Tag Archives: privatizacija

22 dec

Ivan Radenković, SEDACIJA DRŽAVNIH APOTEKA

Tekst objavljen na Regionalnom portalu Bilten

 

Ivan Radenković

Sedacija državnih apoteka

Predlog Nacrta zakona o apotekarskoj delatnosti koji je trebao odgovoriti na nagomilane finansijske probleme u državnom apotekarskom sektoru nedavno je povučen je iz procedure. Ministarstvo zdravlja ovo povlačenje opravdava kao tehnički nužno s obzirom na činjenicu da je Nacrt zakona o zdravstvenoj zaštiti već sadržavao odredbe koje se odnose na apotekarsku delatnost, te da se po osnovu veće zakonske opštosti odredbe iz Zakona o apotekarskoj delatnosti trebaju integrisati i vratiti u Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Naizgled vrlo logična stvar. Zašto imati dva zakona kada se može imati jedan? Zašto stvarati uslove za zakonske kolizije kada se one mogu sprečiti tako što će minimizirati broj zakona koji regulišu srodne oblasti? Ova pitanja bi eventualno mogla imati nekakvog smisla da se u zakone koje predlaže izvršna vlast već decenijama ne ugrađuje mehanizam koji omogućava upravo proliferaciju zakonskih kolizija.

Činjenica da se strateški važni zakoni usvajaju po hitnoj proceduri i bez javne rasprave dodatno doprinosi inflaciji pravnog haosa, ali i deflaciji demokratije. Pošto su zakonske kolizije ipak pravilo u pravnom sistemu Srbije, dato obrazloženje Ministarstva zdravlja za povlačenje zakona iz procedure bi se moglo smatrati kao izuzetak. Ali što je veći fokus javnosti na pravnu sferu i interno-eksterni manjak koherencije u pravnim aktima, ekonomski procesi koji se odvijaju u pozadini problema poslovanja državnih apoteka neumitno vrše svoje erozivno dejstvo. Što više država odugovlači sa procesom rešavanja pitanja državnih apoteka, to je situacija sve beznadežnija. Kako su se državne apoteke našle u tako nezavidnoj situaciji?

Read More

Share
15 jun

PRIVATIZACIJA STANOVANJA I VOJNI BESKUĆNICI

Tekst je objavljen na regionalnom portalu Bilten

PRIVATIZACIJA STANOVANJA I VOJNI BESKUĆNICI

Maja Solar

Kada privatno vlasništvo postaje dominantni režim vlasništva u jednoj državi, nužno se događa da neki u tržišnoj igri dobijaju, a neki gube. Tako i stambena politika, kada postane podređena ovoj logici, nekima omogućava stan, a nekima ne. Iako se konverzija stambenog fonda Jugoslavije iz društvenog vlasništva u privatno vlasništvo, koja se najvećim delom odigrala početkom devedestih godina, predstavlja kao dobitnička lutrijska kombinacija u procesu tranzicije, ne treba izgubiti iz vida društvena raslojavanja koja je ona prouzrokovala. Zapravo, od kako je pravo na stanovanje („stanovanje principijelno mora biti omogućeno svima“) pretvoreno u stanovanje regulisano tržištem („stanovanje kao roba je pristupačno samo nekima“), najveći deo stanovništa ima probleme sa rešavanjem stambenog pitanja![1] Posebno je u Srbiji ''uspešno'' privatiziranje stanova tokom devedesetih godina predstavljalo adut u rukavu vlastima koje su privatizaciju uvodile na velika vrata u sve društvene odnose. No, zaboravlja se da su i tada postojale društvene grupe koje su, bez obzira na karikaturalno niske cene za otkup stanova u jednom periodu[2], u ovoj magičnoj dobitničkoj privatizaciji ostale gubitnici. U grupu gubitnika u procesu privatizacije stambenog fonda spada i grupa tzv. vojnih beskućnika.

Vojnim beskućnicima se nazivaju ona lica koja su kao pripadnici Jugoslovenske narodne armije (JNA) devedesetih godina bili dislocirani iz bivših jugoslovenskih republika u Srbiju i Crnu Goru (tadašnju SRJ) i koja su tokom dislokacije ostala bez rešenog stambenog vlasništva. Ovi ljudi nemaju status izbeglica, jer nisu izbegli, već su premešteni sa tadašnjim JNA jedinicama na osnovu odluka i sporazuma domaće i međunarodne vlasti (Predsedništvo SFRJ, kasnije SRJ, Vrhovna Komanda, Evropska zajednica i UN). Oni čine specifičnu grupu koja je ostala uskraćena za stambeni prostor u procesu privatizacije, jer je uslov za njihovu predislokaciju bilo odricanje ili predaja vlasništva nad pokretnom i nepokretnom imovinom u bivšim jugoslovenskim republikama – uz jemstvo da će im biti dodeljen novi stambeni prostor na području SRJ. Čin predaje ili odricanja od starog stanarskog prava (koji su ovi ljudi potpisivali) je dakle bio uslov mogućnosti za dobijanje stambenog rešenja u novoj zemlji, a na osnovu Pravilnika o stanovima JNA iz 1991. godine zajamčen im je prioritet u rešavanju njihovog stambenog pitanja. Ubrzo je ova prioritetnost ukinuta, a sa novim pravilnicima oni su dobili status ''lica bez stana'' koja podnose molbu za stan i pojavljuju se na stambenim listama čekanja zajedno sa ostalim zaposlenim i penzionisanim vojnim licima u zemlji. Do dan danas, njihovo stambeno pitanje nije rešeno. Za većinu ovih lica i njihovih porodica čekanje stambenog rešenja traje preko dvadeset godina, a znatan broj njih zbog biološke starosne granice nije uspeo ni dočekati ovo rešenje.

DSC_0894

Foto: Tina Solar

Read More

Share
23 mar

STEČAJ U SLUŽBI DEINDUSTRIJALIZACIJE I PRIVATIZACIJE

Izvor: portal Mašina

 

STEČAJ U SLUŽBI DEINDUSTRIJALIZACIJE I PRIVATIZACIJE

ALEKSANDAR MATKOVIĆ

Proces privatizacije domaće privrede koji je započet pre 25 godina ulazi u svoju završnu fazu. Stečaj koji je pokrenut u 188 preduzeća predstavlja nastavak politike koja je dovela do deindustrijalizacije zemlje, do velike nezaposlenosti i zavisnosti od uvoza. O tome nam govore i primeri fabrika Petar Drapšin, Neobus i Zorka, nekadašnji giganti koja su uprkos mogućnosti plasmana svojih proizvoda sistematično uništavane.

Početkom godine Vlada Srbije je usvojila Akcioni plan kojim će pokrenuti stečaj za 188 preduzeća koja se trenutno nalaze u postupku privatizacije. Kako se tvrdi, za njih ili nema zainteresovanih investitora, ili im je poslovanje neodrživo. Međutim, nasuprot zvaničnim medijima i politici Vlade, predstavnici i radnici ovih preduzeća tvrde da nije tačno ni jedno ni drugo. Prema njima, stečaj ovih 188 preduzeća – koja zapošljavaju više od 5.000 radnika – sve je samo ne nužan, i predstavlja namerno gašenje proizvodnog sektora.

Ova odluka Vlade predstavlja poslednji udarac srpskoj privredi u nizu privatizacija pokrenutih od 1990-ih. Tom odlukom se gasi mogućnost bilo kakvog daljeg poslovanja preduzeća od kojih su neka predstavljala strateške i jedinstvene proizvodne pogone u Jugoistočnoj Evropi: Zorka Šabac, Petar Drapšin iz Novog Sada, Ivo Lola Ribar, Progres i Ineks iz Beograda, Zastava Kragujevac, itd. (Pun spisak je ovde). Ta preduzeća, nekadašnji giganti i kombinati, u raznim procesima privatizacije rasparčani su i rasprodati, a danas se za ono što je od njih ostalo pokreću stečajevi koji bi po ubrzanom postupku trebalo da ih likvidiraju, a njihove radnike otpuste.

Read More

Share
28 jul

LUKA NOVI SAD: POSLEDNJA NEPRIVATIZOVANA LUKA SRBIJE

ALEKSANDAR MATKOVIĆ

LUKA NOVI SAD: POSLEDNJA NEPRIVATIZOVANA LUKA SRBIJE[1]

Rečni promet, pogotovo Dunavom, od velike je važnosti za spoljnu trgovinu Srbije. Premda je Dunav u Srbiji plovan celom dužinom, iskorišćenost plovnih puteva vrlo je niska. Od jedanaest međunarodnih rečnih luka sve su privatizovane osim Luke Novi Sad u kojoj pitanje privatizacije i dalje ostaje otvoreno.

Uprkos dobrim geografskim predispozicijama, luke u Srbiji ostaju ekonomski neiskorištene usled privatizacija. Prema podacima Dunavske komisije, na reci Dunav i njenim pritokama postoji 91 luka za komercijalne namene, a na teritoriji Srbije nalazi se njih jedanaest. Osam dunavskih luka u Srbiji je od međunarodnog značaja: Apatin, Bogojevo, Bačka Palanka, Novi Sad, Beograd, Pančevo, Smederevo i Prahovo. Najveće luke na reci Savi su u Šapcu i Sremskoj Mitrovici, a na reci Tisi u Senti. Sve su luke privatizovane osim Luke Novi Sad koja trenutno vodi bitku protiv pokušaja privatizacije. Da bi se bolje razumela važnost trenutnih događaja u Luci Novi Sad potrebno je da pre toga razumemo društveni kontekst i posledice privatizacije luka.

Prema zvaničnoj liberalnoj ideologiji, jednu od najvećih prepreka pristupanju Evropskoj uniji predstavljaju pitanja koja okružuju 24 sporne privatizacije na koje je uputila Evropska komisija 2011. godine. Premda je već samo razlikovanje “dobrih” i “loših” privatizacija izuzetno problematično budući da podrazumeva stav kako je privatizacija sama po sebi ekonomski korisan mehanizam, činjenica ostaje da je sam postupak privatizacije u Srbiji u pravnom smislu vrlo problematično određen. Tako prema srpskom zakonu o privatizaciji iz 2001. godine, kupci društvenih ili državnih preduzeća ne moraju u potpunosti otkriti svoj identitet. To je dozvoljavalo budućim vlasnicima-privatnicima da preduzeća kupuju preko drugih posredničkih preduzeća te da ih nakon izvlačenja kapitala ugase ili puste da odu pod stečaj. Među 24 najspornije privatizacije nalazi se i ona Luke Beograd o čemu se vodi i krivični postupak[2], dok se o onim “uspešnim” privatizacijama među koje spada gotovo čitava lučka infrastruktura gotovo ni ne priča. Premda u ekonomskom smislu luke predstavljaju poseban slučaj budući da je njihova infrastruktura neodrživa kroz fragmentiranu mrežu privatnih vlasništva i bez posredstva države i premda je njihova privatizacija ključno pitanje – sadržaj koji prodire do srpskih medija bio je većinom fokusiran na koruptivne elemente događaja koji se tiču izmene vlasništva luka. Nasuprot tome trebalo bi istaći ekonomski i politički značaj koji prati pitanje vlasništva nad lukama u Srbiji, a pogotovo jedine preostale državne luke, luke Novi Sad.

Read More

Share
Translate »