Tag Archives: romsko pitanje

20 jan

Ivan Radenković, ĆUTANJE KAPITALA JE GOVOR RASNE I NACIONALNE MRŽNJE

Ivan Radenković

ĆUTANJE KAPITALA JE GOVOR

RASNE I NACIONALNE MRŽNJE

 

U grozničavom žamoru nevladinog sektora u Srbiji, kroz mistične hodnike ministarstava i sekretarijata, po ćoškovima Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine (NSRNM), kruže glasovi da je romski narod zahvatio prvi, pravi i istinski prosvetiteljski talas. Skoro sve vladine i nevladine organizacije potvrđuju „nesumnjiv“ pomak romske zajednice u oblasti obrazovanja. I u tome vide svoj epohalni doprinos. A ipak, obrazovanje i dalje predstavlja izazov za sve: za romski narod, vladu, civilni sektor, strane donatore, za NSRNM. Jer šta bi inače značile brojne izjave koje upravo ciljaju na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu Roma kao prioritetne probleme? Možda da su problemi poput zapošljavanja ili stanovanja već rešeni? Ili se pak ozbiljno uzela u obzir poražavajuća obrazovna struktura romske zajednice te joj se prišlo sistematski, u smislu temeljitog reformisanja celokupnog obrazovnog sistema? Nažalost, ništa od nabrojanog nije tačno. Doduše, zakonska regulativa se menjala u pravcu uvođenja inkluzivnijeg obrazovanja, uvele su se mere afirmativne akcije za upise na fakultete i srednje škole, uveli su se pedagoški asistenti u škole itd, ali ove mere očigledno nisu dale zadovoljavajuće rezultate.

Formalno-institucionalne promene upućuju na određene integracione procese, ali ako počnemo da merimo njihovu zakonsku snagu videćemo šta zaista znači prazna formalnost: na primer, zakon se donosi ali ključni podzakonski akti ne (njegova primena je zbog toga godinama vrlo ograničena), afirmativne mere se primenjuju voluntaristički-personalno, zavisno od diskrecionog prava dekana na univerzitetima (ogromnom broju romske dece je po ovom osnovu uskraćeno pravo na studiranje putem primene afirmativnih mera), dok se pedagoški asistenti uvode u sistem na osnovu projektnog finansiranja, dakle i ovo je neizvesno. Sve ovo ne treba da nas čudi, jer je zakon u neoliberalnoj državi selektivna stvar, beskrajno udaljena od liberalnog doba i njegove formalno-opšte normativnosti. Sve ono što se do pre više od pola veka smatralo smrtnim grehom pravne nauke – zakonske kolizije, protivrečnosti u zakonu i između zakona, retroaktivnost zakona, nadmoć podzakonskih akata u odnosu na sam zakon – danas je opšte mesto. A ipak, funkcija selektivnog normiranja, bez obzira na svoju unutrašnju kontradiktornost, ne ukida zakon kao takav već ga modifikuje. Ono što bi trebalo u tom procesu shvatiti jesu uzroci ove modifikacije. A oni su neodvojivi od kretanja kapitala i klasne reprodukcije društva.

Read More

Translate »