18 dec

UVODNA REČ za STVAR br. 7

UVODNA REČ

U Srbiji je tranzitološka večnost i dalje na delu, kako u gradu, tako i na selu. Kako se javnost zatalasala zbog dugo planiranih poteza vlade, tako je ta ista vlada iskoristila priliku godišnjih odmora demonstrirajući politiku hitnosti usvajanjem antisocijalnog zakonskog paketa – Zakona o radu i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Iako se ovaj paket mera ne može smatrati doprinosom izlasku iz tranzicije, u javnosti su kolale „analize“ efekata novih zakona čiji je cilj bio i ostao isti: racionalizovati ionako već nebuloznu ekonomsku politiku vlade. Jedna od lozinki koja bi trebalo da objasni zacrtani (čitaj predestinirani) put ka EU integracijama jeste i fiskalna konsolidacija. Ovaj regulativni ideal svake periferne ekonomije morao je ući u javni žargon kao nešto što zbog čega svi, pa i država, moraju postati disciplinovani i fleksibilni (u smislu tržišta rada i radnih odnosa), ali i kao nešto što izvlači iz ljudi ne samo višak rada i višak vrednosti, već i (relativno) povišenu količinu patnje i požrtvovanja. Naravno, za patnju i žrtve je trebalo naći nekakvo opravdanje a tranzitološki diskurs za tu svrhu predstavlja ideološko gnezdo, plodnu sredinu. Kako nam ovaj diskurs predstavlja svet kao mesto gde je fleksidisciplina nešto što jača čoveka i čini ga ne samo samostalnijim već i slobodnijim, onda bi samo trebalo prihvatiti taj usud i prepustiti se čarima istorijskih kontingencija pod uslovom da se o tome ništa ne pitamo. Tranzicijski diskurs je obećanje o raju koji dolazi na kraju tranzicije, nakon svih patnji, kada napokon postanemo ispravni ljudi. Međutim, dok u večnom međuvremenu većina ljudi pati, a fiskalni deficit lagano raste, mere ideološke konsolidacije očituju svu svoju političko-ekonomsku neinventivnost. Dakle, iako budžetska konsolidacija pretpostavlja ideološku konsolidaciju, i jednoj i drugoj nedostaje veza sa stvarnošću. Smanjenje penzija neće smanjiti deficit Republičkog fonda PIO niti će rešiti nepovoljna demografska kretanja, kao što ni fleksibilizacija neće ojačati društveni fond živog rada već će ga, naprotiv, osiromašiti i oslabiti. Pošto fiskalna konsolidacija ne implicira uspeh mera štednji, a štednja ne implicira investicioni rast po modelu svetske banke, nastavljanje ovakve politike može prouzrokovati samo socijalno pustošenje na čiji račun se i vrši redistribucija klasne moći. Međutim, nije dovoljno samo ukazivati na nedostatke dominantne politike, potrebno je stvoriti prostor za jednu povezanu analizu u kojem će biti uspostavljene funkcionalne veze između problema od životnog značaja za sve ljude. Upravo je to bila namera ovogodišnjeg Gerusijinog programa. Postavljanje pitanja o političkim organizacionim formama, sindikatima kao mestu otpora, kompoziciji i društvenom mestu reprodukcije ženskog rada, imalo je za cilj da osvetli neke značajne momente u analizi aktuelne situacije.

Problem oblika ili modela političkog organizovanja levih političkih formacija jedan je od onih problema koji se iznova i iznova nameću kao najrelevantniji, a opet deluje kao da njegovo rešenje nije na vidiku. Partija ili pokret, neposredna ili predstavnička demokratija, labavija mreža ili čvršća organizacija – to su samo neke od dilema koje su opsedale rasprave o organizovanju. Ipak, tek su uspesi (ali u istoj meri i neuspesi) levih formacija u poslednjih nekoliko godina stvorili uslove da se tom pitanju priđe na adekvatan način, pri čemu su se neke dileme pokazale kao prividne, a neke kao stvarne. Jedna od tih stvarnih dilema glasi: kako stvoriti organizacionu infrastrukturu koja će, s jedne strane, biti stabilna i trajna, ali i, sa druge, dovoljno gipka i otvorena da omogući dopiranje do širih slojeva ljudi, kako ne bi završila u opskurnosti i marginalnosti? To je, naravno, taktičko pitanje – jasno, taktika zavisi od strategije, ali strategija, opet, zavisi od teorije. Zato je pored razmatranja „konkretnih modela organizovanja“ bitno rasvetliti i teorijske uslove i reperkusije takvih modela, te njihovo mesto u širim sistemima odnosa (država, klasa, materijalna reprodukcija). Tek se onda može preći na ispitivanje i eventualno stvaranje osnova za izbor različitih modela, njihovu modifikaciju i, svakako, primenu u političkoj borbi.

Takođe, stvorena je osnova za analizu teorijskih aspekata saradnje, dopunjavanja i uskladivosti feminističke i marksističke teorije, položaju žena u neoliberalnoj transformaciji društva, ali i o praktičnim problemima, poput saradnje feminističkih organizacija sa sindikatima, specifičnom položaju tzv. prekarnih radnica na primeru sezonskih poslova, kao i o rodnom pitanju i mogućnostima i potencijalima queer borbe danas.

Kada se radi o sindikatima, defanziva u kojoj se oni nalaze ne samo u Srbiji, već i u regionu, indikator je ne samo činjenice da je kapitalizam u ofanzivi, već i toga da sindikati ne mogu delovati na način na koji su do sada delovali – kao jak mehanizam koji bi predvideo političke poteze aktuelne politike i ponudio alternativnu radničku politiku. Nakon uvođenja sindikalnog pluralizma i višepartijskog sistema, sindikati kao radničke organizacije i dalje imaju odgovornost prema radničkoj klasi koja je danas, više nego ikada, podvrgnuta snagama kapitala i skoro bez ikakve pregovaračke moći. Ovaj gubitak organizacijske autonomije očituje se kako na tržištu rada, tako i na radnom mestu. Ovi i neki drugi problemi otvoreni su na tribini posvećenoj sindikatima i strategiji radničkog otpora.

Tri tribine u okviru drugog dela programa „LEVICA U SRBIJI: ELEMENTI ZA IZGRADNJU POLITIČKE POZICIJE“ je, dakle, realizovano: u septembru – PITANJE POLITIKE ORGANIZACIONIH FORMI; u oktobru – LEVI FEMINIZMI: ŽENSKO PITANJE, analize i smernice; u novembru – SINDIKATI I OTPOR. U ovom broju Stvari donosimo transkripte ovih tribina. Pored toga, sedmi broj Stvari u odeljku tekstovi donosi četiri autorske analize (tekst Andree Jovanović o studentskoj blokadi Filozofskog fakulteta u Beogradu; drugi deo analize borbe protiv novog Zakona o radu Aleksandra Matkovića; tekst kojim se analizira problem nacije na primeru nezavisnosti Škotske, a u okviru marksističke analize, Alpara Lošonca i tekst Nemanje Sovtića o jugoslovenskom modelu samoupravljanja posmatranom putem pojma nulte institucije). Odeljak sa prevodima donosi dva prevoda autora koji pripadaju orijentaciji Neue Marx-Lektüre (Novo čitanje Marksa): prevod opsežnog teksta Hajnc-Ditera Kitstajnera o konceptima logičko i istorijsko spram kojih se provodi razlika Marksa i Engelsa (sa nemačkog preveo Đorđe Hristov) i tekst Kristofera Artura o sistematskoj dijalektici kapitala (sa engleskog preveo Dorotej Nešković). Stvar se dovršava intervjuom sa grupom T.O.P. – Theorie.Organisation.Praxis iz Berlina, koji je priredio Saša Hrnjez.

Ovim brojem ujedno želimo da zaokružimo jednu celinu u našem angažmanu kojim smo pokušali zainteresovati širu javnost za diskusiju o temeljnim formama otpora i alternativama neoliberalnom projektu “tranzicije”. Ali time što  je ovim brojem Stvari ta tematska celina zaokružena, ne znači da je stavljena i tačka na naš angažman. Naprotiv, naše očekivanje je da će se čitanjem ovog broja zapravo tek početi govoriti o ovim problemima na još širem planu, pošto se radi o problemima koji pogađaju sve. To je prvi i odlučujući korak u izlasku iz vanvremenskog stanja tranzitološke sadašnjosti, koja se održava na praznom obećanju budućnosti i nikad potpuno dostignute normalnosti. Dok centar mitologiju budućnosti razmenjuje za mitologiju duga, periferiji se (uz zaduživanje) i dalje nameće teleologija iskupljenja tih dugova i vizija blaženog stanja kada će spaseni (drugim rečima preživeli) uživati plodove trenutnog žrtavovanja  (eh, jednom kad uđemo u tu zajednicu kapitalizma i demokratije). Nasuprot tome, ono što je potrebno i centru i periferiji nije nikakva nametnuta večnost, nego istorija borbi i borba za drugačiju budućnost. Stoga moramo zajednički kritikovati i delovati, sve dok je diktatura finansijskog kapitalizma na delu, kako u gradu tako i na selu.

Gerusija, decembar 2014. 

Share
Translate »