetu odrastaju glavne protagonistkinje Lila i Elena. Njihovi životi su oblikovani klasnim i patrijarhalnim društvenim odnosima, karakterističnim za Italiju na začetku trasformacije u moderno društvo. Normalizacija nasilja kao legitimnog sredstva preživljavanja, te neraskidivi odnos nasilja i siromaštva, u ovakvom društvu desintetiše sve aktere/ke romana i prožima karaktere protagonistkinja.

Junakinje odrastaju u napuljskom getu sazrevajući u društvu koje se ubrzano transformiše, posmatrajući svet oko sebe i osećajući, intuitivno, sve te promene. Nasilje, mizoginija, klasne prepreke, bliskost ali i kontradikcije prijateljstva, ono su što čini njihovu svakodnevnicu i one se prema tim fenomenima odnose kao prema sastavnom delu života. Koliko se njihovo detinjstvo ne posmatra kroz ružičaste naočari, može se videti iz jedne od deskripcija stvarnosti koju daje glas Elene Greko:

Ne osećam nostalgiju prema našem detinjstvu, prepuno je nasilja, svašta nam se događalo, u kući i napolju svakoga dana, ali ne sećam se da sam ikada pomislila da je posebno ružan život koji nam je podaren. Život je bio takav i gotovo, rasle smo sa obavezom da ga otežamo drugima pre nego što ga drugi otežaju nama.

Ferante portretiše sliku izolovanog rejona: marginalizovanog prostora gde dominiraju, prvenstveno, ekonomske poteškoće uokvirene patrijarhalnim konzervativizmom.

Prikaz klasnih i patrijarhalnih odnosa se takođe može posmatrati kroz kompleksnost jezika. Jezik kao politizovan, ekonomski i društveni fenomen oblikuje celokupnu ljudsku interakciju, a klasna dimenzija jezika u tetralogiji se ogleda kroz razliku između dijalekta i službenog književnog italijanskog jezika. U rejonu je dijalekat „iskvarenog“ italijanskog jedino sredstvo komunikacije: Elena tokom odrastanja uviđa ovu distinkciju i doživljava je kao još jednu prepreku na putu ka promeni sopstvene klasne pozicije, ali i kao mogućnost da je upotrebi kao sredstvo izbavljenja.  

Ferante pravi čitalački eksperiment, s obzirom da nije tačno utvrđeno gde prestaje njen narativ, a gde počinje glas Elene Greko. Spisateljica portretiše Elenu Greko na kompleksan način i daje joj glas naratorke, te zamagljuje perspektivu tumačenja odnosa i likova. Elenin sud o svim junacima/nakinjama, a posebno o Lili, daje subjektivnu perspektivu i odaje se utisak da se ne poklapa uvek sa tokom radnje u knjizi, što se, posledično, odražava na samo tumačenje njenog lika.

U odnosu dve prijateljice se kao prva i najznačajnija prepreka, a kasnije će se ispostaviti i odrednica svih daljih događaja, pojavljuje upravo Elenina mogućnost daljeg obrazovanja, odnosno njihovo klasno razdvajanje. Ova izrazito bistra, marljiva, ali nesigurna devojčica dobija priliku da nastavi školovanje zahvaljući roditeljskim uviđanjem da to može biti put i njihovog ekonomskog izbavljenja. Sa druge strane, Lila, takođe nesagledive inteligencije i volje za sticanjem znanja, ostaje neiskorišćenog potencijala, zarobljena u radnji svog oca. On, nesposoban da premosti sopstvena tradicionalna i mizogina načela, kasnije vrši pritisak na nju da se uda za bogatog lokalnog preduzetnika. Zahvaljujući obrazovanju, Elena Greko se izdiže iznad svog položaja, menja kulturni i klasni prostor, te ostvaruje svoju ambiciju da postane spisateljica. Krećući se u novoj, njoj do tada nepoznatoj hijerarhijskoj lestvici, menja svoj društveni položaj i putem udaje za eminentnog intelektualca. Ova životna promena je odvaja od Lile, ali nikad suštinski, jer je njihova veza, ipak, neraskidiva.

Elenine pretpostavke da će promena društvenih okolnosti, sticanje intelektualnog dostignuća, ugleda i statusa uticati na porodične i bračne odnose, te uništiti sve ono što je, do tada, imala priliku da iskusi u svojoj matičnoj porodici i vidi u odnosima u rejonu, padaju u vodu kada shvata da se u intelektualnim krugovima više klase perpetuiraju slični mizogini i patrijarhalni obrasci, u drugačijoj formi. Ona postaje zarobljena u nesrećnom braku, sa problemima koje donosi majčinstvo i sa čovekom koji sopstvenu zaljubljeničku idealizaciju nje transformiše u egoistično obesmišljavanje bilo kakve ravnopravnosti, a njenu ambiciju da se bavi književnošću ismeva i sputava.

Takođe, iako je sopstvenim zalaganjem i prilikom koja joj se ukazala uspela da promeni klasni položaj, Elena se nikada u potpunosti nije oslobodila dubokih emotivnih i psiholoških naslaga svoje klasne pozadine, a Ferante to majstorski prikazuje kroz prikaz psihologije junakinje. Elena se bori sa osećanjima inferiornosti, nepripadnosti novom svetu, neprilagođenosti, strahovima i frustracijama… uprkos izmenjenim životnim okolnostima.

Portret Lile Čerulo je vešto i složeno osmišljen: Lila je u svojoj biti problematična, prepuna nedostataka, ali ingeniozna. Njen lik prožima i proganja, ona je istovremeno ideal, ali i razočarenje, kada slama dušu čitataoca/teljke. Ova hirovita i briljantna devojčica, a kasnije žena, odrasta u represivnoj okolini, gde joj je sudbina predodređena; stoga koristi sve raspoložive resurse u borbi za preživljavanje, jer intuitivno shvata da je preživljavanje jedino što joj preostaje. Tragično, sopstvene potencijale zanemaruje zbog prvobitnih nemogućnosti da ih razvija, te svoju inteligenciju upotrebljava na jedini način koji može, pretežno za pragmatično rešavanje egzistencijalnih problema.

Odlučna još od detinjstva, Lila sopstvenu sudbinu posmatra jasno i precizno, a klasne odnose razumeva intuitivno. Siromaštvo je utkano u samu osnovu Lilinog lika, pa jedina mogućnost izlaza predstavlja udaja. Ona biva prinuđena da se uda za nasilnika, povezanog sa mafijom, što je stravičan poraz za inteligentnu devojčicu koja je bila sposobna da sama nauči da čita i piše. Kao i svi ostali muškarci iz njene okoline, i Lilin muž je posmatra kroz ambivalentnu prizmu: s jedne strane doživljavajući je poput luksuznog, retkog dobra koje mora da pripada samo njemu, s druge strane kroz mržnju zbog njenog otpora da se objektifikuje i ispostavi kao stvar. Neverovatna Lilina privlačnost je upravo posledica nesagledive inteligencije i borbenosti, kao i pokušaja da izađe iz sopstvene Drugosti, te nametnutih slika od strane muškaraca koji ne mogu da prevaziđu konzervativni italijanski pogled na ženu. Nju pak ne mogu da smeste u adekvatnu patrijarhalnu kategoriju.

Delimično, protagonistikinje nadilaze zadate patrijarhalne okvire, ali Ferante pre svega pokazuje da to nije samo stvar ličnih izbora, te da je stvar znatno složenija i suštinski ukorenjena u samoj društvenoj strukturi. Ovo ilustruje i na primeru najintimnijih odnosa. Ni jednoj od junakinja nije dozvoljeno da ljubav i seksualnost dožive i koncipiraju na svoj način, već im je tradicionalnim mizoginim odnosima nametnuto kako da posmatraju te aspekte življenja. Elenino seksualno buđenje se događa sa znatno starijim čovekom i taj događaj predstavlja za nju traumatično iskustvo, dok Lila proživljava silovanje u braku. Ferante upravo ovim primerima pokazuje da ni jedan fragment egzistencije protagonistkinja ne može da se analizira pojedinačno i van društvenog konteksta.

 

Feministička slika politizacije kroz rad u fabrici i kroz aktivizam intelektualnih slojeva

Značajan deo „Napuljske tetralogije“ nesumnjivo je klasna pozadina i ona se provlači kroz čitav narativ. Međutim, možda se najbolje može ilustrovati kroz događaje koji su opisani u trećoj knjizi „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju.“

Lila se, posle odlaska od nasilnog muža, suočena sa povratkom u bedu, siromaštvo i borbu za golu egzistenciju zapošljava u fabrici, gde proživljava ne samo radnu eksploataciju već i seksualno nasilje od strane nadređenih. Ona vrlo jasno uviđa svoj položaj i opresiju radnika/ca u procesu proizvodnje. Kada biva pozvana da dođe na sastanke radikalne komunističke organizacije, sačinjene od uglavnom visokoobrazovanih studenata iz privilegovanih pozicija, njihovo razumevanje opresije tumači kao nesuvislo i nepotpuno. Lila doživljava komuniste kao ljude koji ne razumeju šta opresija konkretno znači za radnike/ce, a posebno realne opasnosti koje im prete ako se na bilo koji način pobune i pokušaju da promene uslove rada, te izričito naglašava važnost direktnog neposrednog iskustva. No, i iz ove priče vidimo da ni direktno iskustvo eksploatacije nije dovoljno da radnici/e budu osvešteni. Klasna svest, iako jeste katalizator društvene promene, ne proizlazi direktno iz klasne pozicije. Ona ne samo što ne mora neposredno da nastane kao proizvod klasne pozicije već se grupa radnika/ca često ni ne transformiše u istorijsko-društvenu klasu, a posebno ne mora da se transformiše u stvarno revolucionarnu pokretačku silu. Stoga, iako je vrednost direktnog neposrednog iskustva izuzetno značajna, nije jedini način razumevanja klasnih odnosa, niti jedina mogućnost razvitka klasne svesti, što se u romanu vidi i kroz prikaz Elenine politizacije kroz školovanje.

Aktivisti/kinje – nesvesni/e mogućih opasnosti po same fabričke radnike – Lilino izlaganje o strahovitim uslovima rada, opresije i seksualnog nasilja koje žene proživljavaju na radnom mestu, uobličavaju u pamflet i distribuiraju radnicima/cama u fabrici bez njenog odobrenja. Namera da se pomogne pri organizovanju sindikata u početku dovodi do otuđenja među radnicima/cama, a Lila, nepokolebljiva i umešna u organizovanju se ipak ispostavlja kao vođa pobune. Ona uspeva da približi i ujedini probleme radnika/ca te ih formuliše u listu zahteva sindikata. Međutim, našavši se u grotlu borbe za sopstvenu egzistenciju, nasilja koje je proživela i koje joj preti, pritisaka od strane sindikata, vlasnika fabrike, fašista, pa i studentskih aktivista, ona odlazi iz fabrike.

Elena se pak politizovala kroz srećni sticaj okolnosti koje su joj omogućile da se obrazuje, uprkos tome što dolazi iz siromaštva. No, njena prvobitna politizacija kroz školovanje se nakon udaje olabavljuje. U novostečenoj privilegovanoj poziciji i kulturnom miljeu daleko obrazovanijem od prvobitnog, shvata da se njeni bogati i obrazovani prijatelji/ce, te muževljeva porodica, prema njenom razumevanju društvenih i političkih zbivanja odnose potcenjivački. Ubrzo joj postaje jasno da su njena tumačenja klasnih odnosa i oblika opresije znatno složenija, upravo jer i ona sama, kao i Lila, potiče iz najnižeg društvenog sloja. Posebnu vrstu mizogine opresije doživljava od strane muža koji je, uprkos svemu, i dalje sagledava iz njene prvobitne klasne pozicije i patronizuje je. Stoga Ferante i kroz lik Elene pokazuje svu složenost odnošenja, napetosti, preplitanja ali i kontradikcija klasne pozicije i klasne svesti.

Moglo bi se reći da su Elena i Lila dve strane iste medalje. Suočene sa društvenim okolnostima, obe na jedinstven način analiziraju ne samo društvene odnose, već i sopstveno mesto u njima. Elena, iako se našla u privilegovanoj poziciji u odnosu na Lilu, jasno prosuđuje opresiju i otuđenje u novom miljeu, ali vrlo dobro razume i opresiju potlačene radničke klase. Dok je i Lila, onda kada je bila udata za Stefana, bila svesna svoje nove pozicije ali i razumevala staru. Dakle, iako su različite klasne pozicije protagonistkinja u određenim momentima radnje narušavale i pretile da razore njihov već ambivalentan odnos, klasna svest ih ipak ponovo ujedinjuje, te vraća na početak.

 

Kompeticija, ali pre svega prijateljstvo

Za Elenu je odnos sa Lilom glavna okosnica njene sudbine i identiteta od detinjstva do starosti. Elena svoju prijateljicu doživljava kao nesagledivo inteligentnu, zastrašujuću figuru koja, sopstvenim životnim izborima, kreira živote svima oko sebe.

Složen odnos ljubavi i kompeticije gradi celokupnu sliku ovog prijateljstva: nadmetanje svoje korene naravno ima u samom patrijarhalno-kapitalističkom društvu, koje je suštinski strukturisano odnosima takmičenja, te je u svojoj osnovi tragično i razarajuće deluje na čitateljku/čitaoca. Ipak, nadmetanje između Elene i Lile ima i pozitivnu dimenziju: u njihovom pre svega prijateljskom odnosu ono zadobija funkciju neke vrste pokretačkog motora, inspiracije i međusobne podrške.

Elena ne može da se odupre sindromu uljeza, čak ni u novostečenoj poziciji, te se uvek oseća inferiorno u odnosu na druge, a posebno spram Lile koja čak ni nije deo njenog novog miljea jer zauvek ostaje zarobljena u rejonu. Elenin sud o Lilinoj superiornosti i inteligenciji najbolje se može ilustrovati kroz Elenino tumačenje Liline knjige „Plava vila“, napisane u detinjstvu:

U Plavoj vili postojao je isto dobar kvalitet koji me je i sada oduševljavao; Lila je umela da govori kroz pisanje; za razliku od mene kada sam pisala, za razliku od Saratorea u njegovim člancima i pesmama, za razliku od mnogih pisaca čija sam dela pročitala i koja sam čitala, ona se izražavala tako brižljivo priređenim rečenicama, bez ijedne greške iako nije nastavila da uči, već – štaviše – nije ostavljala trag nikakve neprirodnosti, nije se osećao mehanizam pisane reči. Čitala sam i videla nju, slušala nju. Glas ugrađen u pisani tekst potpuno me je obuzeo, pogodio me je više nego kad smo raspravljale licem u lice; bio je u potpunosti očišćen od otpadaka kao kad se govori, od govorne zbrke; posedovao je živi red koji je, kako zamišljam, vladao kada bi raspravljao neko ko se rodio sa Zevsovom, a ne Grekovom ili Čerulovom pameću.

Žensko prijateljstvo, nedovoljno istražena tema u književnosti, u ovom romanu oscilira između kompeticije, uzrokovane patrijarhalnim i klasnim odnosima, nedaća odrastanja, novca, ali i duboke međusobne ljubavi koje osećaju naše protagonistkinje. Zamagljujući granicu mišljenja i tumačenja, jer narativ prepušta Eleni Greko, spisateljica ostavlja prostor za tumačenje Eleninog doživljaja kompeticije kao dela njene internalizacije patrijarhalnog obrasca. Patrijarhat nesumnjivo proizvodi i žensku kompeticiju, potpomognut opštom dominacijom kompetitivnih odnosa u kapitalizmu, te se nadmetanje i ambivalentan odnos protagonistkinja ne može tumačiti bez uzimanja u obzir celine društvenog sistema. Neumitna internalizacija odnosa kompeticije doprinosi perpetuiranju patrijarhalnih obrazaca uopšte, te predstavlja jednu od najtežih formi opresije sa kojima se žene suočavaju.

„Napuljska tetralogija“, slojevita u svojoj biti, vrlo dobro oslikava svu složenost i kontradikcije društvenog sistema. Ilustruje kako su analiza međuljudskih odnosa i identiteta neodvojivi od uticaja sistema, te u čitaocima stvara kritičko mišljenje. Ovde se kroz književnost spajaju svi humanistički elementi. Stoga se rad Elene Ferante mora sagledavati ne samo iz književne, već i sociološke i feminističke perspektive, a značaj tetralogije je i u isticanju kompleksnog istorijskog konteksta. Ne koristeći se eksplicitno teorijsko humanističkim diskursom, spisateljica provlači realne istorijske događaje i njihov uticaj na glavne i sporedne likove književno-umetničkim sredstvima.

Fantastični prikazi ženskih „sudbina“, kao i nijansirani opisi psihološke dimenzije međuljudskih odnosa, daju plodno tlo za feminističko čitanje književnosti i ispitivanje fenomena pola, roda, seksualnosti, materinstva, braka i razvoda. Klasni odnosi se pak oslikavaju kroz neposredno iskustvo likova. Izuzetnim književnom talentom, Elena Ferante složena pitanja društva, klase, patrijarhata i politike utkiva u književnost, te njen rad ima i didaktičku komponentu. Zbog toga ova anonimna spisateljica, nesumnjivo, pripada novim klasicima svetske književnosti.

 

 

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »