Tag Archives: rasizam

04 jan

Primož Krašovec – Evropska politika i (neo)fašizam

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

Primož Krašovec

EVROPSKA POLITIKA I (NEO)FAŠIZAM

Kako misliti uspon nove ekstremne desnice i neofašizma u današnjoj Evropi čini se kao suvišno pitanje, budući da su stvari naizgled jasne: očigledna je činjenica da ekstremna desnica beleži izniman rast izborne podrške; da nasilje nad Romima, migrantima i muslimanima nije stvar izolovanih incidenata, već je sistemska pojava; da ne samo da su rasistički i šovinistički diskursi prisutni u javnom prostoru, već su rasistički i šovinistički stereotipi postali politički legitimni obrasci interpretacije društva i istorije. Uporedo s postavljanjem spomenika domobrancima u Sloveniji, mađarske uniformisane jedinice za društvenu higijenu pretresaju privatne kuće i proganjaju nemoralne oblike života, dok Italija deportuje Rome, a oružane divizije Zlatne zore u Grčkoj tuku i maltretiraju migrante. Očigledno je da danas u Evropi imamo neku vrstu (neo)fašističkih ideologija i prakse, i takođe je jasno da one neće nestati same od sebe, već da je potrebna neka vrsta otpora odnosno antifašističke borbe za 21. vek.

Istovremeno sa ovim, uzroci neofašizma i metode borbe protiv njega su manje očigledni. Ustaljene (kritičke) interpretacije fašizma možemo, donekle pojednostavljeno, podeliti na dve osnovne vrste. Prva fašizam vidi kao društveni meteor, nezamislivo zlo koje ipak udara samo u određenim društveno-istorijskim okolnostima – na primer, u trenucima krize i opšte društvene opustošenosti i kada je levica suviše slaba da bi ponudila ozbiljnu i opšteprihvatljivu alternativu. Kada i ako je ta situacija (a danas u Evropi jeste), ekstremna desnica koristi dati politički manevarski prostor i preusmerava bes i razočarenja masa na žrtvene jarce poput jevreja, muslimana i/ili migranata te putem demagoške propagande mobiliše mase za teroristički, totalitarni i istrebljivački politički projekat. U ovoj tački dolazimo i do drugog preovlađujućeg načina interpretacije neofašizma – u samim masama ljudi postoji nešto opasno, sumnjivo i barem potencijalno fašistoidno i potrebno je nekako ne samo omesti uticaj fašističke demagogije i propagande na masu, već i sprečiti (preveliki) uticaj mase na politiku, budući da taj fašistoidni potencijal, koji samo čeka svoj propagandni trenutak, leži u njoj samoj.

 

 

Read More

Share
26 apr

Andrea Jovanović, ZABRINUTA DECA DIZNILENDA

Izvor: Peščanik

Zabrinuta deca Diznilenda

Andrea Jovanović

Veoma cenim Mišu Brkića i njegovu novinarsku delatnost. Nisam ironična. Za razliku od većine njegovih isto ili sličnomišljenika, Brkić je redak primer autora koji ne preza od toga da jasno i eksplicitno kaže ono što misli. I dok kapitalistička liberalna ideologija, čiji je on pobornik, pokušava da tu i tamo prikrije svoje rasističko, elitističko i može se čak reći fašisoidno naličje, svoje „neželjeno dete“ koje priziva u pomoć svaki put kada njegov normalni tok hegemonije zakaže – Brkić se ne libi da u svojim tekstovima bude otvoren. Tako on istovremeno zastupa teorije ekonomskih sistema „slobodnog tržišta“ i političkih sistema „vladavine prava i pravne države“ i rasističke teorije o zaostalosti određenih rasa, naroda, nacija, slojeva društva, klasa, i dr.[1]

Poslednji njegov tekst na Peščaniku pravi je primer toga. Naime, usled dobro poznate prošlosti raznih „naučnih“ teorija koje su pokušale da određene društvene karakteristike nekih grupa pripišu njihovim genetskim kodovima, prirodnim predispozicijama ili oblicima glave (i nosa!), prošlosti čiji je najpoznatiji rezultat Holokaust, čini se da se barem u dominantnom naučnom diskursu odavno odustalo od takvih poduhvata. Danas oni čine marginu, čak prezrenu marginu inače prosvećene i emancipovane zapadne misli. Težište rasističkih i autorasističkih pozicija premestilo se sa biološke na kulturnu dimenziju, te se onda često čuju rečenice poput „Grci su u krizi jer su lenji, a lenji su jer im je radna etika takva“, „Srbi su ratovali jer su agresivni, a agresivni su jer im je kultura dotakla dno i umesto Mocarta, vrednostima ih uči Svetlana Ražnatović“, i sl.

038-dasfuehrer

Read More

Share
21 jul

ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?

ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?[1]

Iza samog pitanja „Čija je evropska unija?“ stoji još jedna fundamentalnija zapitanost koja se tiče veze građana država članica i institucionalnog sistema EU: da li postoji zajednički osećaj pripadnosti kada se radi o EU ili je pak sam istorijski sled formiranja evropske zajednice uticao na to da se pitanje zajedničkosti postavlja u veoma uskim okvirima? Činjenica je da su ovi okviri od samog nastanka evropske zajednice onemogućavali ujednačene politike razvoja, a podsticali su već ustanovljene interese pojedinih država kojima je logika nejednakog razvoja sasvim prirodna. Zato pojedini autori govore o EU sa aspekta neomerkantilističkih politika kojima je zajednička izvozna strategija, jer ključni izvor profita vide u spoljno-trgovinskom neto suficitu. Problemi koji nastaju iz ovakvih ekonomsko-političkih aranžmana su mnogostruki. Jedan je taj što ne postoji mehanizam redistribucije viškova iz razloga postojanja jedinstvene valute unutar Evropske monetarne unije, pa zemlje koje imaju negativan spoljnotrgovinski bilans moraju proći kroz recesiju, obzirom da je fiskalna redistribucija iz suficitnih u deficitne zemlje onemogućena političkim i institucionalnim mehanizmima. Drugi je taj što se primat spoljne ekspanzije vođene neomerkantilističkim politikama negativno odražava na nivo zaposlenosti, ali i na nivo zarada u nacionalnim državama. Primer je najjača ekonomija Evrope, Nemačka, gde nivo zarada stagnira već duže vreme. Pozitivan spoljno-trgovinski bilans nekih država unutar EU omogućava privatnom sektoru delovanje na međunarodnim tržištima kapitala, dok je situacija u okviru nacionalnih granica znatno nepovoljnija zbog male isplativosti investicija, shodno sporo rastućem domaćem tržištu. Ovako postavljeni okviri znatno umanjuju i kompetitivnost Srbije jer je njen spoljnotrgovinski bilans već godinama negativan, a njen status male periferne zemlje prosto treba usaglasiti sa realnim stanjem stvari. Zato je potrebno postaviti pitanja koja će realnost evropskih integracija sagledati kroz ekonomsko-političke odnose moći unutar EU, a nivo analize pogurati mnogo dalje od vladajućeg neupitnog i ignorantskog eurooptimizma.

Read More

Share
Translate »