Tag Archives: stanovanje

15 jun

PRIVATIZACIJA STANOVANJA I VOJNI BESKUĆNICI

Tekst je objavljen na regionalnom portalu Bilten

PRIVATIZACIJA STANOVANJA I VOJNI BESKUĆNICI

Maja Solar

Kada privatno vlasništvo postaje dominantni režim vlasništva u jednoj državi, nužno se događa da neki u tržišnoj igri dobijaju, a neki gube. Tako i stambena politika, kada postane podređena ovoj logici, nekima omogućava stan, a nekima ne. Iako se konverzija stambenog fonda Jugoslavije iz društvenog vlasništva u privatno vlasništvo, koja se najvećim delom odigrala početkom devedestih godina, predstavlja kao dobitnička lutrijska kombinacija u procesu tranzicije, ne treba izgubiti iz vida društvena raslojavanja koja je ona prouzrokovala. Zapravo, od kako je pravo na stanovanje („stanovanje principijelno mora biti omogućeno svima“) pretvoreno u stanovanje regulisano tržištem („stanovanje kao roba je pristupačno samo nekima“), najveći deo stanovništa ima probleme sa rešavanjem stambenog pitanja![1] Posebno je u Srbiji ''uspešno'' privatiziranje stanova tokom devedesetih godina predstavljalo adut u rukavu vlastima koje su privatizaciju uvodile na velika vrata u sve društvene odnose. No, zaboravlja se da su i tada postojale društvene grupe koje su, bez obzira na karikaturalno niske cene za otkup stanova u jednom periodu[2], u ovoj magičnoj dobitničkoj privatizaciji ostale gubitnici. U grupu gubitnika u procesu privatizacije stambenog fonda spada i grupa tzv. vojnih beskućnika.

Vojnim beskućnicima se nazivaju ona lica koja su kao pripadnici Jugoslovenske narodne armije (JNA) devedesetih godina bili dislocirani iz bivših jugoslovenskih republika u Srbiju i Crnu Goru (tadašnju SRJ) i koja su tokom dislokacije ostala bez rešenog stambenog vlasništva. Ovi ljudi nemaju status izbeglica, jer nisu izbegli, već su premešteni sa tadašnjim JNA jedinicama na osnovu odluka i sporazuma domaće i međunarodne vlasti (Predsedništvo SFRJ, kasnije SRJ, Vrhovna Komanda, Evropska zajednica i UN). Oni čine specifičnu grupu koja je ostala uskraćena za stambeni prostor u procesu privatizacije, jer je uslov za njihovu predislokaciju bilo odricanje ili predaja vlasništva nad pokretnom i nepokretnom imovinom u bivšim jugoslovenskim republikama – uz jemstvo da će im biti dodeljen novi stambeni prostor na području SRJ. Čin predaje ili odricanja od starog stanarskog prava (koji su ovi ljudi potpisivali) je dakle bio uslov mogućnosti za dobijanje stambenog rešenja u novoj zemlji, a na osnovu Pravilnika o stanovima JNA iz 1991. godine zajamčen im je prioritet u rešavanju njihovog stambenog pitanja. Ubrzo je ova prioritetnost ukinuta, a sa novim pravilnicima oni su dobili status ''lica bez stana'' koja podnose molbu za stan i pojavljuju se na stambenim listama čekanja zajedno sa ostalim zaposlenim i penzionisanim vojnim licima u zemlji. Do dan danas, njihovo stambeno pitanje nije rešeno. Za većinu ovih lica i njihovih porodica čekanje stambenog rešenja traje preko dvadeset godina, a znatan broj njih zbog biološke starosne granice nije uspeo ni dočekati ovo rešenje.

DSC_0894

Foto: Tina Solar

Read More

Share
20 jul

GRAD KAO MESTO KLASNE BORBE

GRAD: MESTO KLASNE BORBE[1]

Marko Miletić

Grad je mesto proizvodnje, a u savremenom svetu to je kapitalistička proizvodnja koja podrazumeva da je to, takođe, i mesto eksploatacije radničke klase. Istina je da iz velikih gradova, makar u našem delu sveta, sve više nestaje industrijska proizvodnja, pa je tako i sve manji broj tradicionalnih industrijskih radnika. Međutim, to ne znači da ne postoji i radnička klasa. U tom smislu je Anri Lefevr (Henri Lefebre) govorio o urbanim radnicima, a u svom komentaru na Lefevrove teze, Dejvid Harvi (David Harvey) dodaje da „važan i uvek u ekspanziji, rad na stvaranju i održavanju urbanog života sve više obavlja nesigurna, često zaposlena na određeno vreme i dezorganizovana, nisko plaćena radna snaga.“ Dakle, u pitanju je veliki broj radnika koji rade u komunalnim preduzećima, koji odnose smeće, voze autobuse, održavaju parkove itd, a tu je i velik broj onih koji rade u uslužnim delatnostima, u kafićima, restoranima i hotelima. To je nešto što savremena levica treba da uzme u obzir: dakle, poziciju tih ljudi i njihovo mesto u održavanju urbanog života.

Gradovi nastaju i razvijaju se od viškova vrednosti. „Otuda je“, kako kaže Dejvid Harvi, „urbanizacija uvek bila klasni fenomen određenog tipa, jer se viškovi izdvajaju iz nekog određenog mesta i od nekog, dok se kontrola nad upotrebom viškova obično nalazi u rukama manjine“. Ovo je, od poraza socijalizma na ovim prostorima, proces koji je vrlo vidljiv i kod nas. U svim gradovima svedočimo procvatu novogradnje koja je namenjena pre svega bogatima. Paralelno, veliki broj siromašnih radnika i njihovih porodica se naseljava u iste te gradove u potrazi za bilo kakvim poslom, i upravo ti najsiromašniji slojevi stanovništva prvi stradaju u procesima preuređenja gradova u svrhu zadovoljavanja nekog zamišljenog life stylea elita i profita privatnih kompanija. Jedan od takvih procesa koji je trenutno vidljiv, a verovatno će tek doći do njegove eskalacije, je projekat Beograd na vodi. U ovim procesima se događa raseljavanje ljudi, radničke kuće se ruše kako bi se oslobodio prostor za skupe stanove i, kako vidimo na slikama, nekakve jahte za elite, dok će isti ti radnici koji se raseljuju eventualno moći da rade kao posluga u elitnim delovima gradova, na „održavanju urbanog života“ elite.

Možemo pomenuti i katastrofalne poplave koje su nedavno pogodile Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju kao primer onoga što vladajuća struktura predstavlja kao „prirodnu“ katastrofu, a zapravo je reč o društvenoj katastrofi koja na najbolji način pokazuje kako su uređivanje, kontrola i upravljanje nad gradovima postali samo jedan od načina na koji elita ostvaruje svoju materijalnu i političku moć. Brane, bedemi, kanali i rečna korita nisu ni građeni ni uređivani u poslednje dve decenije, a novac koji je predviđen za te namene najčešće je odlazio privatnicima koji, čak i kada su vodili ta vodoprivredna preduzeća, nisu imali interesa da se bave tim delatnostima. Ponovo su upravo oni najsiromašniji najviše nastradali u ovoj nepogodi, dakle oni ljudi koji su svoja mesta za život nalazili na neuređenim i nesređenim delovima gradova. Verovatno će i obnova porušenog pokazati klasne razlike, jer će i od obnove opet profitirati privatne firme, a ne javna preduzeća. No, onda kada smo se pripremali za ovu tribinu, poplave nisu bile aktuelna tema – iako smo svakako voljni da razgovaramo o tome, sama izlaganja će se fokusirati na stambene politike u kojima se najviše oslikavaju klasni odnosi u gradovima.

Read More

Share
13 maj

GRAD KAO MESTO KLASNE BORBE

Pozivamo vas da dođete na tribinu „GRAD: MESTO KLASNE BORBE” u organizaciji kolektiva Gerusija, koja će se održati u četvrtak, 29. 5. 2014. u 17.00h u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, Dunavska 37, Novi Sad. Učestvuju: JOVANA VUKOVIĆ (Regionalni centar za manjine, Beograd), IVA MARČETIĆ (Nepokoreni grad, Mladi antifašisti i antifašistkinje, arhitektica, Zagreb) i DUBRAVKA SEKULIĆ (Institut za istoriju i teoriju arhitekture, ETH Cirih, arhitektica, Beograd). Moderira: MARKO MILETIĆ (Kontekst Kolektiv, Beograd) 

Kako danas ulazimo u pravo nad prostorom u kojem živimo? Ko ima pravo da uređuje odnose između našeg rada i teritorija na kojem se taj rad odvija? 

U kapitalističkom sistemu jedini način da ostvarimo kontrolu nad prostorom u kojem živimo i radimo podrazumeva vlasništvo nad istim. Isto tako, a jedini način na koji možemo rešiti svoje stambeno pitanje je putem kredita ili nasledstva, što mnogima nije dostupno. Ovako postavljena jednačina ostavlja uzak prostor za stvaranje zajednice ili solidarnosti, odnosno prostora društvenosti. Međutim, ovakvo stanje je tek novijeg datuma. Jedna od ključnih tačaka u prelasku sa socijalističkog na kapitalističko društveno uređenje u Jugoslaviji krajem 1980-ih godina je svakako i privatizacija društvenog stambenog fonda. Ovim procesom je prekinuta nekadašnja veza između prava na stambeni prostor i prava na rad koja je uključivala veliki broj ljudi u promišljanje i odlučivanje o zajedničkim potrebama. I koja je, uz sve probleme koji su postojali, velikom broju ljudi obezbedila pristojne uslove života. Ovi procesi nisu karakteristični samo za nekadašnje socijalističke zemlje. Zemlje zapadne i severne Evrope su takođe od 1990-ih odustajale od pozitivnih stambenih regulacija. Tako prema poslednjim podacima u Evropi ima oko 11 miliona praznih stambenih jedinica što je dovoljno da se dva puta reši stambeno pitanje beskućnika na kontinentu. Poslednjih godina je vrlo slična situacija i u Srbiji. Zaoštrenost društvenih razlika koje se stvaraju na osnovu stambenog pitanja se najviše reflektuje kroz diskriminaciju Romske populacije. Neformalna naselja u kojima većinu stanovnika čine Romi se ruše, a ljude nasilno raseljavaju u segregirana kontejnerska naselja na obodima gradova. Na istim mestima privatni investitori izgrađuju skupe stanove koji često ostaju upražnjeni. Najava velikih državnih infrastrukturnih projekata ne obećava da će se ova situacija promeniti. 

Otuda se grad može shvatiti kao mesto klasne borbe a pitanje stanovanja kao ključna tačka na kojoj se primećuju sve veće razlike u društvu za koje je potrebno tražiti rešenja. Stoga, ova predavanja će se fokusirati na tri teme: pravo na stambeni prostor, neoliberalizacija grada u post-jugoslovenskom kontekstu i pitanje infrastrukturne marginalizacije Roma i drugih manjina putem stambenih politika.

PLAKAT

 

 

Share
Translate »