Tag Archives: odbijanje rada

11 jul

Mark Losoncz_Odbijanje rada – od pohvale lenjosti do strukturalne kritike

1. Mesija sedmog dana

Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žnju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih.(Jevanđelje po Mateju, 6:26)

U početku beše Bog, ništa drugo nije postojalo osim njega. Ne znamo šta ga je navelo na to da stvori svet (možda baš usamljenost? ili dosada? nedostatak zabavnog spektakla?). Sve u svemu, Bog je u jednom trenutku odlučio da će stvoriti svet. Prvo je napravio svetlost, zatim je stvorio vodu, zemlju, biljke, zvezde i životinje… Na kraju je stvorio i čoveka: muškarca i ženu. Nakon šestog dana, započeo je sedmi dan i Bog se odmarao. Nije li očigledno o čemu je reč? Svet je rezultat rada, a Bog je iscrpljen radnik. U rabinskoj literaturi se na mnogim mestima tvrdi da će shabbat kao ponavljanje božanskog sedmog dana, tj. božanskog ne-rada, doneti mesijansko doba. Sedmi dan je posebna tvorevina velikog tehničara, jer je on već i anticipacija onoga što prevazilazi stvaranje, trud, ulaganje, iscrpljenost i rad. Posmatranje i sećanje na akt stvaranja je istovremeno i okretanje prema onome što će doći. Franz Rosenzweig je naglašavao (Der Stern der Erlösung) da pomoću ne-rada sedmog dana slavimo izbavljenje koje je upisano u proces stvaranja. „Šta drugo bi bilo izbavljenje, ako ne pomirenje otkrovenja i stvaranja! I šta drugo bi bio prvi i nužan preduslov takvog pomirenja, ako ne čovekov mir nakon obavljenog rada … Mir treba da bude izbavljenje, a ne prikupljanje snage za novi rad.“ Čak i kada se rad tumači kao dužnost prema zajednici i Bogu, jasno je da je rad kazna: „zemlja da je prokleta s tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti do svog veka“ – rekao je Bog Adamu. Međutim, kazna se udvostručuje. Adamov potomak, ili barem član izabranog naroda, biće kažnjen ako ne bude poštovao praznik koji nadmašuje tu prvobitnu kaznu. Poznate su stroge zabrane u judaizmu koje se tiču rada subotom (a značaj ne-rada se ne može svesti samo na subotu; simptomatično je kako je Jair Lapid, izraelski ministar finansija molio ultraortodoksnu haredim zajednicu da se priključi modernom sistemu rada). Mi imitiramo Boga, a onaj koji bude došao imitiraće i nas. Rad je kazna za Adama, ali treba kazniti i onoga zbog čijeg se rada dolazak Mesije odlaže.

Hrišćanski egalitarizam je – slično judaizmu – predstavljao doprinos tome da fizički rad(nik) ne bude prezren, on je delimično i bio uspešan u tome. Isus je bio stolar, Petar je bio ribar, Matej je bio carinik, Pavle je bio izrađivač šatora… Ipak, ta „rehabilitacija“ nije značila glorifikaciju rada, ona nije značila da je rad kriterijum društvenog priznanja ili integracije. Kada se u nekim monaškim redovima zahtevao rad (Ora et labora – „Radi i moli se“ – glasi klasično benediktinsko geslo), taj zahtev je bio deo tehnike sopstva i načina subjektivacije, dakle rad je služio samo kao disciplinsko sredstvo u askezi da bi se postiglo nešto sasvim drugo. Drugačije rečeno: nije rad vredan, već lenjost omogućava greh. Sadržaj rada, uspeh i korist bili su irelevantni u monaškim redovima u odnosu na svrhu koju treba postići, a bogaćenje je iz etičke perspektive bilo više nego problematično u hrišćanstvu. Još je i Blaise Pascal smatrao da je vrednovanje ovosvetovnog rada znak sujete, odnosno da se u takvom trudu pokazuje samo lukavstvo, u najgorem smislu te reči. Te norme se nisu menjale u hrišćanstvu sve do protestantizma. Sedmi dan je i za hrišćane važio kao dan ne-rada kojeg se treba držati (npr. nedeljni rad je u Engleskoj još i u 19. veku predstavljao predmet kažnjavanja). Sedmi dan je sećanje na doba ne-rada, kao što je i anticipacija budućnosti: ne-rada koji će doći. Od tada ne-delanje neće biti samo ne-deljom i svi ćemo biti ptice nebeske.

Read More

Share
07 jun

Manifest protiv rada

Grupa Kriza

1. Vladavina mrtvog rada

Leš vlada društvom – leš rada. Sve sile sveta su stale u odbranu te vladavine: papa i svetske banke, Toni Bler i Jerg Hajder, radnički sindikati i preduzetnici, nemački ekolozi i francuski socijalisti. Svi oni znaju samo za jednu parolu: rad, rad, rad!

Onaj ko još nije zaboravio da razmišlja, lako može prepoznati besmislenost ovog stava. Društvo u kojem vlada rad ne doživljava samo prolaznu krizu, već se susreće sa njenom apsolutnom granicom. Uoči mikro-elektronske revolucije, bogatstvo proizvodnje postaje u sve većoj meri nezavisno od stvarnog utroška ljudske energije, u meri u kojoj smo do nedavno to mogli zamisliti samo u naučnoj fantastici. Niko ne može ozbiljno tvrditi da se taj proces ponovo može zaustaviti ili čak preokrenuti. Prodaja robe radne snage će u XXI veku biti isto toliko perspektivna kao i prodaja fijakera u XX veku. Međutim, onaj ko u ovom društvu ne može da proda svoju radnu snagu smatra se viškom i odbacuje se na socijalno đubrište.

Onaj ko ne radi ne treba ni da jede! Ovaj ciničan princip još uvek važi – i to danas više nego ikada, baš zbog toga što postaje beznadežno suvišan. Apsurdno je da se društvo nikada nije više okretalo radu kao u ono doba u kojem se on čini suvišnim. Rad se upravo u svojoj smrti ispostavlja kao totalitarna moć koja ne podnosi ni jednog drugog boga kraj sebe. Prodirući kroz pore svakodnevnice u psihu čoveka, rad kontroliše kako tu psihu, tako i delanja čoveka. Ne štedi se nimalo truda da bi se veštački produžio vek « Radnog idola » . Paranoični vapaj za radnim mestima opravdava pustošenje prirodnih resursa na izuzetno visokom nivou, iako je čovečanstvo već odavno shvatilo njegov destruktivni efekat.  Poslednje prepreke totalnoj komercijalizaciji svih društvenih odnosa će biti srušene bez kritike, samo da bi se stvorilo nekoliko bednih radnih mesta. I princip da je bolje imati ‘bilo koji’ posao nego nemati ga uopšte, je postao opšta veroispovest.

Kako sve više postaje jasno da se radničko društvo nalazi na svom definitivnom kraju, tako se taj kraj sve nasilnije odbacuje iz javne svesti. Iako metode tog potiskivanja mogu naravno biti različite, one imaju jedan zajednički označitelj: činjenica da se širom sveta rad pokazuje kao iracionalna samosvrha, koja samu sebe čini zastarelom, preuređuje se u lični i kolektivni neuspeh individua, preduzetnika ili „stajališta“, uz upornost jednog sistematskog ludila. Objektivna granica rada mora se pojaviti kao subjektivni problem otpadnika.

Za jedne je nezaposlenost proizvod preteranih zahteva, manjka motivacije i fleksibilnosti, drugi okrivljuju nesposobnost, korupciju, pohlepu i zloupotrebu položaja „njihovih“ menadžera i političara. I na kraju se svi slažu sa bivšim predsednikom Romanom Hercogom: da svako treba da uloži svoj napor, kao da je reč o motivacijskim problemima jednog fudbalskog tima ili političke sekte. Trebalo bi da se svi „nekako“ čvrsto uhvatimo za pojaseve, čak i onda kada su ti pojasevi odavno izgubljeni, i trebalo bi da se svi „nekako“ uhvatimo u koštac, čak i onda kada više nemamo sa čim (ili kada to prosto postaje besmisleno). Podtekst ove nevesele vesti je nedvosmislen: ko još uvek ne može da uvidi blagodet idola rada, taj je sam kriv i možemo ga mirne savesti otpisati i odbaciti.

Isti zakon ljudske žrtve važi širom sveta. Zemlje jedna za drugom bivaju smrskane pod točkovima ekonomskog totalitarizma, dokazujući tako uvek jedno isto: da su se ogrešile o takozvane zakone tržišta. Logika isplativosti kažnjava svakog ko se bezuslovno i bez obzira na posledice ne ’’prilagodi’’ slepom kretanju sveopšte konkurencije. Oni koji su uzdanice danas, sutra će biti ekonomski otpatci. Tako se vladajući ekonomski psihotičari ne mogu ni najmanje uzdrmati u svom bizarnom pogledu na svet. Tri četvrtine svetskog stanovništva je već više ili manje proglašeno društvenim otpadom. Ruši se jedan“centar” za drugim. Nakon propasti “zemalja u razvoju” na jugu i državno-kapitalističkog odseka svetskog društva rada na istoku, uzorni učenici tržišne ekonomije u jugoistočnoj Aziji takođe su nestali u paklu uništenja. I u Evropi se odavno širi socijalna panika. Ali vitezovi tužnog lika u politici i menadžmentu sve mrgodnije nastavljaju svoj krstaški rat u ime idola rada.

’’Svako mora moći da živi od sopstvenog rada, tako glasi postulirani princip. Da se može živeti je dakle uslovljeno radom, a nema prava tamo gde nije ispunjen uslov.’’
(Johan Gotlib Fihte, Osnova prirodnog prava prema principima teorije nauke, 1797.)

Read More

Share
Translate »