10 nov

U DIJALOGU SA KOSTANCOM PREVEOM

Intervju sa Konstancom Preveom vodio: Saša Hrnjez

Kostanco Preve (1943, Italija) jedan je od najznačajnijih italijanskih mislilaca i teoretičara antikapitalističke orijentacije. Sa preko 30 objavljenih knjiga i studija predstavlja jednog od najplodnijih autora i najzanimljivijih figura italijanskog marksizma. Studirao je filozofiju, političke nauke i helenistiku u Torinu, Parizu, Berlinu i Atini. Filozofski se formirao najviše u Parizu 60-tih godina gde je upoznao i pohađao mnoge poznate filozofe poput Sartra, Altisera, Hipolita, Garodija. Od najmlađih dana politički angažovan, 60-tih i 70-tih sarađivao je sa različitim levo-revolucionarnim grupacijama u Italiji. 80-tih bio je blizak stranci Democrazia Proletaria. Zajedno sa drugim italijanskim marksistima osniva Centar za istraživanje istorijskog materijalizma u Milanu i u istom periodu sarađuje sa časopisima “Metamorfoze” i “Marks 101”. Posle pada Berlinskog zida povlači se iz direktnog političkog angažmana kritikujući konvertovanje bivših saboraca komunista u nove liberalne levičare. Nastavlja da se filozofski i teorijski bavi marksizmom i kritikom kapitalizma. 90-tih godina sarađuje sa međunarodnim anti-imperijalističkim strujama, solidariše se sa palestinskim pokretom otpora i kritikuje američki intervencionizam i “humanitarna bombardovanja” od Iraka, Jugoslavije do Avganistana i Libije. Nikada nije pripadao univerzitetskim i akademskim krugovima koji su ga neretko smatrali nepodobnim i nepoželjnim. Radio je i zarađivao kao profesor filozofije u torinskim gimnazijama. Govori 6 jezika i autor je nekoliko zapaženih studija o Marksu i marksizmu, Altiseru, Lukaču, grčkoj filozofiji i Hegelu. Izbor iz bibliografije: Nesavršena filozofija. Predlog za rekonstrukciju savremenog marksizma  (1984), Viewing Lukàcs from the 1980s (1987), Italijanska ideologija. Ogled o istoriji marksističkih ideja u Italiji (1992), Hegel Marks Hajdeger (1999), Nauka Politika Filozofija. Filozofska interpretacija 20. veka (1999), Teški vekovi (1999), Etičko bombardovanje (2000), Nesavremeni Marks (2004), Filozofska istina i društvena kritika (2004), Pohvala komunitarizmu (2006), Hegel antiutilitarista (2007), Kritička istorija marksizma (2007), Istorija etike (2007), Istorija materijalizma (2007), Marksizam i evropska kulturna tradicija (2009)

Kraj filozofije, Hajdeger, paradigma prostora i povesna vremenitost

SAŠA HRNJEZ: Započeo bih naš razgovor sa temom koja je tokom 20. veka bila prilično prisutna u filozofiji (dovoljno je setiti se Hajdegera, ali ne samo njega). Reč je o temi “kraja filozofije”. Zanima me kakav je tvoj odnos prema ovom problemu. Uz to hteo bih da stavim na diskusiju pitanje samoprotivrečnosti filozofske objave kraja filozofije, budući da sama ta tvrdnja i dalje ostaje u horizontu filozofije. To je pitanje koje, rekao bih, lateralno otvara drugi problem: problem samorefleksije filozofije same.

KOSTANCO PREVE: Na prvom mestu mislim da se Hajdeger ne može svesti na objavljivača kraja filozofije. Preciznije rečeno, on je objavljivač kraja metafizike koju on smatra u celosti okončanu u planetarnoj tehnici; sâm nemački termin Gestell znači anonimni i bezlični postav. Stoga, ono što Hajdeger govori je predlog kraja metafizike. Taj predlog je svakako samoprotivrečan, nema sumnje. Da bismo mogli objaviti kraj filozofije potrebno je filozofirati. Teorija kraja filozofije ili kraja istorije ili društva je jedna pesimistička filozofska samorefleksija čovečanstva o sebi samom. I zato je ja smesta odbacujem. Radije bih hteo da promislimo o tome što je objava smrti metafizike, po mom sudu, izazvana dvema temeljnim komponentama, pre svega pogrešnim i iskrivljenim čitanjem grčke antike. Kako Hajdeger nije u stanju da izvede društvenu dedukciju kategorija grčke filozofije i njenog rođenja kao odgovora zajednice pred opasnošću raspada zbog moći, tiranije, krematistike, novca itd… dakle, pošto on nije u stanju da to razume onda se sam uvlači u jednu nepostojeću razliku između aletheia i orthotes, što je po mom sudu sasvim pogrešno. Jer pitagorejsko-platonski orthotes je za stare Grke bio način da se dođe do neskrivenosti, odnosno do aletheia-a. Prema tome moram u potpunosti odbaciti ovu Hajdegerovu dijagnozu.
Zatim postoji jedan drugi aspekt. Hajdeger beleži u sofisticiranom i razređenom jeziku filozofije utisak o nepromenljivosti sveta, što je očigledno utisak koji pogađa mnoge filozofe 30-tih, 40-tih, 50-tih i 60-tih godina. Na neki način i Adorno, iako filozof veoma različit od Hajdegera, govori iste stvari u vidu jednog radikalnog pesimizma koji on samo izražava jezikom negativne dijalektike. Filozofi marksisti kao što su Bloh, Lukač, jugoslovenska škola praksis (od kojih sam upoznao Gaju Petrovića i Mihajla Markovića), onda francuski mislioci poput Altisera i tako dalje, svi su oni zadržali pak neku vrstu nade u socijalističku promenu sveta. Ali su je održali u pozadini kao da čak ni oni ne veruju u nju mnogo. Lukač govori o perspektivi, Bloh o utopiji, Kosik o uništenju pseudokonkretnosti; ali kao da su svi oni u momentu kad je stigao obrt 60-tih i 70-tih (pre nego što se pojavila postmoderna koja je na neki način “osveštala” nepromenljivost sveta) skoro prestali da veruju u njegovu modifikabilnost. Stoga je uspeh Hajdegera u evropskim univerzitetskim zajednicama, po mom sudu, ništa drugo do sofisticirana filozofska transkripcija ovog osećaja opšte socijalne nemoći.

 

SH: Zapravo ono na šta sam ciljao mojim pitanjem o kraju filozofije je baš ovo što si naznačio. Mislim da postoji jedna dublja povezanost između tvrdnje o kraju filozofije (filozofska samonegirajuća tvrdnja) i jedne druge ideološke teze koju izgovara Fukujama – teza o kraju istorije. Zanimljivo je primetiti da se ove dve teorijske pozicije pojavljuju u periodu kojim dominira paradigma prostora (Fuko o tome piše u tekstu Drugi prostori, “prostornu refleksiju” nalazimo kod Deleza i Gatarija, a zadnjih godina i kod Sloterdijka). Dakle, prostor koji Sloterdijk definiše kao zasićen, bez distance i lišen ekstenzivnosti, dok sa druge strane imamo iscrpljenje povesne vremenitosti. Oštroumna dijagonza ili još jedan pokazatelj političko-društvene impotencije?

PREVE: Odnos između prostora i vremena svoje moderno poreklo ima u 18.veku, jer je apsolutno poznato da problem prostora i vremena ne nastaje u 18. veku nego se proteže kroz celu grčku antiku i hrišćanstvo. Prostor koji je Njutn definisao kao sensorium Dei, Grci koji nisu bili monoteisti nazivali su hora, odnosno mesto gde se jednostavno organizuje materija, dok je u hrišćanstvu prostor smatran božanskom tvorevinom kao pozornica božanskog stvaralaštva. U 18. veku stvari se radikalno menjaju. U 18. veku kapitalistička buržoazija u nastajanju mora da interveniše simbolički kako u vreme tako i u prostor. Što se tiče intervencije u prostor nastaje moderni materijalizam koji nema nikakav proleterski, radnički, socijalistički ili naučni karakter, nego predstavlja simboličku unifikaciju višeg i nižeg prostora unutar kojeg može mirno da protiče kapitalistička roba, odstranjujući božanstvo koje je bilo iznad i bilo kakvu suverenost nad ekonomijom. Što se tiče vremena, vreme je ujedinjeno pod kategorijom progresa što je kako svi znamo osnovna ideologija građanskog 18. veka određena da bude potpuno nasleđena od marksizma, i to ne samo u Marksovoj misli, nego i u potonjem marksizmu. Lično nisam siguran da se mi danas nalazimo pred problemom zasićenja prostora kako kaže francuska škola ili Sloterdijk. Ja bih malo izmestio problem sledeći britanskog marksistu Dejvida Harvija, autora knjige koja se zove The Enigma of Capital. Harvi tvrdi da danas postoji prevlast prostora nad vremenom, zahvaljujući tome što je sa jedne strane građanski svet napustio potpuno mit o progresu, ostavljajući ga samo na tehnološkoj i retoričkoj površini, a sa druge strane globalizacija koja čitav svet pretvara u neku vrstu brisanog prostora za protok robe i kapitala direktno vodi do prevlasti prostora nad vremenom. Moja dijagnoza je više kombinacija dve dijagnoze, Džejmsonove i Harvijeve. Fredrik Džejmson kaže da je postmoderna epoha fleksibilne proizvodnje, i sa tim se slažem. Harvi govori o dominaciji prostora nad vremenom sa oslobađanjem od ideologije progresa i sa isticanjem prostorne globalizacije sveta kao mesta beskonačnih mogućnosti.

SH: Pa nije li onda filozofski zadatak danas upravo u tome da se ponovo uvede u filozofiju jedna alternativna koncepcija vremena i perspektiva povesne vremenitosti?

PREVE: Ovim tvojim pitanjem ti si sam sugerisao najbolji način da se dođe do odgovora zašto Hegel nije nikako mrtav pas, nego autor koji je i dalje aktuelan, štaviše, aktuelan više no ikad. Kod Hegela u središtu problema stoji zapravo problem priznanja svesti, odnosno postupnog osvešćivanja koje postaje samosvest i koje  svakako da se zbiva unutar jednog prostora i vremena gde subjekt ispoljava, da kažemo tako, svoje zahteve, potrebe, namere. Ovo pre svega znači: isključiti da kod Hegela postoji nekakva teorija kraja povesti. To je zabluda koju, po mom mišljenju, in buona fede iskazuje Aleksandar Kožev, a potom je preuzima Fukujama kao apologetsku teoriju američkog veka. Ali Fukujama je državni funkcioner Stejt Departmenta kao što su oni koji bombarduju po Avganistanu. To je neozbiljno, a ja govorim o Koževu koji je ipak ozbiljan autor. Po mome mišljenju, kod Koževa postoji veliko nerazumevanje, jer ono što je bila Hegelova dijagnoza 1820-te jeste jedna situirana dijagnoza, konjunkturna. U Hegelu je sazrelo mišljenje prema kojem povesno vreme u kojem živi jeste vreme bogato mogućnostima u kojem se duh samoodređuje. Pojam Bestimmung-a je ovde fundamentalan. Hegel polemiše neprestano protiv, kao što je poznato, Kantove loše beskonačnosti (die schlechte Unendlichkeit) i protiv Fihteove ideje prema kojoj živimo u dobu dovršene grešnosti (Stand der vollendeten Sündhaftigkeit). Pošto Hegel ne može da prihvati dijagnozu o dobu dovršene grešnosti – koju će posle preuzeti neki marksistički intelektualci, ali u različitoj formi (Bloh, Lukač, Altiser) – dakle, budući da Hegel ne može da prihvati Fihteovu dijagnozu on polemiše protiv onih teorija koje smatra kantijansko-fihteovskim, odnosno teorijama loše beskonačnosti. Uz to, Hegel želi da se suprotstavi onome što on naziva starim konzervativcima Meterniha, zatim engleskoj političkoj ekonomiji koju naziva građanskim stanjem bez metafizike, i suprotstavlja se Rusou i Robespjeru na osnovu onoga što naziva “pomama iščezavanja” (Furie des verschwindens).
Kao što znaš Hegel negira društveni ugovor, ali ne negira ga zato što odbacuje napredne elemente jusnaturalizma i kontraktualizma, već zato što misli da se civilizacija ne rađa iz ugovora. On u Fenomenologiji kaže da civilizacija nastaje iz nasilja, kao što prikazuje i prva scena Kjubrikovog filma Space Oddisey 2001. Civilizacija se rađa iz nasilja, iz straha od prvog gospodara i samo u toku povesnog vremena samosvest se bogati i civilizacija uspeva da prevlada ovo nasilno rođenje, u smeru samosvesti. Ova Hegelova projekcija potvrđuje da postoji vreme i prostor kao mesto realizacije, ozbiljenja.

SH: Jasno je zašto Hegel kritikuje kontraktualizam. Jednostavno, ontologija društva se ne može zasnivati na ugovoru jer povesna ontologija ide preko i dalje od dogovora dve volje koji ostaje, da tako kažemo, još aposterioran.

PREVE: Hegel kaže veoma jasno da se ugovor tiče privatnog prava i ne prihvata da država nastaje iz ugovora. U domenu apstraktnog prava postoji ugovor, ali je greška prevesti ga iz ovog realnog polja u državno polje. Jer, kao što je poznato, država kod Hegela mora da ima običajnosno utemeljenje, što ja prevodim sa komunitarističko, a što svakako nije komunistički komunitarizam. Međutim smatram da je ovo jedan od najmanje obrađivanih Hegelovih aspekata. Ako zaboravimo ovu komunitarističku genezu Hegelove filozofije koja je prisutna već 1803. Hegel onda postaje, pogrešno, filozof despotizma, totalitarizma, etatizma, što je smrtno ozbiljno nerazumevanje.

Filozofija i politika, društvena dedukcija filozofskih kategorija, filozofija danas i filozofski fakulteti.

SH: Vratićemo se na Hegela. Ali da bismo stigli do njega hteo bih da pređemo preko jednog drugog pitanja. U tekstu Dijalog o budućoj filozofiji što je dijalog između R. Espozita i Ž. L. Nansija gde se između ostalog susreću i ovi problemi kraja istorije i paradigme prostora, izlaze na površinu dve definicije filozofije koje smatram zanimljivim. Jedna kaže da je “ono unutrašnje filozofije upravo njeno spolja”, a drugu definiciju iznosi Nansi i kaže manje više sledeće: ako je filozofirati u prošlosti značilo kontemplirati, gledati, danas znači otvoriti oči, oči koje do sada nisu otvorene. Dakle, ove dve definicije nas upućuju ka odnosu između filozofije i politike; očigledno time izlazimo iz okvira Nansijevog i Espozitovog teksta pošto pokušavam da ponudim jedno drugo tumačenje. Mislim da je ovo “spolja” filozofije koje je time i njena najdublja unutrašnjost upravo političko-društveni kontekst na koji filozofija nužno odgovara i u kojem deluje. A “otvoriti oči” značilo bi otvoriti se ovom političko-društvenom “spolja” koje nije ništa drugo nego jezgro same filozofije.

PREVE: Koristeći Nansijevu i Espozitovu terminologiju, koja nije i moja, činjenica da filozofija stoji u odnosu spoljašnjosti i istovremeno unutrašnjosti sa politikom za mene je očiglednost. Dakle, nije to ništa neobično do čega treba doći komplikovanim putevima, nego je skoro, kako bi rekli stari Grci, postulat. Ako Nansi kaže da je filozofija rođena kao kontemplacija, a danas se ne radi više o tome da se kontemplira – to je onda jednostavno pogrešno. Filozofija nije nikad rođena kao kontemplacija. Po mom sudu ta zabluda proizilazi iz jedne uzvišene ali pogrešne Aristotelove rečenice koja kaže da filozofija nastaje u čuđenju. Jer, bilo u staroj Grčkoj, bilo u Kini u dolini Konfučijeve žute reke, što su bile dve zone koje se međusobno nisu poznavale, filozofija nije rođena kao kontemplacija nego kao konkretan odgovor na fenomene suživota. Stoga ja ne mogu da uzmem ozbiljno tu Nansijevu definiciju jer ona polazi od nepostojeće pretpostavke. Ja mislim da filozofija nije nikad nastala kao kontemplacija i to nikada nije bila.

SH: Na početku si spomenuo da Hajdeger nije bio u stanju da izvede društvenu dedukciju katagorija. A zatim objašnjenje prostora i vremena koje si ponudio predstavlja upravo primer jedne takve društvene dedukcije (kategorije vremena i prostora). A sada i ova refleksija o društvenom poreklu filozofije s tim je povezana. Pošto se mnoge tvoje reflkesije temelje na ovoj socijalno-deduktivnoj operaciji da li bi mogao da pojasniš koncepciju?

PREVE: Kada se govori o socijalnoj dedukciji kategorija pod tim ne mislim samo na ideološke kategorije, nego i na filozofske. Sasvim je jasno da ideologija ima društveno poreklo, i sama reč otkriva da je kao takva ideologija društveno proizvedena da bi se odgovorilo na potrebe za legitimacijom vladajuće klase prema potlačenim klasama. To je očigledno za ideologiju, ali je manje evidentno u filozofiji. Jer filozofija izgleda kao da je rođena u dobu starih Grka ne na društveni način nego kao grčko čudo. Pa su odjednom Grci, indoevropski genijalni narod otkrili filozofiju. Sam Aristotel tako govori o čuđenju itd. Prema tome ispada da filozofske kategorije padaju s neba. Ja ipak mislim da ne samo ideološke kategorije, nego i filozofske uvek moraju biti društveno dedukovane. Ova činjenica očigledno nosi sa sobom opasnost sociološkog redukcionizma i relativizma, odosno to da se filozofske kategorije redukuju na običnu ideološku-istorijsku epizodu oduzimajući im tako svaki istinonosni karakter. Ovaj problem se može lako rešiti ako razgraničimo ono što se na nemačkom kaže Genesis i Geltung, odnosno to da postoji partikularna geneza i potencijalno univerzalno važenje.
U stvari osnovne kategorije antičke filozofije – koja se u svojoj najranijoj fazi pogrešno naziva presokratskom jer je u osnovi Sokrat bio u službi ideala polisa isto kao što su bili Tales, Anaksimandar i Pitagora – nastaju na komunitarističkim osnovama kao odgovor na potrebu očuvanja zajednice protiv njene razgradnje (na grčkom je to “fthora”, i “katechon” što znači zadržanje, ustavljanje).

SH: Kada se teoretiše o društvenoj dedukciji kategorija prva referenca koja se nameće jeste Kant (barem što se tiče termina dedukcija). Pa dakle, ako kod Kanta imamo quid iuris, dedukciju opravdanosti i validnosti upotrebe apriornih pojmova, društvena dedukcija može izgledati kao antikantovska budući da izlazi iz transcendentalnog domena subjektiviteta. Ali ako se zadržimo više na ovome možemo videti da društvena dedukcija kategorija, kao neka vrsta politički kontekstualizovanog quid iuris, razrađuje Kantov transcendentalizam i vodi ga do krajnjih konsekvencija. Osim toga, socijalna dedukcija može objasniti i samu Kantovu transcendentalnu dedukciju sa tačke gledišta društvenih potreba tog doba.

PREVE: Rekao bih da je to dobra postavka. U 20-tim i 30-tim godinama 20. veka nemački mislilac Alfred Zonretel (Alfred Sohn-Rethel) bio je prvi koji je predložio jednu društvenu dedukciju kategorija izazivajući entuzijazam kod Adorna u jednoj prepisci između njih dvojice. Horkhajmer je međutim odbacuje jer je on u ovom Zonretelovom pokušaju video neku vrstu pada u sociološki relativizam, pa se stoga usprotivio. Ali time je on s prljavom vodom bacio i dete. Po mom sudu to što ti kažeš može se shvatiti na dva načina: mi možemo suprotstaviti društvenu dedukciju kategorija Kantovoj transcendentalnoj i Huserlovoj fenomenološkoj dedukciji; i u tom slučaju imamo treću suprotstavljenu poziciju. Zatim postoji jedan drugi način po meni isto tako legitiman: možemo misliti društvenu dedukciju kategorija ne kao prekid sa Kantovom transcendentalnom ili Huserlovom fenomenološkom, nego jednostavno kao neku vrstu Aufhebung-a, kontekstualizacije.
Istaknuvši ovo, mislim da je Kantovo Ja mislim suštinski de-istorizirano i de-socijalizirano. Prema tome Ich denke nije društveno dedukovano. A ako me neko pita da li u izvesnoj meri kod Kanta postoji poreklo socijalne dedukcije kategorija, rekao bih ne, jer je Ich denke kao i Dekartovo Ego cogito potpuno de-istorizirano i de-socijalizirano, postavljeno van prostora i vremena.

SH: Da, ali ako Kant ne izvodi socijalnu dedukciju kategorija to ne znači da se ta dedukcija ne može primeniti na samog Kanta. Štaviše, sigurno su postojala društvena utemljenja da bi se došlo do filozofske postavke transcendentalnog “Ja mislim”.

PREVE: Na neki način i delimično, sam Fihteov i Hegelov idealizam je upravo to. Jer Fihteov i Hegelov idealizam polazi od Kantovog Ja mislim pokušavajući da ga opovesni, istorizira, putem Vikovog učenja i Spinozine postavke koja ne odvaja kategorije bitka i mišljenja. Na neki način prvi Fihteov i Hegelov idealizam već predstavljaju pokušaj da se Kantova transcendentalna dedukcija povesno konkretizuje.

SH: Jedno od mojih prethodnih pitanja, ono o spoljnjem/unutrašnjem filozofije, u stvari je ciljalo na kritiku aktuelne tendencije u filozofiji, odnosno na filozofiju koja se svodi na autarkičnu pseudofilozofsku istoriografiju, na logičko-semantičku analitiku ili na neku vrstu egzistencijalizma gde filozofija postaje gotovo lično-mističko iskustvo. U svim ovim deklinacijama ne postoji ono filozofsko-političko “spolja”, pa samim tim nema ništa subverzivnog u tim filozofijama (koje su u mnogo čemu danas dominantne).

PREVE: O ovome bih hteo da izreknem jednu stvar koju smatram najbitnijom. Potrebno je sa velikom jasnoćom razgraničiti povesni i teorijski problem filozofije kao jednog oblika zapadnog života koji se potom globalizovao i koji je star više od 2000 godina, i drugi problem koji sa ovim prvim nema nikakve veze, a to je univerzitetska organizacija filozofskih fakulteta koji danas nemaju nikakve veze sa filozofijom. Ali kada kažem “nikakve”, mislim nikakve. Ne kažem slabe, krhke veze ili slično, nego nikakve i to iz istorijskih razloga koji se mogu izložiti. Moderni filozofski fakulteti su nastali s kraja 18. i početkom 19. veka u dobu Kanta i Hegela. Ali krajem 19. veka, uglavnom u Evropi, poprimaju pozitivistički i neokantovski karakter usredsređen na teoriju saznanja. Tehnike kooptiranja mladih filozofa su tehnike, da tako kažem, patrijahalne, jer mladog filozofa katedarski profesor bira na osnovu naklonosti i podudaranja sa njegovim vlastitim afinitetima. Zbog toga bi danas Kant pao na ispitu sa Kritikom čistog uma, a Hegela sa Naukom logike bi takođe srušili, jer se filozofski konkursi izrađuju na citatološkim osnovama, to jest na osnovu jedne isprave citatologije ako je moguće na starogrčkom, latinskom ili nemačkom, ali uskoro samo na basic english. To je pojava koja se razvija i koju treba tumačiti na ovaj način: poslednji istorijski period kada je postojao nekakav odnos univerzitetske filozofije i opšte političke prakse filozofije bile su godine s polovine 20. veka, od 1920-tih do 1970-75. To su godine Lukača, Bloha, Kosika, Markuzea, Hajdegera, praksisovaca u Jugoslaviji. To su godine u kojima su filozofi bili nacisti, komunisti, socijalisti, liberali, konzervativci itd, koji osim što su držali katedre bili su takođe angažovani u velikim ideologijama vremena. Komunisti Bloh i Lukač, nacional-socijalista Hajdeger, liberal Poper. U tih 50 godina filozofske rasprave imale su još veze sa univerzitetskom reprodukcijom. Po mom sudu ta je veza raskinuta 80-tih godina, zbog čega već otprilike 30 godina, za sada i u ovoj istorijskoj konjunkturi, filozofija nema više nikakve veze sa Univerzitetom. To znači da i dalje postoje univerzitetski profesori koji slobodno praktikuju filozofiju jer su talentovani itd … ali sama organizacija kao takva je …

SH: antifilozofska…

PREVE: Gore. To je jedan oblik kriminaliteta, ako mi dozvoliš. Beli kriminal. Ja bih to tako definisao. Naravno nije u krvi jer osobe ne bivaju ubijene i …

SH: Nisam siguran. Intelektualno i simbolički neki su i ubijeni. Ili barem taj pokušaj postoji.

PREVE: Na primer u poslednjem romanu Petros Markarisa “Poreznik” koji sam čitao na grčkom protagonista kaže “Grčka država je jedina propala mafija”. On kaže da mafije obično ne propadaju, jer se bogate trgovinom oružja, drogom, prostitucijom itd., ali grčka država je, kao klijentelizam, jedina mafija koja je propala.

SH: Ali to važi i za neke druge države …

PREVE: Manje. U smislu da je grčka politička klasa žestoko naplatila običnom grčkom narodu. Oprez! Sad se to desilo u Španiji, Portugalu … ja mislim da Italija ima još dve-tri godine pre nego što potone. Ne znam da li znaš, ali medvedi pre nego što utonu u zimski san, u hibernaciju, moraju da imaju masti jer ako medved zaspe bez sala, samo kost i koža, uginuo bi. Grčka i Španija su medvedi bez sala, a Italija ima još dve-tri godine sala.

Hegelova aktuelnost, komunitarizam i kapitalizam

SH: Vratićemo se i na to, posebno na ovo što se dešava u Grčkoj. Ali sad nas čeka Hegel. Primećuje se danas izvesna obnova hegelijanske misli, na globalnom nivou. Neki čak govore o Hegelian turn-u, u dnevnoj štampi izlaze na primer članci naslovljeni Hegel on Wall Street i slično. U svakom slučaju uvek je otvoreno pitanje na koji način se preuzima Hegel. Ti si jedan od malobrojnih italijanskih filozofa koji izražava i zauzima otvoreno hegelijansku poziciju. Kada se govori o povratku Hegelu pitanje je: koji Hegel?. Ti na Hegela gledaš kao na filozofski lek protiv današnjeg neoliberalnog kapitalizma i odatle njegova aktuelnost.

PREVE: Ne samo odatle, ali i zbog toga.

SH: Dakle na pitanje: koji Hegel?, odgovor je: Hegel-filozof zajednice, Hegel komunitarista?

PREVE: Dakle, ti znaš veoma dobro da jedan veliki filozof kao Hegel, i to važi i za Platona, Kanta, Spinozu, Aristotela, ne može da se redukuje na samo jednu dimenziju. Neiscrpno bogatstvo Hegelovo leži upravo u tome što ne postoji samo jedan aspekt Hegela. Kada čitamo na primer njegovu Estetiku vidimo da se njegova zapažanja o istoriji umetnosti, grčkoj i flamanskoj umetnosti, ne mogu svesti na političkog Hegela. Vidimo takođe da njegova povesna rekonstrukcija grčke i moderne filozofije ne može biti svedena na političkog Hegela. E dakle, nakon ovog uvoda da je Hegel multiverzalni mislilac, rekao bih da se njegova aktuelnost sastoji u tome što je Hegel sasvim alternativan i tuđ utemeljenju neoliberalizma koji kao svoje utemeljenje ima Hjuma.
U Engleskoj su napravili jedno istraživanje o tome šta ljudi misle ko je najveći filozof. I iskrsao je Marks. Časopis The Economist se aktivira da bi sprečio da Marks pobedi i predlaže kao alternativu Hjuma, dok su drugi filozofi kao Hegel dobili malo bodova. Ovo je veoma bitno i indikativno, jer kapitalistički liberalizam, kao jedan oblik diktature finansijske ekonomije, nema potrebu ni za kakvim filozofskim utemeljenjem. Zatim, nema potrebu ni za Bogom ni za religijom koja je spuštena na nivo ispomoći za siromahe, narkomane i nesretne narode; kapitalizam nema potrebe za filozofijom, nema potrebe za politikom, jer se zasniva na tipično hjumovskoj pretpostavci o samoutemljenju kapitalizma koji počiva na sebi samom i to kao očekivanje robne razmene između prodavaca i kupaca; a to je ono što je po Hjumu ljudska priroda koja se po sebi zasniva na nizu iščekivanja i očekivanja na relaciji prodavac-kupac. To je udarilo temelje Smitove političke ekonomije, koji je uz to bio Hjumov prijatelj. I dakle šta se desilo? Desilo se to da je 200 godina buržoazija imala nesretnu svest, koristeći Hegelovu terminologiju, a nesretna svest buržoazije se zove dijalektika. Stoga smo u 200 godina imali Marksa, Adorna, Lukača, odnosno 200 godina prijatelja dijalektike kao i njenih neprijatelja (Altiser). Po mom sudu trenutno živimo u jednom post-buržoaskom i post-proleterskom kapitalizmu – što je moja osnovna koncepcija – zbog čega post-buržoaski ili post-proleterski kapitalizam nastavlja da bude kapitalizam, ali više ga ne karakteriše ni buržoaska nesretna svest, a ni radnička utopijska svest. Prema tome filozofski fakulteti gube svako političko značenje te mi razmišljanja Espozita i sličnih izgledaju posve lišena realizma, jer se osvrću na nešto oko čega jednostavno ne vidimo ništa.

SH: Post-buržoaski kapitalizam. A razlika između buržoazije i kapitalizma?

PREVE: Ja sam u svojih 30 knjiga uvek radio na metodološkoj distinkciji buržoazije (borghesia) i kapitalizma. Najpre, Marks ne koristi reč Kapitalismus koja dolazi sa Zombartom i nemačkom socijaldemokratijom. Marks kaže uvek Produktionsweisen, načini kapitalističke proizvodnje. Ova razlika nije čisto jezička ili sofistička, nego je strukturalna. Za Marksa način kapitalističke proizvodnje jeste anonimni i bezlični reproduktivni mehanizam, slično Hajdegerovom Gestell koji se može definisati kao kapitalizam bez dijalektičke suprotnosti. Hajdegerova koncepcija tehnike potpuno pokriva Marksovu koncepciju kapitalizma oduzimajući joj naime utopijsko dialektički aspekt revolucionarne svesti. Ako pređemo preko tračeva o Hajdegeru kao ljubavniku Hane Arent i ne ćaskamo o Hajdegeru nacisti, nego pokušamo da uđemo u njegovu filozofiju, mi ćemo videti da njegova filozofija teži da opiše bezličnu i anonimnu moć koju on naziva Gestell (dispositif na francuskom je veoma dobar prevod jer ostavlja utisak nečega što je anonimno, nešto što je van kontrole čovečanstva). Hajdegerov antihumanizam, različit od antihumanizma strukturalista ili Altisera, predstavlja znak impotencije. U njegovom Pismu humanizmu upućenom Sartru on suštinski daje jednu dijagnozu nemoći. Humanizam je u svakom slučaju nemoćan i okreće se oko samog sebe. Hajdegerova filozofija je marksistička dijagnoza bez revolucije – što je krupan nedostatak.

SH: Da se vratim na Hegela. Mislim da njegova epohalna vrednost kao mislioca ne leži samo u poznatoj razlici između građanskog društva i države nego i u tome što već građansko društvo kod Hegela predviđa instrumente i institucije protiv potencijalne devijacije (i ovde “potencijalno” ne bi bilo loše tumačiti u smislu dynamisa) subjektivnog principa oslobođene partikularnosti. Naime, momenti pravosuđa, policije (što znači u stvari socijalna pomoć), korporacije itd. su već utemeljujući momenti za jednu socijalnu državu. Ako uzmemo to u obzir, da se zaključiti da već na nivou “bürgerliche Geselschaft” imamo Hegela koji predlaže neku vrstu welfare-a, socijalnu zaštitu i pravo na boljitak.

PREVE: Potpuno se slažem sa ovom analizom, a složiti se s nekim stoprocentno retko se događa u filozofiji. U Italiji, a i drugde, postoji ideja da je bürgerliche Geselschaft nemačka reč za civil society. Ogromna greška. Anglosaksonsko civil society je koncipirano kao tržišni prostor robe i stavova, a ne kao državna organizacija zajednice premda u prisustvu ekonomije kapitalističke razmene. Mislim da se radi o poimanju koje se lagano može objasniti nakon samo jednog meseca predavanja o Hegelu. Činjenica da postoji veliko neznanje o tome ja objašnjavam na društveni način, kao pravu i istinsku volju da se cenzuriše socijalno i dijalektičko mišljenje koje čvrsto povezuje ekonomiju i politiku u prilog onog mišljenja koje odvaja potpuno ekonomiju i politiku, a ovo odvajanje je pravi problem kapitalizma. Jasno je onda da filozofski fakulteti koji su bedne sluge kapitalizma rade u prilog tog neznanja. Dok ekonomski fakulteti direktno ispostavljaju kapitalističkom aparatu menadžere, filozofski fakulteti postaju potpuno beskorisni. Postaju marginalne rupe koje se čuvaju kao što se čuvaju određene retke životinjske vrste u zoološkim vrtovima, kao pande i slično. A čuvaju se pod uslovom da ne gnjave mnogo i da ne talasaju. A najbolji način da ne gnjave jeste da im se oduzme svaka politička i komunitaristička ekspresivnost i da se pretvore u mehanizme citatologije ili postmoderna utočišta.

SH: Išao bih i dalje od moje prethodne refleksije. Zapravo ako dobro pogledamo Hegel nam govori još nešto: govori nam da ono što se savremenim jezikom može nazvati welfare, društvo blagostanja, nije dovoljno. Socijaldemokratski mit je nedovoljan, a pitanje je danas da li je uopšte i moguć. Hegel tvrdi da, na dijalektički način, ako hoćemo socijalnu zaštitu i pravo na boljitak, Soziale Sorge i opšte dobro, potreban je viši horizont zajednice. I upravo ta potreba obeležava prelaz sa građanskog društva na državu. To je momenat od krajnje važnosti, i danas u krizi kapitalizma postaje itekako aktuelan. Građansko društvo može da funkcioniše ispravno i pravedno pod uslovom da postoji horizont međusobnog političko-društvenog priznanja, horizont jednog Mi – upravo ideja Države kod Hegela.

PREVE: Opet se potuno slažem sa ovim što kažeš. To su stvari koje se retko čuju, a u stvari su osnovne. Prelaz sa građanskog društva na državu ne sme se interpretirati kao oblik etatističke birokratije, nego se mora protumačiti kao običajnosno-komunitarističko oistinjavanje, u nedostatku čega država ne može funkcionisati tek kao socijaldemokratska Sorge ili komunistička pak; u smislu da se istorijski dvadesetovekovni komunizam razvio kao neka vrsta sirote socijaldemokratije koja je garantovala na despotski način puno zaposlenje i besplatnu zdravstvenu zaštitu (u Rusiji, Poljskoj, očigledno da je slučaj Jugoslavije bio malo drugačiji). Ipak istovremeno je postojala nenaklonost i averzija ogromne većine naroda. Ova prividno neshvatljiva pojava se generalno objašnjava ili nedostatkom potrošnih dobara, pa su tako Poljaci i Mađari hteli samo da pređu sa Trabanta na pravi Mercedesov automobil, ili se objašnjava kao birokratski despotizam u trockističkom objašnjenju činjenice da su birokrate krali, traćili, pljačkali i postavljali svoje prijatelje, rođake i ljubavnice … Ova objašnjenja samo parcijalno hvataju osnovnu činjenicu da komunistička država nije uspela u tome da je većina stanovništva percipira kao ostvarenje jedne Sittlichkeit, odnosno jedne zadovoljavajuće običajnosne zajednice. Ista stvar danas sa socijaldemokratijom. Imamo SPD u Nemačkoj, Oland je pobedio u Francuskoj, u Italiji nemamo čak ni to, jer je degradacija stare Komunističke partije Italije bila tako destruktivna da je danas Italija zemlja sa najmanje levice. Ne znam kako je kod tebe?

SH: I u Srbiji ne postoji levica, ali iz drugih razloga

PREVE:. Pa da, tamo se radi o prežaljevanju i prevazilaženju mržnje. Još mnogo godina se u Mađarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Rumuniji i Srbiji neće moći govoriti o socijalizmu. I ta činjenica je tužna jer sprečava ono što psiholozi nazivaju preboljevanje i rad savesti. Ti ne možes nadugo izbaciti antikapitalističku perspektivu samo zbog toga što je ova u svoje vreme bila zagađena i ukaljana despotizmom real-socijalizma, što ja prebacujem suštinskoj nesposobnosti radničke proleterske klase za hegemoniju, uz sve moje poštovanje prema radnicima u fabrici, prema siromašnim seljacima i fizičkim radnicima (prezirem sve ona intelektualistička držanja prema fizičkom radu onih koji misle da ako znaju nemački i engleski moraju biti superiorni); ali moramo konstatovati koristeći Gramšijev jezik da narodni slojevi nisu nikad uspeli da imaju hegemoniju nad društvom, zbog čega su nedostatak hegemonije zamenili birokratsko-vojnim despotizmom. I ta je činjenica nepredvidiva kod Hegela i Marksa. Ako se zaustavimo na Fihteovim, Hegelovim i Marksovim rečima to se ne može predvideti, jer je reč o pojavi koja se probija s kraja 19-tog i početkom 20-tog veka. U Hegelovom vremenu, ali mislim i u Marksovom, još nije postojalo dominantno sociološko prisustvo proleterske radničke klase. Postojala je doduše masa siromašnih, ali recimo da nije bila dovoljno vidljiva oku filozofa.

SH: Smatram veoma važnim ovu interpretaciju propasti real-socijalizma držeći se Hegelovog pojma Sittlichkeit-a. No, vraćajući se Hegelu (i zahtevajući time “povratak Hegelu”), mislim da je važno uvek držati nivo čitanja Hegela na kojem i ti insistiraš, to jest, voditi računa o sintezi između transcendentalno onto-logičkog nivoa i povesne perspektive. Jer ako pogledamo zadnjih 150 godina Hegelovih studija i hegelovaca čini se kao da se ovi mogu podeliti u dve grupe: oni koji čitaju Fenomenologiju duha bez Nauke Logike, i oni koji čitaju Nauku Logike bez Fenomenologije duha, dok se radi o tome da se ove dve čitaju zajedno. Dodao bih i ovo: čitati Filozofiju prava zajedno sa Naukom logike.

PREVE: I opet se potpuno slažem sa ovom postavkom. Ako čitaš Hegela bez Nauke logike onda Hegel postaje istoricista, a istoricizam je predvorje relativizma. Ako naime čitaš samo Nauku logike kao sintezu ontologije i logike, čitaš Hegela na spinozistički način kao nekoga ko je konstruisao čisto apstraktnu katedralu pojmova koji nemaju nikakve veze sa stvarnim svetom i koji stoje u nebesko-platonskom svetu. Zapravo Hegela treba čitati zajedno i u celini, bilo kao mislioca povesnog procesa samosvesti posredstvom likova negacije, bilo kao mislioca koji je snažno ukorenjen u ontologiji, kao i stari Grci i Spinoza, naravno na drugačiji način, jer je Hegelova ontologija dijalektički struktuirana u razlici između bitka, biti i pojma.
Marks stoga nije pročitan na ispravno hegelijanski način, jer ako bih ja čitao Marksa na hegelijanski način onda opšta proizvodnja odgovara logici bitka, kapitalizam kao njegova negacija logici suštine, a komunistička samosvest, shvaćena kao običajnosna samosvest slobode, odgovara logici pojma. Tako nije čitao Marksa čak ni Lenjin koji se još izjašnjavao kao poštovalac Hegelove logike, ali je potpuno zanemarivao idealistički aspekt, upravo zato što po mom sudu Lenjin nije shvatao da je Marksov materijalizam metaforičan, i da osnov Marksove filozofije nije materija, nego povest shvaćena kao ujedinjujuća ideja vremena.

SH: Zaboravio sam da dodam da je tvoja “inicijacija” u Hegelovu filozofiju započela putem Hipolitovih predavanja koja si pohađao u Parizu 60-tih.

PREVE: Ma ja sam uvek mislio da je Hipolit u pravu. Samo što nažalost u tom istorijskom trenutku Hipolit iako veliki profesor nije imao nikakav politički uticaj. Dok je na primer Altiser, koji je mnogo manje shvatao Hegela i imao apsolutno pogrešnu sliku o njemu, uspeo da presretne militantni istorijski momenat, obimno Hipolitovo delo prevedeno na mnoge jezike ostalo je izolovano.

Ničeove antropološke figure: Uebermensch i poslednji čovek.

SH: Niče je još jedan filozof krucijalan za razumevanje protivrečnosti i ograničenja Moderne. Niče se često uzima kao antipod Hegelu gde ovaj poslednji predstavlja vrhunac racionalističke i idealističke tradicije, dok bi Niče bio početak jednog novog načina filozofiranja i jedne nove filozofije, antimetafizičke, koja dovodi na kraju do postmoderne. Ali da li je zaista Niče tako suprotstavljen Hegelu ili ova dva mislioca ponekad izgledaju mnogo bližima nego što se to obično misli?

PREVE: Dakle, da bismo odgovorili na ovo pitanje potrebno je videti da li kojim slučajem problem na koji pokušavaju da odgovore kako Hegel tako i Niče, da li je to identičan problem, ili ako ne identičan onda homologan, ili pak uporediv. Iskreno mislim da nije. Čini mi se da Hegel po mom sudu ispravno pristupa ograničenjima prosvetiteljstva i Kantove filozofije bez potpunog njihovog odbacivanja, preuzimajući istovremeno grčko nasleđe i tumačeći ga pravilno počevši od Platona i Aristotela. Po mom mišljenju kod Hegela imamo jedno dobro tumačenje kako grčkog nasleđa, koje on propušta kroz filter hrišćanstva, za razliku od Ničea koji misli da je hrišćanstvo dekadencija, tako i prosvetiteljstva u obliku njegovog pozitivnog elementa borbe protiv jezuitskog despotizma, ali takođe i protiv apstraktno rezonirajućih ograničenja. Uzgred ja nisam saglasan sa Hegelom kada kaže da postoji samo grčka filozofija i odbacuje indijsku i kinesku filozofiju. Po meni to je zabluda razumljiva 1820. godine ali danas apsolutno neprihvatljiva.
Niče bazira svoju dijagnozu na nekoliko temeljnih nesporazuma. Prvo Sokrata posmatra kao početak grčke dekadencije. I ne zaboravimo da Niče ne vidi samo dekadenciju u hrišćanstvu, kao protestu siromašnih i neuspešnih, kao sublimaciju zavisti. To Niče govori otvoreno i neprekidno. A upravo to ga sprečava da ima dijalektički pogled na hrišćanstvo. Jer, čak i neko ko nije verujući kao ja, kao filozof pokušavam da tumačim događaj hrišćanstva u povesno-dijalektičkim terminima, a ne prosto kao pad u dekadenciju.
Stoga Niče odbacuje celu klasičnu grčku filozofiju prizivajući jednu originarnu grčku mudrost, dionisku i apolonsku, koja bi trebala da prethodi pravoj ulozi filozofije – što delimično čini i Hajdeger. Dakle, to je mit o poreklu, odnosno mit prema kojem pre grčke filozofije, koja je već dekadencija, treba da postoji ne-dekadentni momenat – ovo je po mom sudu potpuno pogrešno. Ako pak mislimo na Ničeovu kritiku građanskog društva njegovog doba, ona je dobrim delom duboka i otkrivajuća. Mada ne bih preterivao u karakterizaciji njene originalnosti. Ničeova koncepcija subjekta postoji već kod Hjuma kao snop senzacija i kao polemika protiv jedinstva subjekta što je pretpostavka Dekartove, Kantove i Hegelove filozofije. Prema tome velika Ničeova moda, suprotstavljena Hegelu i takođe Marksu, počevši od 60-tih i 70-tih godina predstavlja istorijsku epizodu zamora evropskih intelektualaca pred optimističko-marksističkim istoricizmom koji su oni uzgajali 20 i 30 godina, često protiv volje, i u koji su na kraju prestali da veruju. To je njihovo razočarenje (dellusione) u prethodnu iluziju (illusione). Jer, iluzija vodi do razočarenja a ova do koluzije, odnosno do šurovanja sa vlašću. Nadam se da je ovo prevodivo na srpski.

SH: Međutim, postoji jedna druga Ničeova figura, a to je Uebermesch. Zanima me sad intepretativna linija Hegel-Marks-Niče. Uzgred, spajanje i uparivanje Hegela i Ničea nalazimo kod Đanija Vatima, barem u njegovoj studiji Subjekat i maska (koju je doduše on posle revidirao rekavši da je u njoj bio suviše otvoren ka dijalektičkoj misli). U tom Vatimovom tekstu nalazimo ideju da se apsolutni duh ostvaruje sa natčovekom, odnosno, Ničeov natčovek bi bio neka vrsta antropološke figure koja odgovara u izvesnoj meri Hegelovoj ontologiji. Jer obe figure, Ničeova antropološka i Hegelova ontološka, prema Vatimu predstavljaju finalnu tačku razrešenja konflikta između postojanja i smisla, što nije ništa drugo nego konflikt koji konstituiše Hegelovu nesretnu svest.

PREVE: Najpre, nemački termin Übermensch se ne može prevesti na italijanski. Apsolutno je neprevodiv. Bilo da ga prevedemo kao superuomo (natčovek)  ili kao oltreuomo (preko-čovek, meta-čovek), proizvoljno je. Dokgod nemačka reč Über znači kako “iznad” tako i “preko” svaki prevod je proizvoljan. Najbolje je ne prevesti, staviti fusnotu i ostaviti reč u originalu. Ne znam kako je na srpskom, ali za italijanski mislim tako. Dakle, Übermensch: verujem da je Niče njime hteo dati jednu antropološku skicu njemu savremene situacije koja se mora uporediti sa onim što on imenuje kao pustinjak, viši čovek i poslednji čovek. Pa u Tako je govorio Zaratustra Niče daje neku vrstu crteža, antropološke mape gde uspostavlja odnos između smrti Boga i informisanosti o njoj. Pustinjak koji živi u planinama još nije informisan o smrti Boga i misli da Boga još ima. Poslednji čovek je upoznat sa tim da je Bog umro, i iz toga izvlači zaključak i konsekvenciju da je sve moguće. Dakle, ja verujem da je Niče na neki način predosetio nesporazum koji može nastati sa Zaratustrom. I sve ostale figure, patuljka, zmije, daju povoda da mislimo da je on bio svestan dvosmislenosti onoga što govori. I mislim da je prizivanje figure Übermensch-a na neki način preventivan odgovor na kriva razumevanja Übermensch-a u terminima poslednjeg čoveka.
Što se Hegela pak tiče nisam uveren u to da kod njega postoji antropološki završetak povesti kao oistinjavanje potpunog prevazilaženja nesretne svesti. Svestan sam da je ovo samo moje tumačenje. Iskreno nikad ne zaboravljam da Hegelova Nauka logike ne može nikad da se ostvari jednom za svagda u povesnom vremenu, ne postoji nikakvo kompletno preklapanje između logike i povesti. Tako ja vidim Hegela. Da postoji integralno preklapanje logike i povesti imali bismo takođe kraj povesti kao poklopac koji poklapa šerpu i zatvara je. Prema toj liniji mogli bismo protumačiti poslednje poglavlje iz Fenomenologije kao antropološko krunisanje zbivanja nesretne svesti, a apsolutni duh kao mesto antropološkog krunisanja. Ja se uopšte ne slažem s tim.

SH: Sigurno da ne postoji antropološko krunisanje, ali ipak je reč o ontološkom ostvarenju koje ne mora nužno da se protumači kao zatvaranje sistema, kao što se često čini.

PREVE: To je sasvim drugo pitanje. Po mom sudu apsolutni duh otvara povest. Bilo u obliku umetnosti ili u obliku filozofije ili religije, apsolutni duh znači odbijanje da se zatvori sistem. To je suštinska stvar. Ako uzmemo Hegelov sistem i zatvorimo ga, zapadamo u grotesknu grešku koja ide suprotno duhu Hegelove filozofije. Jezički nesporazum koji je Hegel ostavio kada je umro desio se zahvaljujući prekomernoj polemici protiv Kanta i Fihtea, i činjenici da je on po svaku cenu hteo da raskine sa idejom o dobu dovršene grešnosti i da raskine sa onim što on naziva loša beskonačnost. Po meni Hegel je u pravu što hoće da raskine sa Kantom, ali malo je preterao.
Zatim dosta se govorilo o ranom Hegelu, Hegelu 1790-tih, u njegovoj religioznoj, hrišćanskoj i šelingovskoj fazi. Naime, prema mom sudu, postoji jedno precenjivanje mladog Hegela. Mladi Hegel meni nije mnogo zanimljiv. Hegel postaje zanimljiv tamo oko 1803. sa njegovim raskidom sa Šelingom i postaje zaista zanimljiv tek sa Fenomenologijom. Nakon ovog uvoda da je Hegel istinski zanimljiv sa svoje 33 godine, dok je mladi Hegel samo predmet diplomskih radova i filozofsko-biografske erudicije, ali po meni ne predstavlja nekoga od posebne važnosti, jer se radi samo o čoveku koji se još traži, dao bih jedno tumačenje ovog preteranog interesovanja za ranog Hegela. Cela struja mišljenja a la Levit hoće da kaže da Hegel ne čini ništa drugo do to što sekularizuje hrišćansku eshatologiju. Dakle, da bi tvrdili nešto tako ludački i da bi sveli Hegela na marionetu, potrebno je svesti ga na vreme kada je imao 26 godina i kada je još uvek bio namamljen između interesovanja prema antici i prema hrišćanstvu, što je tačno, ali on to prevazilazi u momentu kada izdvaja filozofiju kao mesto rekompozicije rascepljene celine, odnosno razbijene društvene celine. Tek kad Hegel shvata, a shvata sa 33 godine, da je filozofija privilegovano mesto rekompozicije društvene celine, razbijene zajednice, i da Kantov kriticizam nije dovoljan jer je samo jedna metafizika Verstand-a, e onda Hegel postaje zanimljiv.
Da se vratimo na Ničea: ja verujem da Niče želi novu antropologiju. I način na koji razmatra stare Grke te način na koji razmatra Modernu u cilju je potrage za antropologijom Übermensch-a. Dakle, Hegelov problem nije antropološki, nego je to problem samosvesti. Ispravno shvaćena ontologija sama od sebe izaziva jedan fall out koji je zapravo takođe i antropologija, ali uvek komunitarna. U meri u kojoj je Niče radikalno antikomunitaristički i individualistički mislilac on dolazi do istih zaključaka kao Hjum ili Lok, samo u tragičkom jeziku. I zato se on dopada postmodernim intelektualcima jer im daje potreban lek da bi mogli da raskinu sa Hegelom, Marksom i dijaletikom.

SH: Ovo razmatranje Ničea kao radikalno individualističkog mislioca i kao kritičara građansko-hrišćanskih vrednosti upućuje nas ka kulturnom horizontu 1968-e. I nije slučajno da od 70-tih godina imamo jednu renesansnu ničenaskih studija (Delez i Fuko u Francuskoj, Vatimo i Kaćari u Italiji).

PREVE: Šezdesetosma je bila suštinski radikalna antiburžoaska reforma građanskih običaja što se u nužnoj lažnoj svesti pogrešno mislilo ka antikapitalizam. To je zabluda. Rezidui građanske misli (na primer porodica) koji su i dalje održavali nesretnu svest bili su uništeni, kao i poslednja forma te svesti, a to je bila Frankfurtska škola. Šezdesetosma nije samo uništila Lukača i Bloha, nego i Adorna. Apsolutno je pogrešno verovati da je Adorno filozof 68-e. 68-a je bila jedna, recimo tako, apoteoza i proslava individualizma, mada u novom obliku. To nije više stari buržoasko racionalistički i pozitivistički individualizam, nego imaginacija na vlasti, oslobađanje želje. To objašnjava zašto škola Delez-Gatarija i Negrija na mesto potreba stavlja želju. Hegel je naime filozof potreba.

SH: Istini za volju postoji i figura želje u Hegelovoj Fenomenologiji duha kao prvi lik samosvesti.

PREVE: To je nešto drugo. Želja, požuda (Begierde) kod Hegela je momenat samosvesti, momenat putem kojeg se ona razvija. Čista želja kao takva treba da je aufgehoben. Stoga nema nikakve veze sa željom Deleza.

SH: Naravno. Jer je pitanje subjekta u igri. Hegelova želja je konstitutivni momenat subjektiviteta dok kod francuskih autora želja je upravo ono što pripada rastvaranju samorefleksivnog subjekta.

PREVE: Rekao bih da je to upravo to.

Marks- epohalni mislilac, istorijski komunizam i komunizam kao refleksivni sud.

SH: Zašto “nesavremeni Marks”, citirajući naslov jedne tvoje knjige? Šta je ono još uvek živo u Marksu, a šta ono što treba revidirati, reinterpretirati?

PREVE: Naslov “Nesavremeni Marks” nije moj, nego su ga sugerisali u izdavačkoj kući Bollati Boringhieri jer su hteli iskoristiti Ničeovo značenje reči “nesavremen” što znači više nego savremen. Mislim da je to intelektualno mudrijašenje, i ja bih izabrao dosadniji, ali drugačiji naslov. Nakon ovog razjašnjenja, rekao bih da je Marks epohalni mislilac i kao takav on je uvek savremen i uvek nesavremen. Marks je ušao u onu grupu mislilaca kojih nema više od 10, a tu su Platon, Aristotel, Spinoza, Hegel i ostali. Stoga će Marks biti savremen i za 500 godina. Marks je mislilac kod kojeg se ukrštaju dve stvari: ukršta se jedna idealistička filozofija povesti kao mesto emancipacije i razotuđenja, sa drugim Marksom kao društvenim istraživačem proizvodnih načina koji prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nudi interpretativnu shemu baziranu na nekim osnovnim pojmovima (način proizvodnje, proizvodni odnosi, proizvodne snage, ideologija itd); ova shema je uporediva sa Veberovom i Dirkemovom ali je po mom sudu mnogo bolja. Dakle, Marks je mislilac koji nikad nije prestao da bude aktuelan.
Kada je propao real-socijalizam kako u Rusiji tako i u Jugoslaviji, dok se u Kini na konfučijanski način transformisao u državno-upravljački kapitalizam, intelektualci su raskinuli sa Marksom proglasivši ga mrtvim. Ali intelektualci, budući parazitska kategorija, svakih 20 godina objavljuju umrlice. I to pripada reprodukciji grupacije intelektualaca kao takve. Što se intelektualaca tiče ja se lično slažem sa Pjer Burdijeom koji ih smatra za potlačenu klasu vladajuće klase, zbog čega pripadaju vladajućoj klasi imajući intelektualni kapital na prodaju, ali unutar ove su potlačeni finansijskom kapitalu i kapitalistima. Stoga su oni društvena grupa. I nek bude jasno da kada govorim o intelektualcima ne mislim na pojedince koji koriste sopstveni intelekt. Intelektualci kao moderna društvena grupa nastaju sa prosvetiteljstvom, i pre 18. veka ne postoje kao grupa. Kao politička grupa nastaju krajem 19. veka sa slučajem Drajfus. Ja sebe ne smatram intelektualcem. Ja sam istraživač koji govori 6 jezika i napisao je preko 30 knjiga, ali lično ne pripadam ovoj društvenoj grupi. U Italiji ova grupa se definiše pre svega pripadnošću dihotomiji levica-desnica, a onda se definiše na osnovu politički korektnih lozinki.
Dakle, Marks je epohalni mislilac i evropski intelektualci žrtve kompleksa krivice, jer su podržali komunističku utopiju, našavši se pred njenom propašću tokom 80-tih odbacili su Marksa otkrivajući ponovo Ničea, Hajdegera, Hjuma, Popera i ostale. Mali broj njih se suprotstavio tome. Na primer, Žižek, mada on nije jedini, ali bilo kako bilo oni i dalje ne čine kritičku masu odnosno masu koja bi bila dovoljna da se zaista pomere stvari.
Zatim, postoji jedno zanimljivo i važno iskustvo iz 60-tih godina: tih godina sam ja kao i mnogi francuski i italijanski mladići imao devojke u socijalističkim državama. Da bih se prikazao simpatičnim uvek sam uzvikivao: “Ja sam komunista”, izazivajući reakcije sumnje i prezira. Jer u mojoj nameri komunizam je označavao hegelijansko-marksističku utopiju, a za njih to je značilo policijski špijun ili birokrata. Malo po malo shvatio sam da je potrebno reći “Ja sam Italijan” i odjednom su sva vrata bila otvorena.

SH: Moram da priznam da ova lozinka za otvaranje vrata i danas postoji kada više nema komunizma na istoku. Preživeo je ideologije.

U ovom broju časopisa Stvar imaćemo odeljak posvećen savremenim tekstovima koji reaktuelizuju ideju komunizma. Mnoge knjige, seminari, javne debate naznačavaju buđenje interesovanja za komunističku misao (fenomen koji je sasvim razumljiv imajući u vidu aktuelnu krizu kapitalizma). Pitam te šta misliš o ovome, kao nekoga ko decenijama pripada marksističkoj i komunističkoj naraciji, i tome bih mogao pridodati još jedno pitanje, koje je u stvari naslov jednog Negrijevog teksta: Da li je moguće biti komunista bez Marksa?

PREVE: Prvo ću odgovoriti na poslednje pitanje a onda ću dati moj istorijski bilans komunizma kao građanin države koja nikad nije imala komunizam nego samo jednu oniričnu simulaciju komunizma usled koje su se komunizmom nazivale zadruge u Emilja-Romanji.
Da li se može biti komunista bez Marksa? To je epohalno pitanje. Ja bih se usudio da odgovorim potvrdno, ali ipak je bolje to biti sa Marksom jer nam je Marks ponudio filozofske i naučne instrumente od velike vrednosti koji su i dan danas aktuelni. Ali ako mi baš postavljaš to pitanje na brutalan način, moj odgovor je: Da. Dovoljna je grčka filozofija i komunitaristički duh grčke filozofije. Jasno je da stari Grci nisu bili komunisti, ali po mom sudu klasična grčka filozofija u varijanti Platonovoj i Aristotelovoj, a posebno predsokratovci koji su bili društveni zakonodavci, jeste dovoljna za komunizam. Ako se potom komunizam redefiniše putem Hegelove koncepcije komunitarizma, zanemarujući pritom analizu viška vrednosti, ekonomsko planiranje i slično … odgovorio bih potvrdno na tvoje pitanje. Ali ipak je bolje biti komunista sa Marksom, jer nam je on preneo neprocenjive filozofske i naučne instrumente.
Zatim, jedna je stvar ideja komunizma, a drugo je ono što ja zovem istorijski dvadesetovekovni komunizam. Dvadesetovekovni istorijski komunizam je kao grobnica sa godinom rođenja i godinom smrti. To je fenomen koji je živeo 72 godine, rođen 1917. i umro 1989., od kojeg i danas imamo neke istorijske ostatke, na primer na Kubi i samo tamo, jer ne postoji više ni u Kini ni u Vijetnamu ni bilo gde drugde. Kao okončani fenomen on je izrazio, po mom sudu, volju za oslobođenjem dve siromašne klase, radničke fabričke klase i klase siromašnih seljaka koji su bili opravdani u njihovim zahtevima za priznanjem, da upotrebim Hegelov termin, ali su bili potpuno nesposobni za hegemoniju koju su zamenili u likovima harizmatičnih vođa, kao Tito, Staljin, Mao Cetung i drugi. A to su privremene figure kao Tito – privremena antifašistička figura, jer se Jugoslavija legitimisala skoro i isključivo na antifašizmu i kada je antifašizam prošao odjednom su Srbi, Hrvati, Slovenci i Makedonci otkrili da su različiti. Ja i dalje mislim da je Jugoslavija bila najbolje rešenje, odnosno najmanje loše, jer najboljim rešenjima smatram one multinacionalne države u kojoj su narodi izmešani. U slučajevima gde je granica osigurana kao između Francuske i Italije lako je izvesti separaciju ili razvod, ali ako su narodi izmešani kao što su bili Srbi i Hrvati bilo koji način da vas razdvoje bio je traumatičan. I na Kosovu su Albanci i Srbi bili isprepleteni. Potom, kada je Nato odlučio da bombarduje Srbiju to nije uradio iz razloga pravde nego iz geopolitičkih razloga da bi postavio američke baze. I Srbi su putem duge medijske kampanje bili pretvoreni u divlje balkansko pleme. Naravno da je bilo ratnih zločina, ali ne postoje narodi zlotvori. To je sve sramota Zapada.
Što se tiče ideje komunizma što je, kažem, drugačije od istorijskog bilansa, ja tumačim komunizam na način koji bi Marks, Engels i Lenjin odbacili, to jest, komunizam kao regulativni ideal praktičkog uma, ili komunizam kao refleksivni a ne odredbeni sud. Naravno da se on određuje u konkretnim državama, uređenjima i društvenim sistemima, ali suštinski on prožima istoriju kao refleksivni sud. To je naime nešto što bi svi oficijelni marksisti 20. veka odbacili, bilo da pripadaju dijalektičkom materijalizmu bilo hegelo-marksizmu lukačevske linije.
Još nešto mislim, uskoro će ljudi biti primorani da si postave pitanje komunizma, jer to više neće biti stvar opcije. Mislim da je ovaj finansijski kapitalizam toliko destruktivan da se to u ovom trenutku još ne vidi. Kao što rekoh, medved ima još sala i pošto ima sala može da utone u san, ali san se prekida kada se salo potroši.

SH: Na primer i Slavoj Žižek tvrdi da je komunizam pre svega ime problema, danas kada opšta dobra nestaju u sveopštoj privatizaciji svega.

PREVE: Naime, ja nikad nisam upoznao Žižeka i nikad ga nisam video. I iskreno ne znam koji je razlog njegovog uspeha; na to jednostavno ne umem da odgovorim. Jer generalno svi antisistemski mislioci bivaju izbačeni iz medijskog sveta. Kako je moguće biti van sistema i biti medijska zvezda? To je i Čomski. I ovo nije kritika. Ako je Žižek imao sreće, ja sam zadovoljan, barem izgovara važne stvari u medijski prostor. Tako mi imamo poneke antikapitalističke mislioce koji su star. Ne znam kako, ali mi izgleda da je to način na koji funkcioniše kapitalistička ekonomska reprodukcija i medijska manipulacija, pa onda manjini od 2% načitanih možete ostaviti i Žižeka i Čomskog. Pada mi na um jedna Altiserova rečenica pre nego što je umro: Ja sam slavan po svojoj poznatosti.

Altiser, Gramši i aleatorni kapitalizam

SH: Stigli smo do Altisera. Tvoja najnovija knjiga koja izlazi u septembru (2012) posvećena je Altiseru. Da li bi mogao ukratko rezimirati tvoju poziciju prema ovom misliocu čiju si misao upoznao, da tako kažemo, na njenom rodnom mestu 60-tih godina posećujući njegova predavanja i altiserovski kružok?

PREVE: Dakle, ja sam 60-tih bio student na pariskom Univerzitetu, a Altiser nije bio profesor nego bibliotekar pri École normale supérieure. Nisam bio njegov neposredni učenik, ali sam bio prijatelj sa mnogim njegovim studentima i učenicima, kao što je Etjen Balibar sa kojim sam ostao u prijateljskoj vezi i posle. Posle Altiserove smrti učestvovao sam na prvom simpozijumu organizovanom na francuskom jeziku u Parizu (Politique et theorie, 1991. god) posvećenom tek preminulom Altiseru.
60-tih godina ja sam bio neodlučan između Altisera i Hipolita i nalazio sam se u situaciji Buridanovog magarca između dva plasta sena. Jasno da je ovo paradoks i to mogu da kažem sad sa distance od 50 godina. Ali u ono vreme ja sam bio istovremeno privučen Hipolitovim vrednovanjem Hegela (ne zaboravimo da je poznata studija o Marksu i Hegelu objavljena 1965. istovremeno sa Za Marksa i Kako čitati Kapital), a takođe sam bio privučen i Altiserovom naučnošću i njegovom kritikom metafizike subjekta. U jednom trenutku Buridanov magarac je morao da se odluči gde da ide. Tren istine za mene došao je sa čitanjem Lukačeve Ontologije društvenog bitka, koja me je – iako je ne delim u potpunosti – ubedila suštinski u organski odnos između Hegela i Marksa. Tada sam prestao biti altiserovac, ali to ne znači odbaciti sve inteligentne elemente koji su sadržani kod Altisera.
Dakle, ja sam izabrao Hegela nasuprot Altiseru tek 80-tih. Uspeo sam da rešim moj problem 80-tih kada mi se učinilo da shvatam da Altiser i dalje ima veoma pozitivnu povesnu ulogu, jer po mom sudu njegova kritika metafizike subjekta, porekla i cilja nastavlja da bude inteligentna, zbog čega ne želim da je odbacim u potpunosti. Ali njegovo odbijanje Hegelove dijalektike je ono što treba odbaciti. Altiser je definisao ono što se dešava kod Hegela kao Proces bez Subjekta. To je besmisleno jer kod Hegela postoji subjekat i to je Ideja koja postaje Duh. Utoliko i sam je Hegel prigovarao Spinozi da nije mislio radikalno supstanciju kao subjekt. Moj utisak je da Altiser nije znao ništa …

SH : O Hegelu ?

PREVE : Ne, nije znao ništa ni o čemu. Ali pažnja, ne kažem to kao omaložavanje. I Kant nije znao skoro ništa, čitao je samo udžbenike i poznavao Hjuma i Dekarta. Ogist Komt se hvalio da nikada nije čitao ni Kanta ni Hegela. Da bi neko bio kreativan filozof korisno je ali ne i neophodno da poznaje čitavu istoriju filozofije, jer može i da je ne poznaje, da je pogrešno shvati i da bude kreativan. E tako i Altiser nije poznavao ništa. Ne znam šta je čitao. Koževa, jer njegov Hegel dolazi preko Koževa.
Kao mladić Altiser je bio katolik, i išao je čak u katolička hodočašća u Rim 1948-49. I to je veoma važno, jedna od stvari koju altiserijanci kriju najviše. Postoji knjiga izvesnog Salvatora Azara koja se zove Altiser i kritika, koja govori o Altiserovoj katoličkoj mladosti. I ta knjiga govori o tome kako je Altiser bio ratni zarobljenik od 1940-45 i u tom periodu počinje da pokazuje izvesne simptome neuroze, na primer, skupljao je smeće ispod svog kreveta u zatvorskoj sobi. Posle se vratio u Francusku, katolik je i hodočasnik koji putuje u Rim. I tek 50-tih postaje komunista. Po mom sudu ovo katoličko poreklo, često cenzurisano, objašnjava izvestan Altiserov teološki stil. Ono što on naziva politička intervencija u filozofiji za mene je teološka intervencija u filozofiji.
Zatim, altiserijanska sekta je trenutno jedna univerzitetska sekta lišena svake političke izražajnosti. Odnosno politički altiserizam je umro i pre nego što je sam Altiser umro, već krajem 70-tih godina. Čitao sam beleške sa poslednjeg seminara koji je Altiser držao javno u gradu Terni. I to takođe potiskuju altiserijanci. Želim da ispričam jer je bitno. Altiser seda ispred svih levih intelektualaca koji čekaju reč propovednika, sklanja sve knjige sa stola i kaže «treba svirati bez partitura » ; zatim ustaje, ide do prozora ispod kojeg u dvorištu se igraju deca, sva srećna, i kaže : « socijalizam je sranje, a komunizam je ovo » – pokazujući na decu koja se igraju. Zatim dodaje: « posle sranja imaćemo socijalni anarhizam ». Altiser je gotovo taoistička osoba. I zapravo u mojoj knjizi koja izlazi u septembru pod naslovom Pismo o humanizmu – koji sam izabrao namerno jer je to Hajdegerov naslov – nalazi se jedna uljudna kritika Altisera. U toj knjizi najpre određujem moje poimanje filozofije, nauke i ideologije, zatim iznosim kritiku aleatornog materijalizma (matérialisme aléatoire) i poslednjeg Altisera. Ta kritika je veoma oštra. I tu knjigu smatram mojim definitivnim rastankom od altiserijanizma. Tu takođe tvrdim da je Altiser dospeo do jedne vrste taoizma i do čisto anarhične koncepcije. A i to je veoma zanimljivo. Nekako pre nego što će zadaviti ženu odlazi kod Altisera u posetu Lućo Koleti (prvo marksista a onda berluskonijevac) koji ga je intervjuisao, i u tome intervjuu on kaže. « Jadni Altiser je poludeo » (već ovo nije mnogo vaspitano od njega), « shvatio sam da je lud kada me je pozvao u jedan vijetnamski restoran gde mi je rekao: najveći marksista u svetu je Toni Negri ». Dakle to prenosi Koleti, jer nemamo drugih svedoka. Ja sam posebnu pažnju obratio kako na ovaj intervju Koletija tako i na predavanje iz Ternija. Kada je Altiser ubio ženu napisao je autobiografiju koja se zove Budućnost traje dugo. Izuzetno zanimljiva knjiga, puna laži, gde on priča kako je upoznao De Gola, što nije tačno. Čista fantazija koja otkriva njegove muke i jade.
Dakle, altiserizam kao univerzitetska sekta je gotov, postoje doduše i dalje altiserijanci, na primer, u Grčkoj gde imam par prijatelja na Altiserovoj liniji. Ali pitanje koje mogu uputiti tebi jeste šta znači danas biti altiserovac. 60-tih godina je bilo jasno šta je značilo: suprotstaviti se međuklasnom humanizmu Garodija u prilog klasne radikalizacije marksizma. Kogod je živeo te godine to zna. Ali danas posle 50 godina ja se pitam kakvo je značenje biti altiserovac. Ako je značenje « eliminacija subjekta » to je onda plod nerazumevanja. Istina je da je sudbina mrtvog filozofa da bude pogrešno shvaćen jer ne može više da odgovori. Pa tako Kant ne može da polemiše sa neokantovcima, a Marks ne može da polemiše sa Lenjinom i Staljinom. Ali pošto sam ja živeo te altiserovske godine, znam da pravi problem nije bio kritikovati subjekat nego Metafiziku Subjekta; odnosno kritikovati metafiziku proleterske subjektivnosti shvaćene kao razvoj od porekla ka cilju. Van ovog konteksta, koji je politički, trojna kritika subjekta-porekla-cilja nema smisla, jednostavno postaje sasvim nešto drugo. Ko hoće eliminaciju subjekta neka ide kod Hjuma ili Deleza, ali ne kod Altisera koji nema veze s tim.

SH : Ako se setimo Altiserove ideje o Marksu kao pronalazaču novog kontinenta, da li možemo reći da je zadatak marksizma u tome da se teoretiše kako naseliti ovaj kontinent, kako ga učiniti pogodnim za život? I da taj posao još nije obavljen … ?

PREVE : Ne slažem se sa metaforom o pronalazaču kontinenta Istorije. Ova metafora dolazi od Kristofera Kolumba koji je krenuo u Indiju, pa otkrio Ameriku a da nije znao da postoji. Metafora da je Marks pronalazač kontinenta Istorije je pogrešna i scijentistička.

SH: Uostalom pripada paradigmi prostornosti s čim je započeo naš razgovor.

PREVE: Ne samo to, postoji i dublji razlog. Istorija nije nauka kao što su to prirodne nauke. Stoga je istorija disciplina gde se reč nauka može upotrebiti samo metaforično. Znanje povesti znači znanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti (gde budućnost ostaje nesaznatljiva, dok je Marks mislio da je saznatljiva na osnovu pojma istorijskog zakona, što danas znamo da nije tako). Zbog toga u mojoj skromnosti ja jednostavno odbacujem metaforu pronalaska kontinenta. Smatram da je istorija disciplina u kojoj su ukrštena dva elementa: filozofija povesti koju nije otkrio Marks nego Viko, Fihte i Hegel; i nauka povesti gde je Marksov naučni aparat provizoran i koristan aparat, ali to uopšte na znači da je on otkrio novi kontinent.

SH: A kada tvrdiš da je kapitalizam « slučajni incident », aleatorna pojava, zar nije to altiserijanski reziduum kod tebe ?

PREVE : Pitanje aleatornog (aléatoire) porekla kapitalizma preuzeo sam ne od Altisera nego od Roberta Brenera. Brener tvrdi da su sredinom 18.veka uslovi koji su omogućili uzlet engleskog kapitalizma tog vremena, što ne treba brkati sa građanskim i buržoaskim elementima koji su već prisutni u 16. i 17. veku, bili uglavnom aleatorni, i to u tome što je postojala kombinacija trouglaste trgovine i prelaz na oblike kapitalističke eksploatacije u poljoprivredi (teorija Sweezy-ja i Dobb-a). Kapitalizam ne predstavlja neizbežno ušće ljudske istorije nego široko aleatorni fenomen, koji je u izvesnom smislu uporediv sa tim što su ljudi pobedili neandertalce. Stoga, kao što je razvoj čoveka na zemlji široko aleatorna pojava, tako je na isti način i razvoj kapitalizma.

SH: I na koji način se ova teza svrstava u okvir marksizma imajući u vidu ideju povesne nužnosti koja je bila dominirajuća, a u svetlu tvoje kritike ?

PREVE: Ono što se često naziva marksizam nema veze sa Marksom jer je reč o ideološkoj formaciji rođenoj između 1875. i 1895. čiji su utemeljivači Kaucki i Engels. Ona je u stvari jedan oblik levog pozitivizma sa neokantovskom teorijom saznanja, pa stoga ako me neko pita šta je Marksova misao, rekao bih: idealističko nesistematizirano mišljenje. Jer, postoji idealistička filozofija povesti rame uz rame sa društvenom teorijom načina proizvodnje koja sama po sebi nije ni materijalistička ni idealistička nego sociološka teorija. Ono što se naziva Marxismus je primalna scena, kako bi rekao Frojd. Po mom mišljenju primalna scena marksizma, koju marksizam nije nikad napustio, nastaje u tih 20 godina između 1875. i 1895. i nastaje u delima Engelsa i Kauckog koja bih ja definisao kao levi pozitivizam ujedinjen sa gnoseološkom teorijom odražavanja koju iznosi Fridrih Lange u svojoj Istoriji materijalizma iz 1866.
Dakle, marksizam se nije odvojio od ove primalne scene, nego ju je čuvao još 130 godina. Kada je ova scena propala sa propašću SSSR-a i socijalističkih zemalja, marksistička zajednica nije imala hrabrosti da raskine sa njom, odnosno: nakon katastrofe ne može se nastaviti dalje kao i pre; na primer, čuvati materijalizam kao teoriju odražavanja, ili čuvati teoriju o pet etapa (prvobitna zajednica-feudalizam-kapitalizam-socijalizam-komunizam; to je marksistička sekularizacija buržoaske teorije progresa, ili kako bi rekao Lukač « istorija lišena svoje povesne forme », dakle jedna pseudo-povest). Sve to u Kunovom jeziku znači da stara naučna paradigma nije napuštena, nego se pokušavalo sa ad hoc dodacima i ispravkama bez naučne revolucije. Dakle, po mom sudu, marksizam do sad nije imao naučnu revoluciju, zbog konzervativnosti univerzitetskih marksista kao i marksističkih militantnih grupa, ali iz različitih razloga. Kako univerzitetske grupe sa časopisima Historical materialism, Actuel Marx itd., tako i militantne grupe (trockisti, staljinisti, maoisti itd.) nisu se usudili da izvedu jednu naučnu revoluciju. A ja mislim da je prvi korak u naučnoj revoluciji reći da je kapitalizam rođen na slučajan način. To nije jedini korak, ali je jedan od prvih.
Što se tiče « altiserijanskog reziduuma » kako kažeš, stvar je u ovome: Altiser je pre smrti napisao jednu istoriju filozofije na aleatornim osnovama, gde govori o materijalističkoj tradiciji u filozofiji u koju svrstava Hajdegera, Rusoa, Epikura, Makijavelija. Ja je potuno odbacujem, ali smatram inteligentnom teoriju o aleatornom.

SH: Tim povodom padaju mi na um dve refleksije. Prva se tiče načina na koji nam tvrdnja o aleatornom kapitalizmu danas ukazuje da ga prevladamo. Jer ako je jedan fenomen rođen kontingentan, onda i njegov život nije nužan pa je i smrt kontingentna. Druga moja refleksija se temelji na tome da kontingencija ne mora nužno da isključi nužnost, pod uslovom da ovu ne shvatimo kao predestiniranu nužnost koja se po svaku cenu mora ostvariti kao da je reč o neizbežnoj sudbini. Na taj način, prisećajući se Hegelovog primera, i kada je Cezar prešao Rubikon ne znači da je bio vođen nekom višom nužnošću koju opravdava lukavstvo uma, nego da je njegov povesni čin bio slučajan, a da nužnost dolazi posle, retroaktivno; jer nužnost ovde treba shvatiti kao samorefleksiju kontingencije same.

PREVE: Potpuno prihvatam ovu definiciju nužnosti. Pogledajmo primer: ako izučimo način na koji je nastao robovlasnički način proizvodnje u Grčkoj videćemo da je on rođen na aleatorni i kontingentan način, zahvaljujući tome što su u Lidijskom kraljevstvu Kreza, ispred ostrva Hios, počeli da izrađuju novac (pre toga Grčka nije imala novac). Tada novac putuje na Hios, a odatle na Eginu, ostrvo kod Atine. I u toku od 50-100 godina stvorila se klasa robovlasnika. U stvari protiv ove klase Solon donosi zakone da bi sprečio odvođenje u ropstvo iz dužničkih razloga. To je tipičan primer kako robovlasnički način proizvodnje, nastao na slučajan i aleatoran način, izaziva potom nužne pojave. Na primer, evropski feudalizam je nastao na način potpuno aleatoran iz susreta između germanskog Gefolgschaft (vojna kraljevska pratnja) i rimskih veleposednika. Susret između ovih elemenata izazvao je feudalni način proizvodnje, koji je jednom stavljen na noge trajao posle hiljadu godina. Isto važi i za kapitalizam. Kapitalizam je rođen na aleatorni način sredinom 18.veka, ali jednom kad je napunjen daje prostora pravilnostima. Stoga formulacija koju si dao, da je nužnost dijalektička samorefleksija kontingencije, apsolutno je ispravna.

SH: Više puta u tvojim odgovorima koristio si Gramšijev jezik. Moj utisak je – i to može biti potpuno pogrešno i štaviše izgledati glupo jer ga izgovara stranac – da Gramši još uvek nije prihvaćen na pravi način. Na stranu mnogobrojni radovi, studije i članci o Gramšiju u Italiji, ali meni se čini da njegova aktuelnost danas nije dovoljno priznata. Možemo li reći da je Gramši upoznat, ali ne i spoznat ?

PREVE: Ja sam lično veliki poštovalac Gramšijevog lika i njegove filozofije koja nikad nije sistematizovana i kojoj nije data koherentna forma. Gramšijev lik je bio iskorišćen i izmanipulisan kao ideolog za legitimaciju stare Komunističke partije od 1946 do 1990. Zato postoje na hiljade radova i knjiga o Gramšiju koji su napisani iz čisto oportunističkih razloga. U anglosaksonskom svetu Gramši je postao teoretičar onoga što oni zovu cultural studies, dakle istraživač kulture, pa stoga na američkim univerzitetima Gramši više nije komunistički intelektualac nego jednostavno veliki teoretičar kulture.

SH : Ali to je « ideološko ispiranje » Gramšija, čista redukcija.

PREVE : Naravno da jeste. Ali postoji i razlog zašto je Gramši cenzirusan. On je filozofski neoidealista, kao što su bili Kroče i Đentile. Ali je bio komunista politički. Italijanska kultura koja je drogirana politikom centra-levice-desnice nije uspela da shvati elementarnu stvar da neko može biti hegelijanski neoidealista iako je fašista (Đentile), liberal (Kroče) ili komunista (Gramši). Za prosečnog italijanskog intelektualaca drogiranog politikom to je sasvim neshvatljivo.
Gramši je otkriven, čitan i prevođen na mnoge jezike. Gramši je mnogo prisutan u latinskoj Americi (na primer Argentini), a što se tiče Italije moram da kažem, i žao mi je što to govorim jednom strancu: Italija je bolesna zemlja, bila je bolesna 40 godina od suprotstavljanja Komunističke partije i Demohrićanske partije, a onda još 20 godina je bolovala od teatralne simulacije berluskonizam-antiberluskonizam, gde je izgledalo da bavljenje politikom znači samo pronalaziti Berluskonijeve kurve ili braniti slobodu od "groznih komunista", koji su u međuvremenu iščezli.

Berluskonijeva Italija, Siriza u Grčkoj i usnuli medvedi

SH : Čini se da su u Italiji mnogo vidljivije globalne tendencije kapitalizma. Zanimljivo je da mnogi filozofi i teoretičari uzimaju upravo primer Italije kao teren na kojem valja studirati kapitalističke procese, odnosno ono što se može dogoditi i u drugim zemljama.

PREVE : Na primer, Roberto Espozito

SH : Da, ali već 80-tih i 90-tih imamo Bodrijara koji piše da je Italija zemlja vesele simulacije i ironičnog saučesništva gde ne postoje zakoni nego samo pravila igre. Danas Žižek govori da je Italja slika naše zloslutne budućnosti. Njegova je poruka manje-više ova: ako želite da vidite kako izgleda naša autoritarna budućnost u kapitalizmu pogledajte Berluskonijevu Italiju.

PREVE : Smem li da kažem nešto ? To su gluposti. Dakle, ti ovo pitaš ne nekog Italijana, nego Italijana koji se zove Kostanco Preve. Ja nisam glasnogovornik nekog metafizičkog entiteta koji se zove Italija, kao što ni ti nisi glasnogovornik entiteta koji se zove Srbija. I niko to nije. Moje mišljenje je da strani intelektualci ne poznaju Italiju. A ne poznaju je jer su prvo bili obmanjeni, a sad su tragični. Dakle, prvo je u godinama 60-70tim italijanska KP imala propagandističku kampanju usmerenu ka evropskim intelektualcima govoreći «mi smo komunisti najbolji na svetu », «nemamo ništa zajedničko sa Rusima, Kinezima i ostalima ». Ali to je bila totalno iluzorna kampanja jer su oni bili korumpiraniji od ostalih. Dovoljno je videti D’Alemu, bivši komunista koji je vodio rat na Kosovu 1999. Dakle, strani intelektualci uopšte imaju jednu pitoresknu sliku Italije: commedia dell’arte, razigrani život, Benjini, špageti, San Remo i ostalo. Ovaj stereotip koji sam ja dobro upoznao u Francuskoj i Nemačkoj je potpuno pogrešan, štaviše to je obična koještarija. Uz to, Italijani vole da misle da su oni dobroćudan narod, ali Italijani su u Etiopiji, Libiji, Jugoslaviji i Grčkoj u prošlosti počinili stravična istrebljenja, ali ne žele to da znaju i hoće da misle da su dobri za razliku od zlih Francuza i Engleza.
Onda, intelektualci su poverovali da je dolazak Berluskonija dolazak novog oblika soft totalitarizma i nova forma fašizma. Nije tačno. Jasno je da sam protiv Berluskonija, ali to nije tačno. Berluskonijeva pobeda bila je pobeda starog antikomunističkog biračkog tela koji je u Italiji uvek iznosio od 50 do 60 procenata glasova. U momentu kada su sudije Mani Pulite izvršile sudski državni i vanparlamentarni udar i pohapsili čitavu političku klasu socijalista, demohrišćana i ostalih, ostala je jedino politička klasa Komunističke partije spremna da preuzme vlast faktički poklonjenu od sudija. Tada Berluskoni zahvaljujući novcu i televizijama koncentriše glasove i pobeđuje. Ali u toku 20 godina Berluskoni nije bio, po meni, izraz nove forme medijskog fašizma i autoritarnog populizma. To su gluposti onih koji nikada nisu živeli u Italiji i misle da je Grčka Partenon a Srbija šljivovica. To je taj nivo. Šta bi odgovorio da ti neko kaže: a Srbi, to su oni što piju šljivovicu, pa rekao bi da su stvari malo komplikovanije. Berluskoni je odvratan, ali ne predstavlja po mom sudu novi medijski populizam. U ovom momentu vlada bankara i tehnokrate Montija je učinila ono što Berluskoni nikada nije smeo. Danas « fašizam » u Italiji je bankar Monti. Da je Berluskoni rekao: produžavam odlazak u penziju za još 5 godina,  smanjujem plate, otpuštanja i ostalo … pa imali bismo proteste možda kao u Španiji. Ali ne, Berluskoni je oboren zato što to nije mogao da učini. I to je pravi problem.

SH : Hoćeš da kažeš da trenutna Montijeva vlada ostvaruje ono u čemu nepouzdani Berluskoni možda ne bi bio efikasan.

PREVE : U kranjoj liniji da, to je formulacija koju prihvatam.

SH : Poslednji put kada smo pričali očekivao se drugi izborni krug u Grčkoj. Mnoge nade su bile usmerene ka novoj stranci-pokretu Siriza koju si ti otvoreno podržao. Mislim da se trenutno u Grčkoj dešavaju događaji od izuzetne važnosti i da Siriza može biti politički subjekt-model takođe i za druge države.

PREVE : Ja sam dugo živeo u Grčkoj, odlično pričam grčki jezik zbog čega, iako Italijan, grčka kultura mi nije potpuno strana. I iz tog razloga kriza grčkog društva i njegovo osiromašenje me je posebno pogodilo. Dakle, da sam ja Grk sigurno bih i bez sumnje glasao za Sirizu. Ne bih glasao za Komunističku partiju Grčke koja je istakla parolu: ne verujte Sirizi. To je grozno. Međutim, mislim da je grčki narod u Sirizi pronašao jednu iluziju, a to je iluzija da mogu da izdejstvuju ponovne pregovore o svom odnosu sa Evropskom Unijom, a da ne dođu na rub gladi. Po meni to je iluzija. Siriza je pronašla srednji put: ostajemo u evro-zoni, ne izlazimo iz nje, ali hoćemo reviziju i ponovne pregovore sa Nemačkom i Francuskom na način da nam otpišu ceo ili deo duga. Grčki narod s pravom bira Sirizu i nije slučajno da su evropski intelektualci kao Žižek i Balibar podržali Ciprasa i Sirizu, zbog čega su i oni našli neku vrstu nade jer Siriza ne kaže Ne Evropi, nego Da, ali na drugim osnovama. Grci se plaše da izađu iz evro zone jer ih drahma podseća na godine bede i siromaštva. Stoga rešenje povratka drahmi nije popularno u Grčkoj. Ali Siriza je iluzija za koju bih i ja glasao.

SH : Ali zar nije horizont nade u postojanje jednog drugačijeg društva ono što treba očuvati kao polaznu tačku? A o ostalom posle sigurno da možemo da raspravljamo, da li je nešto rešenje ili ne …

PREVE : Ako se želi nada, onda je Siriza nada. Mislim da je kriza Grčke tek na početku. I nije slučajno da se u Grčkoj formirala nacistička stranka sa 7% glasova, Zlatna zora, uniformisani huligani sa bejzbol palicama koji bi da tuku imigrante. Ponavljam, Grčka je medved bez sala. A loši dani tamo tek će doći. Nažalost.

U Torinu, 21. jula 2012.

Završavamo ovaj intervju sa “gerusijanskim” odlomkom iz Preveove knjige Pohvala komunitarizmu.

Način na koji se kapitalizam ophodi sa starcima je vrlo različit od načina na koji se ophodi sa mladima. Najpre, starci ne predstavljaju istinsku stratešku metu tržišta, sem za minorne stvari. [… ] Drugo, ako je mlado telo savršeni testimonial, i štaviše apsolutna paradigma svake moguće reklamne poruke, staračko telo je pak vrhunac opscenosti. Proizvodi se ne prodaju sa izbačenim stomacima, otromboljalim grudima i omršavelim nogama. Kapitalistički imaginarujum svlači mlade, a prekriva starce […] Kapitalizam dakle ne teži preoblikovanju staraca u odvojenu potrošačku zajednicu, nego radije cilja na njihovu segregaciju.

 

Share
Translate »