08 nov

U senci biopolitike: operaisti i klasna borba

Intervju s Alparom Lošoncem [1] vodili: Aleksandar Matković i Tamara Đorđević

Aleksandar Matković: U tekstu „Biopolitika i/ili biomoć“ Vi suverenitet i biomoć ne stavljate u versus poziciju, kao što bi klasično čitanje Fukoa sugerisalo, već ih tretirate istovremeno. Vi pišete da: „Ishod (verovatno nenameravan, neplaniran) Fukoovog poduhvata leži u tome da pokazuje nemogućnost imanentnih biopolitičkih režima, to jest, nemogućnost imanentnosti bez suvereniteta.“[2] Da li ova ista formula važi i kada je u pitanju bioekonomija? Jer, kada Lazarato kaže da „ono što postoji nije moć, već moć u toku svojeg nastajanja“, on se referira na ideju da bioekonomija funkcioniše tako što menja jedan određen kapital: ljudski kapital, i njegov sadržaj.[3] Dakle, tu nije reč o paradigmi koja se temelji na subjektivnim osnovama, već na infra-subjektivnoj ravni samog subjekta: na kogniciji, na afektima, na samo-percepciji. Da li se, i na koji način, u tom slučaju menja odnos suvereniteta i biomoći?

Alpar Lošonc: Kod mislioca od formata uvek imate taj fenomen: nosi vas tekst i odjednom se iskrcate tamo gde niste uopšte planirali, štaviše, to možda nije ni obala, naročito ne u onom smislu kako je tu metaforu koristio Hegel povodom Dekarta „stigli smo najzad“. U Fukou mnogo toga se može izvesti kao reakcija na određene tendencije: on je bez ikakve sumnje nastojao da pokaže razuđenu teritorijalnost moći, kao i kapilarne niti moći s one strane logike suvereniteta, i s one strane one logike koja dedukuje različita ispoljavanja moći. Međutim, valovito kretanje teksta ga je ipak dovelo do prepoznavanja ključne i odlučujuće razlike između suvereniteta i biopolitike. Jer ne možemo, zapravo, razumeti istoriju moći Zapada, naročito uzimajući u obzir dinamiku kapitalizma, bez uvažavanja demarkacione linije između suvereniteta i biomoći. Ni govora o tome da ne postoji veza između njih, štaviše postoje kopče koje ih povezuju, izvanredna je ona Fukoova rečenica koja govori o demonskoj kombinaciji između suvereniteta i biopolitike. Ako i nadalje postoji zadatak, onda je u tome da se prate obnovljene kombinacije između suvereniteta i biopolitike. Možda bismo mogli da kažemo da postoji izvesna dijalektika između njih. Ali, razliku ne možemo zaboraviti: suverenitet se neutralno/okrutno, bez benevolentnosti odnosi prema „građanima“, podacima koji se tretiraju apstraktno kao delovi jedne teritorijalnosti. Za razliku od toga biopolitika je ne-neutralno staranje, vođenje brige o životu, reprodukciji, dakle, izvesna tehnologija brige o stanovništvu a koja je imanentno postavljena za razliku od večito transcendentne suverenosti. No, biopolitika, upravljaštvo u ime biopolitike, biopolitički inženjering stanovništva je nemoguća bez suvereniteta. Ova situacija je podosta zamagljena sa neoliberalnom retorikom o minimalnoj državi i o navodnom povlačenju države iz upravljanja ekonomskim odnosima, što je naravno samo ideološka floskula. Naprotiv, ubeđen sam da se ni struktura moći ni kontramoći ne može izvesti bez oslanjanja na suverenitet koji se naravno menja, ali ne nestaje. Tačnije, uvek morate pokazati postojanje elemenata suvereniteta u sferama moći, uvek morate demonstrirati da je biopolitika nemoguća bez suvereniteta, bez tog transcendentnog viška koji se ne može strpati u imanentni poredak, a istovremeno morate dokazati da se biopolitika nikada ne može sasvim pojednostaviti na suverenitet. No ovde se već radi o različitim strategijama otpora.
Vrativši se do Fukoa mislim da bi ključna figura mogla da bude: Ruso. Jer, on u njegovim razmatranjima dolazi do kategorije javne ekonomije koja predstavlja tačku presretanja između suvereniteta i biopolitike. On već jasno postavlja problem artikulacije suvereniteta i upravljanja, ali ne mislim da se to dešava na taj način kako Agamben to razumeva, naime, da se Rusoova teorija suvereniteta može izvesti iz teorije upravljaštva. Po meni i kod njega je najbitnije da se potvrdi činjenica da su to dve igre koje se ne mogu pojednostaviti jedna na drugu, uostalom pogledajte za Rusoa užasno bitnu koncepciju demokratskog suvereniteta. Pri tome uzmite u obzir da se radi o misliocu koji je uzdrmao Evropu, te i dan-danas predstavlja izvor kritičke misli i koji je, ne slučajno, pisao onaj odeljak u Enciklopediji o ekonomiji. Ruso predstavlja otpor spram nastajuće autonomizacije ekonomije i ovde ne treba zaboraviti da njegove kritičke opaske protiv robne ekonomije itekako sadrže elemente koji ukazuju na biopolitičke dimenzije. Nije, recimo, nebitno da on ulaže protest protiv legalnog despotizma fiziokratije koja je ustoličila naturalni poredak ekonomije kao metaokvir za društveni život. Ruso otvoreno protestuje protiv naturalizacije ekonomije, čime izvodi intervenciju koja je nadasve bitna i danas poučna.
Ovim kratkim osvrtom na Rusoa pokušavam odgovoriti i na pitanje u vezi ekonomije. Naravno, veoma dobro znam da se bioekonomija kao termin koristi u punoj meri tek u poslednje vreme. I ovde bi se mogli naređati takvi termini kao što su „biokapital“, „biodug“ itd. Čak postoje i biosindikati koji se staraju o ljudima ali izvan radnog vremena. No još bitnije je da se osamostaljivanje ekonomije, jednostavnije rečeno, nastanak kapitalizma, ne može zamisliti bez biopolitičkog horizonta. Jer, mora da postoji radna snaga koja se može trošiti/koristiti radi stvaranja viška vrednosti, to jest, mora da nastane kategorija apstraktnog bogatstva kako je to još Marks predočio. Drugačije rečeno, tek preko autonomije ekonomskih značenja postoji stvaranje robe pod biopolitičkim horizontom. Fuko je srazmerno malo pisao o klasičnoj političkoj ekonomiji, ali ona je sva biopolitički sazdana kada neprestano misli o gigantskom mehanizmu prvobitne akumulacije kapitala. Kako biste drugačije razumeli krstaški pohod protiv navodne lenjštine, inertnosti, neproduktivnosti, to jest, neproduktivnog korišćenja života? Kako razumeti još raniji pohod mnogih liberala (Loka, npr.) u cilju toga da deca od tri godine budu upregnuta u rad, u socijalizaciju posredstvom rada? Naravno, mi veoma dobro znamo da se ovo trošenje života odvija ne-neutralno, u polju odnosa između različitih klasa. Mašinerija moderne je itekako bila mobilizovana u cilju biopolitizacije života, tu je ključna uloga policije koju svakako moramo smestiti u polju između suvereniteta i biopolitike. Ona, za razliku od različitih mitova nikada nije bila tek transmiter zakona nego stvaralac biopolitički obojenih zakona, dovoljno bi bilo samo ako bismo pogledali delokrug policije. I ako idemo dalje u različitim naracijama situacija nije manje jasna: građanstvo, teritorijalne podele/linije između privatnog i javnog su itekako ispisani biopolitičkim diskurzivnim i nediskurzivnim ispoljavanjima. Ideologija se ne vezuje za građanstvo kao prava prima facie nego za formu građanstva koje se realizuje posredstvom, kako bi se danas reklo usred neoliberalizacije, aleatorne pozicije na tržištu. Ne možemo zamisliti kontrolu populacije bez biopolitike, a svugde je reč o oslobođenoj ekonomiji koja oslabađa želje i predmete u cilju prisvajanja. Bilo kako bilo, gde god da idemo na terenu ekonomije i kopamo dublje nego što je to uobičajeno, tada nailazimo na biopolitički posredovane kategorije kao humani kapital itd. koje se obezbeđuju određenim organizacijskim aktivnostima. Jednom rečju, bio-politika, ili bi bilo možda preciznije ako kažemo: politička ekonomija života, nastaje zajedno sa cepanjem na politiku i ekonomiju, i sa oslobađanjem ekonomije uz političke predznake. Modernitet ne može bez lansiranja biomoći, više je nego indikativno da ni socijalizam to nije mogao. Boris Grojs tačno kaže za socijalizam da on uzdiže jezik te predstavlja izvesnu vrstu lingvistifikacije, odista je tako jer on uvažava određene reči kao tajne opremljene sa elementima tabua, određene reči imaju samovrednost u ideološkom samopoimanju, reči stvaraju stvarnost na performativan način, itd. Ali socijalizam ne može da funkcioniše bez spremljene kontrole i discipline tela u cilju stvaranja viška, i ovde imate starateljsku-rasutu moć koja vas prati do smrti da budete produktivni. To je uostalom samo dodatak tome da je istorijski socijalizam proizišao iz kretanja kapitala.

 

Tamara Đorđević: Na jednom mestu pišete: „kažemo ’da’ u pogledu biomoći, ali kažemo ’ne’ u pogledu biopolitike“. Kako definišete biomoć i koja je njena afirmativna funkcija u odnosu na oblik koji joj dodeljujete?

A.L.: Ova rečenica je označavala moj protest protiv rastvaranja suvereniteta u biopolitiku, ili obrnuto. Mislim da se takve tendencije mogu identifikovati, doduše na različite načine, kod Agambena i Negrija/Harta. Uprkos divljenju u odnosu na ove mislioce, ipak imam neke druge stavove, tako i u odnosu na par biomoć/biopolitika kod pomenutog autorskog para koji odiše tonom produktivizma i afirmacionizma. Mada opet kažem odista sam impresioniran nekim teorijskim učincima Negrija, tako recimo volim i elemente njihovog materijalizma. Ipak, ne mogu da pratim njihovo deklarativno odustajanje od zakona vrednosti kao i hiperbolizaciju efekata Grundrisse-a. Kod Negrija/Harta postoji pozitivno razumevana biopolitika u kontekstu izjednačavanja života i produktivnosti, odnosno rada. Nematerijalni rad postaje biopolitički per se, čak po određenim ispoljavanjima autorskog para stvara on sam društveni život. Zapravo, život postaje neposredno politički momenat. I postoji helderlinovski momenat ovde: sa jedne strane tvrdite da danas više nema spoljašnjosti, da ste zaključani u sobu koja se zove kapitalizam, jer ne možete više da dišete bez toga, istovremeno kaže se da nećete biti klaustrofobični jer neposredno postojeća biopolitika se javlja upravo tamo gde je najveća nevolja i afirmiše naše zajedničko biće. Neko je naveo pametno da u svemu ovome ima nekog biopolitičkog populizma protiv vampirističkog kapitala, ja bih dodao, da je to rusoistički momenat protiv tog kapitala koji je kod Negrija kad-kad obavijen velom parazitizma. Time nisam izgovorio sve karakteristike njihovog izvođenja, no za mene je najbitnije da gajim sumnju prema razumevanju života koji je transistorijski-antropološki određen, više sam sklon uvažavanju istorijskih determinacija u pogledu okvira dinamike života.  Inače, za mene je biomoć skup mera koje služe trošenju života u produktivne svrhe, to jest, produktivizmu koji se može razumeti samo na osnovu upravljanja viškom u polju koje je obeleženo odnosima između kapitala i rada. Dakle, to je tehnologija koja upravlja modusima trošenja života u ne-neutralnim okvirima, nešto drugačije rečeno u odnosima između klasa. Osim toga biomoć; to je statistika, klasifikacija, redistribucija viška, ona se sva okreće oko viška, to je dijagram diskurzivnih i nediskurzivnih ispoljavanja. Potpuno je, dakle, jasno da biopolitiku ne možemo razumeti bez dubokog uvažavanja stvaranja i redistribucije različitih oblika viška (parazit kod Sera, višak vrednosti kod Marksa, samo da navedemo neke primere). Tu je i, naravno, Batajev poznati diskurs o ukletom delu koji itekako zadire u ekonomski dispozitiv modernog društva. Pokušaću da dočaram još neke dimenzije oslanjajući se na Marksa. Njegova strategija je, ukratko rečeno, sledeća. On nikad ne kaže da je kapitalizam nepravedan, da je obeležen znakovima nejednakosti i neslobode. Deo njegovog poimanja imanentnosti je da sluša, kopira, imitira protivnika da bi ga doveo u polje kritike političke ekonomije, da iščupa potencijale transcendencije iz imanencije: pogledajte početak Kapitala, ovde zaista čitamo kao da postoje ugovori jednakih strana, dobrovoljno stupanje u ugovorni odnos. Svi trče, hegelovski rečeno, za priznanjem, svi se upisuju u društveni prostor, niko nema predestinirani društveni status, svi su željni za priznanjem, kao da je to demokratija traženja priznanja. U tom pogledu postoji radikalna razlika u odnosu na Rusoa koji na kraju uvek poseže za kategorijom pravednosti a koja važi kao normativni obrazac i projicira društvo gde nema zavisti itd. Kao da, kažem, jer Marks precizno pokazuje fiktivnost, de-naturalizovanost ovih momenata, mada to nikad nije puka iluzija, nego zbivajuća društvena praksa. Barem usputno da primetim da je jedan od najradikalnijih poteza Rusoa upravo argumentacija koja ukazuje na moduse fiktivnosti, tačnije, na realnost fikcije u organizaciji modernog života. Da se vratim pređašnjoj argumentaciji: tako je trošenje radne snage ukotvljeno u strukturu koja je biopolitički gledano asimetrična. Jer, taj pomenuti ugovor sadrži biomoć, on implicitno pretpostavlja disponiranje sa „materijalom“ ugovora, to jest, sa radnom snagom koja je „živa“, percipirajuća, trpna ili pasivno-aktivna. I najzad ta radna snaga se mora supsumirati u toku proizvodnog odnosa da bi se izvukao višak, a to znači da je ugovor tek potencijalnost koja se zgotovljuje sa supsumcijom radne snage, njenog vitaliteta u toku proizvodnje. Dakle, uvek postoji određeni rizik, neodlučenost, jer se tek u proizvodnji pokazuje da li se ta vitalnost koristi u cilju produktivnosti. Čak i poznatu formulu „proizvodnja čoveka pomoću čoveka“ možete razumeti samo na osnovu pomenute biopolitičke asimetrije. U svakom slučaju biomoć se može razumeti u kontekstu različitih modusa proizvodnje čoveka pomoću čoveka. I da dovedem ovo do kraja: kod Marksa se javlja skala na kojoj se pomaljaju različite forme biomoći. Recimo, u Grundrisse on operira sa pretpostavkom najamnine u svetlu norme koja obezbeđuje minimum za reprodukciju radne snage. U Kapitalu pak čitate nešto drugo: radna snaga se uvek može nadomestiti, jer vazda postoji rezervna armija radne snage, to jest, postojanje viška populacije je konstitutivnog karaktera. Nema, dakle, potrebe da se barata sa pojmom minimuma, jer je kapital neutralan prema tom minimumu, strukturalno postoji supstitucija za život bilo kog nosioca radne snage. Dakle, nema potrebe za strukturalno-funkcionalnim minimumom u pogledu održavanja/ reprodukcije radne snage. Ako bolje promislite to su zapravo različiti oblici biomoći, na skali koja se rasprostire od života do smrti. Više usputno pominjem Marksovu vampirološku metaforu koja se nekoliko puta pojavljuje u njegovim tekstovima u smislu isisavanja krvi radne snage. Nije li to njegov boravak na terenu vitalističke biopolitike, i nije li on preusmerio i ranije intelektualno bavljenje sa vampirima kao kod Voltera i Rusoa u domen kritike političke ekonomije? I ako smo kod toga valja reći da ni u kom smislu ne treba vezivati tanatološku biopolitičku praksu za nacizam; mada i on zaslužuje posebnu pažnju, jer predstavlja „demonsku kombinaciju“ pravne države, arbitrarno-voluntarističke egzekucije u znaku anti-prosvetiteljstva i da naglasimo: „slobodnog tržišta“ sa vitalnim subjektima. Nije nebitno da je i nacistička vlast računala sa rezervnom industrijskom  armijom, zapravo kada je ta armija smanjena izveli su zabranu promene radnog mesta. To je deo njene biopolitike koja je, suprotno od onog što se misli, podrazumevala vezivanje za kapitalizam. Posle II svetskog rata briga za produktivno telo se paradigmatično javlja u vidu neomaltuzijanstva, kontrole populacije i demografske politike. Aktivnosti Rokfeler fondacije, Milibenk fonda, Ozborna starijeg i mlađeg sa mešavinom socijal-darvinizma i eugenike su reprezentativni primeri u ovom pogledu. Pokliči protiv preterane populacije u ime zelene revolucije su samo malo skriveni oblici postnacističke biopolitike, gde se mešaju elementi nataliteta i mortaliteta, upravljanja životom i smrti. To je vreme kada Vilijem Fogt, jedan od predstavnika Panameričke unije, izgovara rečenicu da je najveći kapital Čilea njegova stopa smrtnosti sa jasnim tanatološkim predznakom. I već stižemo, makar sa velikim skokovima do današnjih vremena. Pogledajte činjenicu da postojeći modusi zapadne bioracionalnosti mogu da opravdavaju samo takve aktere koji su produktivni i, govoreći Batajevim jezikom, dovoljno homogeni da bi ispunjavali putanja kapitalističke racionalnosti. To je daleko od najavljenog ideala univerzalne inkluzije, jer, dobar građanin se ne promišlja na način kako se to ocenjuje u klasičnoj antici, nego je on aktivni učesnik u tržišnom fluksu, odnosno, realizator određenih aleatorno-kontingentnih tržišnih pozicija. Postoji danas intenzifikacija političke retorike u pogledu nacionalne bezbednosti sa podsećanjem na nužnost smanjivanja fluksa imigranata. Zadobivanje građanstva, članstvo u političkoj zajednici se zato realizuje u kontekstu revitalizovanih nacionalnih vrednosti i normi: iz perspektive Batajeve retorike realizuje se zaštita koherentnosti zajednice putem stabilizacije korišćenja i prisvajanja predmeta. Neoliberalna moralizacija tržišnih učinaka naravno ne iziskuje nikakvu vrstu nacističke diktature nego samo određenu „vitalnu“ biopolitiku. No ova biopolitika sada stabilizuje nedostatak univerzalne inkluzije u kontekstu koji ne mora uopšte da bude nacistički, naprotiv, kao što možemo znati na osnovu nekih opisa može da cveta i u okvirima demokratije. I ovde se možemo povezati i sa Batajem: biopolitika u neoliberalizmu podrazumeva homogenost koja potire heterogenost, u ovom slučaju radi se o neproduktivnosti iz perspektive tržišne racionalnosti u globalizovanom kapitalizmu. I ako je neoliberalizam uvek vezan za tržišnu racionalnost, tada se može reći da je ova homogenost obezbeđena implementacijom tržišne racionalnosti. Makoliko Batajevi opisi u pogledu heterologije izgledali bizarni i raznorodni za određene čitaoce; najzad tu se pominju takve stvari kao što je nasilje, delirijum, modusi ekscesa, nadrealistički šok, najniži slojevi zajednice koji izazivaju marginalizaciju, no, oni itekako dočaravaju provaliju koja zjapi između homogenosti i heterogenosti, to jest, logiku ove distinkcije koja otelovljuje nešto nemerljivo s obzirom na teror merljivosti na nivou svakodnevnog života. U svakom slučaju neoliberalizam biopolitizuje upravo ovu gore pomenutu distinkciju. Za njega nije potrebno ni ono što je Bataj predviđao za fašizam: suverena forma suverenosti. Samo, treba ipak uzeti u obzir da je nacizam, makoliko se detektuje kao seme apsolutnog zla, ostavio duboke brazde u zemlji; zato možemo i reći da je neoliberalizam postnacistički fenomen. Zapravo, ovde stižemo do postnacističke biopolitike koja naravno ne mora da bude politika Tanatosa: ona povezuje neomaltuzijanizam, prerađenu i spremljenu tržišnu homogenost, zaštitu društva od heterogenih viškova i zahteve produktivnosti u vezi toga, kao i upravljanje afektima. A naravno bez politički nekorektne scijentističke eugenike koja je nekada zarobljavala različite ljude i na levici i na desnici. Biomoć je, dakle, izvesna vrsta pokušaja objašnjavanja dobrovoljnog ropstva u novim uslovima.

A.M.: U tekstu svog predavanja o krizi[4], suprotno cepanju subjektivnog i objektivnog momenta kod Negrija i Harta, i suprotno njihovom otklonu od dijalektike, vi upravo razvijate imanentnu dijalektiku krize, koja „traži rascep u samoj objektivnosti“ – nešto dalje pišete o krizi kao nasilnom razrešavanju protivrečnosti. Kakav smisao dijalektika krize ima u odnosu na problem kontingencije? Na jednom mestu se pozivate i na jednog od začetnika spekulativnog realizma, Mejasua, i govorite da „ekonomija svedoči o gvozdenoj nužnosti kontingencije“. Da li biste mogli tu tezu da dodatno razvijete? Ovo se čini zanimljivim čitanjem Mejasua, pogotovo uzevši da njegov mentor, Badju, odvaja polje političkog od polja ekonomskog.

A.L.: Da, ja sam verni čitalac Badjua, ali nikako ne mogu da ga pratim u prenebregavanju ekonomije, to jest, u ignorisanju političko-ekonomskog registra. Mislim da je preveliki luksuz prepustiti tu sferu i sugerisati da je ovde uvek već posredi kapitalizam sa njegovim naturalnim poretkom i oblicima samoodržavanja. Tu naravno Mejasu ništa nije promenio, jedino je ponudio krajnje interesantno tumačenje pojma kontingencije koja je odavno već tu i dobija različite interpretacije. Naravno, cela stvar se nekako može objasniti: kod Badjua provejavaju elementi izvesne kombinacije Rusoa i maoizma, no na osnovu ne reprezentativne nego prezentativne politike. Delim njegovu visprenu kritiku reprezentacije koju je zapravo prvi Ruso maestralno izveo, ali iz toga ne proizilazi ovakav stav prema ekonomiji koji je ustoličen kod Badjua. Ako ste akademski intelektualac koji se ustalio u beskonačnosti pisanja akademskih članaka i dobro se oseća u svojoj koži, onda drage volje možete da kažete da je ekonomija s one strane vašeg interesovanja, ali ako tumačite svet da biste ga izmenili, onda morate da se upustite u kategorije političke ekonomije, čak i ako niste marksista, ili barem neki nastavljač Marksa. Badju kaže na jednom mestu da je njemu bitnije da bude komunista nego marksista, ali teško se mogu osloboditi od možda preterano stroge i nepravedne reminescencije da je to eho onog Rortijevog iskaza da je bolje biti demokrat nego filozof, što je ubijanje svake politike istine. U svakom slučaju, ne verujem da bi se išta moglo promeniti u ovom svetu ako se ne pronikne u ekonomiju, nada je upravo u različitim ekonomskim eksperimentima koji su javljaju tek u obrisima i najavljuju afirmativno prevazilaženje kapitalskih odnosa. Mada se kod nas, imam barem takav utisak, o tome ništa ne zna. No bez toga se ne može, i levicu će uvek pratiti senka sterilnosti ako se ne upušta u tumačenje takvih praksi. To je mukotrpno, kad-kad neatraktivno, ali neizostavno.
U pogledu krize tu je bila neophodna jedna prethodna odluka, a to je prihvatanje epistemološke i kritičke uloge dijalektike s obzirom na izuzetno loš ugled dijalektike koji ona ima u poslednje vreme. Meni se činilo da je kriza poseban teren gde se može isprobati snaga dijalektike. Naravno, ni ja ne bih podržavao sistematske moduse dijalektike koji odbacuju upade, rezove, otklone, jer, dovoljno sam naučio od različitih autora koji to uvažavaju. Ali, nju vidim kao metaokvir za poimanje igre između subjektivnosti i objektivnosti, za igru nasilja i moći u postavljanju i razrešavanju protivrečnosti, pa i za ono što nazivam afirmacijom u samoj negaciji, za različite rascepe. Dijalektika znači intervenciju tamo gde ideologija vidi zatvorenost, ona otvara procesualnost tamo gde se zatvaraju vrata: u suštini ja se slažem sa Fredrikom Džejmsonom da postoje određene, ali bitne analogije između dekonstrukcije i dijalektike, mada je dekonstrukcija nastala i kao odgovor na svemoć dijalektike. Nije li i dijalektika proizvod nečega što se ne može asimilovati u sistem, koji prebiva kao višak? Ne protivim se čak ni promišljanju kategorije totaliteta koja se pojavljuje na nezaboravan način kod Lukača, dakako, bez istorijsko-filozofskih pretenzija i još sa nekim drugim doradama u duhu post-strukturalističkih razmišljanja. Zašto kontingencija? I zašto strukturalno određena kontingencija kao „gvozdena nužnost“? Još nešto bih naveo pre nego što odgovorim na pitanje. Opirem se strukturalno-funkcionalističkim objašnjenjima krize koja polaze od toga da se kriza, ili zgušnjavanje dinamike kapitalizma dedukuju iz registra potrebe kapitala. Na osnovu toga kriza se može objasniti kao nužna etapa samočišćenja samoregulativnog kapitalizma, kao nužna faza zastajanja koju neminovno prati novi polet. I začudo Negri/Hart koji inače grade postoperaističku teoriju a koja radikalno oponira strukturalni funkcionalizam polazeći od neposredno-imanentne aktivnosti nematerijalnih radnika, ovde, povodom objašnjavanja krize, ponavljaju neke tonove strukturalnog funkcionalizma. Ili, ako kažemo da su sloboda i jednakost najamnog radnika samo izrazi potrebe kapitala koji time obezbeđuje legitimnost ili potrošačku bazu za zahuktalu proizvodnju, onda se klizi u strukturalni-funkcionalizam. Zaboravlja se da kapitalu istorijski nije bila potrebna legitimnost ili potrošačka baza subjekata rada, da su sva prava, interesna ospoljavanja izborena u polju klasne borbe, pomoću radničkih organizacija, da uvek postoji višak borbe koji natpisuje funkcionalnost zakona ekonomije u kapitalizma. A to znači da je pečat izborenosti, stigma konflikta stavljen, nalepljen na svaku ekonomsku kategoriju. To ni u kom slučaju ne negira strukturalnost, jer i meni je izuzetno stalo do toga da se ona uvaži na najozbiljniji mogući način u situaciji kada postoji nelična prinuda. Ali strukturalni funkcionalizam bi pretpostavljao da su sloboda i jednakost najamnih radnika kao izraz potrebe kapitala ništa drugo do iluzije, optička varka, fatamorgana. U pozadini postoji samo autoreferencijalnost kapitala, zapravo jedna prethodno data struktura, kao i oblici ponašanja subjekata koji su eto prepoznati od strane nekih revnosnih teoretičara. Ništa od toga, i u tome je teškoća, bez toga ne možemo postaviti ni pitanje o dobrovoljnom ropstvu. Kontingencija je, dakle, izraz neadekvatnosti strukturalnog funkcionalizma u zahvatu krize i uopšte socio-ekonomske dinamike kapitalizma i nužnost naglašavanja te konstitutivne neodlučenosti, kao i namere da se sloboda i jednakost uvažavaju kao krucijalni momenti u celoj priči. Jer,  kapitalizam je prožet aspektima neodlučenosti, on živi od protivrečnosti privatno/društveno u različitim oblastima. Već sam maločas pokušao navesti da uvek postoji neodlučenost da li će se zaista stvoriti višak u toku proizvodnje, kontingentno je da li će se to desiti. Kao što je kontingetno, neodlučeno da li će se kapital potvrditi u razmeni usled konkurencije različitih kapitala. Ovaj rascep između privatnog i društvenog nikada se ne može zakrpiti, uvek se mora iznova baciti u kolotečinu potvrđivanja, traženja priznanja. Naša intervencija je u tome da pokažemo biopolitičku asimetriju umetnutu u pogledu želja za priznanjem. Prema tome, valja pronaći konstitutivne aspekte nedeterminisanosti u samoj strukturi kapitalizma, u različitim organizacijama stvaranja, prisvajanja i raspodele viška, u klasnim, i ne-klasnim procesima. Sklon sam uvažavanju kategorije naddeterminacije koja je upravo izvesna prerada Lukačevog pojma totaliteta; morate istovremeno da uvodite multiplikativne determinacije, izvornu višestruku uzročnost koja rezultira u kontingentnim rezultatima. I to je ono što sam želeo da zgrabim sa konstitutivnim pojmom kontingencije; mi naravno znamo želju modernih mislilaca da se kontingencija pripitomi, ali poenta je u tome da se pokaže „demonska kombinacija“ strukturaliteta i kontingencije. Ako bacimo jedan letimičan pogled na sadašnju krizu i pokušavamo analizirati do besvesti pominjanu finansijalizaciju, nagomilavanje samoodnošećih monetarnih aspekata, tada je očigledno da se sve to može razumeti iz perspektive kontingencije. Finansijalizacija je perverzna igra sa kontingencijom, afektima kao što je strah i strepnja,  naravno uz neskriveno ubeđenje da je to organizovana kontingencija koja vas neće baciti u provaliju. Inače, ima veoma lepih radova na temu koja objedinjava dinamiku finansijalizacije i pomaljanje biomoći, zamislite recimo kako finansijalizacija utiče na prostorne koordinate domaćinstva. To bi mogla da bude posebna tema: Varen Bafet, mag današnjeg preduzetništva je izgovorio istu rečenicu koju je Kejnz sugerisao Lenjinu, monetarna sfera je potencijal za destrukciju. Ali, kriza koja se danas iskušava nema uzroke u finansijskoj sferi, u podgrejavanoj zavisti, u nemuštom nastupu nebeske birokratije Evropske unije, u nemačkom spoljnom višku, ili u grčkom deficitu, nego u strukturalnim tendencijama. Možda da se istakne i ovaj zaboravljeni pojam Marksa, naime, tendencija. Imao je on puno teškoća u izvođenju strukturalnosti tendencija, o tome bi se moglo govoriti i govoriti, mi smo u situaciji da posle ove krize mnogo šta ponudimo. I sama kriza je fenomen kontingencije koji je videli smo, naddeterminisan.  

T.Đ.: Devastacija društvenog života nakon ratova koji računaju na obnovu kapitalističkih svojinskih odnosa nastavlja deindustrijalizacijom započetom pre više od jedne decenije. Sa njom se u mirnodopskim uslovima taj kontinuum razvija novim zaduženjima, uskraćivanjem socijalnih davanja i nezaposlivošću (navedimo samo neke od manifestacija kapitala). Čini se da smo se u takvoj atmosferi kretali sve do intenziviranja krize, ponovne stidljive aktualizacije pojmova iz levog registra, te pojave grupa od kojih neki od njih vole da se okite pojmom „revolucionarni“.
Kako posmatrate liberalni NGO aktivizam i njihovo nominalno „skretanje ulevo“ i da li se ova tendencija može smestiti u blizini Virnoovog koncepta „komunizma kapitala“? Da li su u ovom momentu na vidiku leve snage i kako ocenjujete pojavu pokreta „99%“ ili „Anonymous“-e u verziji kako se pojavljuju u našem kontekstu? 

A.L.: U svetu se odvija dijalektika deindustrijalizacije i reindustrijalizacije. To sve statistike dokazuju, dovoljno bi bilo samo pogledati udeo industrijskih grana. Deindustrijalizacija ekonomije, i sve što ona podrazumeva se odigrava samo u zemljama tranzicije. To nadalje znači i kumulaciju dugovanja i perpetuiranje pozicije poluperiferijskog kapitalizma. A NGO aktivizam je nastao kao postsocijalistički fenomen koji je crpeo svoju energiju iz liberalnih utopija, valjda ne treba reći da utopiju ne razumevam pežorativno. Jer, iluzije koje obitavaju oko ovog fenomena valja analizirati, ništa neće vredeti ako se okrutno izriču neke ocene, naime, valja ovo analizirati jer baca svetlo na poslednje dve decenije. To je utopija izvornog, spontaneiteta civilnog društva, posredi je energija koja se oslanja na iskorišćavanje spontaneiteta spram države i kao što se dobro sećamo u Srbiji ova animoznost je mogla da bude legitimisana stazama, načinom vladanja tadašnjeg režima koji bio uklet od strane međunarodne zajednice. No ova utopija civilnog društva kojoj se pridružuju i drugi orijentiri liberalizma kao što su voljno pridruživanje grupama s ove strane države i samoispoljavanje već je iskonski predstavljala protivrečnost: izvorno civilnom društvo se predviđala mogućnost posredovanja između društva i države kao i preuzimanje određenih funkcija države, ali na osnovu samostalnosti, liberalno razumevane autonomije. To NGO entiteti koji su bili finansijsko zavisni od spoljnih izvora  nikada nisu sebi mogli obezbediti, tako da to nije ni moglo da bude civilno društvo, već je to moglo da bude samo gnezdo za različite kadrove. To što su kodovi nasilja, nacionalizma, itd. bili sastavni delovi ove sfere nije uopšte slučajno, naprotiv, to je nužni izraz konfuzije. Postojala je tu i još jedna liberalna utopija koju se neki gajili a ona je bila povezana sa javnim dobrima, u smislu toga, da će pad Berlinskog zida otvoriti vrata prema harmoniji privatnih i javnih dobara, a ako toga ne bude, to je samo rezultat navodne deformacije koja se odigrala u Srbiji u toku devedesetih. Tako se razmišljalo. Liberalizam ima svoju socijalromantiku tako da njoj ne nedostaju utopijski elementi. U svakom slučaju NGO i različiti kadrovi oko njih su imali, govoreći jezikom Tomasa Mana, dobro moralno razdoblje u devedesetim godinama, no njihova situacija se drastično promenila kada je otpao protivnik sa istorijske scene. Uzgred budi rečeno: tadašnji subjekti su se trijumfalno vratili na scenu ove godine posle izbora, ali to nije osveta prošlosti nego činjenice da su oni uvek-već bili proaktivni učesnici kapitalizma, samo u drugačijim fazama. Da budem nešto precizniji: NGO sfera se posle 2000 sukobila sa fenomenom koji volimo da zaboravimo a to je visoka neliberalnost kapitalizma, odnosno, protivrečnost između kapitalizma i liberalizma. Inače, moje mišljenje je da je liberalizam odavno u krizi, pojam neoliberalizma se može čitati iz te perspektive. Problem je u tome da NGO sfera pokazuje deficite u pogledu promišljanja svoje sopstvene pozicije, i nema jezik za reflektiranje ove situacije: za to bi bilo potrebno da se zna šta se desilo 1989. ako to simbolički tretiramo kao godinu post-socijalističkog obrata, i da se prepozna neizmerna teškoća nastanka civilnog društva u kapitalizmu a pri tom civilno društvo je, da ne zaboravimo, unutarsistemski momenat. I šta ako 1989. nije ništa drugo nego pobuna protiv logike javnih dobara, a ne ekstaza slobode kako nam sugerišu sa svih strana? Govoriti o revoluciji nije previše teško, ali ako promislite činjenicu da su kapitalizmu privid, fiktivnost imanentni a koji traže kritičku refleksiju, tada se čini da novogovor o revoluciji, ako on uopšte postoji kod NGO-a, nije utemeljen. No interesantna i intrigantna je ova pomenuta veza sa Virnoom: on je izmislio ovaj fenomen komunizma kapitala radi toga da opiše činjenicu da kapital krade, apsorbuje inovativne i revolucionarne orijentacije tako što iskorištava nezavisnost medija ili odbijanje rada koji su iskonski bili subverzivne orijentacione tačke. Drugačije rečeno: to znači da subverzivna intencija postaje večita beneficija za kapital. Opet usput rečeno, ako smo već kod toga, ja strahujem od toga da ovakav stav, barem implicitno, sugeriše fatalizam: bez obzira da li tretirate jezik kao konstitutivni element proizvodnje u stilu postoperaista, ili kao aspekt simboličke sfere kao kod lakanovaca, osuđeni ste da budete deo afirmativne kulture i da budete potkradeni. Radikalno mišljenje se struktuira povodom dijalektike imanentnosti i transcendencije: valja pokazati da transcendencija izrasta iz imanencije, ali da su i određeni elementi imanencije bremeniti sa transcendencijom. Komunizam kapitala shvatam kao polemički izraz, ali bojim se da ako se on prihvati kao strateška linija dobijamo fatalizam. Možda se u ovom pitanju pojavljuje činjenica da se neki NGO kadrovi pozivaju na izvorno subverzivne intencije no uz krivotvorenje izvornih pobuda. Ipak, nisam siguran da sve to možemo podvesti pod zajednički imenitelj „komunizma kapitala“. Inače, primećujem da se stvari menjaju: ionako valja uvideti da su prethodne decenije koje su marginalizovale, dotukle kritičku misao u srednjoj i istočnoj Evropi bile iznimne. Ako hoćete kapitalizam, ne možete bez kritičke kulture, ako hoćete Evropsku uniju, onda, uprkos tome što Evropa nije jednoznačna sa Evropskom unijom, ne možete bez njene kritičke tradicije kojoj pripada i radikalna levičarska misao: to ostaje odsanjan san, naime, kapitalizam bez najradikalnije kritičke kulture. Mada bi to mnogi hteli, odnosno priželjkivali. Recimo da se razvijaju slični obrasci kao u Kini gde preovladava razvojna diktatura proizvodnje i potrošnje u korist organizovanog kapitala: radi, troši, ali ćuti. No stvari se menjaju, gde-gde vidim pravu eksploziju kod mladih koji polako stvaraju značajne vansistemske oaze u sistemskoj pustinji. Levica je istorijski imala dve etablirane varijante: socijal-demokratiju i boljševizam, tačnije boljševizam nije ništa drugo do podgrana socijal-demokratije. Veliko je pitanje da li socijal-demokratija može da se izdigne iz pepela, jer u postojećoj varijanti odista je učesnik u komunizmu kapitala, ništa drugo. Ja bih voleo to s obzirom na njenu ulogu u modernitetu, ali bi ona morala da na najradikalniji mogući način reflektuje na sopstvene stranputice, padove u XX veku. No, rekoh, vidim obrise vansistemskih snaga, enklava koje nam sugerišu da još postoji istorija. Pri tome ovo ne treba pomešati sa emocionalnim nabojem, dublje je to od toga. Ovo nije izraz optimizma, nego opreza. Ezoteričnost kapitalizma iziskuje istrajnu misao i  oproštaj od svake jednostavne formule, ona traži dijalektiku ezoterije i egzoterije, praksu prevođenja. Nije slučajno da je levica uvek glorifikovala znanje koja je naravno drugačije od onih oblika znanja koji se danas serviraju.

A.M.: Kada je reč o lokalnom aktivizmu, dva nedavna događaja se čine neizostavnim. U Novom Sadu je krajem 2011. i početkom 2012. pokrenut niz studentskih protesta i plenuma, koji se zajedno sa blokadom u Beogradu mogu sagledati i kroz prizmu regionalnog i trans-nacionalnog studentskog pokreta. Uporedo s tim se dogodio i prvi pokušaj rekonfiguracije javnih prostora u liku „Društvenog centra“ i novosadske kasarne „dr Arčibald Rajs“, a posle izbacivanja od strane vojne policije zauzeti su prostori u Kineskoj četvrti. Možete li da prokomentarišete ove događaje? Da li je njihova vremenska i geografska bliskost politički značajna? U kontekstu različitih varijanti aktivizma možemo postaviti i pitanje razlike ova dva događaja.

A.L.: Da, bez ikakve sumnje, postoje veze. Transnacionalne veze se uspostavljaju kao što su se i ranije postavljale, s tim što sada postaje određeni modusi tehnološke komunikacije koji su drugačiji no ranije. Ali, nije to presudno: transnacionalne veze se uspostavljaju logikom sinhrone socio-ekonomske dinamike u kapitalizmu, i analoškim pozicijama studenata u podeli rada. Neoliberalizacija kapitalizma je dovela do protivrečne situacije. Sa jedne strane u njoj se nazire ambicija potpune komodifikacije, to jest, pretvaranja studenta u nosioca buduće robe radne snage. Na svakom koraku vidite prenošenje kodova robnog ekonomisanja na nauku i na znanje: recimo, impakt faktori koji vas dižu u nebesa su mehanički prenos naivne logike tražnje i ponude na nauku, to je ono što se popularno zove preferencijalna logika na osnovu lajkovanja. Osim toga, ovde obrazovni sistem generira biomoć razvijajući uticaj u pogledu produktivnosti trošenja života. Začudo to se pokušavalo i u Jugoslaviji, za vreme školske reforme u sedamdesetim godinama koja je imala tu ambiciju da se buduća radna snaga upregne u kolotečinu produktivnog života, to jest, krvnog toka kapitala. Nije tu Evropska unija bila previše originalna kada je lansirala sadašnju konstelaciju, samo je ponovila već pronađene obrasce sada opremljene sa jačom kapitalskom pozadinom i višim birokratskim kompetencijama. Sa druge strane, internet dozvoljava i omogućava dolazak do najradikalnijih mogućih tematizacija svih mogućih pitanja, te se biomoć mora intenzivno razvijati da se budući nosioci različitih pozicija u podeli rada usmeravaju. Naravno, opet moramo uzeti u obzir različite pozicije u podeli rada, to se vidi i po tome koji studenti, to jest, studenti kojih disciplina pokazuju sklonost ka reflektiranju sopstvene pozicije. I to jeste razmišljanje o poziciji znanja, o njegovim individualnim i kolektivnim dimenzijama. Dakle, veza je u tome da se svugde kritički želi tematizovati aspekt robnosti, tako i znanja i javnih prostora. Ni znanje, ni javni prostor se ne mogu previše lako prevesti u robnu sferu. U pogledu prostornih aspekata javne sfere znamo za mnogobrojne fenomene koji zavređuju pažnju kao što je džentrifikacija te spekulacija sa zemljom, rente itd. S tim što mi se čini da više nije dovoljno govoriti o javnom prostoru, nego o zajedničkosti, drugačije ne možemo da prevedemo „commons“. Jer, refleksivnost u vezi „commons“ se ne može redukovati na binarne odnose između privatnih i javnih dobara. Javna dobra (i prostor) umnogome odražavaju karakteristike privatnih dobara, ona nastaju kada se određene beneficije nekih usluga ne mogu u dovoljnoj meri individualizovati, zbog diversifikovanih posledica. Međutim, „commons“ je afirmativan koncept povodom konstitutivne komunalnosti: nismo slučajno insistirali na tome da se ovde ne polazi od intrinsičnih kvaliteta određenih dobara, nego od komunalne prakse. Bez sumnje, i ovde se ne sme biti naivan: commons pojedinih partikularnih grupa postavljaju teška pitanja inkluzije i ekskluzije, kao i između commons različitih grupa. A to podrazumeva refleksiju u odnosu na demokratski eksperimentalizam i koevoluciju interakcija i normi.

T.Đ.: Uprkos tome što ljudi još uvek obavljaju rad trošenjem svojih telesnih (fizičkih i mentalnih) potencijala upleteni u odnos najamni rad – kapital, od 70-ih godina prošlog veka možemo pratiti hipoteze o „nestanku“ radničke klase; danas čujemo kako su nam potrebni novi „termini“. Čak je moguće na tragu problematike ukazane u prethodnim pitanjima prizivanjem Silvije Federiči reći da se u cilju strukturalnog prilagođavanja lokaliteta i dobara kapitalističkim interesnim modusima aktivno prisvajaju komunističke konstelacije (tako banke kao referencu za takve ciljeve uzimaju očuvanje „javnog dobra“)[5]. Dok kapitalizam ne oseća nelagodu da egzistira na principima čije poreklo vodi do revolucionarnih borbi, dotle se na suprotnoj strani negira teorijska i naučna aparatura koju nudi kritički ekonomsko-politički istorijski fond. Koja je pozadina aktuelnih govora o neophodnosti „potrage za novim“ subjektima i terminološkim odrednicama? Šta se to strukturalno promenilo u proizvodnim odnosima da bi se Marksov naučni okvir smatrao nezadovoljavajućom teorijskom aparaturom?

A.L.: Da počnem sa odgovorom na poslednje pitanje. Mišljenje je prikovano na krst sadašnjosti, razume se, mene aktuelnost strašno interesuje, doduše ne u pozitivističkom smislu. U opticaju su različiti pojmovi: neoliberalizam, kasni kapitalizam, renta umesto profita itd., ja ih sve poštujem, čak i koristim, jer izražavaju značajne reprezentacije sveta u kojem živimo. Dakle, uvažavam dinamiku kapitalizma, kako i ne bi kada je on per definitionem revolucionaran, samomenjajući? Ali, mislim da je Marksova kritika politička ekonomije još uvek nenadmašna u pogledu zahvatanja strukturalnih tendencija kapitalizma, nešto preciznije mislim da je njegova konstrukcija robne dinamike, robne referencijalnosti, te razvijanje robnog načina proizvodnje života horizont koji se mora poštovati i danas. Recimo, Fukoa možete u punoj meri razumeti samo na osnovu Marksa. Dinamika prelaza robe u kapital, robno društvo, geneza fetišizma, strukturalne prinude, objektivne povezanosti zakona vrednosti, eto naveo sam neke male odsečke bez kojih se, po meni, ne može. Jasno, ovaj opus je protivrečan, postoji ogromna literatura koja to dokazuje, i volim da se udubim u ove nedoslednosti, gde-gde i greške, često se mora Marks bolje razumeti nego što je on sebe razumeo, ali mi se čini da su njegove greške bitnije nego konformistički sazdane preciznosti drugih. Njega je isto nosila sila teksta, tako da je njegovo delo nezavršeno, čak bih rekao da je nezavršenost oblik njegove refleksije: pogledajte kako koncepcija komunizma zrači nezaključenošću, kaže se da je komunizam procesualna stvarnost, to jest, pokret a završena finalizovana faza istorije. Ili pogledajte mnogo puta pominjani proletarijat koji se shvata kao odsutni subjekat! Najviše volim te proboje nedetermisanosti kod njega koji oponiraju sažvežđu XIX veka; uostalom nije on slučajno koristio metaforologiju proboja. Dakle, struktura ostaje ista, gledamo li „strukturu“ kapitalizma Marx je i nadalje relevantan. Istovremeno ubijaju ga sa nerazumevanjem i pogrešnim tumačenjima.
Problem je u tome da se subjektivnost veoma teško izvodi iz njegovih tekstova. Na osnovu Marksa možete razvijati činjenicu subjektiviranja u određenim procesima, recimo, u procesima krize. Ali, to mesto subjektiviranja je prazno koje se ne može Marksom previše lako popuniti. Naravno, znamo da postoje njegove tvrdnje koje dodeljuju apriori teleološku subjektivnost radničkoj klasi, na osnovu toga je i nastao marksizam radničke klase. Ali, ako bolje pratite tekst Kapitala koji razvija opštu pogođenost svih aktera otuđenjem, fetišizmom itd., dakle opštu pogođenost podrazumevajući i radnike i kapitaliste, onda je jasno da je on sam stvorio prepreke u odnosu na marksizam radničke klase. Vi znate samo okvire komunizma, dakle, situaciju kada nema robne proizvodnje, najamnog rada, podele rada, biomoći, ali na mestu subjekta je de facto praznina. Samo, ja mislim da je upravo to pošteno, i nema konsekventne radikalne misli bez uvažavanja rizika te nedeterminisanosti. Teoretičar ma sa kakvim praktičnim intencijama, ma sa kakvim nadama da će teorija zahvatiti mase, ne sme da prejudicira subjektivnost i ne sme da sa metafizičkim determinizmom popuni prazno mesto subjektivnosti.
No u pogledu traženja subjekta u poslednjim decenijama je postojalo negiranje klasnosti uopšte, dakle, vladalo je uverenje da nema klasa više. Iza toga je stajalo stanovito nerazumevanje. Neoliberalizacija kapitalizma, puna ofanziva kapitala od sedamdesetih godina prošlog veka je naravno razbila staru radničku kontrakulturu koja je postojala dugi niz godina nastajajući iz otpora i organizovane aktivnosti radničkih partija, tako je i fragmentarizovala nekadašnja klasna mesta. Ali to nije nestanak klasa. Pričalo se o konverziji radničke klase u sitnu buržoaziju, tako je i nastala fraza o planetarnoj sitnoj buržoaziji. Ali, kako to Peri Anderson, urednik New Left Review-a primećuje, buržoazija je potirana, u onom smislu kako je jedan Bodler predstavlja samorefleksiju buržoazije, ili, kako je Džejms Džojs predstavljao samokritiku buržoazije. Zato i ne stoji ono što inače pametno-tragični Debor misli da je buržoazija jedina uspešna klasa u istoriji. Nestajanje buržoazije u konstitutivnom smislu označava ono što Anderson označava sa francuskim terminom kao encanaillement: ekstazu posedničke klase u spektaklima, sveopštu diznifikaciju. Daleko je to od klasične buržoazije. Uostalom bilo bi potpuno smešno ako bi danas neko govorio o tome da je buržoazija progresivna ili da je neka njena frakcija progresivna kao što je to nekad bilo sasvim uobičajeno. U svakom slučaju, očigledno je da se klasna kompozicija iskustveno menja, i da se mora učiniti napor da se to razume. Ali, čak i ako posmatrate nestajanje buržoazije u klasičnom smislu, to ne menja strukturalne zakonitosti, pre imate dinamiku koja vas vodi ka čistom kapitalizmu. Traganje za subjektivnošću se primećuje recimo i kod Negrija. Njegova projekcija je: biopolitička subjektivnost koja se zgušnjava u mnoštvu. Sećamo se: oni pronalaze subjektivnost u nematerijalnim mrežama. Samo, meni se čini da nema homologije između pretpostavljenih objektivnih tendencija u proizvodnji kao što je demateralizacija, ulazak kognitivnih elemenata itd. i subjektivne spremnosti da se transcendiraju postojeći okviri. To bi trebalo promisliti. U svakom slučaju razmišljanje u subjektima ne možemo uštedeti, oni postoje, kako to sadašnja konstelacija različitih pobuna dokazuje, tačnije, oni su u postajanju, ali nisu apriori dati kao u marksizmu obeleženog teleologijom radničke klase.


[1]Intervju je sproveden u okviru istoimene tribine održane u Italijanskom kulturnom centru “Il Belpaese”, 31. 05. 2012., u Novom Sadu. Video je dostupan na:  http://www.youtube.com/watch?v=ODvLqTEKp2U

[2] Lošonc, A., Moć kao društveni događaj, Adresa, Novi Sad, 2009., str. 87

[3] Lazarato, M., Biopolitic/bioeconomics, dostupno na http://multitudes.samizdat.net/Biopolitics-Bioeconomics-a  pristupljeno 25. 07. 2012.

[4] Predavanje „Da li kriza otvara vrata prevazilaženju kapitalizma?“, održano u galeriji „Art klinika“, u Novom Sadu, 14. decembra 2011., kasnije emitovano na talasima radia Treći Program, od 27. februara, do 2. marta 2012., pod nazivom „Postoje li netrivijalne pouke povodom krize?“ – citati se odnose na tekst iz ove emisije. (prim.: A. M.)             

[5] Silvia Federici, “Feminism And the Politics of the Commons”, http://sduk.us/silvia_george_david/federici_feminism_politics_commons.pdf  pristupljeno: 4. 5. 2012.

 

 

 

Share
Translate »