15 jul

UVODNA REČ za STVAR br. 6

UVODNA REČ

Srbija je u tranziciji već više od dve decenije. Čitav poduhvat tranzici­je počiva na ideji da će liberalizam Srbiju dovesti do poboljšanja njenih ekon­omskih i socijalnih uslova. Prema vladajućoj ideologiji, to poboljšanje će doći onog momenta kada se Srbija priključi Evropskoj Uniji: liberalizacijom trgovine, konkurentnijom radnom snagom, privatizacijom državnih preduzeća i stvaranjem „poslovnog ambijenta“ za strane investicije (što sve ulazi u paket tzv. reformi). Međutim, ako pogledamo šta svaka od ovih tačaka zapravo podrazumeva, vid­imo da su u pitanju ekonomske i društvene političke mere koje su u stvarnosti mnogo gore u odnosu na način na koji se predstavljaju. Liberalizacija trgovine znači smanjivanje carinskih nameta na uvoz stranih proizvoda i sputava razvoj domaće proizvodnje koja u datom trenutku neće biti sposobna da ponudi jedna­ko jeftine proizvode. Pokušaj da se domaća radna snaga učini konkurentnom na svetskom tržištu radne snage podrazumeva da se ona učini privlačnom za strane investitore usled niske cene po kojoj je spremna da radi, a ne usled svojih visokih kvalifikacija koje može dobro da naplati. Napokon, privatizacija nosi ukidanje principa prema kome domaća (nekada društvena) preduzeća imaju za cilj da za­dovolje društvene potrebe najširih slojeva stanovništva zemlje i umesto toga ova preduzeća prepušta interesima investitora čiji je jedini interes lični profit. Umesto beskrajnog ponavljanja imperativa da Srbija mora da „ide ka EU“ trebalo bi vi­deti da put u EU ne garantuje ekonomski i društveni boljitak, već da je to put na kojem se Srbiji dodeljuje već unapred određeno mesto. Naime, Srbija u EU jeste zemlja periferije! Biti deo periferije ili deo centra se u ovom slučaju ne odnosi na zauzimanje geografske pozicije, već na mesto u strukturi odnosa proizvodnje. Između ostalog, ekonomije centra podrazumevaju da bar deo njihove radne snage bude visokokvalifikovan i samim tim bolje plaćen, kao i da one uvoze jeftinije resurse i poluproizvode a da izvoze skupe finalne proizvode, te da poseduju sku­pu tehonologiju koja im omogućuje da proizvode jeftino i sa tržišta izbace ostale proizvođače date robe. Ekonomiju periferije, kao što je srpska, samim tim čeka sudbina ekonomije sa niskom cenom rada i visokom nezaposlenošću, koja izvozi resurse, poluproizvode i poljoprivredna dobra, i biva prinuđena da kupuje skupe robe od zemalja centra. Ovo je asimetrični odnos zavisnosti, što znači nema centra bez periferije, tj. nema ekonomskog rasta Nemačke bez periferne tranzicione Srbije, Ukrajine, Rumunije, Bugarske, Hrvatske, Grčke, Španije itd. Samim tim, tranzicija i liberalizacija tržišta dovode do velikih klasnih i socijalnih razlika, do uništenja privrede, do sve većeg broja nezaposlenih i rastućeg osiromašenja radnika/ca.

Ipak, dominantna medijska politika usmerena je na održanje pozitivne slike o tranziciji, tržišnoj liberalizaciji i evropskom putu Srbije, a njeno već dosadno ponavljanje ovih mantri je bez ikakve argumentativne snage i utemeljenja u stvarnosti. U ovom trenutku govor o alternativama liberalnom kapitalizmu gotovo da ne postoji u domaćoj javnosti, a sve partije (bilo da su na vlasti ili u opoziciji) po ovim pitanjima imaju konsenzus. Otuda dolazi i potreba da se politička alternativa danas artikuliše na novi način. Ovo je upravo cilj programa koji Gerusija provodi tokom 2014. kao ciklus tribina pod nazivom „LEVICA U SRBIJI: ELEMENTI ZA IZGRADNJU POLITIČKE POZICIJE“. Ovim programom pokušavamo da damo prilog utemeljenju alternativne političke pozicije. Bavimo se bitnijim temama koje se tiču društvenog i političkog života stanovnika/ca Srbije i regiona: zakonom o radu, problemima bolonjske reforme obrazovanja, problematikom tranzicije, pitanjem politika grada i urbanizma, položajem žena, Evropskom Unijom, sindikalnim organizovanjem i otporom, jugoslovenskim, ali i drugim iskustvima socijalizma itd. Zakon o radu i borba za onaj minimalni uslov za koji se izborilo radništvo još pre jednog stoleća (čuvene tri osmice: 8 sati rada, 8 sati odmora, 8 sati sna) na neki način su obeležili ovu godinu. 2014. godina je započela političkim borbama protiv novog Zakona o radu. Gerusijanci i Gerusijanke su učestvovali u organizovanom radničkom sprečavanju ‘’javne rasprave’’ u Novom Sadu. Takođe su bili prisutni na tribini u Beogradu na kojoj je jedan od gostiju bio i tadašnji ministar privrede, i jedan od najvećih propagatora liberalizovanog Zakona o radu, Saša Radulović. Gerusija je inicirala i realizovala u saradnji sa sindikalistima iz SSS NS i Omladinskim centrom CK13 video kampanju pod nazivom ŠTA DONOSI NOVI ZAKON O RADU?[1], u kojoj su u kratkoj i jasnoj formi objašnjene samo neke od problematičnih stavki predloga zakona. Stoga je ciklus tribina u okviru novog programa otpočeo upravo analizom Zakona o radu, a ova borba se nastavlja i dalje.

Od ukupno deset tribina programa, šest je realizovano (u januaru – ŠTA ĆE BITI SA ZAKONOM O RADU?; u februaru – BOLONJSKA REFORMA I VISOKO ŠKOLSTVO; u martu – ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA; u aprilu – TRANZICIONI PROCESI U POSTSOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA; u maju – GRAD: MESTO KLASNE BORBE i u junu – ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?), a preostaju još četiri (u septembru – ORGANIZACIONE FORME: SMERNICE ZA LEVICU; u oktobru – LEVI FEMINIZMI; u novembru – SINDIKATI I OTPOR i u decembru – ŠTA BI ZNAČILA SOCIJALISTIČKA STRATEGIJA U SRBIJI DANAS). U ovom broju Stvari donosimo transkripte do sada održanih tribina, a u januarskoj Stvari ćemo objaviti i transkripte budućih razgovora. Akcenat ovog programa, za razliku od prošlogodišnjeg Uvoda u radikalne teorije, stavljen je na politiku. Upravo zbog toga što živimo u društvu iz kojeg se politika izgoni i postavlja samo u uski partijski prostor, koji već decenijama u Srbiji kontinuirano opstaje na istom političkom kursu uprkos društvenom propadanju, postavljamo zahtev za repolitizacijom društva. Reaktualizacija i repolitizacija društva izrazi su činjenice da postoji otpor dominantnoj politici i da postoji zahtev da se političko-ekonomske alternative artikulišu. Pošto dominantnoj političkoj priči u Srbiji manjka političke imaginacije, jer ona implicitno priznaje da nema političke alternative te da nema ni potrebe za nekakvom drugačijom politikom, to istovremeno znači i da je proizvodnja političkih potreba nepoželjna. U takvoj situaciji, izgradnja politike koja bi se suprotstavila ovoj navodno bezalternativnoj poziciji, zajednički je zadatak svih nas!

Gerusija, jun 2014.

(u godini borbe protiv anti-radničkog Zakona o radu)


[1] Svi video snimci su dostupni na youtube kanalu CK13 na linku http://www.youtube.com/play­list?list=PL4O55NHHW-XhOMxDN0zyvNfPUx8QeKOf2 i poželjno ih je širiti diljem sveta!

Translate »