Tag Archives: Stefan Tanasijević

24 mar

”Prosvetari nisu slabi”

Tekst je izvorno objavljen, ali u skraćenoj verziji, u Politici

 

„PROSVETARI NISU SLABI“

ANDREA JOVANOVIĆ I STEFAN TANASIJEVIĆ

Vest o protestu prosvetara bila je jedna od najčitanijih ovih dana. Po standardnom usvojenom modelu senzacionalističkog izveštavanja o društvenim događanjima, težište i u ovom slučaju biva izmešteno. Umesto da čujemo nešto više o zahtevima prosvetnih radnika i radnica i problematici koja je prouzrokovala jedan od najdužih štrajkova tog tipa u poslednje vreme, novinske listove punili su gotovo tabloidni naslovi i fotografije „incidenta“ u kojem je ministar prosvete… ne prebijen, ne napadnut, već, zamislite, poprskan vodom? Savremeno čitalačko uho (a i oko!) naviknuto je na ovakav način izveštavanja kojeg donekle svakako objašnjava prinuđenost medijskih aparata da unutar konkurentskih tržišnih odnosa pribegavaju takvim diskursima u cilju rasprodaje tiraža, međutim, to nas ni za trenutak ne bi trebalo odvratiti od daljeg ispitivanja njegovih posledica. Naime, u istoj meri u kojoj smo mi juče bili prinuđeni da slušamo o „isprskanom ministru“, „nedoličnom ponašanju prosvetara“ i „sramoti za akademsku zajednicu“ ostali smo uskraćeni da čujemo kako je uopšte došlo do protesta i štrajka ovih razmera, kao i koja rešenja ministrov kabinet ovde nudi.

Iz ove perspektive, ništa manje nije bitno primetiti da je pomenuto izmeštanje težišta poslužilo i svrsi da se jedan događaj koji je po sebi par excellence politički svede na ad hominem liniju koja diskreditacijom pojedinačkih učesnika baca ljagu na celokupan događaj. U krajnjoj distanci, stvar se onda postavlja na sledeći način: više nije bitno koja je zaraćena strana „u pravu“, nebitan je i sam sukob, već se računaju isključivo individualne karakteristike koje sada postaju ključni faktor u određivanju toga ko je podoban, a ko ne, da se buni. Uzmimo na trenutak u obzir ovde implicitno prisutnu problematizaciju same koncepcije prava na protest u liberalno-demokratskim uređenjima, koja ih formalno garantuju svima, ali čim se neki protest zapravo dogodi, počinje gotovo orkestrirana hajka na njegove učesnike u cilju njihove diskreditacije. Tako nominalno pravo na protest u stvarnosti postaje pravo da se samo oni politički podobni bune – što je naravno svojevrsan paradoks, jer upravo su oni ti koji se nikada i ne bune, osim u slučaju kada buna postaje instrument pružanja podrške jednoj političkoj eliti u njenoj borbi za hegemoniju protiv druge.

verbic-vv_150317_180547

Read More

Share
Translate »