Tag Archives: Ranciere

05 feb

Milan Rakita, Čovek na horizontu istorije

Tekst je objavljen u časopisu za bibliotekarstvo, književnost i kulturu ''BELEŽNICE'' br. 36, Narodne biblioteke u Boru, koji donosi kompletnu bibliografiju filozofa Ivana Radenkovića, koju je uredila urednica Violeta Stojmenović.

Милан Ракита

Човек на хоризонту историје

 

Наивност студента којем се оно тешко и необично чини тек довољно добрим, мудрија је од одрасле педантерије која уздигнутим прстом опомиње мисао, мисао да треба почети с једноставним пре него се одважимо на оно комплексно које је једино привлачно. Такво одгађање спознаје само је спутава.

Теодор В. Адорно

 

Будући да је људска природа истинска заједница људи, они производњом потврђују своју природу, људску заједницу, друштвени битак који није никава општа, за изолованог појединца апстрактна моћ, него битак сваког појединца, његова властита делатност његов властити живот, његов властити ужитак, његово властито богатство. Казати да је човек отуђен од самога себе значи казати да је друштво тог отуђеног човека карикатура његове стварне заједнице.

Карл Маркс    

 

Мрзим равнодушне. […] Верујем да живети значи заузети страну. […] Равнодушност је апатија, паразитизам, кукавичлук, супротност живота. […] Живим, дакле заузимам страну. Стога мрзим оног ко се не уплиће, мрзим равнодушне.

Антонио Грамши

 

Иако ће филозофију радикалне једнакости Жака Рансијера (Jacques Rancière) и његов антипедагошки концепт учитеља незналице[1] упознати знатно касније током студија филозофије у Новом Саду и потоњег теоријског и друштвено-политичког деловања, Иван Раденковић је за живота врло рано, готово по идентичном концептуалном предлошку Рансијера, и за свој узраст неуобичајено проницљиво, почео преиспитивати постојећу логику неједнаке расподеле знањâ и моћи међу људима. Важно је напоменути да он није био ничији протеже и ни по чему привилегован у смислу поседовања јасних путоказа, чврсте потпоре или мудрих савета утицајних ментора на утабаном путу преноса знања са учитеља на ученика, одозго надоле. Да је то било тако, Иван се вероватно не би разликовао од средњовековних схоластичара по манастирима Европе, или од огромне већине нас који смо више или мање успешно следили методе и напутке просветитељског модела масовно доступног образовања крајем 20. века. То истовремено не значи да Иван није био марљив ученик током периода формалног образовања, нити да на том путу није постојао по који добронамеран едукатор који је својим ученицима умео ненаметљиво сугерисати разликовање битног од небитног.   

Иванова је изузетност у овом погледу, међутим, била у томе што је обједињавањем и исправним усмеравањем својих умних и сензибилних абилитета непрестано изнова откривао различите начине за изналажење оних ситуација у којима се догађа моменат размицања идеолошког вела, који скрива неслућену могућност аутономног открића властитих потенцијала за разумевање поретка ствари, мимо етаблираних програма, силабуса и метода подучавања школском знању. Реч је о оној врсти знања која инхерентно доводи у питање хијерархију ауторитетâ у подучавању неуких и која, уједно, представља моменат од ког отпочиње пут самоослобођења од принуде система производње знања као робе намењене тржишту и репродукцији државног апарата, од скрушеног прихватања класне потчињености у процесу ступњевитог напредовања до лимитираног нивоа знања намењеног онима који се унапред сматрају недовољно способним за самостално стицање комплексних знања.

Нарочит карактер Иванове привилегованости почивао је, дакле, на реткој врсти самосталног усмеравања ка непрестаном освајању простора за самоподучавање кроз студиозно проматрање феноменâ Света и раскринкавање лажљиве моћи ауторитетâ преношења знања, присилно наметнутих од стране државе у облику вечног одгађања тренутка коначног стицања знања о поретку ствари – „кад за то буде време“ – и само од рудиментарног ка комплексном а никако обратно, према вековно увреженим процедурама могућности односно немогућности поседовања знања и под директном претњом вечног „пада“ у мрак незнања и изопштавања из друштвене поделе рада уколико се откаже послушност императиву покоравања идеолошким апаратима државе попут породице, школе, универзитета, партије, цркве и других инстанци господарења „профаним“ људима. Овде не говоримо о миту који велича нарочиту надареност појединца за несвакидашњи подвиг, коју други људи не поседују. Напротив, реч је о универзалном принципу интелектуалне еманципације. Та специјална врста самоукости била је производ личне храбрости, која је представљала чврст залог аутономног креирања будућности животне путање човека који је посвећено тежио, испрва интуитивно, уз понављање покушаја и грешака, а потом све методичније, али не и мање трновито, самоослобођењу кроз истовремено нужно ослобађање других од „усуда“ пребивања на класној позицији „природно“ додељеној рођењем у датом систему друштвене поделе рада и одговарајућих метода контролисаног приступа знању и његовог дистрибуирања. Каже се да је задатак филозофа да квари омладину.

Read More

Share
08 jul

Leonardo Kovačević_Sociologova tjeskoba ili o politici znanja

Na Kantovo sumirajuće pitanje Kritike čistog uma "Što možemo znati?" sociologija znanja, od Karla Mannheima do Pierrea Bourdiea, danas uglavnom odgovara protupitanjem: "Tko može znati?". Put od prvog pitanja koje se odnosi na univerzalne uvjete spoznaje ljudskog bića do drugog koje, posve suprotno, upućuje na hijerarhiju subjekata znanja, put je koje je prevalilo zapadno društvo posljednjih dvjesto godina,od Prosvjetiteljstva do danas. No, taj put nije bio pun stranputica. Na pojavu mnoštva novih govorećih subjekta koji je izazvalo Prosvjetiteljstvo i romantizam, koji je u mnogo čemu  radikalizirao prosvjetiteljske tendencije, sredinom devetnaestog stoljeća odgovara novonastala znanost kojoj je cilj bio smiriti taj metež. Ta nova znanost – sociologija – pokušavala je to učinitii klasifikacijom društvenih skupina i slojeva. Svakoj društvenoj skupini ili sloju kvantifikacijom bi dodjeljivala mjesto u poretku znanja i djelovanja. Drugim riječima, statistički podaci o djelatnosti pojedinih društvenih grupa služili su izgradnji prevladavajuće interpretacije intelektualnih  mogućnosti i sposobnosti ljudi koje je sociolog izdvojio u određenoj društvenoj kategoriji. Radikalizaciju omeđivanja intelektualnih sposobnosti u dvadesetom stoljeću izvršio je Pierre Bourdieu sa svojom idejom habitusa koji je dodjeljen svakome i iz kojeg nitko ne može izaći.

Pojava sociologije time je bitno utjecala na ideju  znanja. Za razliku od ranog njemačkog romantizma po kojem je ideja znanja bila nerazdvojiva od same sfere iskustva i jezika iz koje nitko nije izuzet i koju svatko na svoj način može nastanjivati, znanje je u sociologiji pojmljeno samo pod uvjetom da postoji podjela na neuke i na učene kao i oblici znanja koji odgovaraju jednima ili drugima. Shodno toj podjeli, morala se pojaviti ideja napretka koja je zaostale trebala razvrgnuti od njihove neukosti, a učene dodatno unaprijediti. Uz sve brži razvoj tehnologije, ideja napretka i sociologija postale su krajem 19. stoljeća  oruđa  u rukama vlasti kojima će lakše ovladati masovnim društvom. Riječ je istodobno o restauracijskom poretku kojemu je cilj zacijeliti društvene odnose koje su u pitanje dovele revolucije iz sredine 19. stoljeća i egalitarne tendencije proizašle iz njih. Restauracijski proces završava uspostavom građanskog društva kakvo poznajemo danas i znanosti koja jamči njegov napredak.

Read More

Share
18 feb

UVOD U RADIKALNE TEORIJE 12, Badiou i Rancière

23. 2. je poslednja februarska subota za Uvod u radikalne teorije. Ovog puta se bavimo teorijom Badjua (Badiou) i Ransijea (Rancière).

Program u CK13:

14.00h Dva intervjua sa Alenom Badiouom (titl na srp=hr)

15.00h Sanja Todorović "Politika i matematika: prilog razumevanju Badiouovih filozofskih manifesta"
17.00h Leonardo Kovačević "10 teza o filozofiji Jacquesa Rancierea"

Read More

Share
Translate »