Tag Archives: obrazovanje

23 feb

G. M. Tamaš_NEKOLIKO REČI O UNIVERZITETU

Ono što ću ovde skicirati na brzinu ima svoju pretpriču i kontekst; sadži iskustvo koje sam stekao kada sam uspostavio vezu sa zagrebačkim i bečkim (unibrennt) studentskim protesnim pokretima (2009-2010) iz kojih sam naučio mnogo. Učio sam takođe i iz aktuelne borbe budimpeštanske Studentske mreže [Hallgatói Hálózat] i sa njom solidarne Obrazovne mreže [Oktatói Hálózat]. Ovaj tekst prati govor koji sam održao na Beogradskom univerzitetu na poziv studenata koji su okupirali glavnu zgradu Univerziteta (može se videti, čuti [na engleskom] na youtube-u).

Rad Karolja Polanjija [Polányi Károly] i mnogobrojni tekstovi Andrea Gorca [André Gorz] uticali su na moje izlaganje.[1]

U aktuelnoj istorijskoj fazi kapitalističkog svetskog poretka nastavlja se težnja ka premeštanju ukupnosti dobara i usluga u tržišni segment društva, odnosno ka pretvaranju ljudskog napora u robu, koji iziskuje proizvodnja, dakle podređivanje i jednog i drugog imperativu vrednosti i razmenske vrednosti. Poznato je da je akumulacija kapitala moguća samo po cenu rastućeg viška vrednosti, zbog čega treba intenzivirati proizvodnju, a njene izdatke (čiji su suštinski elementi nadnice i drugi doprinosi za koje su se izborili radnici) držati na minimumu.

Rast – koji se najčešće meri na osnovu podataka bruto domaćeg proizvoda (GDP) – ne zavisi od pravca kretanja ljudske delatnosti i od kvaliteta života, koji je modifikovan radom. Jedan od primera Adrea Gorca: ukoliko se u jednom selu izbuši bunar (besplatno), koji onda snabdeva stanovništvo čistom i svežom vodom (besplatno), to se neće pojaviti u GDP-u, iako značajno poboljšava kvalitet života; budući da ne sačinjava deo robno-novčanog prometa, za uobičajeno shvatanje rasta to ostaje nepojmljivo i bezvredno.

la_fenetre_by_felipa_de_noailles-d3dp6xt

Read More

Share
21 feb

Džordž Kafencis_BORBE NA UNIVERZITETIMA NA KRAJU EDU-DILA

Kako studenti širom sveta stupaju u akciju protiv rezanja univerzitetske potrošnje koju sprovode nacionalne vlade, Džordž Kafencis primećuje kako se polje borbe razvija; takvo polje deluje protiv nepravednog dogovora po kojem se u zemenu za visoke cene obrazovanja dobija celoživotni prekaritet.

Ne bi trebalo da tražimo uništenje univerziteta, niti njegovo očuvanje. Ne bi trebalo da tražimo ništa. 
Trebalo bi da zahtevamo od sebe i od svih drugih, da kolektivno preuzmemo kontrolu tih univerziteta,
kako bi obrazovanje moglo otpočeti.

 Sa flajera na Bečkoj Akademiji Umetnosti, originalno napisanog na Kalifornijskom Univerzitetu

Od masovnog studentskog revolta u Francuskoj, 2006. godine, usmerenog protiv Contrat Premiere Embauche (CPE)*, i „anomaličnog talasa“ u Italiji, 2008. godine, studentski protesti počeli su da niču u skoro svakom delu sveta, sugerišući reprizu usijanih dana 1968. godine. Sve to dostiglo je svoj krešendo tokom jeseni i zime 2009. kada su štrajkovi po kampusima i okupacije počeli da se umnožavaju od Kalifornije do Austrije, preko Nemačke, Hrvatske i Švajcarske, a kasnije sve do Velike Britanije. Internet stranica Tinyurl.com/squatted-universities izbrojala je 168 univerziteta (uglavnom u Evropi) koji su bili poprište akcije između 20. oktobra i kraja decembra 2009. godine, a porast u broju takvih akcija nalazi se daleko od svog kraja. Četvrtog marta 2010. u Sjedinjenim Državama, prilikom opštenacionalnog dana akcije (prvog takvog još od maja 1970.) organizovanog radi odbrane javnog obrazovanja, jedna od koordinirajućih organizacija navela je 64 različita kampusa koji su doživeli nekakvu formu protesta.[1] Istog dana, Južnoafrički Studentski Kongres (SASCO) pokušao je da zatvori devet univerziteta pozivajući se na slobodu univerzitetskog obrazovanja. Protest na Univerzitetu u Johanesburgu pokazao se kao najvatreniji, između ostalog policija je vodenim topovima terala studente sa goruće barikade.

U korenu najskorijih mobilizacija nalaze se rezovi budžeta koje su vlade i akademske institucije uvele uoči pada Vol Strita i porasta cena školarina koji je iz toga usledio; sve do 32 procenta u sistemu Univerziteta Kalifornije, i sličnih povećanja na nekim Britanskim univerzitetima. Pod tim svetlom, novi studentski pokret može se posmatrati kao glavni organizovani odgovor globalnoj finansijskoj krizi. Doista, ’Nećemo plaćati za vašu krizu’ – slogan Italijanskih studenata u štrajku – postao je internacionalni bojni poklič. Ali ekonomska kriza je pogoršala opšte nezadovoljstvo koje je imalo dublje izvore, a koje proističe iz neoliberalne reforme obrazovanja i restrukturiranja proizvodnje koje se dogodilo tokom poslednje tri decenije, i koje je pogodilo svaki aspekt studentskog života širom sveta.[2]

230816_10151213739649451_170939521_n

Read More

Share
26 dec

KADA SU PROFESORI I STUDENTI ZAJEDNO AKTIVISTI

Intervju sa Andreom Milat[1] vodila: Maja Solar

Maja Solar: Bila si aktivna u studentskim protestima u Hrvatskoj i napisala si nekoliko tekstova (o visokom obrazovanju u EU i njegovim kvalifikacijskim okvirima, o zakonskim regulativama u vezi sa naukom, obrazovanjem i univerzitetom, o sistemima studentskog kreditiranja i školarinama, o profitiranju putem mobilnosti itd.[2]). Da li se posle studentskih protesta nešto promenilo, je li se proces komercijalizacije unverziteta makar usporio, ako ne zaustavio? Kakvi su efekti studentskog ’pritiska odozdo’ i je li sa dolaskom nove vlade nešto drugačije? Članica si sindikata Akademska solidarnost[3], kojeg čini impozantna brojka akademskih radnika*ca, profesora*ica, nastavnika*ica, asistenata*kinja, pa i celih odseka, instituta i fakulteta (što je potpuno drugačije od situacije ovde – gde nema organizovane podrške studentskim borbama od strane akademskih radnika ili je ona prisutna samo na nivou pojedinačnosti, a borbe protiv štetnih predloga zakona ne postoje jer se bolonjski proces neupitno primenjuje). Možeš li ukratko opisati ključne aktivnosti i borbe koje je vodila (i još uvek) vodi Akademska solidarnost?

Andrea Milat: Prvo sam počela pisati tekstove na temu obrazovanja za h-alter.org. Nakon prve blokade 2009. postala sam zainteresirana za marksistička objašnjenja aktualnih događanja u obrazovnoj politici, stoga sam na sugestiju druga počela isčitavati internetske stranice Journal for Critical Education Policy Studies gdje su svi tekstovi slobodno dostupni. Iščitavanje tih tekstova pomoglo mi je ne samo u boljem identificiranju problema koji su se tada događali u hrvatskoj obrazovnoj politici nego i u predviđanju sljedećih faza. Ni po čemu ono što se događalo tada, ni ono što se događa danas, nije specifično za Hrvatsku, ali da, ritam komercijalizacije je malo drugačiji. Moj osobni dojam je da je komercijalizacija donedavno išla sporije i da studentski prosvjedi i blokade jesu donekle usporili procese komodifikacije i komercijalizacije obrazovanja u Hrvatskoj, no taj se proces sad ponovno rapidno ubrzava. Komercijalizacija je započela povećavanjem broja izvanrednih studenata i slabljenjem kontrole nad tim tko se upisuje kao izvanredni student, pa povećavanjem upisnih kvota koje su se punile studentima koji su plaćali školarine, pa su se počele povećavati školarine, u početku sporo, pa sve brže i brže dok taj dio nije eksplodirao u prvim prosvjedima koji su bili usmjereni samo protiv školarina. No, sve se to događalo od početka 90ih pa nakon uvođenja bolonje 2005. Od tada se stvari rapidno pogoršavaju. Usprkos prosvjedima iz 2008. i blokadama od 2009. na ovamo, komercijalizacija i komodifikacija se nisu zasutavile. Međutim da tih prosvjeda i blokada nije bilo, neke stvari koje se događaju sada, 2012. ili će se dogoditi 2015. već bi bile provedene. Reforme se počinju uvodit u svim dijelovima obrazovnog sustava, tako od 2009. na ovamo imamo udar ne samo na školarine, kao što je bio slučaj dotad, već i na socijalni standard (to su četiri vrste prava: smještaj, prehrana, zdravstvo i prijevoz), te paralelno s tim udar na akademsko osoblje pa i samu dosadašnju strukturu, odnosno ustroj akademske zajednice. Pritom ne treba uopće ni spominjati udar na proračun za znanost.
Efekte pritiska odozdo nemoguće je jednostavno linearno izmjeriti. U korist činjenici da je prva blokada FFZG-a iz 2009. bila kvalitetno pripremana i organizirana govori i to da su profesori koji su nas tada podržali danas mahom organizirani u Akademsku solidarnost. Ne želim reći da smo mi organizirali profesore nego da su profesori koji su tada razumjeli aktualne procese uskoro i sami utemeljili platformu kako bi se borili protiv tih istih štetnih procesa i u znanstvenom procesu i u visokom obrazovanju. Rezultat njihovih napora bilo je rušenje paketa triju zakona koji bi dokrajčili i legalizirali započete procese, no također su ponudili i alternativno rješenje u obliku Deklaracije Akademske solidarnosti. Nedavno je izdan i novi, po meni najsnažniji politički stejtment sindikata, a to je Slovensko-hrvatska „Rezolucija protiv privatizacije javnog visokoškolskog obrazovanja" koja je nastala u suradnji sa Visokoškolskim sindikatom Slovenije pri Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Ljubljani i skupinom „Angažirani“. Pod ’kvalitetno organizirana’ mislim na to da je bila politički ispravno i široko postavljena. Imala je jedan jasan i politički zahtjev, a procesi u obrazovanju kontekstualizirali su se s obzirom na šire društvene procese neoliberalizacije što je u konačnici u Hrvatskoj stvorilo prostor za kritiku iz radikalno lijeve i antikapitalističke perspektive.
Inovativni pristup medijima koji je uveden 2009., a koji se bazirao na anonimnosti svih studenata i na izmjeni velikog broja studentskih lica pred kamerama šokirao je novinare koji su bili navikli na „osobne“ i „individualne“ priče kao i na ostale metode depolitizacije političkih stejtmenta kao rezultat imao je to da su mediji, čak i oni najneoliberalniji, jednostavno morali pisati o onome što su studenti govorili, a ne o njihovim osobnim pričama. Danas, tri godine kasnije, dobar dio novinara koji je pratio blokade i dalje je prisutan, a nastala su čak i nova prijateljstva pa i suradnički odnosi. Rijetko će koji od novinara koji su pratili blokadu nijekati da ona na njih nije ostavila politički dojam. Kad se priča o efektima, moj je osobni dojam da je najveći efekt ostao zapravo u medijskom sektoru na način da su blokada, a pogotovo portal Slobodni Filozofski (koji je otad postao najveća online arhiva novih ljevičarskih teorijskih tekstova) ponudili radikalnu kritiku iz lijeve perspektive koja dotad u Hrvatskoj zapravo nije postojala.
Gore sam spomenula da je Akademska solidarnost uspjela srušiti paket triju zakona, međutim, zakoni su samo nominalno propali u bezdan. Možda je vlada nova, i možda ministar obrazovanja nosi novo ime, no birokrati s kojima on radi su ili isti ili su na još višim pozicijama. Autori nominalno propalih zakona samo su napredovali u karijeri, tako da se velik broj mjera iz triju zakona provodi dekretima. Ministarstvo naredi sveučilištima koje naredi fakultetima na kojima se onda rađa otpor, pa se otpor penje istim putem kojim se naredbe spuštaju dolje. Najviše uloženog rada i truda naravno pritom ima na dnu hijerarhije. Profesori i studenti nakon što ispune svoje formalne dnevne uloge predvečer, gotovo svakoga dana, već tri i više godine pretvaraju se u aktiviste i nalaze se na nekoj od brojnih radnih grupa na kojima se uvijek mozga i raspravlja što i kako napraviti ne samo da se otpor osnaži nego i da se proširi. Svake godine stari studenti aktivisti odlaze i svake godine dolaze novi koji imaju volju i želju i kojima treba pomoći da uđu u priču o komercijalizaciji i komodifikaciji. To je najteži dio posla, a njega treba svake godine odrađivati ispočetka. Ono što otpor komercijalizaciji i komodifikaciji obrazovanja u Hrvatskoj čini pokretom je upravo intenzivni kolektivni rad i kolektivni rezultat. Mislim da je ta kolektivnost ono što zapravo svima uvijek iznova puni baterije i daje im volju da se i dalje bave aktivizmom.

class5

Read More

Share
25 dec

VELIKO DUPE UNIVERZITETA

Razgovor sa Janom Baćević vodili: Aleksandar Stojanović, Andrea Jovanović i Igor Cvejić

Aleksandar: Možemo da počnemo pričom o studentskim borbama na ovim prostorima u poslednje dve godine, s obzirom na to da su one relativno značajne, da je tema relativno sveža i određujuća po kontekst u kojem se nalazimo. U principu, imali smo prošle godine blokadu, koja je trajala skoro mesec dana, koja je jako malo postigla na nivou nekih realnih stvari, ili, u svakom slučaju, jako malo u odnosu na sopstvene zahteve. Možda bi se moglo reći da je postigla nešto u smislu nekog malog proboja u javnost i nešto u smislu stvaranja solidarnosti među studentima, iako je i to relativno diskutabilno, ali u svakom slučaju, ona se dogodila, zajedno i sa ovogodišnjim borbama, u periodu kada su agresivne i neegalitarne reforme u obrazovanju počele da budu jako očigledne i da se ne kriju, stoga bismo mogli da počnemo od toga, dakle od tvog ličnog doživljaja tih stvari. Imala si neku spekulaciju o tome da su borbe u nekom smislu bile neuspešne, pa hajde da krenemo sa tim.

Jana: Da, pa, znaš zašto? Mislim da bi se moglo reći da studentski pokret iz Srbije svoja postignuća meri poredeći ih sa iskustvima iz Hrvatske, a jedno od opštih mesta tu je da se misli da je studentski pokret iz Hrvatske postigao besplatno obrazovanje – što uopšte nije tačno. To je prosto fundamentalno netačno, šteta – ali je netačno. Studentski pokret iz Hrvatske je postigao to da se ne naplaćuju školarine ljudima koji su tada upisali prvu godinu, nije izvedeno ništa van toga. Ja ne mislim da je to niti slabost Hrvatskog studentskog pokreta niti mislim da studentski pokret u Srbiji nije postigao ništa na taj način, jer smatram da nije sigurno da se u potpunosti besplatno obrazovanje uopšte može postići, a ukoliko bi to i bilo moguće, ne mislim da su metode koje bi bile potrebne za to nešto čime bi studentsko telo uopšte htelo da se koristi. Ne govorim naravno o nasilnoj revoluciji, nego o nečem drugom. Ako se, na primer, vratimo na 2006. godinu, na priču o ekvivalenciji master statusa sa magistarskim statusom, ono što je studentski pokret tada postigao – po prvi put je u javnost izašla priča o parcijalizaciji obrazovanja – ta priča je prošla (ako prihvatimo da je prošla) zato što su izbori već bili raspisani i zato što je nekome iz tadašnje vlasti u tom trenutku odgovaralo da pogura skupštinu da dà takvo i takvo tumačenje tog člana zakona o visokom obrazovanju, itd.

 

Read More

Share
20 dec

RUDI DUČKE_POLITIZACIJA UNIVERZITETA I KONCEPT PROTIV-UNIVERZITETA

Intervju Rudi Dučkea Špiglu[1]

Rudi Dučke važi kao duhovni vođa studentske grupe koja stremi ka prevratu društvenih odnosa i koja se formirala unutar „Socijalističkog studentskog saveza“. Dučke, 27 godina, student je 11. semestra sociologije na Slobodnom Univerzitetu i radi na disertaciji na temu „Komunizam (časopis mađarske komunističke emigracije) kao jezgro kristalizacije zapadnoevropske opozicije unutar Kominterne“. Mentor: FU Rektor Liber.

„Rudi Revolucija“, koji sa njegovom suprugom Amerikankom Grethen, 24 godine, živi u jednom dvorišnom stanu u Vilmersdorfu potiče iz Lukenvalda u oblasti Bradenburg, gde je kao učenik pohađao evangelističku „Mladu zajednicu“. 1958 maturirao je u DDR-u. „Prilično pod uticajem hrišćanskog socijalizma“ Dučke je odbio da služi vojni rok u Narodnoj armiji. SED mu je potom kao mladom atleti (trčanje na 100 metara:11,5 sek., skok sa motkom: 3,80, bacanje diska: preko 40m) zabranio prijem na studije sportskog novinarstva na Univerzitetu u Lajpcigu. Da bi mogao da studira na zapadu Dučke je morao još jednom da položi maturski ispit u zapadnoberlinskoj Askanskoj Gimnaziji. Ubrzo posle toga podignut je i Berlinski zid. Dučke se više nikad nije vrtio roditeljima i trojici braća u DDR.

Vojni rok, tako tvrdi doktorant Dučke, odbio bi i u Moskvi: „U Sovjetskom Savezu sigurno ne bih bio više u prilici da javno delujem, nego što bih to tamo bio pod ovim današnjim uslovima na levoj opoziciji“

Špigl: Gospodine Dučke, Vi studirate na Slobodnom Univerzitetu i važite kao jedan od intelektualnih vođa studentskih nemira u Berlinu.

Dučke: Mislim da osobe mogu aktualizovati društvene konflikte, ali da ih ne mogu proizvesti. U tom sporu između nadležnih organa i antiautoritarnih studenata iz Zapadnog Berlina ja jesam, ako Vi tako hoćete, jedan od studentskih vođa. Ali tu ulogu ne bih mogao imati da ne postoje raznovrsne konfliktne situacije studentskog života.

Špigl: Da li je uloga koju imate uloga revolucionara?

Dučke: Mislim da se danas pod revolucionarem – pošto oznaka komunista, socijalista ili štagod ne govori više ništa – mora misliti onaj ko kroz intelektualni rad i čulna iskustva dolazi do saznanja da se ovo društvo može i treba promeniti. Ovo društvo je nesposobno da se samo od sebe kvalitativno promeni.

 

Read More

Share
19 dec

MAJKL EPL_RESTRUKTURIRANJE OBRAZOVANJA I KURIKULUMA: NEOLIBERALNE I NEOKONZERVATIVNE AGENDE

Intervju sa Majkl Eplom (Michael Apple)[1]

Sažetak: U ovom intervjuu je pojašnjeno teorijsko stanovište Michael Applea: on analizira restrukturiranje obrazovanja i kurikuluma u kontekstu neoliberalnih i neokonzervativnih politika, te raspravlja o temama savremenog obrazovanja pokrivajući širok opseg problema. Teme su povezane sa sociologijom obrazovanja, kritičkom teorijom, a o kurikulumima se ne diskutuje samo u okviru obrazovnih politika SAD-a, već i u globalnom kontekstu. Među probleme na koje Apple upućuje nalazi se i napredovanje Nove desnice, kao i formi pomoću kojih se konzervativni pokreti politički artikulišu  nametanjem njihovih gledišta po pitanju tekstova, nacionalnog kurikuluma i edukacije nastavnika. Intervju se bavi aspektima multikulturalizma i dinamike rase, klase, roda, radeći na razumevanju borbenih pokreta i otpora vođenih od strane nastavnika i ostalih društvenih aktera koji se suprotstavljaju neoliberalnim i neokonzervatimvnim agendama.

Pitanje: Gospodine Apple, šta vidite kao glavne probleme u terminima obrazovne politike kako se približavamo 2000-toj?

Apple: Postoji dosta stvari za koje mislim da su od ključnog značaja. Po meni, najvažnije je ono što sam u svojim poslednjim knjigama (poput Cultural Politics i Education and Educating the “Right” Way) nazvao konzervativnom restauracijom ili ‘konzervativnom modernizacijom’. Odnosno, trendom sve većeg redefinisanja toga čemu služi obrazovanje i kako obnoviti obrazovanje istovremeno i kao praksu i kao skup politika. Postoji novi savez koji vrši ulogu lidera u obrazovnoj politici i obrazovnoj reformi. Mnoge nacije su doživele prelaz od socijal-demokratskih sporazuma i saveza do koalicija koncentrisanih oko 3 ili 4 grupe koje su gurale obrazovnu i socijalnu politiku u konzervativnim pravcima. Ovaj novi savez ili ''novi hegemonski blok'' predstavlja relativno širok kišobran; isto tako on je napet i ispunjen protivrečnim tendencijama. Ali, uzeto sve skupa, bio je vrlo efektivan. Dozvolite mi da pomenem ponešto od svake grupe koja je ispod ovog kišobrana.
Prvo, tu su neoliberali. Oni su ekonomski modernizatori koji žele da obrazovna politika bude centrirana oko ekonomije, oko uspešnosti ciljeva utemeljenim na uskim vezama između školovanja i plaćenog rada. Želim ovde naglasiti reč ''plaćen'', zato što ovi ljudi imaju veoma patrijarhalnu viziju radne snage. Oni su skloni da ne misle na one koji su nosioci neplaćenog rada u društvu – ponajviše na žene. Ekonomski modernizatori su uveliko lideri u ovom novom bloku.  Oni vide povezanost škola sa tržištem, pogotovo sa globalnim kapitalističkim tržištem…. Isto tako, oni često vide škole kao mesta koje je potrebno transformisati i učiniti kompetitivnijim tako što bi ih se postavilo na tržište putem vaučer planova, odbijanjem od poreskih obaveza i sličnim marketinškim strategijama. Zato što neoliberali imaju vodeću ulogu u ovom savezu, koristeći kišobransku metaforu, možemo reći da oni drže dršku kišobrana.
Drugu grupu čine neokonzervativci. U većini slučajeva neophodno je napraviti razliku između neoliberalnih ekonomskih modernizatora i neo-konzervativaca, iako se u nekim zemljama oni preklapaju. Neokonzervativci se često slažu sa neoliberalnim naglašavanjem ekonomije, ali je kulturalna ''restauracija'' njihova osnovna agenda. Primeri u SAD su ljudi poput E.D. Hirsch-a, bivši sekretar obrazovanja William Bennett i pokojni Alan Bloom. Ovo su ljudi koji žele povratak romantiziranoj verziji školovanja u kojoj postoji standardni kurikulum zasnovan na fikciji elokvencije zapadne tradicije. Oni žele povratak na učiteljsku dominaciju, na visoki status znanja, uveliko zasnovan na tradicijama koje su istorijski bile sagledane kao najlegitimnije znanje koje se pruža na elitnim univerzitetima. Napomenuo sam da je to romantička tradicija, pošto nikada nije postojalo vreme (barem ne u američkim školama) u kojem je svako podučavan na osnovu istog kurikuluma, gde svi govore isti jezik i gde se svi slažu po pitanju dominantnog modela zapadne tradicije, kao i po pitanju šta treba uključiti a šta isključiti iz te tradicije. Stoga je ova pozicija zasnovana na potpunoj romantiziranoj verziji prošlosti, bilo da je posredi romantizirana vizija učenika i učitelja ili vizija koja pretpostavlja da bi oni bez spoljašnje kontrole mogli uništiti ''stvarnu'' kulturu.

6a00e54f8c25c98834017ee621476a970d-550wi

Read More

Share
Translate »