Tag Archives: tanatologija

29 apr

Lazar Petković, KAKO ĆEMO SA SMRĆU?

tekst je napisan oktobra 2019. godine

Lazar Petković

KAKO ĆEMO SA SMRĆU?

 

Koliko često čujemo da je poznanik/ca, prijatelj/ica ili neko koga ne poznajemo hospitalizovan/a neposredno nakon smrti člana porodice ili bliske osobe, najčešće zbog simptoma koji obuhvataju napade panike, srčane probleme i slično? Ovo ponekad vodi pregledu psihijatra koji preporučuje određenu psihoterapiju, koja može trajati jako dugo, čak godinama… Barem za one koji sebi mogu priuštiti psihoterapeuta. Ostali dobijaju lekove koji ih umrtvljuju i prepušteni su suočavanju sa smrću kako znaju i umeju. Počev od organizacije samih rituala i neophodnih praksi oko smrti (sahrane, ako je reč o religioznim pojedincima/kama onda i organizacije sveštenika, raščišćavanja i reorganizacije prostora preminulog/e, raspodele vlasništva, eventualnih selidbi…) pa sve do emotivnog rada u vezi sa smrću, očito je da se ljudi u gubitku bliskih osoba suočavaju sa čitavim nizom problema i da je to često naprosto preteško za njih. Problemi vezani za ne-mirenje ili mirenje sa smrću bliske osobe se tako najčešće prepuštaju individualnom snalaženju. Oni koji se ne snađu – jer niti imaju materijalnih sredstava, niti imaju znanja o praksama vezanih za smrt, a često ni običajne i religijske smernice koje bi to snalaženje olakšali – mogu biti stigmatizirani kao „pshihički labilni“ ili „slabi“. Kao da se smrt tiče samo njih kao individua, kao da su smrt, gubitak i žaljenje samo individualne stvari…

Postoji literatura i mnoštvo opcija koje problem suočavanja sa smrću adresiraju na individualnom planu: imamo psihologe, psihoterapeute, self-help programe, u najboljem slučaju savetovališta u okviru firmi, koji na različite načine pokušavaju da razreše ove probleme. Jedna stvar im je zajednička – svaki pristup nas poziva da se sa gubitkom bliske osobe suočimo na ličnom planu; pomoć je tu (ako uopšte jeste) da nam pokaže način na koji ćemo prevazići ove probleme kao pojedici/ke, bez uzimanja u obzir različitih klasnih i drugih pozicija individua. Treba pre svega ukazati na to da je odlazak kod psihoterapeuta i sama psihoterapija nešto što je najvećem delu stanovništva nedostupno, čak i kada bismo pretpostavili potpunu uspešnost u rešenju problema koje imamo. U svakom, slučaju, smrt se sve više pretpostavlja kao potpuno individualna stvar, kolektiva se ona uglavnom ne tiče – osim u slučaju zarade (pogrebna društva, sveštenici…) i eventualnog spektakla (pravljenja od smrti senzacije kroz televizijske priloge, emisije, novine i slično), što uglavnom važi za smrti poznatih ličnosti ili za potresne priče o smrtima koje se poput ovih mogu dobro prodati.

No, je li uvek bilo tako? Da li se suočavanju sa smrću bliskih osoba uvek pristupalo iz ove individualističke perspektive? Jesu li baš svi istinski kolektivni aspekti smrti nestali? Je li u našoj individualističkoj kulturi legitimno postaviti pitanje o ovom kolektivnom okviru? Možemo li ga naći negde drugde, a ne samo u običajnostima i religijama kako je to pretežno bivalo kroz istoriju? Nije li smrt nešto najneminovnije sa čime se ljudsko društvo suočava? Nije li nam stoga potrebna i jedna istinska politika smrti?

Vladimir Veličković, Gavran

Read More

Share
Translate »