Tag Archives: politika

25 apr

Saša Hrnjez, PROTESTI IZMEĐU PETOOKTOBARSKOG REFLEKSA I MOGUĆNOSTI NOVE POLITIKE

Saša Hrnjez

PROTESTI IZMEĐU PETOOKTOBARSKOG REFLEKSA

I MOGUĆNOSTI NOVE POLITIKE

               

Istina je da su trenutni protesti odmah podsetili na 90-te i na petooktobarske promene.  Mnogi su skinuli prašinu sa starih pištaljki, setili se starih transparenata, prošetali ponovo ulicama uz bubnjeve. Nema sumnje da je “petooktobarski refleks” i dalje prisutan među građanima i da su se mnogi zapitali „pa zar opet posle toliko godina moram da šetam?!“.  Upravo zbog i dalje u memoriji sveže tradicije protestnih šetnji, a pre svega zbog osetljivosti na temu krađe izborne volje građana, logično je nekako što su razlozi nezadovoljstva, koji su odmah posle izbora odjeknuli, bili oni koji se tiču glasačkih listića, slobode izbora, medijskih sloboda. Neki zahtevi su u prvi mah podsetili na 9. mart 1991. (smena upravnika televizije i slično).  A i termin “diktatura” je rehabilitovan kao ponovo validan, mada je zanimljivo pitanje koliko je njegovo značenje ovoga puta spontano modifikovano. Međutim, ako se zadržimo na toj slici i pomislimo da je reč o nastavku dešavanja iz 90-tih ili povratka u tu deceniju, propuštamo priliku da shvatimo u čemu je istorijski značaj ovih pubuna. Propuštamo u stvari priliku da shvatimo u čemu se „ova diktatura“ razlikuje „od one“, i kako se borba protiv one mora razlikovati od borbe protiv ove. Zato ostavimo na stranu spoljašnje analogije, folklorni deo protesta i to što su u prvi plan došli ponovo studenti i omladina.

Iako je petooktobarski refleks i dalje aktivan i sposoban da pokrene društveno telo, a pogotovo njenu građansko-liberalnu komponentu, tumačiti masovni izlazak na ulice i nezadovoljstvo kao „obavljanje nezavršenog posla“ bilo bi i pogrešno i kontraproduktivno. Može se reći suprotno: studentski nemiri i širenje protesta su ako ne kraj petooktobarske republike, kako su to neki entuzijastično najavili, onda barem objava njene istrošenosti, što se manifestuje u apsolutnom nepoverenju u sve postojeće mainstream političke stranke. Znak apolitičnosti? Reč je pre o sazrevanju jednog novog političkog impulsa koji treba da nađe svoju formu.

Read More

Share
26 apr

Andrea Jovanović, ZABRINUTA DECA DIZNILENDA

Izvor: Peščanik

Zabrinuta deca Diznilenda

Andrea Jovanović

Veoma cenim Mišu Brkića i njegovu novinarsku delatnost. Nisam ironična. Za razliku od većine njegovih isto ili sličnomišljenika, Brkić je redak primer autora koji ne preza od toga da jasno i eksplicitno kaže ono što misli. I dok kapitalistička liberalna ideologija, čiji je on pobornik, pokušava da tu i tamo prikrije svoje rasističko, elitističko i može se čak reći fašisoidno naličje, svoje „neželjeno dete“ koje priziva u pomoć svaki put kada njegov normalni tok hegemonije zakaže – Brkić se ne libi da u svojim tekstovima bude otvoren. Tako on istovremeno zastupa teorije ekonomskih sistema „slobodnog tržišta“ i političkih sistema „vladavine prava i pravne države“ i rasističke teorije o zaostalosti određenih rasa, naroda, nacija, slojeva društva, klasa, i dr.[1]

Poslednji njegov tekst na Peščaniku pravi je primer toga. Naime, usled dobro poznate prošlosti raznih „naučnih“ teorija koje su pokušale da određene društvene karakteristike nekih grupa pripišu njihovim genetskim kodovima, prirodnim predispozicijama ili oblicima glave (i nosa!), prošlosti čiji je najpoznatiji rezultat Holokaust, čini se da se barem u dominantnom naučnom diskursu odavno odustalo od takvih poduhvata. Danas oni čine marginu, čak prezrenu marginu inače prosvećene i emancipovane zapadne misli. Težište rasističkih i autorasističkih pozicija premestilo se sa biološke na kulturnu dimenziju, te se onda često čuju rečenice poput „Grci su u krizi jer su lenji, a lenji su jer im je radna etika takva“, „Srbi su ratovali jer su agresivni, a agresivni su jer im je kultura dotakla dno i umesto Mocarta, vrednostima ih uči Svetlana Ražnatović“, i sl.

038-dasfuehrer

Read More

Share
13 jul

Vuk Vuković_Lenjin i politička intervencija – smemo li da pobedimo?

I

„…jer mi ne možemo ići napred ako definitivno ne likvidiramo taj period.“[2]

Hteo bih da počnem sa jednim prilično autobiografskim zapažanjem čija je funkcija da pojasni nastanak teksta koji se nalazi pred vama. On se oslanja na tekst koji sam u formi izlaganja (pod imenom „Lenjin – priroda političke intervencije“) predstavio na osmom ciklusu Uvoda u radikalne teorije. Međutim, ovo oslanjanje je samo delimično.[3] Pokušao sam da od ovog teksta napravim ne samo proširenu i poboljšanu verziju prethodnog, već i da samu temu obradim na drugačiji način. Naime, u međuvremenu sam shvatio da tema zahteva drukčiji pristup, pa čak i zaključak, jer je sâmo predavanje bilo u jednom smislu ograničeno. Moglo bi se reći da se ne radi se o izostanku važnih tema, nego o nameri koju je trebalo ostvariti. Ukratko, zaključak teksta je glasio da nema prave (marksističke) teorije bez masovne organizacije. Bivajući nezadovoljan ovim zaključkom, nakon što sam uvideo njegovu neispravnost, koristim ovu priliku da ispravim zaključak, doradim ona mesta u tekstu koja mi se sada čine „tankim“ kao i da analizu zasnujem na drukčijim pretpostavkama. Cilj mi je da sada na celovitiji način ukažem na relevantnost i aktuelnost ove teme za savremenu levu politiku. Napokon, ovo opredeljenje ima za posledicu i to da je nekim delovima posvećeno manje pažnje.

Zašto zaključak nije valjao? Rekao bih da je zapravo prilično lako uvideti da zaključak u kome se tvrdi da nema prave teorije bez masovne organizacije ima tri ozbiljna nedostatka.

Prvo, pojam „prave teorije“ i sam je upitan. U prvobitnoj verziji, radi objašnjenja ovog pojma, poslužio sam se Lukačevom tezom o „konkretnoj analizi konkretne situacije kao vrhuncu prave teorije“.[4] Iako to zvuči jasno i nedvosmisleno na prvi pogled, može se postaviti niz pitanja koja se ne bi ticala samo te konkretne analize, već i konkretne situacije u kojoj bi ta „prava teorija“ trebalo da se konstituiše. Ranije sam se na ovom mestu koristio sledećim lancem argumenata: pošto su Lenjinove teorijske postavke u isto vreme uvek i strateške, a strategija nije strategija ako nema podlogu u vidu masovne organizacije koja će je i sprovesti u delo (u smislu da joj nedostaje finalni momenat realizacije na nekom polju borbe) – onda ne može biti ni „prave“ marksističke teorije bez masovne organizacije. Problem se najbolje vidi kada se postavi kontra-pitanje: da li je moguća marksistička teorija bez masovne političke organizacije? Odgovor je očigledan i istorija marksizma nam govori da je takva teorija moguća. Osim toga, odsustvo jasne definicije teorije je još jedan konstitutivni momenat u izvođenju ovakvog zaključka.

Read More

Share
Translate »