Tag Archives: studentski protest

25 nov

ANDREA JOVANOVIĆ, NOĆNA MORA NA FILOZOFSKOM

NOĆNA MORA NA FILOZOFSKOM

Andrea Jovanović

Počinje pedeset i drugi dan blokade nastave na Filozofskom fakultetu. Ne volim fetišizaciju brojanja, ali mi je jasno da to kod studenata izaziva neku vrstu ponosa. Nije jednostavno ovo što rade. Usudila bih se reći, kao neko ko je sve vreme bio ambivalentan i skeptičan prema ovom protestu, da je ovo možda najozbiljnija stvar koja se desila u studentskom svetu u poslednjih par godina.

Vesti o blokadi uglavnom pratimo putem dnevnih novina. Zahvaljujući Ivicinom tekstu[1], dobili smo širu analizu tog događaja i mogućnosti njegovog svršetka. Sećam se blokade od pre tri godine: tada je analiza i tekstova bilo mnogo više. Većina je poticala iz akademske zajednice. Ali danas ta zajednica, uz par izuzetaka, skoro dva meseca ćuti. Zato ne iznenađuje konstatacija[2] društvenog naučnika i profesora blokiranog fakulteta da je blokadu dugo ignorisao. Kao i njegove kolege. Ono što iznenađuje jeste pitanje: kako je to uopšte moguće? Radno mesto vodećih stručnjaka i analitičara društva, taj „hram duha“ i „poslednja odbrana humanistike“ uobličena u zgradi Filozofskog već dva meseca ne radi. Okupirana je od strane njegovog studentskog tela. Kako je moguće da njegovo sveštenstvo toliko dugo ćuti?

Da bi se razumelo odsustvo (javne) reakcije većine humanističkih profesora, ponašanje uprave fakulteta i svojevrsna poraženost preobučena u cinizam u tekstu profesora Ilića – važno je vratiti se korak unazad i pogledati stvari iz šire perspektive.

Read More

Share
02 mar

Darko Drašković – Studentski protesti i logike reprezentacije i policije

"Studentski protesti i logike reprezentacije i policije"[1]

Jedan od tipičnih argumenata protiv studenata u protestu kaže da protesti nisu legitimni zato što oni koji protestvuju nisu legalni predstavnici studenata. Na taj argument nadovezuje se priča o tome kako nelegalna i nelegitimna manjina, sprovodeći svoju samovolju, vrši nasilje nad većinom studenata koja bi želela da sluša predavanja.

Pomenuti argumenti nude nam se kao očigledni. Upravo stoga, prema njima bi trebalo, takoreći refleksno, da zauzmemo oprezan stav. Naime, Francuski filozof Luj Altiser naučio nas je da je očiglednost osnovni ideološki efekt. U skladu sa tim naukom, same ideje jedne ideologije prezentuju se(be) kao nešto očigledno, i mogli bismo reći, kao nešto potpuno prirodno i normalno. Zaista, nije li prirodno i normalno da studente treba da predstavljaju baš oni ljudi koje su studenti sami izabrali u tu svrhu? Nije li očigledno da niko, nijedan student ili nijedna grupa studenata, nema pravo da govori u ime svih studenata ako joj studenti nisu eksplicitino izraženom voljom na izborima dali pravo na to?

Ne ulazeći u pitanje legalnosti izbora za studentski parlament, konstatovaćemo odmah na početku problematičan legitimitet studentskih poslanika u parlamentu (u ovom tekstu reč je, pre svega, o Filozofskom fakultetu u Beogradu). Naime, broj studenata koji su uzeli učešća na izborima za studentski parlament manji je od broja studenata koji su uzeli aktivnog učešća u protestu. Ako, pri tome, broj studenata koji protestvuju proširimo i na one koji su putem potpisa peticije pružili podršku protestu, onda je broj protestanata nesamerljivo veći od broja studenata koji su izašli na izbore za studentski parlament. Toliko o pitanju legitimiteta poslanika u studentskom parlamentu.

Način na koji smo postavili pitanje legitimiteta, međutim, nije jedini način da se pokrene ta tema. Štaviše, upravo navedeno rezonovanje, rezonovanje kojim smo pokazali nelegitimitet navodnih predstavnika studenata u parlamentu, počiva na istim pretpostavkama kao i argumenti protiv protestanata koje smo naveli na samom početku teksta. Te pretpostavke (kao ideje ideologije) markirane su očiglednošću. O kojim pretpostavkama je reč? Ima ih dve, i za potrebe ovog kratkog razmatranja označićemo ih na sledeći način: 1) pretpostavka reprezentacije, 2) policijska pretpostavka.

Pretpostavka reprezentacije počiva na ideji da neka individua, budući osoba ili ličnost, može da i treba da, izražavajući svoju volju putem izbora ili glasanja, imenuje nekoga ko će da je predstavlja ili da je zastupa, tj. nekoga ko će da je reprezentuje pred nekim ili pred nečim. Sama individua, koja prenosi na nekog svoju volju ovim putem, mora da ima neko svojstvo ili mora da ispuni neki uslov da bi na to polagala pravo. U našem slučaju, individua mora da bude student da bi mogla da izabere nekoga da je predstavlja u studentskom parlamentu.

Razmatranje ideje svojstva koje individua mora imati ili uslova koje ona mora ispuniti navodi nas da se pitamo o tome ko ili šta definiše ili određuje potrebne uslove ili neophodna svojstva. To pitanje vodi nas razmatranju druge pretpostavke koju smo naveli gore – policijske pretpostavke. Naziv ove pretpostavke dugujemo francuskom filozofu Žaku Ransijeru: “Na politiku se generalno gleda kao na skup procedura putem kojih se postižu okupljanje i saglasnost kolektiva, ogranizacija moći, distribucija uloga i mesta, i sistem legitimizacije te dristribucije. Predlažem da se ovom sistemu distribucije i legitimizacije da drugačije ime. Predlažem da ga nazovemo policijom”. Uloga policije je da definiše društvene uloge i mesta koje pojedinci treba da igraju ili da zauzmu. Uslov koji individua mora da ispuni, odnosno svojstvo koje ona mora da ima, upravo jeste ta uloga ili to mesto. Samo ako osoba igra određenu ulogu, u našem slučaju ulogu studenta, ona ima pravo da bira svoje predstavnike, odnosno da na njih delegira svoju volju.

Kakve sve to veze ima sa odlukom studenata da se organizuju u vidu plenuma? Isprva bismo mogli pomisliti da se jedina razlika između delovanja putem plenuma i delovanjem putem parlamenta sastoji u tome što studenti koji uzimaju učešće na plenumu reprezentuju isključivo sebe (u stvari, ako reprezentaciju shvatimo kao neki prenos, onda se ovde uopšte ne bi radilo o reprezentaciji, već o prezentaciji – studenti se prezentuju lično na plenumu, bez posrednika koji bi ih reprezentovali), dok su u slučaju studentskog parlamenta jedni studenti reprezntovani od strane drugih studenata. Međutim, mišljenja sam da je razlika mnogo dublja, i da upravo na njoj počiva potencijalna radikalnost studentskog protesta.

Ideja da plenum kao forma organizacije treba da počiva na principu anonimnosti nije, u prvom redu, na snazi da bi se studenti zaštitili od mogućih hajki i kazni koje bi mogle da uslede. Naime, mi vrlo dobro znamo da uprava fakulteta i parlamentarci prave spiskove neposlušnih studenata (i ne samo spiskove! oni snimaju direktno video kamerama), a posebno onih koji uzimaju aktivnije učešće. (U tom smislu, prigovor od strane fakultetske uprave da se studenti kriju iza anonimnosti više je nego ciničan). Ne, ideja anonimnosti u prvom redu znači odbijanje logike reprezentacije. Studenti neće da se predstave lično i neće da budu reprezentovani putem svojih kolega zato što podozrevaju da u samoj logici reprezentacije postoji ne samo nešto što izlaže same pojedince i protest riziku, već i nešto duboko lažno, nešto što obesmišljava njihov protest. Šta je to?

U logici reprezentacije krije se logika dominacije. Logika reprezentacije implicira prenos aktivnosti sa onoga koji je predstavljen na onoga koji ga predstavlja. Time se onaj koji je predstavljen dezinvestira od moći delovanja kojom raspolaže, i ta moć, otuđena od njega, pervertira se u vlast koja se vrši nad njime. Parlamentarci predstavljaju prvu i direktnu instancu ove perverzije. Oni predstavljaju najočigledniji slučaj alijenacije životne, delotvorne moći samih studenata, i njene perverzije u vlast nad studentima. Studentski parlament predstavlja “vampira koji oživljava samo isisavajući živu delatnost” studenata. Osim toga, logika reprezentacije nije samo logika dominacije – ona je ujedno i logika falsfikacije stvarnih interesa studenata (svi vrlo dobro znamo kako studentski parlament artikuliše studentske zahteve). Ta falsifikacija konkretizuje se u materijalnom izrabljivanju studenata u korist vlasti fakulteta (uprave fakulteta i parlamentaraca). Upravo ta dva momenta logike reprezentacije – moment dominacije i moment eksploatacije – studenti su imali prilike da osete na svojoj koži. Upravo zato, spontano sledeći Sartrovo geslo koje kaže da “su izbori zamka za budale”, studenti prihvataju logiku anonimnosti odbijajući logiku reprezentacije.

Međutim, iza odbijanja logike reprezentacije krije se još jedna moguća radikalna negacija, još jedno potencijalno radikalno odbijanje. Reč je o negaciji samog policijskog poretka uspostavljenog od strane vlasti na fakultet. Pravo pitanje koje bi, po mom mišljenju, studenti morali da postave trebalo bi da glasi: a zašto bi samo studenti mogli da učestvuju na plenumu i da odlučuju o studentskim pitanjima? Zašto bilo ko ne bi mogao da odlučuje o stvarima koje se tiču bilo koga, tj. svakoga? Zašto bilo ko, pa bio on ili ne student, ne bi mogao da dođe i da uzme učešća u diskusiji i u glasanju?

Negacija policijskog poretka, poretka koji distribuira mesta i uloge i legitimiše tu distribuciju, kao i postavljanje navedenih pitanja, predstavljali bi akt afirmacije radikalne jednakosti. U suspenziji uloga i mesta koje propisuje policija – u našem slučaju, vlast na fakultetu koja definiše šta je to student i koje uslove neko mora da ispuni da bi bio student -, mesta i uloga na kojima počiva društvena hijerarhija, iskrsnula bi radikalna jednakost “svakoga sa bilo kime” (Ransijer). Time bi se, i u tome se sastoji smisao i ulog Ransijerovog razlikovanja politike i policije, sprovodila jedna autentična politika – aktivnost čiji se smisao oduvek sastojao u borbi protiv dominacije i eksploatacije.


[1] Tekst je preuzet sa adrese http://plenumfilozofskog.blogspot.com/2011/11/darko-draskovic-studentski-protesti-i.html , uz dozvolu autora.

Share
01 mar

Andrea Jovanović i Aleksandar Stojanović – Plenum nije srpska reč

Plenum nije srpska reč

Terminološke odluke

Apstrakt: Polazeći od jednog od iskaza kojim je u javnosti pokušano da se diskredituju studentske borbe koje su se vodile jeseni 2011. godine na Filološkom i Filozofskom fakultetu u Beogradu, u ovom radu ćemo pokušati da razmotrimo pitanje diskurzivnih strategija ovih borbi. Sa jedne strane, razmotrićemo prvenstveno teorijsko pitanje koje se tiče jezika kojim bi se ovi fenomeni mogli analizirati, a sa druge, prvenstveno političko pitanje jezika kojim su same borbe vođene i jezika kojim bi mogle biti vođene. Uvodni deo razmatranja biće posvećen postavljanju mogućih dijagnoza konteksta u kom su studentske borbe započele. U daljem toku rada razmotrićemo različite modele koji se koriste u analizi samih praksi blokiranja fakulteta i plenumskog, direktno demokratskog odlučivanja i uloge tih praksi u studentskim borbama. Tako ćemo doći i do centralnog pitanja našeg rada, koje se tiče toga u kojim terminima i uz pomoć kojeg tipa intervencije je moguće postupati sa javnošću koja je strukturno predstavnička, s obzirom na svoju direktno demokratsku poziciju. Ovom pitanju ćemo pokušati da priđemo iz tri rakursa, koji se provizorno mogu odrediti kao logički, filozofski i politički.

Počnimo jednom zanimljivom epizodom iz vremena blokadne jeseni u Beogradu. Ili pre, možemo reći post – blokadnom epizodom, jer vreme u kojem se ovaj događaj desio spada u drugi, treći dan nakon završetka blokade.  Naime, u trenutku kada su blokade Filozofskog i Filološkog fakulteta u Beogradu trajale neke dve nedelje, na internetu počinje priprema anti-blokadnog protesta, organizovanog od strane „zvaničnih i legitimnih“ predstavnika studenata iz studentskog parlamenta, čiji je cilj, dakle, prekid blokade, da ne kažemo – deblokada. Nakon dvonedeljnih krajnje nespretnih, komičnih i u potpunosti bezuspešnih pokušaja od strane uprave fakulteta i fakultetskog parlamenta da se blokada prekine (što je uključivalo i isključivanje struje na nekim spratovima do misterioznog pomeranja satova na fakultetu za pola sata unazad), pomenute institucije se odlučuju na ovaj očajnički potez – okupljanje studenata koji su bili načelno protiv blokade u protest protiv njihovih kolega, tj. studenata u blokadi. Paralelno sa ovim pripremama, studenti u blokadi su pokušavali da daju svoj odgovor na protest. Šta bi se desilo da je, u trenutku kada je protest trebalo da se odigra, blokada još uvek postojala, nećemo nikada saznati, jer je dva dana pre toga, iz nekih drugih razloga, plenum Filozofskog fakulteta odlučio da završi blokadu. Međutim, studentski predstavnici su i pored plenumskog izglasavanja deblokade odlučili da se protest održi – iz kojih razloga, verovatno bi nam bolje objasnio neki psihoanalitičar, no u to sada nećemo ulaziti. Možemo se na trenutak zadržati na sledećoj činjenici: ovde se radilo o jednoj potpuno apsurdnoj situaciji – naime, studenti su organizovali protest protiv studentske blokade. Dopustimo ovde da se blokada shvati kao jedan vid protesta, i apsurdnost ove situacije postaje očigledna: pravio se protest protiv protesta, ili, kako se to kaže u jednom starom, ali još uvek nezaboravljenom rečniku na ovim prostorima, kontramiting! Ključno pitanje za studente blokadere, kako su nas u međuvremenu nazvali i kako nas i dalje nazivaju, bilo je: kako odgovoriti na ovaj protest? Nekim trećim protestom? No, ovde je ključno podsetiti se da je blokada već bila gotova u tom trenutku. Dakle, radilo se o tome kako odgovoriti na protest protiv već završenog protesta. S obzirom na pripisanu "revolucionarnu prirodu" samih studenata blokadera, odgovor je vrlo brzo postao jasan: pridružićemo se ovom protestu. No, prvo je bilo potrebno da se informišemo o razlozima zbog kojih se studentski parlament uopšte odlučio na ovaj zabavni potez. Sumiraćemo neke od njih:

– Studenti u blokadi su nasilnici, a blokada je nasilni čin! Oni krše naša osnovna prava, kao što je sloboda kretanja, jer na blokadi je zabranjeno da se krećeš do učionica (mada, može da se ide liftom)!

– Studenti u blokadi su neradnici i lenjivci! Oni nam oduzimaju naše legalno i legitimno pravo da studiramo, idemo na predavanja i učimo, dok se oni "igraju revolucije" i ispunjavaju svoje detinjaste fantazije, a sve na našu štetu, na štetu pravih studenata!

– Studenti u blokadi uopšte i nisu studenti, oni su ili studenti sa drugih fakulteta – što znači, nisu isti kao i mi, ili, oni su anarhisti, ili, još gore – marksisti! (Ovde već vidimo savršeni primer jednog učinka vladajuće ideologije, odnosno individualizaciju, konspirativnost i separatisanje čak i studentskog tela na "mi" i "drugi")

– Zašto oni uopšte protestuju kada naši legitimni predstavnici odnosno studenti parlamentarci već mesec dana pregovaraju sa ministarstvom i pokušavaju da ispune naše zahteve jednim legitimnim i mirnim putem – pregovorima? I šta im je uopšte taj plenum? To čak nije ni srpska reč!

 

Read More

Share
19 feb

CLASSE (Coalition large de l’Association pour une solidarité syndicale) MANIFEST: MNOGO MLADIH, JEDNA BORBA!

Za vreme kongresa 11. i 12. avgusta 2012. Classe je usvojila Manifest: Mnogo mladih, jedna borba. 
Ovaj tekst, koji su desetine hiljada studentskih organizacija širom sveta već usvojile, podseća nas da su borbe studenata u Kvebeku takođe znak solidarnosti sa stotinama hiljada mladih ljudi i studenata koji se širom sveta bore za kvalitetno obrazovanje koje je dostupno i državno.
Svetska ekonomska kriza koja je ekskalirala 2008. godine ostavila je duboke posledice. Moguće je uporediti ovu krizu sa onom iz 1929. godine. Snažno udarajući u srž sistema, prvo je pogodila SAD, dok se sada intenzivnije razvija i u Evropi. Međutim, efekte koje kriza ostavlja možemo videti na različitim primerima širom sveta.
Vlade su na isti način reagovale na pretnju koju kriza predstavlja njihovim zemljama: naterati mlade i radničku klasu da ispaštaju zbog krize. Sklopili su savez sa velikim biznisima i bankama, s ciljem da spreče opadanje profita. Oni zajedničkim snagama razrađuju planove štednje, koje uskraćuju istorijska prava radničke klase, što rezultira otpuštanjima, nametanjem prekovremenog rada, ostavljajući mlade bez mnogo opcija u budućnosti. 
Mladi danas žive u počecima ove duboke krize, biće u prilici da osete uslove života koji su još teži od onih u kojima su prethodne generacije živele. U Arapskom svetu kao i u Evropi, stopa nezaposlenosti predstavlja jednu zastrašujuću sliku, kao na primer u Španiji, gde stopa nezaposlenosti prevazilazi 50%.
Među njima, imigranti, žene, crnci i LGBT populacija trpe još više, svakodnevno se suočavajući sa predrasudama, nesigurnim radnim mestima kao i izuzetno niskim platama. Ovaj primer smo mogli videti 2010. godine pobunom omladine crnaca iz geta u Londonu. Budući da su ih mediji i međunarodne vlasti tretirale kao marginalizovane.
 
557057_10151059603829451_1345453250_n

Read More

Share
26 dec

KADA SU PROFESORI I STUDENTI ZAJEDNO AKTIVISTI

Intervju sa Andreom Milat[1] vodila: Maja Solar

Maja Solar: Bila si aktivna u studentskim protestima u Hrvatskoj i napisala si nekoliko tekstova (o visokom obrazovanju u EU i njegovim kvalifikacijskim okvirima, o zakonskim regulativama u vezi sa naukom, obrazovanjem i univerzitetom, o sistemima studentskog kreditiranja i školarinama, o profitiranju putem mobilnosti itd.[2]). Da li se posle studentskih protesta nešto promenilo, je li se proces komercijalizacije unverziteta makar usporio, ako ne zaustavio? Kakvi su efekti studentskog ’pritiska odozdo’ i je li sa dolaskom nove vlade nešto drugačije? Članica si sindikata Akademska solidarnost[3], kojeg čini impozantna brojka akademskih radnika*ca, profesora*ica, nastavnika*ica, asistenata*kinja, pa i celih odseka, instituta i fakulteta (što je potpuno drugačije od situacije ovde – gde nema organizovane podrške studentskim borbama od strane akademskih radnika ili je ona prisutna samo na nivou pojedinačnosti, a borbe protiv štetnih predloga zakona ne postoje jer se bolonjski proces neupitno primenjuje). Možeš li ukratko opisati ključne aktivnosti i borbe koje je vodila (i još uvek) vodi Akademska solidarnost?

Andrea Milat: Prvo sam počela pisati tekstove na temu obrazovanja za h-alter.org. Nakon prve blokade 2009. postala sam zainteresirana za marksistička objašnjenja aktualnih događanja u obrazovnoj politici, stoga sam na sugestiju druga počela isčitavati internetske stranice Journal for Critical Education Policy Studies gdje su svi tekstovi slobodno dostupni. Iščitavanje tih tekstova pomoglo mi je ne samo u boljem identificiranju problema koji su se tada događali u hrvatskoj obrazovnoj politici nego i u predviđanju sljedećih faza. Ni po čemu ono što se događalo tada, ni ono što se događa danas, nije specifično za Hrvatsku, ali da, ritam komercijalizacije je malo drugačiji. Moj osobni dojam je da je komercijalizacija donedavno išla sporije i da studentski prosvjedi i blokade jesu donekle usporili procese komodifikacije i komercijalizacije obrazovanja u Hrvatskoj, no taj se proces sad ponovno rapidno ubrzava. Komercijalizacija je započela povećavanjem broja izvanrednih studenata i slabljenjem kontrole nad tim tko se upisuje kao izvanredni student, pa povećavanjem upisnih kvota koje su se punile studentima koji su plaćali školarine, pa su se počele povećavati školarine, u početku sporo, pa sve brže i brže dok taj dio nije eksplodirao u prvim prosvjedima koji su bili usmjereni samo protiv školarina. No, sve se to događalo od početka 90ih pa nakon uvođenja bolonje 2005. Od tada se stvari rapidno pogoršavaju. Usprkos prosvjedima iz 2008. i blokadama od 2009. na ovamo, komercijalizacija i komodifikacija se nisu zasutavile. Međutim da tih prosvjeda i blokada nije bilo, neke stvari koje se događaju sada, 2012. ili će se dogoditi 2015. već bi bile provedene. Reforme se počinju uvodit u svim dijelovima obrazovnog sustava, tako od 2009. na ovamo imamo udar ne samo na školarine, kao što je bio slučaj dotad, već i na socijalni standard (to su četiri vrste prava: smještaj, prehrana, zdravstvo i prijevoz), te paralelno s tim udar na akademsko osoblje pa i samu dosadašnju strukturu, odnosno ustroj akademske zajednice. Pritom ne treba uopće ni spominjati udar na proračun za znanost.
Efekte pritiska odozdo nemoguće je jednostavno linearno izmjeriti. U korist činjenici da je prva blokada FFZG-a iz 2009. bila kvalitetno pripremana i organizirana govori i to da su profesori koji su nas tada podržali danas mahom organizirani u Akademsku solidarnost. Ne želim reći da smo mi organizirali profesore nego da su profesori koji su tada razumjeli aktualne procese uskoro i sami utemeljili platformu kako bi se borili protiv tih istih štetnih procesa i u znanstvenom procesu i u visokom obrazovanju. Rezultat njihovih napora bilo je rušenje paketa triju zakona koji bi dokrajčili i legalizirali započete procese, no također su ponudili i alternativno rješenje u obliku Deklaracije Akademske solidarnosti. Nedavno je izdan i novi, po meni najsnažniji politički stejtment sindikata, a to je Slovensko-hrvatska „Rezolucija protiv privatizacije javnog visokoškolskog obrazovanja" koja je nastala u suradnji sa Visokoškolskim sindikatom Slovenije pri Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Ljubljani i skupinom „Angažirani“. Pod ’kvalitetno organizirana’ mislim na to da je bila politički ispravno i široko postavljena. Imala je jedan jasan i politički zahtjev, a procesi u obrazovanju kontekstualizirali su se s obzirom na šire društvene procese neoliberalizacije što je u konačnici u Hrvatskoj stvorilo prostor za kritiku iz radikalno lijeve i antikapitalističke perspektive.
Inovativni pristup medijima koji je uveden 2009., a koji se bazirao na anonimnosti svih studenata i na izmjeni velikog broja studentskih lica pred kamerama šokirao je novinare koji su bili navikli na „osobne“ i „individualne“ priče kao i na ostale metode depolitizacije političkih stejtmenta kao rezultat imao je to da su mediji, čak i oni najneoliberalniji, jednostavno morali pisati o onome što su studenti govorili, a ne o njihovim osobnim pričama. Danas, tri godine kasnije, dobar dio novinara koji je pratio blokade i dalje je prisutan, a nastala su čak i nova prijateljstva pa i suradnički odnosi. Rijetko će koji od novinara koji su pratili blokadu nijekati da ona na njih nije ostavila politički dojam. Kad se priča o efektima, moj je osobni dojam da je najveći efekt ostao zapravo u medijskom sektoru na način da su blokada, a pogotovo portal Slobodni Filozofski (koji je otad postao najveća online arhiva novih ljevičarskih teorijskih tekstova) ponudili radikalnu kritiku iz lijeve perspektive koja dotad u Hrvatskoj zapravo nije postojala.
Gore sam spomenula da je Akademska solidarnost uspjela srušiti paket triju zakona, međutim, zakoni su samo nominalno propali u bezdan. Možda je vlada nova, i možda ministar obrazovanja nosi novo ime, no birokrati s kojima on radi su ili isti ili su na još višim pozicijama. Autori nominalno propalih zakona samo su napredovali u karijeri, tako da se velik broj mjera iz triju zakona provodi dekretima. Ministarstvo naredi sveučilištima koje naredi fakultetima na kojima se onda rađa otpor, pa se otpor penje istim putem kojim se naredbe spuštaju dolje. Najviše uloženog rada i truda naravno pritom ima na dnu hijerarhije. Profesori i studenti nakon što ispune svoje formalne dnevne uloge predvečer, gotovo svakoga dana, već tri i više godine pretvaraju se u aktiviste i nalaze se na nekoj od brojnih radnih grupa na kojima se uvijek mozga i raspravlja što i kako napraviti ne samo da se otpor osnaži nego i da se proširi. Svake godine stari studenti aktivisti odlaze i svake godine dolaze novi koji imaju volju i želju i kojima treba pomoći da uđu u priču o komercijalizaciji i komodifikaciji. To je najteži dio posla, a njega treba svake godine odrađivati ispočetka. Ono što otpor komercijalizaciji i komodifikaciji obrazovanja u Hrvatskoj čini pokretom je upravo intenzivni kolektivni rad i kolektivni rezultat. Mislim da je ta kolektivnost ono što zapravo svima uvijek iznova puni baterije i daje im volju da se i dalje bave aktivizmom.

class5

Read More

Share
05 okt

Podrška studentskoj borbi

Gerusijin tekst podrške studentskim protestima

U Novom Sadu, borbenog oktobra 2011

Beogradska ‘studentska jesen’ označila se u medijima kao politički protest koji je navodno inicirala grupa Marks 21, što se shodno današnjem dominantnom shvatanju politike stigmatizuje kao ‘politički interes’. Bez objašnjenja kakva je to organizacija Marks 21 i bez ikakve argumentacije šta bi u tome bio politički interes i čiji, događaj se smešta u nešto što mediji zovu političkim i što bi trebalo da bude negativno konotirano. Dakle, bauk i dalje kruži… Nakon ove stigmatizacije stvar se u medijima depolitizuje, ceo događaj se opisuje finansijskom računicom, kapitalskom pedagogijom i lamentom nad težinom uklapanja u istu. Umesto da se kritikuje komercijalizacija znanja, računa se koliko se školarine mogu smanjiti/povećati. E u tome i jeste problem. Stvar je upravo pogrešno gurana u depolitizovani kontekst i finansijsku računicu, a kada se spominje političko, ono se redukuje na partijsko ili na strah od imena. Nazovimo ovo kalkulativno shvatanje politike kapitalo-politikom i odmah je razdvojimo od politike emancipacije.

Read More

Share
Translate »