Tag Archives: tranzicija

28 mar

Ivan Radenković, STRANE DIREKTNE INVESTICIJE U SRBIJI

U izdanju Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe objavljena je publikacija u kojoj Ivan Radenković kritički analizira politiku stranih direktnih investicija u Srbiji.

Poslednjih decenija XX. veka je većina zemalja olabavila restrikcije na strane direktne investicije (SDI), a mnoge zemlje su agresivno započele s politikom poreskih olakšica i subvencija u cilju privlačenja stranog kapitala. Suprotno dominantnom narativu, prema kojem SDI dovode do rasta i društveno-ekonomskog razvoja u zemljama u razvoju, veliki deo kapitala uloženog putem transnacionalnih kompanija vraća se razvijenom svetu u vidu uvećanih profita. Radničke klase razvijenog sveta se, zahvaljujući rastućem izvozu kapitala, suočavaju sa stagnacijom nadnica, dok se radničke klase nerazvijenih zemalja i zemalja u razvoju suočavaju sa supereksploatacijom i ekstremno niskim nadnicama. Srbija nikako nije isključena iz obrasca globalne eksploatacije. U ovoj publikaciji analiziraju se makroekonomski položaj Srbije u jugoistočnoj Evropi i društveno-ekonomske posledice integracije Srbije u međunarodne tokove proizvodnje. Oslanjajući se na makroekonomske podatke, istražuju se navodne prednosti SDI, kao i njihov stvarni uticaj na platni bilans Srbije, nivo zaposlenosti, opštu monetarnu stabilnost i – indirektno – na rast spoljnjeg duga. S obzirom na to, dovodi se u pitanje narativ vlade Srbije i međunarodnih finansijskih i trgovinskih institucija, i argumentuje se stav da su se SDI pokazale kao snažan mehanizam za dugoročno uspostavljanje ekonomske zavisnosti siromašnih zemalja.

Read More

Share
19 jul

TRANZICIONI PROCESI U ZEMLJAMA BIVŠE JUGOSLAVIJE

NEKI PRISTUPI U RAZUMEVANJU TRANZICIONIH PROCESA

U ZEMLJAMA BIVŠE JUGOSLAVIJE[1]

I Uvod

Dvadeset četiri godine nakon početka takozvane tranzicije zemal­ja jugoslovenskog socijalizma u kapitalizam teško da bi bilo ko mogao da bude zadovoljan nastalom situacijom. Možda je najviše iznenađujuća činjenica to da su nekadašnje zemlje članice, polazeći od uverenja da su upravo one druge krive za stanje u kom su se nalazile u vreme raspada, i zaključujući da ih posle otcepljenja čeka neka drugačija i bolja sudbina u odnosu na njihove susede, završile u skoro identičnoj poziciji. Kao po nekom pravilu, sve ove zemlje dospele su u situaciju koju odlikuju obe­shrabrujuće niski učinci po svim važnim ekonomskim, ali i političkim i drugim društvenim parametrima. Napuštajući Jugoslaviju kao jedan pre svega ekonomski neodrživ i utopijski projekat – što je trebalo da bude jasno na osnovu tadašnjeg rasta zaduženosti, nezaposlenosti i drugih prob­lema – mnoge od zemalja članica danas mogu da se pohvale činjenicom da su u istim parametrima „prevazišle” celu Jugoslaviju. Ipak, pojam tran­zicije omogućava da se ovo stanje ne protumači kao posledica samih mera koje su sprovođene u periodu posle raspada. Umesto toga, katastrofalno stanje u kom se danas nalazimo pripisuje se upravo tome što još uvek nismo stigli u kapitalizam i što je socijalizam još uvek nekako prisutan. Jedan za drugim vodeći političari su u zemljama nekadašnje Jugoslavije u poslednje dve i po decenije ponavljali mantru kako još uvek nije do­voljno urađeno, kako su do datog trenutka sprovedene reforme i dalje ne­dovoljne, i kako je potrebno napraviti još samo jedan korak da bi zemlje balkanske periferije dospele u taj kapitalizam kakav možemo da opazimo u zemljama centra. Nasuprot ovom nadasve idealističkom i suštinski uto­pijskom pristupu prema kome se kapitalizam posmatra kao ideal koji mora da se realizuje u tom nekom čistom obliku da bi, zapravo, doneo sve ono što se veruje da donosi, pokušaćemo da ponudimo jedan drugi pristup u kom se kapitalizam posmatra kao realno postojeći kapitalizam. Prema tom shvatanju, period koji je okarakterisan kao tranzicioni bi u stvari trebalo analizirati kao period u kom je kapitalizam sve vreme već tu, bivajući uspostavljen ukidanjem društvenog vlasništva, radničkog samoupravljanja i povlačenjem države sa pozicije ravnopravnog ekonomskog aktera. Tako shvaćen kapitalizam očigledno ne donosi iste pozitivne rezultate koji se očekuju od njega kao idealnog modela već (nužno) podrazumeva nejed nak razvoj i postojanje zemalja u kojima će se reprodukovati visoka neza­poslenost, siromaštvo, zauženost, niske nadnice, oskudna ili nepostojeća tehnologija, skoro potpuno odsustvo industrije i slabo osposobljena radna snaga, kao i mnogi neekonomski društveni problemi. ­

U pokušaju da doprinesemo boljem razumevanju skorašnje eko­nomske i društvene istorije naših prostora sakupili smo na jednom mestu socio-ekonomsku analizu istog, perspektivu koju na njega imaju neki od učesnika radničkog otpora spram tranzicione politike, kao i case-study je­dnog grada koji je prošao kroz ovaj proces.

TRANZICIJA

Read More

Share
14 apr

TRANZICIONI PROCESI U POSTSOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA

26. april, 16.00h, Omladinski centar CK13, Novi Sad

Tribina: TRANZICIONI PROCESI U POSTSOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA

Učestvuju: JELENA MILOŠ (Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju, Zagreb), PETAR MARČETA (Centar za društvenu analizu, Beograd) i MOHORA DORU (sindikalni aktivista, Vršac). Moderira: ALEKSANDAR STOJANOVIĆ (Gerusija i Centar za društvenu analizu, Beograd).

Dvaveset četiri godine posle početka takozvane tranzicije zemalja jugoslovenskog socijalizma u kapitalizam teško da bi bilo ko mogao da bude zadovoljan nastalom situacijom. Možda je najviše iznenađujuća činjenica da su nekadašnje zemlje članice, polazeći od uverenja da su upravo one druge krive za stanje u kom su se nalazile u vreme raspada i zaključujući da ih posle otcepljenja čeka neka drugačija i bolja sudbina nego njihove susede, završile u skoro identičnoj poziciji. Kao po nekom pravilu, sve ove zemlje dospele su u situaciju koju odlikuju obeshrabrujuće niski učinci po svim važnim ekonomskim ali i političkim i drugim društvenim parametrima. Napuštajući Jugoslaviju kao jedan pre svega ekonomski neodrživ i utopijski projekat što je trebalo da bude jasno na osnovu tadašnjeg rasta zaduženosti, nezaposlenosti i drugih problema, mnoge od zemalja članica danas mogu da se pohvale činjenicom da su ''prevazišle'' u istim parametrima celu Jugoslaviju. Ipak pojam tranzicije omogućava da se ovo stanje ne protumači kao posledica sâmih mera koje su sprovođene u periodu posle raspada. Umesto toga katastrofalno stanje u kom se danas nalazimo pripisuje se upravo tome što još uvek nismo stigli u kapitalizam, što je socijalizam još uvek nekako prisutan. Jedan za drugim vodeći političari u zemljama nekadašnje Jugoslavije su u poslednje dve i po decenije ponavljali mantru kako još uvek nije dovoljno urađeno, kako su do datog trenutka sprovedene reforme i dalje nedovoljne, i kako je potrebno napraviti još samo jedan korak da bi zemlje balkanske periferije dospele u taj kapitalizam kakav možemo da opazimo u zemljama centra. Nasuprot ovom nadasve idealističkom i suštinski utopijskom pristupu prema kome se kapitalizam posmatra kao ideal koji mora da se realizuje u tom nekom čistom obliku da bi zapravo doneo sve ono što se veruje da donosi, pokušaćemo da ponudimo jedan drugi pristup u kom se kapitalizam posmatra kao realno postojeći kapitalizam. Prema tom shvatanju period koji je okarakterisan kao tranzicioni bi u stvari trebalo analizirati kao period u kom je kapitalizam sve vreme već tu, bivajući uspostavljen ukidanjem društvenog vlasništva, radničkog samoupravljanja i povlačenjem države sa pozicije ravnopravnog ekonomskog aktera. Tako shvaćen kapitalizam očigledno ne donosi te iste pozitivne rezultate koji se očekuju od njega kao idealnog modela već (nužno) podrazumeva nejednak razvoj i postojanje zemalja u kojima će se reprodukovati visoka nezaposlenost, siromaštvo, zauženost, niske nadnice, oskudna ili nepostojeća tehnologija, skoro potpuno odsustvo industrije i slabo osopobljena radna snaga, kao i mnogi neekonomski društveni problemi. O svemu ovome će na teorijskom i konkretnijem empirijskom nivou biti reči na tribini u Novom Sadu.

tranzicijaa

 

Share
Translate »