23 dec

U SPEKTRU DEMOKRATSKE LEVICE

Intervju sa Ivicom Mladenovićem[1] vodila: Maja Solar

Maja Solar: Jedan si od urednika časopisa demokratske levice Novi Plamen[2], koji okuplja impozantnu brojku angažovanih autora*ki, pre svega iz Hrvatske, BiH, Crne Gore i Srbije, ali i drugih zemalja. Možeš li ukratko opisati koncepciju časopisa i objasniti poziciju demokratske levice?

Ivica Mladenović: Najpre, hvala ti puno na lepim rečima. Što se tiče Novog Plamena, časopisa čiji sam jedan od trojice glavnih urednika, on je koncipiran kao neka vrsta foruma pluralne levice za politička, društvena i kulturna pitanja. S obzirom na njegov pre svega regionalni karakter, osnovna ideja od njegovog nastanka, a on postoji već pet godina, je da na jednom mestu okupi progresivne i angažovane intelektualce, sindikaliste i aktiviste koji deluju u raznim inicijativama, kružocima, društvenim pokretima, ''civilnom društvu'', političkim partijama, na Univerzitetu itd. u čitavom regionu bivše Jugoslavije, ali i u dijaspori. Naravno, uzimajući u obzir našu izrazitu internacionalističku usmerenost,  jako važan deo časopisa čine i prevodi relevantnih teorijskih i analitičkih tekstova sa engleskog, francuskog i nemačkog, pre svega. Izdavač časopisa je preduzeće ''Demokratska misao'' iz Zagreba, a trudimo se da u okviru svakog broja bude obuhvaćen što širi spektar društveno-civilizacijski relevantnih tema, sa naglaskom na područjima sociologije, ekonomije, politikologije, filozofije, književnosti i umetnosti. Naša ''misija'' je da na pluralističkoj i nesektaškoj osnovi branimo temeljne demokratske i prosvjetiteljske vrednosti, identifikujemo ključne savremene izazove njihovom opstanku, te permanentno promišljamo puteve ostvarenja autentične političke, socijalne i ekonomske demokratije. Posebnu pažnju posvećujemo pitanjima koja su vezana za ljudska i socijalna prava i slobode, radničku i građansku participaciju, međunacionalno pomirenje i toleranciju, antifašizam, te progresivnu mirovnu politiku. U obradi pomenutih tema, dajemo prostor kako stručno i akademski pisanim esejima i radovima, tako i popularnijim, ali ozbiljnim, žurnalističkim analizama. Što se tiče tehničkog načina funkcionisanja časopisa, on je strukturiran kroz nekoliko nivoa odgovornosti: 1. glavni urednici – nas trojica imamo svakako najobimnije sistematske strategijske, tehničke i operativne odgovornosti, 2. uredništvo – čvrsto jezgro za koncipiranje sadržaja, pronalaženje saradnika i osmišljaanje dugoročne programske strategije lista, 3. redakcija – tehnička podrška oko prevoda, autorskih tekstova i distribucije časopisa, i 4. savet časopisa – nema operativnu ulogu u određivanju uređivačke politike, ali pomaže u podizanju kvaliteta sadržaja i značajan je kao podrška na simboličkom planu. Savet Novog Plamena tako čine neki od najuticajnijih živih intelektualaca u regionu, ali i šire, poput: Noama Čomskog, Slavoja Žižeka, Katrin Samari, Darka Suvina, Rastka Močnika, Predraga Matvejevića, Slobodana Šnajdera, Velimira Viskovića, Todora Kuljića, Olivere Milosavljević, Zagorke Golubović, Ljubomira Cuculovskog itd. S obzirom na to da svi mi radimo na časopisu potpuno volonterski i da je jako teško motivisati saradnike za pisanje tekstova bez bilo kakve materijalne nadoknade, a nekima od njih je pisanje jedino sredstvo za obezbeđuje egzistencije, ali i činjenicu da i glavni urednici imaju druge prioritete u životu (Mladen je doktorand na Kembridžu, ja trenutno na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a Goran je docent na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu), trenutno raspolažemo ljudskim resursima i sposobni smo da obezbedimo materijalna sredstva za objavljivanje maksimalno dva broja godišnje. Naravno, to na kraju izađe kao dve knjige, jer svaki broj bude na više od 250 stranica.    


A propos koncepta ''demokratske levice'' i zašto mi uopšte imamo potrebu da naglašavamo to ''demokratsko'', iako verovatno većina ''ljudi levice'' smatra da je to pleonazam, moram da kažem da ja nisam jedan od onih koji sakralizuju, pa i hegemonizuju pojam levice samo za svoju političku opciju, niti imam iluzije o ''anđeoskoj čistoti levice''. Najpre, treba napomenuti da se izrazom ''levica'' označavaju političke grupacije prilično različitih socijalnih kategorija i sadržaja. Levo je u istorijskoj perspektivi sinonim za progresivno, revolucionarno, prevratničko. Podela na levicu i desnicu je pre septembra 1789. – kada su u raspravama oko prvog francuskog ustava, u Narodnoj skupštini Francuske revolucije, sasvim slučajno, na levoj strani sedeli protivnici monarhije i kraljevskog prava veta, a na desnoj gorljivi branioci monarhije – bila nepoznata, a u širu političku upotrebu ulazi tek nakon 20-ih godina XIX veka. Pre toga su u ikonografiji političkog horizonta postojale druge prostorne metafore. Levo je tako inicijalno predstavljalo sinonim za politički pokret demokratske revolucionarne buržoazije, tj. socijalnog sloja koji je otvorio epohu nacionalnih građanskih država i narodnog suvereniteta nasuprot, do tada dominantnom, suverenitetu monarha. To je istorijski period kada je proletarijat još uvek bio ''mlad'' i čvrsto vezan za buržoaziju koja je branila njegove interese, onako kako ih je sama percipirala. Uprkos evoluciji i brojnim ideološkim transformacijama koje neminovno dovode do neophodnosti dinamičkog shvatanja levice, čini se da upravo koncept ''narodne'', ili ako vam je prijemčivije, ''građanske suverenosti'' najbolje obuhvata problematiku levice i predstavlja određujuće stremljenje u istorijskoj vertikali svih levih organizacija i pokreta. Naravno, sa spektakularnim porastom socijalne snage i političke ''težine'' radništva, dolazi do – čak i u odnosu na onu poznatu Marksovu klasifikaciju, iznesenu u Komunističkom manifestu, o feudalnom, konzervativnom, buržoaskom i radničkom socijalizmu – dodatne gužve i cepanja na levici.  Marksizam je, takođe, u značajnoj meri od druge polovine XIX veka bio prisutan na levici u nekim zemljama, pre svega u Francuskoj, međutim, uprkos uvreženom mišljenju, levica i desnica nikada nisu suštinski bile deo lenjinističko-marksističkog kategorijalnog aparata. Čak štaviše, reč levičar je zapravo korišćen više kao pogrdan izraz. Videti recimo Lenjinov pamflet: ''Left-wing Childishness and the Petty-bourgeois Mentality''. Tamo gde su dolazile na vlast, komunističke partije, u istorijski pobedničkom obliku lenjinističkog a potom i staljinističkog komunizma, su sistematski uništavale mogućnost postojanja ovog pariteta i nastojale da totalizuju celokupan politički prostor. U najkraćem, pomalo simplifikovano rečeno, od 1789. do našeg vremena ja razlikujem tri dominantna tipa političke levice, koji u pojedinim epohama imaju hegemoniju nad levicom: 1. Staru političko-transformacijsku levicu (jakobinci, montanjari, bentemistički radikali itd.); 2. Modernu ekonomsko-klasnocentričnu levicu (izvorne socijaldemokrate i komunisti); i 3. Savremenu društveno-identitersku levicu (današnje socijaldemokrate, zeleni itd.). U suštini, ako bismo posebno akcentovali ovu savremenu, aktuelno hegemonu levicu, ona svakako ne zanemaruje ni ekonomske (primarni kod moderne levice) ni političke (primarni kod stare levice) zahteve, ali ih uveliko podređuje pre svega identitetskim i stavlja ih u funkciju vrednosno-socijalnih reformi. Naravno, možemo mi da imamo izrazito, ili pretežno, negativan stav o takvoj vrsti degenerisane levice, kao što je i slučaj, ali bi bilo teorijski i istorijski neplodotvorno negirati joj mogućnost da se samoidentifikuje kao levica. Dakle, sad se vraćam na pitanje o ''demokratskoj levici'' i Novom Plamenu, mi smo ovom konstrukcijom u stvari želeli da obuhvatimo širok dijapazon internacionalističkih, neautoritarnih i demokratskih struja aktuelne levice koje u političkom smislu operiraju kao leve frakcije u socijaldemokratskim strankama, kao divergentne reformističke i revolucionarne struje okupljene u frontovskim komunističkim ili radikalno levim partijama, tipa Die Linke, Siriza, Front de gauche itd., ali i neke progresivne revolucionarne struje koje se trenutno nalaze na marginama. U intelektualnom smislu, idemo još dalje u takvoj percepciji, tako da je zajednički minimalni sadržalac naših autora izrazita anti-neoliberalna i anti-nacionalistička orijentacija.  

M.S.: Napisao si iscrpnu analizu transformacija socijalizma u Francuskoj[3] i mapirao leve, uglavnom stranačke, strukture smeštene u stoleće i više. Ova topografija francuske levice nam jasno pokazuje kako rascep na levicu i desnicu ne figurira kao lažna alternativa, već odnošenje ovih polja prema različitim problemima polarizuje glasače. Iako si vrlo kritično analizirao socijaldemokratske evropske orijentacije, ipak si naglasio progresivnu ulogu Olandove pobede i specifičnost francuske socijaldemokratije pritisnute ’odozdo’. Možeš li opisati aktuelnu situaciju u Francuskoj i kako se sada odvija realizacija Olandovog programa?

I.M.: Pokušaću da povežen ovo pitanje sa onim što sam pričao u drugom delu odgovora na prethodno. Dakle, iako se sakralizacija, sentimentalizacija i monopolizacija pojma levice, uglavnom svodi na saznajno sterilnu moralizaciju, sa druge strane, ozbiljni i naučno utemeljeni pokušaji konceptualizacije ovog fenomena izričito odbijaju i svaki pokušaj njegove vulgarizacije i relativizacije. Drugim rečima kazano, to što se značenje i sadržaj levice i desnice u politikološkoj teoriji i političkoj praksi menjao protokom vremena, iz toga ne proizilazi da je prihvatljivo bilo kakvo proizvoljno određivanje tih pojmova, jer je, i pored svih neslaganja, prisutno njihovo manje ili više dosledno teorijsko razvijanje, ali i relativno jak individualno-grupni afektivni osećaj istorijske pripadnosti ovoj političkoj tradiciji na kulturnom planu. U tom kontekstu, rascep na levicu i desnicu, već 200 godina izaziva polemike u Francuskoj, tako da je francuski primer najeklatantniji dokaz održivosti takve političke ikonografije i u savremenosti. U tekstu koji pominješ pokušao sam da što sistematičnije pokažem da kategorije levice i desnice i dalje prodorno meandriraju ikonografiju političkog, ekonomskog, društvenog i kulturnog horizonta. Lično sam to najbolje razumeo ne samo redovno prateći poslednje političke kampanje, upoređivanjem ponuđenih programa levih i desnih kandidata i političkih partija, uoči predsedničkih i parlamentarnih izbora, nego i direktnim učešćem na impozantnoj proslavi Prvog maja 2012., ali i na velikim skupovima nakon objave zvaničnih rezultata predsedničkih izbora na trgu Bastilja i na ulicama Pariza. Levica i desnica u Francuskoj definitivno imaju težinu i važnost na simboličkom planu, za razliku od većeg dela Evrope koji danas, i u tom idejnom polju, živi svoj postideološki i postistorijski konsenzus. Kroz konkretne primere u tekstu sam pokazao da je francuska levica naslednica duge i teške borbe protiv feudalizma, monarhizma, aristokratije i crkve, do 1878. g, a onda i borbe za republikansko uređenje, sekularnost, građanska prava, političku demokratiju, pravo svih na rad i druga socijalna prava, otpor fašizmu itd. Zajedničko učešće u svim ovim socijalnim borbama perpetuira kolektivni levičarski identitet. Povezanost mnogobrojnih levičarskih familija kroz taj zajednički kulturni identitet predstavlja snažnu emotivnu snagu koja ima svoje praktične implikacije u političkom životu ovdašnjeg društva. Francuska je verovatno jedina država u Evropi u kojoj socijaldemokratski kandidat u drugom krugu predsedničkih izbora dobija podršku ne samo levih liberala, zelenih, komunista i levih socijalista, nego indirektno (kroz javne pozive da se glasa protiv desničarskog kandidata) i većine trockista, a na parlamentarnim izborima levičarski kandidat sa najvećom šansom za pobedu u drugom krugu izbora (po većinskom sistemu) u svojoj izbornoj jedinici, skoro automatski osvaja podršku svih levičarskih familija u borbi protiv desničarskog kandidata. Vrlo dobro se sećam recimo gostovanja Olivijea Bezansona na prvom francuskom kanalu, neposredno pred prvi krug predsedničkih izbora. On je inače bio kandidat koji je na predsedničkim izborima 2007. ispred Nove antikapitalističke partije osvojio oko 5% podrške. Na pitanje novinara o tome kakvu će poziciju zauzeti njegova partija u drugom krugu izbora kada se bude odlučivalo o tome da li će pobediti Oland ili Sarkozi, njegov odgovor je bio vrlo jasan i odrečan: ''Idemo svi zajedno da pobedimo Sarkozija''.  Inače, u savremenom javnom diskursu Francuske prisutna je podela na: 1. levicu (najrelevantniji predstavnici: socijalisti/socijaldemokrate iz Socijalističke partije, levi radikali iz Radikalne partije levice i zeleni iz Evropa ekologije – Zeleni); 2. radikalnu levicu (najrelevantniji predstavnici: komunisti iz Komunističke partije Francuske i levi socijalisti iz Partije levice, koji zajedno uz joše neke grupe konstituišu Front levice); i 3. ekstremnu levicu (najrelevantniji predstavnici: trockisti ''pablisti/mandelisti'' koji čine osnovnu snagu Nove antikapitalističke partije, zatim trockisti ''lambertisti'' kao većinska frakcija u Nezavisnoj radničkoj partiji i trockisti ''revolucionarni sindikalisti'' iz Radničke borbe).
Dakle, i tu se opet vraćam na srž tvoga pitanja, najveći deo francuske ekstremne levice je takođe na neki način podržao Olanda protiv desničarskog kandidata očekujući progresivni karakter te pobede, bez ikakve iluzije o samom Olandu. Moja nada je doduše u početku bila mnogo veća jer sam verovao da će Front levice ostvariti mnogo bolji rezultat na parlamentarnim izborima koji su sledili nakon predsedničkih, i da će Martin Obri, tadašnja generalna sekretarka Socijalističke partije i predstavnica levog mainstream krila u partiji postati premijerka Francuske. Ona je inače godinu dana pre toga bila urednica i napisala je predgovor za jedan vrlo dobar zbornik radova u kome je sa još nekoliko levih istraživača i političara pokušala da osmisli konture za ''socijalizam XXI veka''. Takođe, u njenom rukovodstvu, dok je bila generalna sekretarka partije, bilo je prisutno celokupno ''vođstvo'' najlevlje frakcije u Socijalističkoj partiji, koje suštinski zastupa istu liniju kao i Front levice. Na žalost, ništa od toga se nije dogodilo. Front levice je prošao vrlo loše na parlamentarnim izborima, socijalisti su osvojili apsolutnu većinu u parlamentu tako da nisu imali potrebe ni za kakvom koalicijom ni kompromisima sa Frontom levice, a levo krilo u Socijalističkoj  partiji je potpuno marginalizovano. Naravno, politička i socijalna situacija danas u Francuskoj nije ni jednostavna ni jednoznačna. Čak mogu da tvrdim da je formativna. Oland i njegova Vlada su sproveli (ili je u procesu sprovođenja) nekoliko značajnih poreskih i ekonomskih reformi, kao što je smanjenje godina starosti neophodnih za odlazak u penziju, odnosa između najvećih i najmanjih plata u javnom sektoru (taj odnos je sada 1:20, a ranije je išao i do 1:300), povećanje poreza za najviše poreske razrede na 75%, što je žestoko razbesnelo francuske bogataše koji najavljuju odlazak u London ili u Belgiju, povećanje minimalne zarade za nekoliko procentnih poena itd. Takođe, aktuelne su i neke ''identitetske'' reforme, kao što je izbacivanje termina ''rasa'' i uključivanje zakona iz 1905. o odvojenosti crkve i države u Ustav Francuske, omogućavanje LGBT populaciji stupanje u brakove i usvajanje dece, priznavanje prava glasa na lokalnim izborima građankama i građanima bez francuskog državljanstva itd. Dakle, na simboličkom planu, iako ni jedna od tih reformi nema strukturni karakter, jasno je svima da desnica više nije na vlasti. Da ne dužim, suštinski, čini mi se da se kristalizuju tri moguće opcije u narednih nekoliko godina: 1) Levo skretanje Vlade socijalista ka socijalizaciji profita i sredstava za proizvodnju. To je naravno najpoželjnija opcija, ali moguća samo u slučaju jačih zaoštravanja odnosa između rada i kapitala, bar u kontekstu većeg dela EU, jačanja levih struja u Socijalističkoj partiji i Levog fronta i ekstremne levice sa druge strane, ali i, najvažnije, snažne mobilizacije radničkog pokreta. Na žalost ovo je trenutno najmanje realno; 2) Puna realizacija ovog u suštini vrlo mlakog, ali sa ipak određenim tranzicijskim potencijalom ukoliko se u potpunosti sprovede, programa socijalista. To će biti moguće jedino u slučaju da mainstream levica počne da pobeđuje u Nemačkoj i drugim uticajnim državama EU. Ovo bi značilo manje više održavanje statusa quo (što je strategijski veoma važno u ovim vremenima socijalne reakcije) ili pak relativno doziranu socijalnu ofanzivu, što je trenutno slučaj u Francuskoj. To je po mom mišljenju manje poželjna ali realnija opcija od one prethodne; i, 3) Skretanje udesno je nužno, ukoliko na evropskom nivou opstane postojeći odnos snaga. U tom smislu ovo je još jedan istorijski blef, doduše dosta manje radikalan, francuskih socijalista nakon 1981. Ta opcija je najnepoželjnija ali najrealnija izgleda, kako sada stvari stoje. Naime, ovakva poreska politika socijalista prema kapitalistima je neodrživa na duži period ukoliko ne dođe do levog zaokreta u EU i ukoliko ih ne prate ostale države u toj praksi. U suprotnom, ako dođe do izolacije Francuske i otvorenog štrajka francuskog kapitala, građani će sami okrenuti leđa socijalističkoj vladi. To ne bi bio nikakav eksces, jer smo tokom XX veka već imali slične primere. Građane generalno ne zanimaju nikakve ideološke priče o današnjem odricanju zarad neke neizvesne budućnosti nekog pravednijeg društva, ukoliko izgube posao ili im se smanji životni standard. Zbog toga treba biti vrlo oprezan i strategijski pametan u ovom momentu, a pre svega ne preduzimati nagle poteze ukoliko za njih nisu stvoreni uslovi. Dakle, sve je moguće, a situaciju mogu radikalizovati neočekivane stvari, kao i uvek u istoriji. Videćemo. Ne treba gubiti nadu. U svakom slučaju, socijaldemokratska Vlada u Francuskoj je danas jedina Vlada u Evropi koja sprovodi kakvu takvu socijalnu ofanzivu, te u tom kontekstu smatram da bi uspeh čak i jednog ovako mlakog programa kakav je Olandov, mogao da inicira novu renesansu progresivnosti u Evropi i pomeranje čitavog ideološko-političkog spektra ulevo, od čega bi koristi mogla da ima i radikalna levica.

M.S.: U istom tekstu pominješ na nekoliko mesta i Žospanovu politiku podržavanja tržišta (ali ne i tržišnog društva), kao i Polanjijev zahtev za apsorpcijom ekonomskih sistema u društveni. Zanima me tvoje mišljenje o tome. Da li ti je bliža pozicija tržišnog socijalizma ili ideja društva ’s one strane tržišta’?

I.M.: Čini mi se da upravo jedna od osnovnih razlika između mainstream levice i desnice danas leži u prihvatanju ili odbijanju dominacije ekonomije nad društvom. Barem na ideološkom planu, najveći broj socijaldemokrata odbija podvrgavanje tržištima i njihovim zakonima u svim društvenim sferama, dok liberalni i konzervativni desničari nemaju čak ni načelni problem sa tim procesom. To možemo da vidimo i iz izjava nemačke premijerke Angele Merkel, ali i na osnovu paničnih reakcija evropske birokratije prilikom najave Papandreua o raspisivanju referenduma o prihvatanju uslova koji su tada nametnuti Grčkoj povodom vraćanja duga. Nakon urušavanja istorijski postojećeg komunizma i potpune konfuzije na levici početkom 1990. evropski socijalizam ili socijaldemokratija suštinski napušta reformističku poziciju, koja je podrazumevala insistiranje na prevazilaženju kapitalizma kontinuiranim i trajnim reformama, i definitivno postaje neizostavni deo kapitalističkog konsenzusa. U odnosu na kraj XIX veka kada je ceo politički i ideološki spektar pomeren ulevo, kraj XX veka karakteriše civilizacijski regres nadesno. U takvom kontekstu normalizovanosti i poželjnosti kapitalizma, kako sam pokušao da pokažem u svom tekstu, francuska Socijalistička partija ipak nije otišla najduže, poredeći je sa ostalim partijama evropskog socijalima, u procesu liberalizacije i relativizovanju svojih levičarskih korena. Naravno, novi vulgarno-antimarksistički hegemoni duh vremena i neuspesi socijalističkih politika iz 1980-ih su ostavili traga na proces vlastitog idejnog i političkog profilisanja Socijalističke partije. U Deklaraciji principa usvojenoj 1990. godine, socijalisti tako navode na primer da više ne vide sebe u projektu kolektivnog prisvajanja svih krupnih sredstava za proizvodnju i razmenu, što je dugo bila njihova ''dogma''. Oni teže tzv. ''mešovitoj privredi'' u kojoj bi se kombinovale tržišna logika sa delovanjem javnih službi, privatna inicijativa i delovanje države, ali i izrazita važnost ''trećeg sektora'' socijalne privrede, kao što su: solidarne institucije, zadruge, nekomercijalna udruženja, itd. Iako i dalje smatraju da u mešovitoj privredi sa opsežnim privatnim sektorom mora da postoji i snažni javni sektor, socijalisti u novom partijskom dokumentu iz 1990. odustaju od koncepcije punog podruštvljavanja krupnih sredstava za proizvodnju i ekonomskog i društvenog samoupravljanja kao krajnjeg cilja borbe. Njihov projekat za XXI vek je solidarno društvo u socijalno tržišnoj ekonomiji, izražen kroz Žospanovu mantru, koju si pomenula: ''Mi podržavamo tržište, ali ne i tržišno društvo''. To podrazumeva delimično prihvatanje Polanjijevog stava da društvo treba da rukovodi ekonomijom a ne ekonomija društvom i da ekonomski kriteriji efikasnosti nikada ne mogu biti univerzalni društveni i demokratski kriteriji. Ovo je paradigma koje se i u današnjem neoliberalnom kontekstu relativno odlučno drži i savremena Socijalistička partija, mada, sve više redukujući problem na finansijski kapital. Recimo, Fransoa Oland na tom tragu kaže sledeće: ''Ali pre nego kažem nešto o svom projektu, želim da vam poverim jednu stvar. U ovoj bici koja nam predstoji, hoću da vam kažem ko je moj neprijatelj, moj stvarni neprijatelj. On nema ime, lice, partiju, on nikada neće predstaviti svoju kandidaturu na izborima niti će biti parlamentarni zastupnik građana, ali, ipak, ON vlada. Taj neprijatelj, to je SVET FINANSIJA. Pred našim očima, u poslednjih dvadesetak godina, finansije su preuzele kontrolu nad realnom ekonomijom, društvom, čak i nad našim životima. Postalo je moguće da se jednim pokretom u sekundi delokalizuje vrtoglava svota novca kako bi se pretilo državi''. Situacija u Francuskoj, i ne samo ovde naravno, je takva da finansijski i monopolski kapital vrše neverovatnu presiju kako bi se javne ustanove od društvenog i kulturnog značaja pretvorile u preduzeća, tj. da se tržište, profit i sebičluk tronizuju kao regulatori odnosa ne samo u ekonomiji nego i u svim društvenim sferama. Sve dok nacionalni radnički pokreti ne uđu u proces reorganizacije, pa i reizgradnje, svojih nezavisnih borbenih organizacija, tržište, tj. vlasnici finansijkog kapitala i njihovi politički predstavnici će sve više i više nagrizati velika socijalna i demokratska dostignuća izvojevana kroz više od jednog veka klasnih borbi.
Inače, uopšte ne mislim da su ''tržišni socijalizam'' i ''društvo sa one strane tržišta'', alternative. Najpre, tržište predstavlja jedan mehanizam distribucije dobara i usluga putem razmene, koja se pak najčešće ostvaruje posredstvom novca. Tržište uopšte nije ''izmišljotina'' kapitalizma, iako su njegove najrazvijenije forme dostignute u kapitalizmu. Logično, jer je kapitalizam bio progresivnija društveno-ekonomska formacija od svih do tada stvarno postojećih. Dakle, neki oblici tržišta su postojali i u robovlasništvu, feudalizmu, real-komunizmu, a o onom našem ''samoupravljačkom'' socijalizmu da i ne govorimo. Kao alternative tržištu uglavnom se pominju distribucija dobara i usluga isključivo preko plana ili putem direktnog povezivanja slobodnih proizvođača. Što se tiče ove prve, videli smo dobro kako je ona funkcionisala u sovjetskom sistemu u prvim godinama nakon revolucije. I to u jednom suštinski seljačkom društvu koje bi nekako logično bilo idealna prilika za pomenuti eksperiment. Ova pak druga alternativa, izvorno anarhistička, je izvodljiva ukoliko bismo se ili teleportovali u pređašnje rudimentarne ljudske zajednice ili jednostavno formirali nekakve nove oblike organizacije društvenog života koji ne bi imali nikakvih dodirnih tačaka sa onim što smo do sada izgradili kao ljudsku civilizaciju. Neću da kažem da sve te vizije nisu realne u apsolutnom smislu, osim one o teleportaciji naravno, jer pretpostavljam da je moguće sve što ljudski mozak zamisli, samo jednostavno ne vidim da postoje ozbiljni programi sa mobilizacijskim potencijalom, ali ni relevantne društvene snage koje bi ih realizovale. U tom smislu, ja kao alternative poželjnog društva na levici ne vidim ''tržišni'' i ''netržišni'' socijalizam, već upravo Polanjijevu dilemu: ekonomija ili društvo, odnosno ko će od ovo dvoje imati dominaciju u reprodukciji društvenog života. Dakle, tržišna distribucija dobara i usluga može biti manje ili više regulisana, ali ono što je jasno je da skoro nikada ne postoji potpuno deregulisana tržišna distribucija, tako da je libertarijanska dogma o ''nevidljivoj ruci tržišta'', koje valjda kao sverešavajući čarobni štapić dovodi do kraja istorije, fatamorgana koja nikada nije funkcionisala. Iza svih tih ideologija naravno stoje konkretni ljudi sa konkretnim klasnim interesima. Imajući sve to u vidu, moj načelni ideološki stav je da ekonomija nužno zavisi od društvenog okruženja, te da u tom kontekstu pretpostavke društva moraju da određuju suštinu privrede, a ne da pretpostavke kapitalističke ekonomije oblikuju samo društvo, kako je to trenutno slučaj. Međutim, da bi bilo kakva socijalistička alternativa na tim osnovama bila operacionalizovana u bližoj ili daljoj budućnosti, treba osmisliti i ponuditi realne konkretno-delatne programe koji bi dali uverljivost našoj ''utopiji''. U međuvremenu, jako je važno direktno učešće u lokalnim i globalnim otporima raznim civilizacijskim regresijama tj. socijalnim, ekonomskim i političkim destrukcijama, jer, u Lukačevom i Markuzeovom ključu, suština nije u tome da konkretnoj stvarnosti treba suprotstavljati neke apstraktne ili utopijske ideje per se, već stalna potreba da se razume i teorijski konceptualizuje kako se u samom krilu te stvarnosti, kroz konkretne aktivnosti, rađaju stvarne društvene snage koje predstavljaju istinske pokretače tih novih ideja i progresivnih aspiracija.

M.S.: U tekstu koji je objavljen u prethodnom broju Novog Plamena[4] baviš se analizom dvodecenijske političke scene u Srbiji i pokazuješ prelaženje iz real-komunizma u kriminalni, a potom u koruptivni kapitalizam. Pokazuješ kako tzv. petooktobarska revolucija nije bila nikakva revolucija, nego vanredna promena režima koja je suštinski održala istu ekonomsku paradigmu kao i prethodna vlast, te kompariraš novu političko-ekonomsku situaciju Srbije sa jugoslovenskom situacijom. Šta misliš o promeni vlasti iz 2012.godine? Da li i dalje čekamo Godoa?

I.M.: Da, u tom tekstu sam pokušao da kroz jednu sociološku analizu dokažem da obe ove savremene epohe u modernoj istoriji Srbije, i miloševićevsku i post-miloševićevsku, obeležava, u nejednakoj meri i inspirisana drugačijim motivima, godoovska logika ''presipanja iz šupljeg u prazno'' koja se u različitim vremenima i promenljivim političkim okruženjima manifestuje kroz divergentne političke simbole, ali sa jasnom socijalnom vertikalom. Dakle, moja teza je da sa raspadom istorijski postojećeg komunizma Srbija ulazi u fazu političkog kriminalnog kapitalizma koja traje do dana današnjeg, doduše u svom reformisanom koruptivnom obliku. Sa jedne strane smo imali situaciju da u ratnom okruženju 1990-ih, uvijenom u kvazi-socijalističku oblandu i lažnu brigu za radničku klasu, dolazi do dozirane kontrole procesa privatizacije državnih i društvenih ali i osnivanja novih privatnih firmi, kako bi se u takvom blokiranom kontekstu olakšala pljačka nekadašnje društvene svojine. U najkraćem, pod ''političko-kriminalnim kapitalizmom u jednoj zemlji'', karakterističnim za period od 1991. do 2001., podrazumevam privredni sistem zasnovan na iskorišćavanju politički kreiranih monopola u osobenom okruženju nacionalno-zatvorene tržišne privrede i kriminalizovane ekonomije koji proizvodi uski krug privatno-vlasničke elite tj. lumpenburžoazije koja je direktno umrežena sa političkom elitom. Ovi procesi razaranja privrede i društva su svakako u odlučujućoj meri imali svoju interesnu logiku. Kako pokazuju neka sociološka istraživanja profesora Mladena Lazića sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, oko dve trećine srbijanskih elitnih privatnih preduzetnika tokom 1990-ih potiče iz ranije komunističke nomenklature, dok se u drugim postkomunističkim državama ovaj procenat kreće između jedne četvrtine i jedne trećine. Dakle, nacionalistička histerija koju su posednici državnih aparata indukovali ''odozgo'' prema društvu i vanredno ratno stanje, omogućili su im nesmetanu konverziju ranijih monopolskih položaja stečenih u okviru real-komunizma. Sa druge strane, krajem 2001., dakle, kao reakcija na prethodni period SPS-ovskog uništavanja privrede i društva pozivanjem na socijalistički legitimitet, i pod uticajem naivne koncepcije i verovanja da će sam čin promene vlasništva nad sredstvima za proizvodnju obezbediti efikasniju privredu, donešen je novi neustavni Zakon o privatizaciji koji predviđa hitno i neopozivo ubrzavanje i završetak procesa privatizacije i svojinske transformacije preduzeća koja nisu u privatnom vlasništvu. Time je omogućeno da se finišira korporativni lopovluk domaće lumpenburžoazije formalizovanjem vlasništva nad najvećim delom preostale društvene imovine, ali i otvaranje privrede prema stranim, stvarnim i fiktivnim, investitorima. Neoliberalizam koji kao opšte mesto shvatanja ekonomije i društva u sebi inherentno sadrži ideju o lenjom radniku i vrednom kapitalisti, dovodi do društveno-ideološke podrške novog režima preduzetnicima-tajkunima iz prethodnog perioda, i priznanja istih kao nove društvene avangarde koja bi trebala da vuče društvo u ''bolje sutra''. Na radnike se, u novom kontekstu, podozrivo gleda kao na subjekte resantimana socijalizma i samoupravljanja iza kojih stoji kultura nerada, štrajkova, zaostalosti, lenjosti i raznih prevara. Na taj način, ovo dovršavanje procesa tajkunizacije privrede, politike i društva u Srbiji, jednostavno predstavlja strategiju legitimacije ''miloševićevskog'' kriminalno-političkog kapitalizma u postpetooktobarskom kontekstu. Bez obzira što se dve prethodne decenije u značajnoj meri razlikuju, one fundamentalno dele istu ekonomsku filozofiju proizvodnje i reprodukcije oligarhijskog privrednog sistema, podređenosti svih segmenata društva najogoljenijem partikularnom interesu i razaranje realnog sektora privrede. U tom smislu, promena režima 2001. se nikako ne može nazvati revolucijom jer ona nije dovela do stvaranja nečeg potpuno novog niti je došlo do korenite promene celokupne društvene strukture, što su neophodni uslovi da neki društveni događaj ili proces kvalifikujemo revolucijom. Čak štaviše, ''samoupravni'' i ratni profiteri iz perioda 1990-ih osvajaju legitimaciju u novom političkom okruženju a, u skladu sa logikom nužnosti privatizacije svega i svačega kao cilja po sebi i vodeće uloge tzv. menadžera u društvenoj transformaciji, dobijaju i društveno-ideološku naklonjenost novih vlasti nakon 2001. godine. U najkraćem, sociološka istraživanja jasno pokazuju da je postojala interesna logika da sve to ide zadatim tokom, s obzirom da su politički ciljevi razbijanja države bili neraskidivo interesno isprepletani sa poslovnim i političkim ciljevima elita koje su ovaj proces otvorile i realizovale.
Što se tiče političkih promena 2012., tu tek nema ničega bitno politički drugačijeg osim personalnih izmena. Ako su izbori 2001. doveli do ''vanredne promene režima'', 2012. već imamo potpunu konsolidaciju višepartijske demokratije zapadnoga tipa gde sve relevantnije partije postižu kosenzus oko nacionalnih, socijalnih i evropskih pitanja. Na taj način, i dalje se perpetuira jedan koncept partijske diktature koji je duboko i strukturno usađen u političku kulturu ovih prostora i čija je jednopartijska diktatura samo jedan oblik u specifičnim konkretnoistorijskim okolnostima. Namesto većeg broja frakcija u SKJ koje, uprkos međusobnim razlikama, nisu ni na koji suštinskiji način smele niti želele da dovode u pitanje zadati politički okvir i dodeljene im partijske privilegije, danas postoje ispražnjeni demokratski oblici parlamentarizma koji, preko partijske države i tajkunske kontrole medija, sprečavaju svaku nezavisnu političku arikulaciju. SKJ, i njegove frakcije, je uspešno zamenjen partijama-frakcijama jedne velike nacionalno-liberalne stranke čije se razlike ispoljavaju samo u granicama aktualno hegemonog neoliberalnog poretka. Čak, ako pogledamo interne diskusije i različite političke koncepte pojedinih struja u okviru Saveza komunista Srbije, recimo 1970ih, vrlo lako ćemo uočiti da je u to vreme bilo mnogo značajnijih razlika među tim strujama, nego što su to razlike između današnjih političkih partija u Srbiji. U stvari, nedemokratska politička kultura i njen produkt partijska država su kao supstrati karakteristika od nastanka moderne Srbije do danas. Iako njen politički razvoj nije pravolinijski socijalni sadržaji tog razvoja su, u značajnoj meri, isti i kontinuirani. To je, pojednostavljeno rečeno, kontinuitet sistema koji reprodukuje postojeće odnose moći održavanjem društva u stanju atomizovane mase poslušnika, pre svega putem korumpiranja siromašnih građana posredstvom partijske države i po partijskoj osnovi dodeljenih sinekura. Kao odličan okvir za razumevanje konteksta u kome građani/ke dobijaju državne i društvene privilegije na osnovu partijske pripadnosti možemo da konsultujemo Veberovu analizu političke situacije u SAD-u krajem XIX veka. Sa druge strane, jedina vidljiva i konkretna strategija svih mainstrem političkih partija kod nas je dodatno urušavanje radničkih prava, privrede i realnog sektora tj. stvaranje egzistencijalne zavisnosti od međunarodnih finansijskih institucija i priliva stranog kapitala. U tom smislu, nema apsolutno nikakve razlike između Demokratske stranke, Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije ili bilo koje druge. U stvari, spreman sam da tvrdim da u Srbiji i u drugim tzv. post-komunističkim državama uopšte i ne postoje političke stranke u istorijskom značenju tog pojma. Političke stranke naime po definiciji predstavljaju socijalne klase, slojeve i grupe i njiihove interese u okviru društva u kome obitavaju. Kod nas, s obzirom na direktnu i isključivu zavisnost tih partija od strane domaćeg i stranog krupnog kapitala, ali i usled polukolonijalnog karaktera srbijanskog kapitalizma i odlučujućeg uticaja EU i ruske birokratije na političke procese, naše političke partije jednostavno nemaju nikakvu socijalnu bazu u sopstvenom društvu. Zbog toga se one mogu jedino nazivati kompradorskim političkim pionima, a nikako političkim partijama. Dešavanja nakon poslednjih izbora to posebno potvrđuju. Naime, jasno je da su učestali dolasci EU i američkih aparatčika u trenutku odlučivanja o tome ko će sastaviti novu srbijansku vladu, bili motivisani namerom da učine sve kako bi Srpska napredna stranka bila deo vladajuće koalicije. Pre svega iz dva razloga: 1. da bi onemogućili njen raspad, jer bi u slučaju izostanka iz vlasti i neosvajanja materijalnih resursa koje nose politički položaji na državnom i lokalnim nivoima, vođstvo te stranke potpuno izgubilo kontrolu nad svojim članstvom koje bi se razbežalo levo i desno, tj. po vladajućim ili ekstremno desničarskim strankama. Na taj način bi se izgubila jedna pacifizovana i poslušna nacionalistička stranka kojoj je predviđena glavna uloga u procesu ''normalizovanja'' i dugoročnog stabilizovanja srbijanske političke scene; 2. s obzirom na to da je SNS kao nova politička partija na našoj političkoj sceni najslabije povezana sa domaćom tajkunskom lumpenburžoazijom koja je uglavnom imala privilegovanu poziciju u procesu pljačkanja društvene imovine, ona je viđena kao najbolje oruđe za disciplinovanje iste i obezbeđivanje ''slobodne konkurencije'' i ''podjednakih uslova'' krupnim svetskim kapitalistima u procesu dovršavanja privatizacije u Srbij i obezbeđivanju. U tom kontekstu posmatram i ovu ''antikorupcionašku'' akciju i nedavna hapšenja Miškovića i drugih ''velikih riba''.

M.S.: Glavni temat ovog broja Stvari su studentske borbe, obrazovanje i kritička pedagogija, a tema poslednjeg Novog Plamena je ’Komercijalizacija obrazovanja i studentski otpor’. U jednoj uvodnoj reči redakcije Novog Plamena sam pročitala kritiku modela neposredne demokratije. Zanima me tvoje mišljenje o ovome. Možda možeš da kažeš nešto i o studentskoj situaciji u Francuskoj?

I.M.: U tom predgovoru smo u jednom delu kritikovali inflaciju formalno radikalnih, ali esencijalno društveno dekonektovanih i po vladajući poredak potpuno bezopasnih političkih projekata. Jedan od takvih je i tzv. ''direktna demokratija'', koja se svakako bitno razlikuje od ''participativne demokratije'' za čiju što sveobuhvatniju primenu uredništvo Novog Plamena pledira od samog nastanka časopisa. Naime, u ovako kompleksno organizovanim nacionalnim i političkim zajednicama, jednostavno se ne može o svakom pitanju odlučivati neposredno, jer bi to odvelo društva u još veći birokratizam. Predstavnički sistem, pogotovo ovaj kakav je trenutno dominantan, je socijalna potreba koja reflektuje snagu i slabost društvenih i radničkog pokreta, kao i snagu ali i slabost institucionalnih kontrolnih mehanizama. Čak i u najdemokratskijim društvenim situacijama, nužna je integracija progresivnih socijalnih pokreta sa elementima predstavničke demokratije. Ono što mi najviše bode oči i izaziva sumnju u tzv. Occupy, anarhističke i slične osporavajuće grupe jeste da su to uglavnom oblici društvenih pokreta bez bilo kakvih ozbiljnijih organizacionih formi i bez masovne baze. Oni su neprihvatljivo izolovani od građanskih masa, radničke klase i sindikata kao neophodnih subjekata strukturalnih promena. Smatram da je, pored omasovljenja pokreta i artikulisanja ciljeva i sredstava borbe, to sam i pisao u pomenutom zajedničkom uvodu uredništva, od ključnog značaja za pretvaranje ovih globalnih protesta u pobune, pa i nešto više, zaustavljanje očiglednog talasa bega iz politike i pronalaženje novih, čvrsto koordinisanih, decentralizovanih, demokratskih i regionalnih formi organizacija, kako se ne bi ponavljale istorijske greške i upadalo u neravnopravnu borbu s izuzetno dobro organizovanim protivnicima.
Naravno, ti mi postavljaš to pitanje verovatno u kontekstu prošlogodišnjih studentskih pobuna i tzv. ''studentskih plenuma'' koji su kao instrumenti neposredne studentske demokratije na konkretno Filozofskom i Filološkom fakultetu odigrali važnu ulogu u relativno značajnoj mobilizaciji studenata. Ja sam naravno aktivno podržavao ''događanje studenata'' i smatram da je Plenum važna i korisna pomoćna organizaciona forma, pre svega u vreme samih protesta. Međutim, mislim da je nužno raditi na formiranju nezavisne masovne organizacije kao što je studentski sindikat, koji bi bio sposoban da sistemski i strategijski osmišljava politiku i sredstva za odbranu neposrednih  studentskih interesa. Ovo govorim i na osnovu francuskog iskustva. Inače, situacija u Francuskoj je svakako neizmerno bolja na tom planu nego u Srbiji. Pre svega jer je radnički pokret u Francuskoj mnogo bolje organizovan nego u Srbiji, a ne zaboravimo da je javno finasirano i svima dostupno obrazovanje jedna od najgrandioznijih tekovina radničkog pokreta u Evropi i svetu. Tako se u Francuskoj od elitističkog koncepta studiranja prisutnog u predratnom periodu, ukupno je bilo 60 000 studenta 1938., posle rata pod pritiskom radničkog pokreta i levičarskih partija usvaja univerzalni obrazovni sistem koji dovodi do toga da u ovoj državi 1968. ima više studenta, oko 605000, nego u Britaniji, Nemačkoj i Belgiji zajedno. Danas su Švedska, Finska, Mađarska, Češka itd. samo neke od zemalja u kojima ne postoje školarine na državnim fakultetima, dok su iste u Danskoj recimo zakonom zabranjene. Školarina, tj. to se vodi kao ''administrativni trošak'', na Sorboni recimo košta oko 500 evra na godišnjem nivou, dok je prosečna plata u Francuskoj preko 1500 evra. Prosečna plata u Srbiji je pak oko 300 evra a školarina na Filozofskom iznosi oko 1200 evra. Neozbiljna je argumentacija pojedinih političara da zahtev za besplatnim i svima dostupnim obrazovanjem znači povratak u ''totalitarni boljševizam'' ili beg u neki imaginarni utopizam, s obzirom da je ono već realnost u brojnim evropskim kapitalističkim zemljima. Potrebna nam je dakle jedna artikulisana i sistematska kritika ovakvog diskursa i organizovana studentska i radnička borba protiv ekonomizacije svih sfera društva, uključujući i obrazovanje. Obrazovanje je ljudsko i društveno pravo. Poslednjih godina, kako pokazuju sociološka istraživanja, sa uvođenjem neoliberalnih reformi na Univerzitetu, vrata visokog školstva su gotovo potpuno zatvorena za decu koja dolaze iz seljačkih i radničkih porodica. Prosečnoj radničkoj i seljačkoj porodici u Srbiji je danas praktično onemogućeno da svoju decu školuje na fakultetima. Na taj način se transformiše socijalna struktura studentske omladine u kojoj opet, kao i pre II Svetskog rata, predominiraju deca iz dobrostojećih društvenih slojeva i grupa. To je i jedan od razloga zašto je toliko teško danas stvoriti nezavisne masovnije studentske organizacije. Ove činjenice dovoljno govore o skandalozno niskom stepenu pravednosti aktuelne organizacije društvenog života u Srbiji uzimajući u obzir čak i onaj minimalistički liberalni indikator pravde koji se iskazuje kroz sintagmu ''jednakost šansi za sve'', čime se sužavaju vertikalne društvene pokretljivosti a posledično i petrifikuje društvena struktura.

M.S.: Čime se trenutno baviš?

I.M.: Trenutno sam u procesu istraživanja različitih pozicija koje je zauzimala francuska levica prema raspadu Jugoslavije. To će u stvari biti jedan mali deo moje doktorske teze. Naime, radim na analizi diskursa časopisa i publikacija bliskih socijalističkoj, komunističkoj i ekstremnoj levici. Cilj mi je bio da onda kroz komparativnu analizu utvrdim da li je ovo pitanje imalo značaja za uobličavanje raznih struja na levici, kako je to bio slučaj u anglosaksonskom kontekstu. ''Velike sile'' su, kao što je poznato, nakon početnog perioda dvoumljenja i zvaničnog zalaganja za očuvanje Jugoslavije, manje ili više brzo prihvatile neminovnost nestanka ove države i svrstale se svaka uz svoj interesni ''klan''. Od samog početka jugoslovenske krize, Nemačka je, verovatno i iz razloga strukturno prisutnog anti-jugoslovenstva među konzervativnom elitom u ovoj državi, koja je u tom periodu bila na vlasti, potpuno otvoreno podržala i stavila se u servis hrvatskog i slovenačkog separatizma, dok će sa druge strane Francuska, dugo vremena, najpre direktno a onda relativno prikriveno, imati razumevanja za interese tradicionalnog balkanskog saveznika i starog imperijalističkog klijenta, Srbije, čija se je vladajuća kvazi-socijalistička nomenklatura proklamovala kao branilac Jugoslavije i antifašističkog nasleđa. Ponašanje Francuske u kontekstu raspada Jugoslavije i narastajućeg sukoba je posebno intrigantno, uzimajući pre svega u obzir dve činjenice: 1. Istorijski specifične i bliske savezničke veze Francuske i Srbije, i 2. Osobenost i kompleksnost odnosa socijalističkog predsednika Francuske Fransoa Miterana i tada vladajuće Socijalističke partije prema komunističkoj Jugoslaviji i žrtavama srpskog naroda u antifašističkoj borbi. Među ''ljudima levice'' i levim političkim partijama koje zauzimaju poziciju u odnosu na raspad Jugoslavije i katastrofu koja je usledila, od samog početka postoji esencijalno neslaganje u interpretaciji rata, njegovih korena (nacionalizam/mi ili imperijalizam), manifestacija (građanski rat ili agresija Srbije), ali i posledica (lokalni sukob ili povratak fašizma u Evropu). Sa jedne strane, dakle, zajedničko im je to da svi pokušavaju da definišu prirodu konflikta, ustanove krivca/e, razumeju logiku događaja, promišljaju prikladnost međunarodne vojne intervencije i ulogu koju Francuska mora imati u ovom konfiktu. Sa druge strane, u svemu ostalom se razlikuju, a te razlike uglavnom ne idu na liniji mainstream levica – radikalna levica – ekstremna levica, nego se međusobno presecaju, tako da u francuskom slučaju drugačija tumačenja nestanka SFRJ jednostavno ne služe kao lakmus papir u profilisanju levice. Tema je vrlo interesantna i provokativna, a nadam se da će krajem januara rad biti spreman za objavljivanje.


[1] Ivica Mladenović je sociolog iz Vranja. Trenutno živi i radi u Parizu.

 

[2] Sajt časopisa Novi Plamen (na kojem postoji i arhiva za prethodne brojeve časopisa): http://www.noviplamen.org

 

[3] Tekst Socijalističke magle i vidici: istorijsko zaleđe, aktuelno stanje i potencijal za strukturu transformacije u Francuskoj je objavljen u poslednjem, 17-om, broju Novog Plamena. Može se čitati na navedenom sajtu, u sekciji Arhiva, kao i na sajtu Centra za politike emancipacije http://pe.org.rs/ u seciji Osvrti.

 

[4] Tekst Čekajući Godoa: Srbija, dve decenije nakon ’Zločina i kazne’ objavljen je u 16-om broju Novog Plamena .

 

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »