Tag Archives: postkolonijalizam

06 jul

Vladimir Gvozden_O bičevima, točkovima, prazninama i drugim (ne)bitnim stvarima. Postkolonijalizam, kulturalizam, politika

Roman Tristram Šendi Lorensa Sterna je poznata priča o književnom uspehu. Ovaj uspeh prati zanimljiva epizoda o nejednakosti. Naime, godine 1766. Stern je, kao celebrity svoga doba, primio pismo od jednog čitaoca koji je lično reagovao na prethodno objavljene tomove romana. Ignacije Sančo se Sternu predstavio kao „pripadnik naroda čije predstavnike vulgarno nazivaju Crnčuge“, i nastavio je da pripoveda o svom odrastanju: „rano doba mog života bilo je nesrećno; odrastao sam u porodici u kojoj se smatralo da je neznanje najbolje jemstvo poslušnosti; kasnije je pošlo nabolje, pa sam zrelost proveo u službi jedne od najvrsnijih porodica u kraljevstvu“.[i] Dvojica junaka romana, simpatični Tobi i kaplar Trim se posebno pominju u Sančovom pismu, a autor Sterna moli da upravo oni posvete pažnju temi ropstvu i položaju crnaca.

Rezultat molbe je epizoda koju je Stern uneo u devetu knjigu romana. Najpre se ovde izražava načelna tvrdnja o jednakosti svih ljudi. Kaplar Trim pominje, pričajući o svom bratu Tomu koji je držao nekakav dućan, kako je tamo, kada je prvi put ušao, zatekao samo „jednu sirotu devojku crnkinju“ kako rasteruje muve: „ona je i sama bila progonjena, i naučila se milosrđu“.[ii] Tokom rasprave Trim postavlja pitanje dobroćudnom Tristramovom stricu Tobiju: „Ima li i crnac dušu?“. Ovaj mu odgovara: „Nisam upućen u stvari te vrste, kaplare (…) ali pretpostavljam da ih Bog ne bi ostavio bez nje, kao ni tebe ili mene“. Ali Trim nastavlja da postavlja pitanja: „Zašto onda, s oproštenjem Vaše milosti, treba postupati sa crnom služavkom gore nego sa belom?“ Tobi ne može da pronađe valjano obrazloženje za to i sagovornici zaključuju da ona ne zaslužuje izrabljivanje, već zaštitu: „A to je upravo ona stvar, Trime, reče moj stric Tobi – koja preporučuje nju – i njenu braću s njom – našoj zaštiti; ratna sreća dala je ovaj put bič nama u ruke – gde će on biti posle, nebo zna! – ali ma gde bude, čestit čovek, Trime, neće njime zamahnuti nemilostivo“.[iii]

Teško je, naravno, zamisliti kako je moguće milostivo zamahnuti bičem. Ali ne bi bilo dobro ni da prenebregnemo činjenicu da je etika milostivog biča uistinu utkana u političku, ekonomsku i vojnu dominaciju i agresiju. To znači da i moral ima svoju batmologiju, pa je ovde potrebno upozorenje, jer su navedene reči iz osamnaestog stoleća utemeljile logiku koja osmišljava stepenovanje: ovde je posedovanje biča pripisano sreći, a ne tradicionalnim izvorištima legitimiteta za dominaciju i okupaciju. Prema ovom mišljenju, u budućnosti je moguće da nosioci moći zamene mesto s devojkom i postanu zavisni od dobre volje onih koje su ugnjetavali. Želju istovremeno ograničava i oslobađa tuđa želja: ako verujete u nadmoć  morate prihvatiti konsekvencu da neko drugi može, teorijski i praktično, imati nadmoć nad vama.

Read More

Share
Translate »