19 jul

TRANZICIONI PROCESI U ZEMLJAMA BIVŠE JUGOSLAVIJE

NEKI PRISTUPI U RAZUMEVANJU TRANZICIONIH PROCESA

U ZEMLJAMA BIVŠE JUGOSLAVIJE[1]

I Uvod

Dvadeset četiri godine nakon početka takozvane tranzicije zemal­ja jugoslovenskog socijalizma u kapitalizam teško da bi bilo ko mogao da bude zadovoljan nastalom situacijom. Možda je najviše iznenađujuća činjenica to da su nekadašnje zemlje članice, polazeći od uverenja da su upravo one druge krive za stanje u kom su se nalazile u vreme raspada, i zaključujući da ih posle otcepljenja čeka neka drugačija i bolja sudbina u odnosu na njihove susede, završile u skoro identičnoj poziciji. Kao po nekom pravilu, sve ove zemlje dospele su u situaciju koju odlikuju obe­shrabrujuće niski učinci po svim važnim ekonomskim, ali i političkim i drugim društvenim parametrima. Napuštajući Jugoslaviju kao jedan pre svega ekonomski neodrživ i utopijski projekat – što je trebalo da bude jasno na osnovu tadašnjeg rasta zaduženosti, nezaposlenosti i drugih prob­lema – mnoge od zemalja članica danas mogu da se pohvale činjenicom da su u istim parametrima „prevazišle” celu Jugoslaviju. Ipak, pojam tran­zicije omogućava da se ovo stanje ne protumači kao posledica samih mera koje su sprovođene u periodu posle raspada. Umesto toga, katastrofalno stanje u kom se danas nalazimo pripisuje se upravo tome što još uvek nismo stigli u kapitalizam i što je socijalizam još uvek nekako prisutan. Jedan za drugim vodeći političari su u zemljama nekadašnje Jugoslavije u poslednje dve i po decenije ponavljali mantru kako još uvek nije do­voljno urađeno, kako su do datog trenutka sprovedene reforme i dalje ne­dovoljne, i kako je potrebno napraviti još samo jedan korak da bi zemlje balkanske periferije dospele u taj kapitalizam kakav možemo da opazimo u zemljama centra. Nasuprot ovom nadasve idealističkom i suštinski uto­pijskom pristupu prema kome se kapitalizam posmatra kao ideal koji mora da se realizuje u tom nekom čistom obliku da bi, zapravo, doneo sve ono što se veruje da donosi, pokušaćemo da ponudimo jedan drugi pristup u kom se kapitalizam posmatra kao realno postojeći kapitalizam. Prema tom shvatanju, period koji je okarakterisan kao tranzicioni bi u stvari trebalo analizirati kao period u kom je kapitalizam sve vreme već tu, bivajući uspostavljen ukidanjem društvenog vlasništva, radničkog samoupravljanja i povlačenjem države sa pozicije ravnopravnog ekonomskog aktera. Tako shvaćen kapitalizam očigledno ne donosi iste pozitivne rezultate koji se očekuju od njega kao idealnog modela već (nužno) podrazumeva nejed nak razvoj i postojanje zemalja u kojima će se reprodukovati visoka neza­poslenost, siromaštvo, zauženost, niske nadnice, oskudna ili nepostojeća tehnologija, skoro potpuno odsustvo industrije i slabo osposobljena radna snaga, kao i mnogi neekonomski društveni problemi. ­

U pokušaju da doprinesemo boljem razumevanju skorašnje eko­nomske i društvene istorije naših prostora sakupili smo na jednom mestu socio-ekonomsku analizu istog, perspektivu koju na njega imaju neki od učesnika radničkog otpora spram tranzicione politike, kao i case-study je­dnog grada koji je prošao kroz ovaj proces.

TRANZICIJA

II Opaska o pojmu tranzicije

Pre svega toga, možemo da počnemo tako što bismo uočili osobe­nu logiku tranzicionog diskursa. Tranzicija, kao što sama reč kaže, znači „prelazak”, nastupanje nekog drugačijeg stanja, i zato kao diskurzivni okvir ima specifičan način funkcionisanja. Nasuprot uobičajenom načinu vrednovanja delovanja političkih opcija na vlasti, onda kada posledice njihovih odluka razmatramo i procenjujemo neposredno, termin „društvo u tranziciji” za sobom uvodi određeno odlaganje. Postoji ideja da tek treba da se stigne u neko određeno stanje, da iako sadašnje odluke imaju neke neposredne posledice, to nije ono po čemu bi ga trebalo meriti, već je potrebno da se tranzicija završi i da kapitalizam zapravo nastupi da bismo mogli da evaluiramo. To je specifičan oblik tranzicione legitimacije i on je u postsocijalističkim zemljama uspeo da odloži, zabrani i isključi po­stavljanje pitanja „Šta je ono što nam se sada događa, da li su posledice odluka koje se u datom trenutku donose za stanovništvo prihvatljive ili ne?”. Samim tim, u poslednjih dvadeset godina mogli smo da vidimo procese koji su doveli do katastrofalnih materijalnih i socijalnih posledica, pa se i danas nalazimo u situaciji u kojoj novi premijer Srbije može da kaže kako moramo da se izborimo sa zaostacima socijalizma u našem društvu. Dakle i danas, posle dvadeset godina, dominantna politika zahteva da se stanje u kom se nalazimo pripiše tom nekom starom načinu funkcionisanja i razmišljanja, a ne odlukama koje se donose i koje će se donositi.

III Tranzicija u Srbiji – socioekonomska perspektiva

U ovom delu ćemo pokušati da razumemo kroz koje se etape i po­litičko-ideološke okvire na našim prostorima odvijala tranzicija iz socija­lizma u kapitalizam.

U Srbiji se tranzicija dogodila krajem osamdesetih i u prvoj polo­vini devedesetih godina. Period posle 2000. je u direktnom kontinuitetu sa ovim procesima, pri čemu je funkcionisanje kapitalizma kakvo smo u njemu imali prilike da vidimo, zapravo ono funkcionisanje koje možemo da očekujemo i u budućnosti – to je normalno stanje periferne kapitali­stičke ekonomije. U dvehiljaditim je proces stabilizovan i mogli bismo da kažemo da, u bitnom smislu, nikakve dalje tranzicije neće biti. Kao što iz sopstvenog iskustva možemo da vidimo, sistem u kome danas živimo ili za koji se veruje da mu danas težimo bi trebalo da bude održiv, međutim, upravo on podrazumeva neodrživ nivo zaduženosti i antisocijalne mere, odnosno mere štednje. Sadašnje funkcionisanje kapitalističkog sistema u Srbiji jeste funkcionisanje perifernog kapitalizma.

Tranzicioni period u SFRJ

Analizu tranzicionog procesa bi trebalo početi sa poslednjom eta­pom postojanja Jugoslavije, odnosno sa reformama, liberalizacijom i me­rama štednje sa kojima se tada počelo.

Tu bi, pre svega, trebalo naglasiti da je priroda spoljašnjeg duga postsocijalističkih država u bitnom smislu različita od onoga sa kojim se suočavala SFRJ. Dug sa kojim je Jugoslavija ušla u osamdesete i u vezi sa kojim je politička odluka bila da se borimo svojevrsnim merama štednje nastao je iz potpuno drugih razloga u odnosu na dug sa kojim se Srbija danas susreće. Dug Jugoslavije je nastao iz aktivnog državnog investiranja u privredu, a ne usled pokrivanja tekućih državnih troškova kreditima, ili zbog subvencionisanja privatnih preduzeća. To investiranje je, sa name­rom, većim delom išlo u proizvodni sektor i za cilj je imalo da obezbedi autonomiju jugoslovenske privrede i njenu sposobonost da direktno i sa­mostalno izađe u susret potrebama stanovništva federacije. Današnji dug je, nasuprot tome, nastao u pokušaju da se podstakne privatno preduze­tništvo, upravo zbog toga što država nije ni pokušala da zarađuje putem državnih preduzeća.

Međutim, da bismo uopšte mogli da razumemo kako se jugosloven­sko društvo našlo u situaciji da započne sa tranzicionim merama i kako je sam dug nastao, moramo da uzmemo u obzir njegovu specifičnu kla­snu strukturu. Sa jedne strane, tehnokratija u Jugoslaviji je predlagala da se blagostanje i progres jugoslovenske privrede obezbede kompetitivnim razvojem autonomnih firmi na liberalizovanom tržištu. To je, naravno, podrazumevalo mogućnost otpuštanja, intenziviranje eksploatacije, kao i relativno lako ostvarivu mogućnost da manje uspešna preduzeća propadnu ukoliko ne posluju dovoljno dobro. Sa druge strane, radnička klasa i stara partijska nomenklatura su mahom pružale otpor ovim predlozima, gura­jući ka tome da jugoslovenska ekonomija bude u što većoj meri autonom­na u odnosu na svetsko tržište, i orijentisana na direktno zadovoljavanje potreba stanovništva, pri tom nikada ne dovodeći u pitanje činjenicu da ekonomska demokratija unutar samoupravnih preduzeća jeste ograničena tržišnim mehanizmom na nivou same države. Ni ovo drugo nije značilo okretanje leđa svetskom tržištu, jer je mogućnost većeg zadovoljavanja potreba stanovništva bila vezana za mogućnost da se kupi nova tehno­logija i da se pribave nedostajući resursi. Naravno, cena ovih dobara je bila visoka i očigledno je bilo da će privreda morati da se zadužuje, što unutar određenih granica i jeste uobičajeno za zemlje u razvoju. Kompro­mis između dve logike, pored vidljivih trvenja, bio je postignut u tome da Jugoslavija finansira kredite koje je uzimala za kupovinu tehnologija i resursa iz razvijenijih zemalja tako što će i sama izvoziti u manje razvijene zemlje, odnosno u zemlje Trećeg sveta.

Zaduživanje Jugoslavije bilo je praćeno pregovorima sa međunarod­nim finansijskim institucijama i različiti oblici prilagođavanja svetskom tržištu bili na snazi u Jugoslaviji već od prve polovine osamdesetih godina.

Decenija 1979–1989 bila je obeležena politikom usmerenom na smanjenje duga i nadomeštanje deviznih rezervi, kao i na strukturalne pro­mene koje bi omogućile zemlji da servisira svoj dug na dugi rok (drugim rečima, izvoznom orijentacijom na zapadna tržišta). Federalna vlada mo­rala je preduzeti makroekonomsku stabilizacijsku politiku, dizajniranu da zadovolji uslove novog finansiranja MMF-a i smanji domaću potražnju, pri tom refinansirajući deo svog komercijalnog duga u privatnim bankama (Woodward).

Dug se popeo sa 19,837 miliona dolara 1985. godine na preko 20,590 miliona 1986, idući do vrhunca od 21.961 milona dolara. Potom je počeo da pada na 18,569 miliona 1989. godine, ne računajući inflaci­jom poremećen podatak iz 1990, pri čemu je BDP padao, uz oscilacije, od 53,062 miliona dolara 1985. do 47,843 miliona dolara 1989. Istovre­meno situacija nije bilo ništa bolja ni po drugim parametrima. Navedimo samo da je već 1984. nezaposlenost dostigla 20%. U tom kontekstu, pod pritiskom međunardonih finansijskih institucija kao zajmodavaca, donosi se politička odluka o usvajanju mera štednje. Pregovori sa finansijskim institucijama su trajali do raspada SFRJ, s tim što su više puta prekidani i nastavljani i u vreme vlada koje su sledile: Milke Planinc (1982–1986), Branka Mikulića (1986–1989) i Ante Markovića (1989–1991). (Barać)

Osnovni zahtevi kojima je tih godina MMF uslovljavao svaku ozbil­jniju pomoć (kredite) jugoslovenskoj saveznoj vladi bili su da država ojača nadležnosti iz fiskalne i monetarne politike i samim tim uspostavi eko­nomsku (pre)vlast nad republikama i pokrajinama – prvenstveno, mone­tarna vlast je morala da bude vraćena Narodnoj banci Jugoslavije (NBJ) čija je nezavisnost morala biti ojačana kako bi Savezna vlada mogla da sprovodi makroekonomsku politiku. MMF je zamerao što se odluke u NBJ donose usaglašavanjem (konsenzusom) između guvernera, a ne većinskim odlučivanjem. Predlozi MMF-a su podrazumevali i antiinflatornu politiku, značajno smanjenje javne potrošnje (strogu štednju), kao i liberalizaciju cena i trgovine, tj. tržišnu transformaciju ekonomije. (Barać)

Savezne vlade Milke Planinc (1982–1986) i Branka Mikulića (1986– 1989) pokušale su da obezbede uredno plaćanje (servisiranje) dugova i održavanje spoljne likvidnosti zemlje s jedne strane, i ekonomski rast sa druge. Na raspolaganju su imale izbor između dve ekonomske politike: da štampanjem novca ignorišu programe fiskalne i monetarne stabiliza­cije dogovarane sa MMF-om, ili da traže veće doprinose od republika i pokrajina. Pošto republike i pokrajine nisu imale nameru da se odreknu ni dela fiskalnog suvereniteta (sve do kraja 1988. godine) kojeg su im garan­tovali Ustav iz 1974. i mere ekonomske decentralizacije iz 1977. godine, jugoslovenske savezne vlade (1982–1989) su se odlučivale da kombinuju dva pristupa – strogu štednju i inflatorno finansiranje. (Barać)

Iznuđene mere štednje vlade Milke Planinc izazvale su velike po­trese u privredi i posledice na životni standard stanovništva. Celokupni uvoz koji nije bio namenjen proizvodnji bio je zabranjen, uključujući i robu široke potrošnje. Od 1985. godine efekti spoljnotrgovinske liberalizacije i nametnutih ograničenja izazvali su dramatičan pad saveznih izvora priho­da od carina i poreza na promet. Budžetski deficit je porastao. Pregovori oko reprogramiranja dugova prema zapadnim bankama okupljenim oko Pariskog kluba započeli su 1983. godine, a potpisani aprila 1986. godine. Da bi sprečila ekonomski kolaps, savezna vlada se ponovo obratila MM­F-u i u oktobru 1987. dogovoren je paket mera („Majske mere” iz 1988. godine). Ove mere su podrazumevale ograničenje ličnih dohodaka (plata), smanjenje javne potrošnje i otvaranje privrede zemlje za strana ulaganja (pri čemu strani investitori ne bi bili u obavezi da konsultuju predstavnike radnika prilikom odlučivanja, a procedure za eventualna otpuštanja rad­nika bile bi pojednostavljene). Aranžman sa MMF-om je podrazumevao liberalizaciju i stvaranje jedinstvenog jugoslovenskog tržišta. (Barać)

Do 1984, službena stopa nezaposlenosti već je bila iznad 20% u sva­koj republici osim u Sloveniji i Hrvatskoj, a inflacija je bila na 50% i nasta­vljala je da se penje. Godine 1985. 59,6% registriranih nezaposlenih bili su mlađi od 25 godina (zajedno sa 38,7% osoba mlađih od 25 godina), a 25% stanovništva živelo je ispod službene granice siromaštva (Woodward).

U Zakonu za preduzeća koji su slovenački ekonomski reformatori napisali i predstavili saveznom parlamentu 1988. ne samo da se strancima daje pravo vlasništva iznad 50% u pojedinačnom preduzeću (što je ranije bilo zabranjeno), nego se i svim menadžerima daje pravo do slobodno pri­maju i otpuštaju radnike, čime je jugoslavenski socijalizam nestao preko noći. (Woodward) Tako dolazimo i do kraja osamdesetih godina. Kada je 18. decembra 1989. godine Ante Marković u Saveznoj skupštini SFRJ predstavio Program ekonomske reforme i mere za njegovu realizaciju (po­znat kao „Program Ante Markovića”) kao „šok terapiju“ za posrnulu ju­goslovensku ekonomiju, vlade republika i pokrajina SFRJ dale su formal­nu podršku planu. Međutim, do kraja 1989. godine (pošto je usaglašavanje programa sa republičkim i pokrajinskim vladama trajalo desetak dana), mnoga preduzeća i javne ustanove povećale su plate – iako je program podrazumevao njihovo „zamrzavanje“.

Markovićev program je podrazumevao: denominaciju domaće valu­te, fiksiranje („vezivanje“) kursa dinara za nemačku marku, zamrzavanje nominalnih plata na period od četiri meseca, nezavisnost NBJ koja više ne upravlja fiskalnom politikom (a njeni gubici se konvertuju u javni dug), sanaciju banaka i preduzeća preko posebnog fonda, pregovore sa Pariskim klubom oko reprogramiranja duga, pregovore sa MMF-om i Svetskom bankom o dobijanju kredita za stabilizaciju privrede, dalja finansijska i spoljnotrgovinska liberalizacija, zamenu socijalističkog ekonomskog sis­tema tržišnom ekonomijom, punu integraciju jugoslovenskog tržišta i pro­menu strukture preduzeća (tačnije, promene u vođenju poslovne politike u preduzećima i privatizaciju) kroz podelu akcija radnicima (umesto „akci­je“ tada se koristio termin „deonica“).

Projekcije programa za 1990. godinu su glasile: BDP će pasti za 2%, stopa inflacije će iznositi 13%, rast uvoza će iznositi 16%, rast izvoza 8%, rast deviznih rezervi će biti 2,3 milijarde dolara, a suficit platnog bilansa 1,3 milijarde dolara. Međutim, ekonomska i politička stvarnost u 1990. de­mantovale su ovakve optimistične prognoze, jer je pogoršanje ekonomskih parametara bilo dramatično. (Barać)

Tada, te 1990. godine, Vlada SFR Jugoslavije koju je vodio Ante Marković nije mogla da dobije nove kredite jer su strani poverioci poput MMF-a i Svetske banke procenjivali da je Jugoslavija prezadužena. (Traj­ković)

Međutim, kada zaključujemo kako jugoslovenski ekonomski mo­del, zasnovan na samoupravljanju, proizvodnji za potrebe stanovništva i, u osnovi, državnom investiranju, nije uspeo da izdrži izazove koji su se našli pred njim, moramo da imamo u vidu specifičnu dinamiku svetske privrede u datom trenutku.

Naime, u periodu kada se Jugoslavija zaduživala dolar je bio veoma jeftin, odnosno krediti koji su se uzimali od američkih banaka su podra­zumevali niske kamate budući da je američka centralna banka, u pokušaju da podstiče sopstvenu privredu tokom zlatnog perioda kapitalizma, držala kamatnu stopu po kojoj su banke mogle da pribave novac od nje vrlo ni­skom. U ovom periodu, dolar je bio najsgurnija valuta i njegova vrednost je, prema sporazumu u Breton Vudsu, bila vezana za zlato po fiksnom kursu razmene.

Međutim, rast američke ekonomije je usporio, a količina dolara izvan kontrole američke centralne banke, koje su različite zemlje nago­milale na ofšor računima, postala je suviše velika, tako da je predsednik Nikson odlučio da prekine sa dogovorom iz Breton Vudsa. To je značilo da kursevi sada više nisu bili fiksni i vezani za dolar nego su zavisili od ponude i potražnje određene valute. Time je vrednost valuta u kojima je veliki broj zemalja obavljao kupovinu porasla, a roba i usluge u ovim visoko razvijenim privredama postale su skuplje. Istovremeno, Pol Voker je, kao upravik Federalnih rezervi podigao kamatnu stopu sa nešto više od 1% na oko 5% kako bi iz američke privrede iščistio kompanije sa niskom profitabilnošću, koje zbog ovoga nisu bile u mogućnosti da vraćaju kredite koje su uzele.

Tako je Jugoslavija zbog ovih specifičnih kretanja u svetskoj ekono­miji došla u nezavidnu poziciju da je rata na njene dolarske kredite vrto­glavo porasla, a kapitalna dobra koja je ona uvozila iz razvijenih ekono­mija su u velikoj meri poskupela. Ona je došla u poziciju da nije mogla da vrati kredite izvozeći po cenama po kojim je bila spremna da izvozi (pri tom nailazeći na manju potražnju za onim što je izvozila, jer su zemlje uvoznice koje su mahom bile iz Trećeg sveta i same dospele u nezgod­nu ekonomsku poziciju), i da istovremeno ne može da ostvari kapitalne investicije koje bi pojeftinile proizvode. Upravo je to, a ne iracionalnost i nekakva očigledna disfunkcionalnost jugoslovenske privrede dovelo do porasta duga i do pitanja mogućeg ulaska u mere štednje. Naravno, jasno je da su mere štednje, nametane od strane međunarodnih finansijskih in­stitucija kao pokušaj da država smanji trošenje, išle direktno protiv eko­nomske logike putem koje je Jugoslavija prethodno pokušavala da izgradi svoju ekonomsku autonomiju.

Devedesete

Pod naletom neoliberalnih reformi vlade Ante Markovića između 1989. i 1990. godine, više od hiljadu preduzeća je bankrotiralo. Industrij­ska proizvodnja opala je za oko 20%. što je propraćeno i padom BDP-a u 1990. za 7,7%, a u 1991. godini za novih 11,7%.

Sankcije UN i hiperinflacija koja je trajala u periodu od marta 1992. do januara 1994. godine uticali su dodatno na urušavanje domaće ekono­mije. U takvoj situaciji oborene su kamate kako bi se pokrenula proizvod­nja, što se i desilo, ali je porast proizvodnje usled lošeg ekonomskog stanja vodio gomilanju zaliha. Kako je rekao Avramović u jednom intervjuu za Vreme: „To je imalo i dobru stranu kasnije, kada smo preduzeli antiinfla­cionu hirurgiju, pošto su postojale zalihe.”

Godine 1989. donet je novi Zakon o preduzećima koji, po prvi put nakon 1945. godine, izjednačava društvenu, državnu i privatnu svojinu. Naredne godine usvojen je prvi zakon o privatizaciji u federaciji, a 1991. svaka od republika uvodi sopstvene verzije Zakona o privatizaciji (Musić). Računa se da je do 1994. skoro 70% preduzeća u društvenom vlasništvu u Srbiji već započelo proces privatizacije (Musić, 2012: 69).

Kada posmatramo drugu polovinu devedesetih, bitno je da se uzme u obzir kako su na ekonomske i socijalne parametre, osim samih tranzicio­nih reformi, uticali i rat i sankcije UN koji su dodatno uništavali privredu.

Godine 1993. u potpunosti su otkupljeni društveni stanovi u kojima su ljudi stanovali za vrlo malu količinu novca – stotinjak nemačkih ma­raka. Crno tržište je obezbeđivalo kakvu-takvu egzistenciju stanovništvu. Država je, ujedno, javnim ustanovama i preduzećima, pretežno društve­nim i državnim, tolerisala neplaćanje doprinosa i zdravstvenog osiguranja, što je itekako doprinosilo urušavanju zdravstvenog sistema i fonda PIO. U naredne tri godine došlo je do kumuliranja unutrašnjih dugova (iako 24. januara 1994. godine oni nisu postojali), tako da je Republika Srbija već 1997. bila u problemima jer nije mogla da servisira svoje obaveze. Iz tog razloga je republička vlada odlučila da proda 49% „Telekoma“ za gotovo 1,54 milijarde nemačkih maraka, što je javnosti predstavljeno kao „stra­teško partnerstvo“. Novac od prodaje dela „Telekoma“ iskorišćen je za servisiranje dela obaveza Republike Srbije i za tekuću potrošnju.

Godine 1997. dolazi do novog Zakona o privatizaciji koji zaposle­nima nudi mogućnost da pod povoljnim uslovima preuzmu akcije svojih preduzeća. Međutim, odziv je bio slab. Tada počinje privatizacija vero­vatno i najboljih kompanija u Srbiji: „Tigar“, „Metalac“, „Jugoremedija“, „Bambi“, „Sintelon“, „Simpo“, „Energoprojekt“, itd.

Nakon strmoglavog pada, nivo BDP-a iz 1989. godine, koja je pred­stavljala tačku preloma, prvi je dostigla Slovenija 1998. godine, dok za zemlje poput Srbije ili Makedonije nema naznaka da će uspeti da dobace do tog nivoa u skorijoj budućnosti.

Još jedna bitna razlika je i u tome što se tokom devedesetih godina menja političko-ideološki okvir. Uvodi se parlamentarizam (intelektualci prelaze u vođe nacionalnih partija), dominira ideologija nacionalizma, ali prihvata se ideologija individualne i privatne inicijative. U centru novog ideološkog okvira jeste to da se privatni sektor vidi kao nosilac ekonomije i najvažniji za put u kapitalizam.

S obzirom na katastrofalne učinke same tranzicije to je vodilo u pa­radoks gde se verovalo da će privatnici, jureći profit i smanjujući troškove, povećati efikasnost privatizovanih preduzeća, a kada ta preduzeća propad­nu onda bi se krivili nesposobni socijalistički menadžeri.

Stvarni uzroci ovih učinaka se, sa druge strane, lako mogu videti kada se situacija ovdašnje tranzicije uporedi sa onom u Sloveniji. Umesto efikasnijih i sposobnijih menadžera vidimo da je bolja pozicija Slovenije uslovljena jakim sindikatima, postepenom privatizacijom i nešto sporijom deindustrijalizacijom u odnosu na druge postsocijalističke zemlje – banke, sektor javnih usluga i deo infrastrukture ostali su u državnom vlasništvu, a nizak kurs lokalne valute omogućio je konkurentnost domaće robe na međunarodnom tržištu. Slovenija u razdoblju od 1991. do 2004. nije bila u boljem položaju od ostalih postsocijalističkih zemalja zbog svoje spret­nosti u prilagođavanju na kapitalizam, nego zbog toga što je očuvala više socijalističkih elemenata. (Krašovec)

Dvehiljadite

Spoljni dug Srbije dostigao je krajem 2000. čak 10,83 milijarde ta­dašnjih dolara, dok je izvoz robe i usluga iznosio 1,56 milijardi, nasuprot uvozu od 3,33 milijarde dolara. Samim tim, stepen spoljne zaduženosti Srbije u 2000. godini bio je ekstremno visok.

Međutim, sa nastupanjem takozvanih demokratskih promena 16. novembra 2001. godine, Pariski klub je Saveznoj Republici Jugoslaviji otpisao 66% duga, što je iznosilo nešto više od tri milijarde tadašnjih do­lara. Uzgred, ukupni dug SRJ javnim i privatnim poveriocima iznosio je oko 12 milijardi tadašnjih dolara, pri čemu je 4,5 milijardi bio dug zeml­jama članicama Pariskog kluba. Međutim, sporazum koji je parafiran s Pariskim klubom podrazumevao je otpis 51% duga SRJ tek pošto potpiše novi aranžman sa MMF-om (u prvom kvartalu 2002. godine), a 15% na završetku tog aranžmana, čije je trajanje procenjeno na dve ili tri godine. Ujedno, sporazum je predviđao da se ostatak duga od 34% otplaćuje 22 godine, sa počekom („grejs periodom“) od šest godina – posle o aranžma­nu. (Barać)

Krajem juna 2004. godine, tadašnji ministar finansija Vlade Srbi­je Mlađan Dinkić (2004–2006) i tadašnji guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić (2004–2010) okončali su pregovore s Londonskim klu­bom poverilaca, koji je Srbiji otpisao 62% duga; drugim rečima, ukup­ne obaveze Srbije smanjene su sa 2,7 milijardi dolara na milijardu i 80 miliona dolara. Kamatna stopa za vraćanje preostalih 38% duga u prvih pet godina iznosila je 3,75%, a od šeste do dvadesete godine je trebalo da iznosi 6,75%. Međutim, umesto da se ovo otpisivanje dugova posmatra izolovano, trebalo bi imati na umu da je paralelno sa tim nastupilo upravo prihvatanje preostalih dugova. Miroljub Labus je kao potpredsednik Sa­vezne vlade nonšalantno potpisao da SR Jugoslavija prihvata da plati sve redovne, zatezne i kaznene kamate MMF-u, Svetskoj banci i ostalim gore pomenutim poveriocima. Još nonšalantnije je prihvatio da se SR Jugosla­vija odriče svih kamata na naša blokirana sredstva u stranim bankama, koja uzgred rečeno ni do danas nisu vraćena – a radilo se o sumi od oko 1,7 milijardi dolara. Znao je Labus, a i zapadnjaci, da su nas oni uvođenjem sankcija i prekidanjem platnog prometa sa inostranstvom blokirali i one­mogućili da redovno servisiramo dugove, te da mi u tom delu ne snosimo nikakvu krivicu, već isključivo sam Zapad. Tako je Zapad preko noći samo na naplaćenim kamatama „zaradio“ oko 8,6 milijardi dolara, pa se naš dug sa 5,6 popeo na 14,2 milijarde dolara.

Istovremeno sa ovim procesima uzimaju se i novi krediti. S obzirom da je Srbija bombardovanjem temeljno razorena, zemlja nije u mogućnos­ti da redovno vraća tranše prekomponovanog zaduženja od 9,6 milijardi dolara, i mora da od MMF-a i Svetske banke uzima nove kredite kako bi redovno servisirala dugove i popunila budžet (Trajković). Naravno, kao i samo otprisivanje starih dugova i podizanje novih kredita je podrazumeva­lo da se ispune uslovi međunarodnih finansijskih institucija.

Novi krediti su bili uslovljeni liberalnom ekonomskom politikom i samim tim su bili potrošeni na uvoz od kompetitivno boljih stranih proiz­vođača. Dr Mlađan Kovačević, profesor univerziteta i redovni član Aka­demije ekonomskih nauka rekao je za Blic: „Po računici NBS, septembra 2008. godine dinar je realno vredeo 108% više nego krajem 2000. Tolika precenjenost domaće valute dovela je do enormnog uvoza i gušenja do­maće proizvodnje. Od 2001. u Srbiju je ušlo preko 62 milijarde dolara u neto iznosu. I sve je to pojeo ogroman uvoz – jer je domaća proizvodn­ja gušena, pa danas malo toga i proizvodimo. Taj ekstremno neoliberalni koncept reformi doveo nas je na ivicu sloma kakav su doživeli Meksiko, Rusija, Argentina…”

Na pitanje novinara kako je došao do cifre od 62 milijarde dolara, profesor Kovačević odgovara: „Po osnovu novih zaduživanja, od 1. janu­ara 2001. ostvaren je devizni priliv od 21 milijarde dolara u neto iznosu. Po osnovu doznaka iz inostranstva došlo je oko 26 milijardi, a oko 15 milijardi su prihodi od privatizacije, grinfild i portfolio investicija. Banke i preduzeća dugovale su krajem 2000. godine oko dve milijarde dolara, a krajem prošle godine njihov inostrani dug premašio je 21 milijardu dola­ra. Ludilo olakog zaduživanja potpuno je prevladalo. Da sam se ja pitao, ako se preduzeće već zadužuje, insistirao bih da se taj novac upotrebi za uvoz opreme, reprodukcionog materijala i znanja, a ne za uvoz roba široke potrošnje. Za osam godina zbirna vrednost uvoza je preko 105 milijardi dolara. Sve se uvozi.”

Istovremeno, u vezi sa ovim poslednjim periodom možemo da prati­mo i nekoliko procesa koji se nastavljaju do danas.

Prvi od njih je sama privatizacija. Konačno, 2001. godine dolazi do odustajanja od koncepta radničkog akcionarstva kao glavnog metoda svojinske transformacije i prelazi se na konvencionalniji način direktne prodaje, što društvenih, što u međuvremenu podržavljenih kompanija, putem tendera i aukcije, jednom većinskom vlasniku. Privatizacija u tom poslednjem periodu dobija na brzini, tako da smo danas, jednu deceniju nakon petooktobarskih promena, skoro pri kraju čitavog procesa (Musić).

Verovatno najpoznatiji primer privatizacije posle 2000. kojim su se čelnici režima najčešće hvalili je primer privatizacije Sartida od strane US Steela. Kad Sartidu (u koji spadaju železara, nova i stara, fabrika belih limova, valjaonica…) skinete 650 miliona dolara deviznih kredita obaveza i to prebacite državi, da ona vraća, a onda ga prodate za 26 miliona, to je više nego pljačka, jer ste Srbiju odštetili za više od 2,5 milijardi dolara. Kako? Sartid je strancima bio interesantan jer je to bila relativno nova železara, dobro locirana pored Dunava, čime je transport koncentrata gvožđa olakšan, i koja je u svom sastavu imala i valjaonicu limova, kao i valjaonicu traženih belih limova. Ono što je bilo posebno interesantno jeste to da se u Srbiji posle bombardovanja nalazilo oko 11–15 miliona tona najkvalitetnijeg otpadnog gvožđa od srušenih mostova, hala i drugih objekata. To je značilo da se sirovine sa preko 90% metala nalaze u preč­niku od svega nekoliko stotina kilometara od železare, a kada se to pretopi ostvariće se ogroman profit – jer je cena gvožđa na svetskom tržištu bila odlična. Ujedno, to otpadno gvožđe je perfektna sirovina za kontinuirani rad železare od 6–7 godina punom parom. Železara danas ne radi jer su zalihe otpadnog gvožđa gotovo istopljene, cena gvožđa na tržištu je pala, a ogroman profit US Steel Serbia je odavno prebacio na račune u SAD. (Trajković)

Aranžmani koji su pratili otpisivanje dugova su podrazumevali i spoljnotrgovinsku liberalizaciju koju možemo posmatrati kao drugi, pove­zani, proces. Ali posrnula srpska privreda nije mogla da izdrži konkuren­ciju, jer na tržištu liberalizacija favorizuje „jačeg“, tj. bogatijeg. Smanjio se broj zaposlenih, posebno u industriji (doduše, neka radna mesta bila su fiktivna jer su radnici propalih preduzeća dolazili na posao, a nisu primali zarade). Posledice loših ekonomskih odluka, o kojima će biti reči, nisu se osetile odmah jer je postojao priliv novca od privatizacije, deviznih dozna­ka i kredita. Dodatno opterećenje za budžet Srbije predstavljalo je vraćanje stare devizne štednje i štednje u piramidalnim bankama tokom devedesetih godina. (Barać)

Važan niz uslova međunarodnih finansijskih institucija ticao se ban­karskog sektora. Prvi uslov bio je da Dinkić i Labus likvidiraju sve naše značajnije banke kako bi se otvorio prostor za ulazak stranih, zapadnih ba­naka. One će onda pokupiti štednju građana i našim parama uticati na našu privredu, selektirajući koju će proizvodnju kreditirati, a koja će preduzeća neodobravanjem kredita oterati u stečaj – da bi ih u poslednjoj fazi kupili što jeftinije. Pored otvaranja prostora stranim bankama, važnost likvidaci­je domaćih banaka bila je i u tome što su one kao garanciju svojih potraži­vanja imale vlasništvo nad velikim delom privrednih subjekata koji se pod hipotekama domaćih banaka nisu mogli prodati zapadnim kupcima. Naši već navedeni „eksperti“, dovedeni na vlast kako bi to sproveli, preduzima­ju odlučne korake i za samo dva dana zatvaraju sve naše značajnije banke, a na ulicu šalju oko 9.200 bankarskih činovnika. (Trajković)

Napokon, kao što se to danas naglašava, tokom ovog perioda razvio se zavidan nivo korupcije. Osim interesa međunarodnih finansijskih insti­tucija, postojao je i drugi interes, a to je bio interes onih koji su sprovodili zahtevane mere i kreirali ekonomsku politku. Tako je domaća ekonomska politika u stvari bila između pritiska kapitala i interesa političkih struktura. Kao što znamo, jedna od posledica ove situacije je bila i korupcija.

Međutim, korupcija se obično shvata kao nešto što specifično pripada domaćem mentalitetu ili se tiče određenih političara koji su u Srbiji imali priliku da sprovode tranzicionu politiku. Sa druge strane, kada pogledamo druge zemlje u tranziciji, poput Slovenije, Hrvatske, Mađarske ili Bugar­ske, i uočimo koliko je i tamo korupciona problematika dominantna, jasno je da ona nije nešto specifično već da je u pitanju strukturalni fenomen. Radi se o tome da je u situaciji uvođenja kapitalističke ekonomije najli­beralnijeg tipa sa jako kompeticijom, skup individua koje su sprovodile samu liberalizaciju imao povoljnu poziciju da krupnom kapitalu olakša ulazak i da pri tom zaradi. S obzirom na lošu perspektivu domaće privrede i snagu stranih igrača, ovo se pokazivalo kao najracionalniji način da se stekne početni kapital sa kojim bi ovi političari mogli da počnu sopstvenu privrednu aktivnost, ili da se bar egzistencijalno obezbede. U tom smislu se korupcija kompradorske bužoazije pokazuje kao strukturalni fenomen u perifernim ekonomijama.

Pogledajmo ukratko i rezultate ovih procesa.

Zvaničnici i neki akademski ekonomisti ističu tri pokazatelja kojim „dokazuju“ da je Srbija tokom 2010. godini izašla iz ekonomske krize: rast bruto domaćeg proizvoda, izvoza i industrijske proizvodnje. Oni ističu da je u 2010. godini ostvaren rast BDP-a od oko 1,5%, a moguće i 1,8%, dok je prošle godine zabeleženo smanjenje od 3,1% i da je taj rast veći od rasta u zemljama našeg okruženja. Međutim, oni prećutkuju da su mnogo veće zemlje, koje imaju znatno viši nivo BDP-a, tj. znatno višu statističku osno­vu, kao što su Kina, Indija, Japan, Nemačka, Brazil ili Poljska, ostvarile znatno veći rast. Uz to, trebalo bi naglasiti da je taj rast nastao po osnovu rasta robnog izvoza, a rast robnog uvoza je, sa druge strane, nastao pre svega po osnovu visokog rasta vrednosti svetske trgovine, što je ostvareno nakon njenog smanjenja u 2009. godini za čak 23%. Na kraju, taj rast BDP -a je nastao po osnovu neke vrste „dopinga“ državnih sredstava, a doping, baš kao i u sportu, može trenutno, ali ne i trajno povećati konkurentnost privrede. (Kovačević)

Osim toga, ističu da je glavni uzrok ekonomske krize u zemlji, koja se posebno ispoljila 2009. i 2010. godine, svetska ekonomska kriza. Ta kri­za je neosporno pogodila Srbiju, kako po osnovu smanjenja izvoza, tako i po osnovu pada deviznog priliva, ali i po drugim osnovama. Međutim, Srbija je imala i koristi od svetske ekonomske krize, pre svega po osnovu drastičnog pada cena na svetskom tržištu nafte, ali i niza drugih sirovina koje ona uvozi. Uz to, svetska ekonomska kriza je za posledicu imala krizu poljoprivrede u nizu razvijenih zemalja, što je, uz druge uslove, dovelo do vrlo dinamičnog rasta cena mnogih poljoprivredno-prehrambenih pro­izvoda na svetskom tržištu, a po tom osnovu i do osetnog rasta izvoza ovih proizvoda iz Srbije i rast suficita u njihovoj spoljnotrgovinskoj razmeni. (Kovačević)

Kako Mlađen Kovačević navodi, u pitanju je bila „konstrukcijska greška”: nagla, preterana liberalizacija uvoza, uz politiku precenjene vred­nosti dinara i defektan koncept privatizacije. To je dovelo do:

1) Ogromnog uvoza i odliva svе vеćеg iznosа dеvizа u inostrаnstvo, posеbno po osnovu uvozа robе širokе potronjе;

2) Gušеnja domаćе proizvodnjе i komеrciјаlnih uslugа, posеbno onih koје su izvozno usmеrеnе;

3) Dеstimulisаnja izvozа robе i uslugа;

4) Povеćаnja аpsolutnе i rеlаtivnе nеzаposlеnosti;

5) Dеstimulisаnja invеstirаnjа u domаću proizvodnju sа visokim sаdržајеm novostvorеnе vrеdnostiI;

6) Nеrаcionаlne аlokаciјe dеvizа, privrеdе i stаnovništvа. (Kоvаčеvić)

Osim ovoga, možemo kao primer navesti i prelazak većeg dela privredne aktivnosti u uslužni sektor, što ekonomiju čini još više zavisnom od svetskog tržišta sa koga se nabavljaju proizvodna dobra.

IV Tranzicija u Srbiji iz perspektive radničkih kolektiva

Prelazimo sada na jedno od tumačenja koja su, u odnosu na tran­ziciju, imali radnički kolektivi koji su direktno iskusili njene rezultate i pokušali da pruže određeni otpor.

Posmatrajući sam proces, moglo bi se reći da su građani očekivali da će tranzicija dovesti do uvođenja tržišne privrede u kojoj će biti boljih zarada i pristojnijih uslova za život. Sa druge strane, sa stanovišta onih koji su tranziciju sproveli (stranačke nomenklature na vlasti), tranzicija je, međutim, predstavljala priliku za privatizaciju nacionalnih resursa i bogaćenje. Vladajuća nomenklatura nije pratila uvođenje tržišne privrede već uvođenje kapitalizma, naravno u svoju korist. Da bi se to ostvarilo uveden je najgori mogući, monopolski kapitalizam, sa ogromnim razlika­ma između bogatih i siromašnih i velikim socijalnim raslojavanjem dru­štva.

Iz radničke perspektive deluje da su tranziciju otpočele snage od kojih se to najmanje moglo očekivati. Radi se o Savezu komunista Ju­goslavije, a potom o Socijalističkoj partiji Srbije. U SKJ je došlo do ve­likog razdora. Pojavile su se unitarističke težnje sa jedne strane i sece­sionističke tendencije na drugoj strani. Republička rukovodstva SKJ su pogazila osnovna načela i principe na kojima je ta organizacija zasnovana. Ova rukovodstva su komunističku partiju pretvorila u svoju suprotnost. Pogažena su načela bratstva i jedinstva, ravnopravnosti, jedinstva partije, samoupravnog socijalističkog razvoja.

Kao što znamo, na 14. kongresu SKJ, januara 1990. godine došlo je do sukoba srpske i slovenačke delagacije. Srpska delegacija se zalagala za centralizaciju Jugoslavije, a slovenačka je predlagala konfederalizaciju. Slovenci su predlagali politički pluralizam, autonomnost saveznih jedinica i onemogućavanje nadglasavanja. Iako je sve to već bila realnost, srpska delegacija se protivila ovim predlozima. Kongres su napustile slovenačka, hrvatska, makedonska i delagacija Bosne i Hercegovine, i tako je došlo do faktičkog raspada SKJ.

Bitna razlika iz perspektive radnika je bila ona između kapitalizma i tržišne privrede. Tvrdi se da, ako bi se zadržali na tranziciji kao tržišnoj privredi, a ne prema kapitalizmu, ona bi se uvodila slobodnim preduze­tništvom, uz jednake uslove poslovanja za sve oblike svojine i za sve pre­duzetnike na tržištu, bez diskriminacije. U tom slučaju za privatizaciju ne bi bilo mesta pošto su društvena preduzeća u suvlasništvu radnika, te su već imala titulara. Bilo je dovoljno da se ta preduzeća prevedu na tržišne uslove privređivanja uz zadržavanje svojine radnika, sada u obliku akcio­narske svojine koju radnici ne bi mogli otuđiti do odlaska u penziju, uz zadržavanje upravljanja (participacije) od strane radnika, ali uz odgovor­nost istih radnika za loše poslovanje koje bi ih moglo ostaviti bez rad­nih mesta i akcija. Oduzimanjem upravljačkih prava radnicima, država je preuzela kompletnu odgovornost za sudbinu privrede na sebe, i pokazala se nedoraslom za preuzetu obavezu. Utoliko je tranzicija sprovedena nele­gitimnom uzurpacijom svojinskih prava radnika nad društvenom svojinom i njenom privatizacijom, iliti nacionalizacijom uz privatizaciju, tj. prela­skom na kapitalističko društveno uređenje monopolskog tipa.

Na taj način se može razumeti proces koji je rezultirao katastrofal­nim posledicama. To su pre svega veliko socijalno raslojavanje društva i oštra podela između bogatih i siromašnih, uz nestajanje srednje klase. Nadalje, tu su politički efekti kao što je otuđenost vlasti od naroda (loš izborni sistem i sistem vršenja vlasti), prikazivanje pojedinačnih interesa kao opštih, kao i pogrešne, neracionalne, štetne javne investicije koje se vrše u korist stranog faktora (multinacionalnih kompanija) kao što su putni koridori, „Južni tok”, direktna pomoć privatnim kompanijama. Zapostavl­jaju se radovi na zaštiti prirode, pošumljavanju, zaštiti od poplava, investi­cije u poljoprivredi (sistemi za navodnjavanje, zaštita od suša). Napokon, politika u ovakvom sistemu stoji iznad pravnog poretka i postoji velika pravna nesigurnost zbog čestih promena zakona i neuspešnih regulatornih eksperimenata.

Kao još jedan od bitnih rezultata posmatra se i nepostojanje inte­gralnog tržišta, odnosno velike manjkavosti na tržištu kapitala (stvaranje novca od strane bankarskog sistema, visoke kamate, nepravedna raspodela i neracionalno trošenje sredstava) i na tržištu rada (sve se podređuje po­slodavcu, tj. tražnji, sve više rada u sivoj zoni). U tom kontekstu se predu­zetnicima kao jedina mogućnost nameće povećanje produktivnosti putem otpuštanja, odnosno smanjenja broja radnika, što vodi prelivanju viška prihoda u džepove privatnog vlasnika i povećanje njegovog bogatstva. Obzirom da je cilj privatnog preduzetnika profit, on ne obezbeđuje veće zapošljavanje, socijalnu zaštitu stanovništva i zaštitu prirode. U slučaju opšte privatizacije, stanovništvo i priroda ostaju bez zaštite.

Iz ovakve radničke perspektive jasno je da tranziciju treba zaustaviti. Osim negativnih posledica privatizacije, tranzicija ima i drugih negativnih posledica. Negativni demografski trendovi, nebriga za prirodu, turbulen­cije i konfliktne situacije nastali usled krupnih promena u životima ljudi i društvenih zajednica, drastično socijalno raslojavanje uz gomilanje ve­likog bogatstva na jednoj i izrazitog siromaštva na drugoj strani, veliko zaduživanje država u tranziciji, samo su neka od negativnih posledica tranzicije. Prekid tranzicije je jedini način da se zaustavi dalje propadanje privrede i društva uz ogromno zaduživanje države i neokolonijalni status u odnosu na kreditore.

Obzirom da je na poslednjim izborima glasalo manje od 50% bi­račkog tela, vlast nema legitimitet za nastavak privatizacije i zaduživanja države. Ovo sa razlozi zbog kojih više od polovine biračkog tela nije za opcije koje su stranke učesnice na izborima zastupale.

Nekoliko mera za zaustavljanje tranzicije koje se iz ove perspektive predlažu jesu:

1) Utvrđivanje porekla imovine stečene u periodu tranzicije i oduzi­manje svega stečenog pod povlašćenim uslovima, u sprezi sa vlašću i putem korupcije neophodan je uslov za izlazak iz tranzicije;

2) Prekid stvaranja novca od strane bankarskog sistema kako se na tržištu ne bi nalazila uvećana novčana masa koja vrši pritisak na cene i nezasluženu, nezarađenu preraspodelu bogatstva. Otpis du­gova nastalih primenom neoliberalne doktrine. Nepriznavanje pri­vatnih dugova (banaka, korporacija, uzetih u grupnom ili ličnom interesu) kao javnih;

3) Demokratizacija svojine: širenje kolektivnih oblika svojine;

4) Širenje organizovanih snaga koje se suprotstavljaju tranziciji i neoliberalizmu. Sada ovu borbu vode radničke grupe i nevladine organizacije. Oni koji bi se morali priključiti borbi u narednom periodu su sindikalne organizacije. Iako su sindikati izgubili znatan deo članstva zbog tranzicije i privatizacije, čije su pojave štetile njihovom ugledu i položaju, sindikati se i dalje ne suprostavljaju ovim procesima.

V Tranzicija u Hrvatskoj – case study perspektiva

U ovom delu ćemo iskoristi jedan drugačiji pristup. Na primeru ćemo razmotriti koji su problemi tranzicije i pokušati da u tako posta­vljenom kontekstu vidimo šta levica može da radi i u smislu stvaranja mogućnosti otpora. Uzmimo primer dva mala grada u Hrvatskoj koja su imala različita iskustva. Prvi grad je mali grad u Dalmatinskoj zagori, Sinj, sa nekih 25.000 stanovnika. Taj grad je imao mnogo fabrika od kojih je najpoznatija tekstilna fabrika „Dalmatinka”, koja je upošljavala oko 2.000 radnika, zatim fabrika za preradu plastike „Cetinka”. Tu je potom bila i konfekcija, kao i neka ugostiteljska i poljoprivredna preduzeća. To su fa­brike koje su od 1940-ih godina, kada su krenule sa radom, podigle ovo malo ruralno mesto na nivo industrijskog središta Dalmatinske zagore i njihova proizvodnja se vezivala uz određenu društvenu aktivnost. Te fa­brike su finansirale društvenu izgradnju škola, bolnica, obdaništa, domova kulture i t. sl. Osim toga, većinska industrija u Sinju je bila ženska industri­ja, što je omogućilo veću nezavisnost žena u ovom regionu, što savremeni liberalni feminizam često zanemaruje. Napokon, ova industrija je donela skupu mehanizaciju i specijalizovan i kvalifikovan kadar. Međutim, sa do­laskom tranzicije ove fabirke su u vrlo kratkom vremenu uništene. Kom­pletan proizvodni sektor je propao. Tokom svih ovih godina ove fabrike su prikazivane kao neodržive, kao nekakav zaostatak parazitske ekonomi­je koja se mora prepustiti u privatne ruke. U Sinju nije postojao nikakav organizovan otpor ovim privatizacijama. Ideološka mantra prema kojoj država ne može da bude dobar vlasnik je bila dominantna. Čak i danas se privatizacija ne posmatra kao sistemski problem već se vodi diskusija oko „dobrih” i „loših” privatizacija. Danas u gradu vlada velika nezapo­slenost. Od 25.000 ljudi, 5.000 je nezaposleno a 6.500 penzionisano, što je prilično velik broj za tako mali grad. Ali to je isto tako jedan segment koji treba uzeti u obzir, barem što se tiče Hrvatske – velik broj penzionera, koji se smatra znakom nekog neradničkog mentaliteta hrvatskog radnika, zapravo je rezultat propadanja fabrika, to jest deindustralizacije, odnosno pacifikacije radnika. Naime, nije se znalo šta da se sa njima uradi, pa su stoga poslati u penziju kako ne bi stvarali neke velike probleme. Zašto je sve ovo važno?

Ako to posmatramo iz perspektive građanina Sinja, došlo je do osiro­mašenja tog grada, do prazne gradske kase, komunalije su propale, kulturna aktivnost je nikakva, itd. Danas u Sinju radi samo nekakav uslužni sektor, tj. ništa što bi moglo generisati privredni rast. Odgovor države i nakon de­setak godina i dalje je mantra da bi privatno poduzetništvo trebalo da spasi grad i da mu da privredni uzlet. U okviru državnog projekta namenjenog periferiji, a koji se koristi EU fondovima, napravljene su poduzetničke zone, a onda bi grad izgradio nekakvo zemljište sa smanjenim cenama ko­munalija za investitore i dao im se gotovo besplatno zemljište, nakon čega b bi oni trebalo da dođu i pokrenu industriju. Vidljivo je da je konstan­tan problem u Hrvatskoj manjak bilo kakvog suvislog ekonomskog plana, kao i odricanje države od bilo kakvog intervenisanja u vlastitu privredu i prepuštanje privrede tržišnoj stihiji koja je i ovako pokazala svu svoju problematičnost. Ono što je takođe vidljivo na primeru takvih, manjih gra­dova, a što se ne vidi u centru – jer je tu stvar dosta zamršena – jeste da je u manjim gradovima dosta uočljivija privatizacija socijalnih usluga. Tu su primarno u pitanju zdravstvo i javni prevoz. U javnom prevozu odmah su ukinute linije koje su povezivale okolna mesta, prilikom čega je veći deo stanovništva odsečen od centra grada; odsečen ne u smislu da ne mogu doći na neki film, nego da ne mogu obaviti ni zdravstveni pregled, ne može se obezbediti školski prevoz, itd. A što se tiče samog zdravstva, ono se pro­cenjuje po principu isplativosti, a kako se već godinama u bolnicama nije ulagalo u infrastrukturu, ona polako propada i sve više je privatnih lekara. Čak se dogodila i privatizacija nekog dela primarne zdravstvene zaštite u vidu koncesija koje su model u kojem država lekarima u koncesiju daje ordinacije i oni onda ne plaćaju zakup, a država im istovremeno daje platu po broju pacijenata. Ono što je vidljivo u Sinju jeste da, iako ljudi razumeju štetnost privatizacije, oni tu ne vide sistemski problem, a s druge strane, iako vide problem privatizacije socijalnih usluga, oni ga ne tumače iz socijalne pozicije, nego ga tumače primarno kao izdaju državotvorne ideje devedesetih. Znači da je taj nacionalistički diskurs izrazito prisutan i do sada, bar do pre nekoliko godina, nije postojala neka leva snaga koja bi mogla da te probleme artikuliše na neki drugi način. Dakle, jedino što je u Hrvatskoj ostalo, što je dominantno, jeste ta liberalna prizma koja uopšte ne uzima u obzir ekonomske uslove pri razmatranju društva, i s druge stra­ne, nacionalistička prizma koja ih iskorištava za dalje privatizacije i t. sl. U državi je, što se tiče tranzicije i privatizacije, situacija svugde bila takva.

Međutim, spomenula bih jedan drugačiji primer koji se desio u Hrvatskoj, koji je možda model po kojem se treba boriti protiv takvog tipa privatizacije, ako je išta ostalo. Grad Kutina je grad koji ima približno isti broj stanovnika kao i Sinj. Sinj ima 25.000, a Kutina 23.000, ali Ku­tina ima dvostruko manju nezaposlenost nego Sinj. Kutina još uvek ima „Petrohemiju”, fabriku za preradu mineralnih đubriva koja se devedesetih godina isto tako pokušala privatizovati. „Petrohemija” je, inače, drugi najveći izvoznik u Hrvatskoj i danas ta fabrika puni 55% gradskog bu­džeta. Šta je to što se desilo u Kutini,a nije se desilo u Sinju? Devedesetih godina, kada je nacionalistička struja bila jaka, kada niko nije uspeo da se suprotstavi modelu privatizacije – Kutina je uspela, zahvaljujući njenom izrazito jakom sindikatu koji se aktivirao protiv privatizacije. Oni su 1998. godine formirali stožer za odbranu „Petrohemije”. Njegova struktura je bila prilično demokratična i sastojao se od svih radnika u fabrici .Oni su postavili zahtev Vladi da potpiše sporazum u kom je stojalo da, što god da se dogodi s fabrikom, država zadrži 51%, što je tada bilo gotovo skanda­lozno. Međutim, uz taj dobar sindikat oni su imali još jednu dobru stvar, a to je da su osim jako dobre medijske strategije imali podršku lokakne zajednice. Te 1998. godine na protest je izašlo preko polovine od 23.000 stanovnika Kutine. Oni su se udaljili od te ideološke priče „socijalizam/ komunizam” i imali su jedan pragmatičniji pristup, odnosno, artikulisali su svoj pristup kao fabrika ima 2.000 radnika i od koje se direktno hrani direktno još 2.000 porodica, i koja indirektno puni državni budžet sa toliko i toliko novca. Njihov pragmatičan pristup bio je vidljiv i po tome što su, iako su za to vreme imali progresivne ciljeve, oni uspeli da dobiju prista­ nak tadašnje lokalne HDZ-ove vlasti. Odnosno, oni su putem jakog sindi­kata (sa svojom demokratičnom strukturom), koji je uključio lokalnu za­jednicu, odnosno artikulisao poimanje privatizacije iz perspektive običnog radnika i stanovnika, uspeli da privole, odnosno prisile lokalnu vlast da pristane na njihove zahteve. Lokalna vlast, koja je bila tadašnja podružnica HDZ-a, izvršila je pritisak na tadašnju Vladu i tako su oni uspeli da i dan danas zadrže tu fabriku. U poslednje vreme levica ima prilično koherentno i jedno od najboljih objašnjenja makroekonomske pozicije.

Mene zanima kako da to znanje iskoristimo u neke pragmatične, odnosno praktične svrhe. Iz ovog što sam sada izložila, po mom mišljen­ju, efikasan otpor nije moguć bez jake lokalne organizacije koja će imati pragmatične ciljeve, ali istovremeno i jaku političku svest o tome što radi. Prva stvar tiče se toga kako levica može da iskoristi neke postojeće lokalne političke infrastrukture, i koje su to infrastrukture. Po meni su to, s obzi­rom na uništenu celu levu strukturu koja je postojala u Jugoslaviji (Saveza komunista), po meni jedino što je ostalo jeste sindikalna struktura i pitanje kako se ta struktura može koristiti. Sa druge strane, ljevica ta pitanja, koja je artikulisala kroz makroekonomske modele, može približiti na lokalnom nivou i tako pristupiti iz pozicije potrebe lokalnog stanovništva, tj. može­mo li se na neki način pomeriti sa makroekonomskog nivoa i nastaviti na nekim detaljnijim nivoima i graditi neku detaljniju političku strategiju.

VI Umesto zaključka

Ideja iza svega iznesenog jeste da se na jednom mestu sakupe različiti pogledi na tranziciju, počevši od analize ideoloških učinaka ovog pojma, preko socioekonomske analize, diskursa radnika koji su bili involvirani u ovom procesu i, napokon, pristupa koji ističe posledice tranzicije koje nisu isključivo ekonomske. Jasno je da ovako heterogena razmatranja ne omogućuju da se izvede jednistven zaključak. Međutim, upravo zbog te različitosti možemo da postavimo nekoliko elemenata za okvir u kom bi­smo mogli dalje da razmišljamo i razvijamo kritičku poziciju po ovom pitanju. Za početak, jasno je da tranzicione procese, njihovu prirodu i njihovu legitimaciju ne možemo da razumemo bez uvida u ekonomsku situaciju Jugoslavije. Snage koje su imale direktan interes da sprovedu tranziciju na način na koji je sprovedena proističu iz menadžerskog sloja samoupravnih jugoslovenskih preduzeća. Upravo je prisustvo tržišta i pro­fitne logike ono što je organizovalo i ujedinilo ovu društvenu grupu u po­gledu znanja, razumevanja i interesa uprkos svim nekapitalističkim aspek­tima jugoslovenskog društva. Prinuda da tržišno uspešni daju sredstva za izbavljanje tržišno neuspešnih (što je bilo naročito prisutno na međuna­cionalnom nivou), zadržavanje dela preduzeća u državnom vlasništvu i ograničeni manevarski prostor na samom tržištu, za ovu društvenu grupu su predstavljali prepreke koje je trebalo otkloniti. Isto tako, integrisanost tržišnog socijalizma u svetsko tržište učinilo je ovaj sistem zavisnim od njegove dinamike, tako da je ova klima, koja je prvih decenija posle rata bila naklonjena jugoslovenskim preduzećima, u jednom trenutku prestala da to bude. Postajalo je jasno da postojeći sistem nije više održiv, a spol­jašnji pristisak međunarodnih finansijskih institucija, koji je liberalizaciju i početak tranzicije predstavljao kao nešto nužno, u samoj zemlji je save­znike našao u tehnokratskom sloju koji je imao interes da to sprovede. Međutim, jugoslovenski period nam ukazuje kako je ključna promenljiva za razumevanje tranzicije u stvari pozicioniranje radništva. Iako radničko samoupravljanje nikada zapravo nije značilo upravljanje nad procesom direktnog zadovoljavanja društvenih potreba (Marks), bez pristanka ove najmasovnije društvene grupe tranizicija ne bi bila moguća. U tom pogle­du vidimo kako su radničke klase nacionalnih jedinica mahom pristajale na tranziciju, ali ono što je ključno uticalo jeste na koji način i pod kojim uslovima. Primer slovenačkih sindikata koji su i pored pristanka na izazak iz socijalizma jasno razumeli da je njihov interes jasno vezan za jak držav­ni sektor i opiranje privatizaciji, kao i pozitivne ekonomske posledice koje je ovo imalo, ukazuju na koji način bi u stvari trebalo razumeti distinkcije takozvane „dobre” i „loše” tranzicije. Ne samo da „dobra” i „loša” tranzi­cija, odnosno tranzicija u tržišnu privredu i tranzicija u kapitalizam, nisu zavisile isključivo od interesa i namera elite, nego je mogućnost da i pored tranzicije ne dođe do socijalne katastrofe do kakve je došlo u većini bivših članica SFRJ bila povezana sa sposobnošću radništva da u datom trenutku, ako već i prihvata prinudu da se postojeći sistem napusti, jasno spozna sopstvenu ulogu u zastupanju sopstvenih interesa kao i sopstvenu moć u pregovaranju sa drugim interesnim grupama. Napokon, videli smo kako katastrofalne posledice tranzicije u velikoj meri prevazilaze ono što se može izmiriti ekonomskim parametrima. Međutim, u vezi sa tim, i uopšte u vezi sa kriterijumima unutar kojih se raniji socijalistički sistem mogao pokazati kao nefunkcionalan, a tranzicija u kapitalistički sistem kao nužna, trebalo bi razmotriti i same te kriterijume i ono što oni uzimaju, kao i ono što ne uzimaju u obzir.

Transkript: Aleksandar Stojanović

Lektura: Miloš Jocić

Literatura:


[1] Tribina je održana 26. aprila 2014. u Omladinskom centru „CK13“. Učestvovali su: JELENA MILOŠ (Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju, Zagreb), PETAR MARČETA (Centar za društvenu analizu, Beograd) i MOHORA DORU (sindikalni aktivista, Vršac). Moderirao je: ALEKSANDAR STOJANOVIĆ (Gerusija i Centar za društvenu analizu, Beograd).

 

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »