Tag Archives: socijalizam

22 jul

SEĆANJA NA SOCIJALIZAM IZMEĐU N(E)OSTALGIJE I ISTORIJSKOG REVIZIONIZMA

NEMANJA SOVTIĆ

SEĆANJA NA SOCIJALIZAM IZMEĐU N(E)OSTALGIJE

I ISTORIJSKOG REVIZIONIZMA

Sažetak: U ovom radu je heterogeni fenomen sećanja na socijalizam razmotren iz njegovih krajnosnih aspekata. S jedne strane istražen je diskurs istorijskog revizionizma koji socijalističku prošlost tumači u ogledalu recentnih društvenih procesa poput tranzicionog kapitalizma, demokratskog političkog pluralizma i tradicionalne versko-konfesionalne sabornosti. Diskurs nostalgije, sa druge, u idealizovanoj socijalističkoj prošlosti kreira viziju bolje i humanije budućnosti. Čini se da se demonizacija prošlosti u optici „korektivnog sočiva“ inverzne logike ukazuje kao kontrastna pozadina na kojoj se afirmišu trenutne društvene vrednosti, dok postojanje nostalgično-utopijskih eskapizama svedoči o ideološkom neuspehu tih vrednosti da izgrade neprotivrečnu sliku aktuelnog društva. Autor potom zastupa tezu da revizionizam i nostalgija, premda deluju kao suprotstavljene kulture sećanja, funkcionišu kao komplementarni diskursi u ideološkom ratu protiv socijalističkog nasleđa. Budući da je kritički učinak nostalgije u praksi zanemarljiv, „građanski rat“ između nostalgičnih i revizionističkih sećanja, na koji ukazuje beogradski sociolog Todor Kuljić, samo je ideološka „dimna zavesa“ koja olakšava ukidanje radničkih prava stečenih u socijalizmu i doprinosi potpunom slomu klasne solidarnosti.

Ključne reči: socijalistička prošlost, nostalgija, istorijski revizionizam, „građanski rat“ sećanja.

Sećanja na socijalizam, kako kolektivna[1] tako i individualna, sve su zanimljivija istoričarima, sociolozima, politikolozima, kulturolozima, budući da diskursi o prošlosti govore o aktuelnom trenutku kada se ispred njih postavi „korektivno sočivo“ inverzne logike, koja podrazumeva da se ono što je u sećanju demonizovano posmatra „u funkciji“ kontrastne pozadine za aktuelne vrednosti, kao i da postojanje nostalgično-utopijskih eskapizama svedoči o ideološkom neuspehu tih vrednosti da izgrade čvrstu sliku trenutnog društva. Ljubljanski sociolog Mitja Velikonja u svojoj knjizi Titostalgija ističe da je jedna od najznačajnijih funkcija nostalgije (…) stvaranje – a ne samo puko obnavljanje ili ulepšavanje – one prošlosti koja uistinu nikad nije ni postojala, koja kao takva postoji samo u sadašnjim predstavama (Velikonja, 2010: 158). Nešto slično se može reći i za sliku prošlosti koju stvaraju brojni revizionistički pokušaji. Međutim, dok revizionizam na postjugoslovenskom prostoru „savija“ prošlost u pravcu poželjnom za sadašnjicu, odnosno pozitivno konotira korene recentnih formi života, a negativno sve ono što bi ih osporavalo, nostalgija kao da se opire sadašnjosti i u idealizovanoj prošlosti traži potku za njenu transformaciju u budućnosti. 

Read More

Share
18 jul

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA[1]

Alpar Lošonc: Nameće se jedno u prvi tren oratorsko, ali ipak neizbežno pitanje: zašto 2014. godine rekonceptualizovati Jugoslaviju? Ako bi ona bila samo jedna puka, ako tako hoćete, prelazna istorijska tvorevina, onda verovatno ne bismo našli za shodno da ovde govorimo o njoj. Ali očigledno je da su određeni potencijali, koji su iznad pukih istorijskih, još uvek za razmišljanje. Pretpostavljam da ćemo ovde ipak govoriti o Jugoslaviji, ali ne o onoj versajskoj Jugoslaviji, već o onoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Ili, ako hoćete pobliže: o socijalističkoj Jugoslaviji. Naravno, nećemo se uljuljkivati u uverenju da možemo jednom ovakvom sesijom, jednom ovakvom seansom, iscrpeti sve moguće probleme u vezi sa Jugoslavijom, tako da ćemo imati konkretne smernice. Čini mi se da se, u slučaju da pokušamo da razmišljamo o Jugoslaviji u ovom naznačenom smislu, pojavljuju neki karakteristični problemi koji su još uvek sa nama, i čini se da će biti sa nama i u dogledno vreme. Pokušaj sinteze socijalizma i multinacionalnosti je za mene jedna grupa pitanja, jedna čvorna tačka; potom imamo samoupravljanje kao jedan pokušaj istorijskog projekta onih ljudi koji su želeli da upravljaju sobom, a da ne budu upravljani od strane drugih; na kraju su tu i, naravno, odnosi polova kao – reklo bi se – političko pitanje za sebe. Tako da, čini mi se da bi trebalo da razmišljamo u ovom pravcu, a gde će nas sve to odvesti, to će se pokazati. Zamolio bih, onda, mog starog druga Miroslava da započne.

zenama sva zanimanja

Miroslav Samardžić: Zahvaljujem. Kada o socijalizmu u Jugoslaviji govori neko ko je živeo u socijalizmu, onda bi trebalo najpre da kaže kakva je bila njegova pozicija u tom sistemu. Ja sam bio član Saveza komunista pet-šest godina, a onda su me isključili zbog učestvovanja u nekim disidentskim aktivnostima. Danas u raspravama o jugoslovenskom socijalizmu najgore osude tog sistema dolaze od strane njegovih protagonista, od ljudi koji su bili privilegovani i koji su bili članovi ili funkcioneri Saveza komunista. Kada pogledate današnju liberalnu elitu u Srbiji, ona dolazi iz redova Saveza komunista. Čak su i neki ključni ideolozi liberalizma u Srbiji došli upravo iz Saveza komunista, i oni su i dan danas politički aktivni. Kada razmišljam o jugoslovenskom socijalizmu i jugoslovenskom komunističkom pokretu, najpre mi na pamet pada briljantna antifašistička borba. Jugoslovenski komunisti su u nemogućim uslovima uspeli da organizuju najbolju gerilu u Drugom svetskom ratu u Evropi, kao i da izdejstvuju briljantnu pobedu na strani velike antifašističke koalicije.

Read More

Share
19 mar

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA

Jugoslavija već preko dve decenije predstavlja ime koje simboliše sve ono što dominantna naracija prezrivo odbacuje kao totalitarističko, komunističko, socijalističko, nedemokratsko, jednopartijsko, autoritarno itd. Ovaj pojednostavljeni narativ se temelji na pretpostavci da su sve slobode stvorene sa raspadom socijalizma, pre toga je jugoslovenski ''rigidni'' sistem navodno onemogućavao bilo kakav boljitak. Tako Jugoslavija postaje nešto nazadno, recidiv prošlosti, dok predstavnici nove (liberalne) demokratije postaju vesnici budućnosti. Imenom Jugoslavije i socijalizma stigmatizuje se sva ona zaostavština koja se u procesu tranzicije mora iskoreniti (radnici/e su lenji jer ih je razmazilo samoupravljanje; ljudi ne plaćaju karte u prevozu jer ih je tako naučio socijalizam; za nezaposlenost, siromaštvo, korupciju itd. – za sve to je kriv ostatak socijalizma, stoga je imperativ advokata tranzicije da se ovi ostaci što pre ukinu, jer nas na kraju toga puta navodno čeka bolja budućnost). Ova antikomunistička ideologija je zajedničko mesto i liberala (demokrata u svim verzijama) i desničara. S druge strane, kako se život u novoj demokratiji odvija sve teže (za većinu ljudi), tako se pojavljuje i fenomen jugonostalgije, subkulturna ali rastuća grupa jugonostalgičara. Ova druga naracija, pak, pojednostavljeno veliča sve što je jugoslovensko, a Jugoslaviju ponajviše podrazumeva kao kulturni fenomen. Tako se jugonostalgičarski narativ loži na estetiku svega jugoslovenskog, bez promišljanja šta je Jugoslavija zapravo bila u političkom, ekonomskom, društvenom smislu. Ova dva narativa se postavljaju kao lažna alternativa. Zadatak je, dakako, vratiti se na iskustvo jugoslovenskog socijalizma i kritički ga misliti kao iskustvo koje se pokazuje u svojim dvosmislenostima. Jugoslavija, dakle, nije ni čisto negativni, ni čisto pozitivni fenomen, valjalo bi misliti šta je ono u jugoslovenskom iskustvu što nam je važno i danas.

S obzirom na opštu diskreditaciju socijalizma u njegovim realno-političkim likovima kroz istoriju XX veka (staljinizam, poststaljinizam, socijaldemokratije, eurokomunizmi…), razumljivo je zašto ovakvi istorijski porazi pobuđuju opšte nepoverenje. Ako uzmemo u obzir i uspon neoliberalne ideologije nakon 70-ih godina i njenu sistematsku ofanzivu, ne samo na socijalističke tekovine već i na tekovine države blagostanja, onda je jasna konstelacija u kojoj se događa urušavanje ionako problematičnih formi real-socijalizama.

DSC04298

Read More

Share
11 nov

G.M.Tamaš, ISTINA I KLASA: PONOVNO RAZMATRANJE

G.M.Tamaš

ISTINA I KLASA: PONOVNO RAZMATRANJE

 

            Jedno od centralnih pitanja društvene teorije, klasa, bilo je ključno i za glavnu priču pozne modernosti – socijalizam. Razlike među ljudima – delajućim i saznajućim subjektima – utiču na naš stav o mogućnostima validnog saznanja. Ukoliko postoje nesvodive razlike među ljudskim pozicijama, koje idu čak i do nesamerljivosti, utoliko je jedinstveno i racionalno znanje, koje bi proizašlo iz argumentovanog dijaloga između osoba, očigledno nemoguće. Hjumovski pojam „strasti“, ničeanski pojmovi „resantimana“ i „genealogije“ aludiraju na mogući uticaj takve nesamerljivosti na našu sposobnost otkrivanja istine.

            Klasu je moguće posmatrati kao problem u polju epistemologije kao i u polju filozofije istorije, mada smatram da je ovo odvajanje neosnovano. U najmanju ruku, to bi predstavljalo uplitanje od strane teorije (skicirane dole) koje ne izgleda plodonosno kada su opisi modernih, odnosno kapitalističkih, društava u pitanju. Takva podela naprosto ponavlja problem kao postavljen, umesto da ukaže u pravcu rešenja; jer, ako razdvojimo epistemologiju od filozofije istorije (što je analogno drugim takvim odvajanjima karakterističnim za sàmo buržoasko društvo) nikako nećemo moći da izbegnemo tvrdokornu zagonetku poznatu kao relativizam.

            Ipak, nećemo moći da rasvetlimo ovaj problem ako nismo u potpunosti svesni vlastite pozicije s obzirom na teorijske tradicije koje nas sučeljavaju sa prilično teškim izborom.

            Govoreći o klasi (i istini, i klasi i istini) mi smo baštinici dveju socijalističkih tradicija, međusobno duboko različitih, premda često politički i emocionalno isprepletenih. Nastojaću da pokažem da je, do određene mere, takva fuzija i konfuzija neizbežna.

Read More

Share
Translate »