Tag Archives: univerzitet

23 feb

G. M. Tamaš_NEKOLIKO REČI O UNIVERZITETU

Ono što ću ovde skicirati na brzinu ima svoju pretpriču i kontekst; sadži iskustvo koje sam stekao kada sam uspostavio vezu sa zagrebačkim i bečkim (unibrennt) studentskim protesnim pokretima (2009-2010) iz kojih sam naučio mnogo. Učio sam takođe i iz aktuelne borbe budimpeštanske Studentske mreže [Hallgatói Hálózat] i sa njom solidarne Obrazovne mreže [Oktatói Hálózat]. Ovaj tekst prati govor koji sam održao na Beogradskom univerzitetu na poziv studenata koji su okupirali glavnu zgradu Univerziteta (može se videti, čuti [na engleskom] na youtube-u).

Rad Karolja Polanjija [Polányi Károly] i mnogobrojni tekstovi Andrea Gorca [André Gorz] uticali su na moje izlaganje.[1]

U aktuelnoj istorijskoj fazi kapitalističkog svetskog poretka nastavlja se težnja ka premeštanju ukupnosti dobara i usluga u tržišni segment društva, odnosno ka pretvaranju ljudskog napora u robu, koji iziskuje proizvodnja, dakle podređivanje i jednog i drugog imperativu vrednosti i razmenske vrednosti. Poznato je da je akumulacija kapitala moguća samo po cenu rastućeg viška vrednosti, zbog čega treba intenzivirati proizvodnju, a njene izdatke (čiji su suštinski elementi nadnice i drugi doprinosi za koje su se izborili radnici) držati na minimumu.

Rast – koji se najčešće meri na osnovu podataka bruto domaćeg proizvoda (GDP) – ne zavisi od pravca kretanja ljudske delatnosti i od kvaliteta života, koji je modifikovan radom. Jedan od primera Adrea Gorca: ukoliko se u jednom selu izbuši bunar (besplatno), koji onda snabdeva stanovništvo čistom i svežom vodom (besplatno), to se neće pojaviti u GDP-u, iako značajno poboljšava kvalitet života; budući da ne sačinjava deo robno-novčanog prometa, za uobičajeno shvatanje rasta to ostaje nepojmljivo i bezvredno.

la_fenetre_by_felipa_de_noailles-d3dp6xt

Read More

Share
21 feb

Džordž Kafencis_BORBE NA UNIVERZITETIMA NA KRAJU EDU-DILA

Kako studenti širom sveta stupaju u akciju protiv rezanja univerzitetske potrošnje koju sprovode nacionalne vlade, Džordž Kafencis primećuje kako se polje borbe razvija; takvo polje deluje protiv nepravednog dogovora po kojem se u zemenu za visoke cene obrazovanja dobija celoživotni prekaritet.

Ne bi trebalo da tražimo uništenje univerziteta, niti njegovo očuvanje. Ne bi trebalo da tražimo ništa. 
Trebalo bi da zahtevamo od sebe i od svih drugih, da kolektivno preuzmemo kontrolu tih univerziteta,
kako bi obrazovanje moglo otpočeti.

 Sa flajera na Bečkoj Akademiji Umetnosti, originalno napisanog na Kalifornijskom Univerzitetu

Od masovnog studentskog revolta u Francuskoj, 2006. godine, usmerenog protiv Contrat Premiere Embauche (CPE)*, i „anomaličnog talasa“ u Italiji, 2008. godine, studentski protesti počeli su da niču u skoro svakom delu sveta, sugerišući reprizu usijanih dana 1968. godine. Sve to dostiglo je svoj krešendo tokom jeseni i zime 2009. kada su štrajkovi po kampusima i okupacije počeli da se umnožavaju od Kalifornije do Austrije, preko Nemačke, Hrvatske i Švajcarske, a kasnije sve do Velike Britanije. Internet stranica Tinyurl.com/squatted-universities izbrojala je 168 univerziteta (uglavnom u Evropi) koji su bili poprište akcije između 20. oktobra i kraja decembra 2009. godine, a porast u broju takvih akcija nalazi se daleko od svog kraja. Četvrtog marta 2010. u Sjedinjenim Državama, prilikom opštenacionalnog dana akcije (prvog takvog još od maja 1970.) organizovanog radi odbrane javnog obrazovanja, jedna od koordinirajućih organizacija navela je 64 različita kampusa koji su doživeli nekakvu formu protesta.[1] Istog dana, Južnoafrički Studentski Kongres (SASCO) pokušao je da zatvori devet univerziteta pozivajući se na slobodu univerzitetskog obrazovanja. Protest na Univerzitetu u Johanesburgu pokazao se kao najvatreniji, između ostalog policija je vodenim topovima terala studente sa goruće barikade.

U korenu najskorijih mobilizacija nalaze se rezovi budžeta koje su vlade i akademske institucije uvele uoči pada Vol Strita i porasta cena školarina koji je iz toga usledio; sve do 32 procenta u sistemu Univerziteta Kalifornije, i sličnih povećanja na nekim Britanskim univerzitetima. Pod tim svetlom, novi studentski pokret može se posmatrati kao glavni organizovani odgovor globalnoj finansijskoj krizi. Doista, ’Nećemo plaćati za vašu krizu’ – slogan Italijanskih studenata u štrajku – postao je internacionalni bojni poklič. Ali ekonomska kriza je pogoršala opšte nezadovoljstvo koje je imalo dublje izvore, a koje proističe iz neoliberalne reforme obrazovanja i restrukturiranja proizvodnje koje se dogodilo tokom poslednje tri decenije, i koje je pogodilo svaki aspekt studentskog života širom sveta.[2]

230816_10151213739649451_170939521_n

Read More

Share
Translate »