Tag Archives: neoliberalizam

15 jun

NEOLIBERO, BOG TE VIDEO!

Neolibero, Bog te video!

Andrea Jovanović

Valjda je i do toga trebalo jednom da dođe. Ako se za dobrim konjem velika prašina diže, onda bismo mogli zaključiti da je, još uvek marginalna, još uvek nediferencirana i heterogena, levica u Srbija jedan barem potencijalno dobar konj. Ali prašina već nije potencijalna – a u tekstu Filipovića od pre neki dan, vrlo je i eksplicitna. Govoreći o levičarskoj „površnosti, neargumentovanosti, ostrašćenosti i nepoznavanju elementarnih činjenica“, Filipović, vrlo argumentovano, a izgleda i upoznat sa svim relevantnim činjenicama, rešava da sve levo u Srbiji strpa u jedan te isti koš i, vrlo neostrašćeno, sledeći Teofila Pančića, nazove nas sve palestinskim maramama.

I tako, između ostalog, moj tekst ostade bez pomena i reference na njega. Bitno da je pružena podrška sujeti profesorke Popović, jer ona je, ako već ništa drugo, „profesorka Ekonomskog fakulteta“. Njeni su argumenti, kakve god prirode bili (a u odgovoru meni u Politici očigledno ad hominem), samom „činjenicom akademije“ – opravdani. Mišljenja sam da na ad homineme ne treba odgovarati, te bi i profesorka a i Filipović ostali bez odgovora, barem sa moje strane, da ne bi ovog drugog dela Filipovićevog teksta.

Skiciraću ukratko. Filipović profesorki (i ne samo njoj) zamera što ne problematizujeto što je filmska industrija u Srbiji (i ne samo u Srbiji) prepuštena tržišnoj utakmici, u kojoj, osim blokbastera, teško da bilo šta drugo opstaje. On daje interesantne podatke i u nekoj meri ispravne utiske o ovom procesu. Simptomi i posledice su prepoznati – ali šta je sa uzrocima? Zamerajući levičarima da ne barataju ekonomskim znanjem, Filipović rešava da nas edukuje. Uzrok ovakvog stanja je liberalna ekonomija, a ona se, sudeći po Filipoviću, tiče dve stvari: moralnog sistema vrednosti i političke volje. Samim tim, uzrok za propadanje filmske industrije[1] se u stvari nalazi upropalom sistemu vrednosti i nedostatku političke volje da se takvo stanje izmeni.

264561_355668324576336_1547118172_n

Ali, kako je već Branislav Dimitrijević to uvideo, ovakvo viđenje ekonomije je u potpunosti moralizujuće i zapravo nema previše veze čak ni sa zvaničnom, danas dominantnom, neoklasičnom ekonomskom teorijom. Ekonomija, zapravo, nije pitanje morala – ekonomija je pitanje interesa. Ali čijeg? Read More

Share
06 maj

Aleksandar Matković, ČIJI SU NAŠI DUGOVI?

Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Novi Plamen 

„Čiji su naši dugovi?‟

– evrointegracija i liberalna ideologija – 

Aleksandar Matković

SAŽETAK: Tekst se bavi kritikom liberalnih predstava o EU kao idealnotipske ekonomije u koju će se Srbija naprosto “integrisati” i time započeti obećani razvoj. Da bi se u potpunosti kontriralo ovoj ideologiji potrebno je napustiti problem “neoliberalizma u jednoj državi” i fokusirati se na položaj Srbije unutar evropskog ekonomskog prostora. Da bi se to učinilo, rad najpre govori o odnosu centra i periferije te iznosi kritike na nekoliko teorija koje predstavljaju ovaj odnos kao odnos dominacije a ne podele rada i onih teorija koje zapostavljaju klasne razlike u samome centru. Ukoliko se uzme da je odnos centra i periferije dvosmeran odnos, tada se ekonomski indikatori pojedinačnih zemalja javljaju ne kao izolovani nego kao povezani delovi jedne ekonomske celine. Tada se problemi poput budžetskih, strukturnih deficita i javnih dugova pojavljuju ne kao izvori krize, nego kao njene posledice. Rad potom analizira pitanje čega su posledice pomenuti deficiti i dugovi. To se odvija u tri koraka: 1) preko analize kreditne strukture srpskih dugova (od kojih je 2/3 indeksirano ili denominovano u evrima, zbog čega su u zavisnosti od fluktuacije evra i čime je zauzvrat onemogućeno vršenje devaluacije vlastite valute); 2) ulogom politički uslovljenih kredita poput MMF-ovih (koji, premda je promenio svoju funkciju od vremena raspada Jugoslavije, i dalje ispostavlja političke uslove poput restrukturiranja javnih preduzeća, uvođenja zakona o radu i sl.) te 3) putem analize uvozno/izvoznih sporazuma (poput Sporazuma za stabilizaciju i pridruživanje koji predviđa postepenu „liberalizaciju trgovine“ odnosno ukidanje zaštite domaćih proizvođača u vidu carine na uvezene proizvode čime domaće proizvođače otvara konkurenciji zemalja centra, čime se spušta domaća agregatna potražnja). Na kraju se opisuje faktički status quo srpske ekonomske politike koja je gotovo u potpunosti ista uprkos promenama vladajućih partija od 2000-ih i postavlja se pitanje izdrživosti prostora kojeg takva politika stvara te u kojem je nemoguće da se dese ni otplate ni otpisi dugova, dok se pitanje bankrota izbegava u javnom diskursu.

KLJUČNE REČI: centar, dugovi, evro, Evropska Unija, krediti, MMF, periferija, Srbija.

Novi talasi mera štednji koji se trenutno sprovode u Srbiji, uključuju srozavanje javnog sektora, smanjivanje penzija i reformu PIO fondova, produžavanje radnog veka kao i izmenu radnog zakonodavstva sa namerom da se snize cene i uslovi rada. Ovo su liberalni odgovori na razvoj ekonomske krize iz 2008. Šest godina posle izbijanja te krize postaje jasno da se njihovim programskim sprovođenjem i ponavljanjem postojeće stanje neće u većoj meri promeniti, te da su oni – nedovoljni. Ako pogledamo šta je slepa mrlja liberalnih predstava, šta je polazana tačka koju one nikada ne dovode u pitanje, shvatićemo da je to ideja da će se ekonomsko stanje Srbije popraviti uvođenjem „još“ tržišta, dovođenjem „pravog kapitalizma“ i usklađivanjem sa ekonomskim zahtevima „Evrope“. Pitanje „čije Evrope?“ u slučaju Srbije još uvek nije zatvoreno i upravo se zbog toga mora postaviti upravo onim liberalnim predstavama koje ga ne postavljaju.

Kontra liberalnoj ideologiji koja nekritički promoviše evrointegracije kao jedinstven i neproblematičan proces, proces koji predstavlja „put ka Evropi“, samo pitanje problema evropske ekonomije i položaju Srbije u njoj je paradoksalno. Takve predstave ne dovode u pitanje ni tržište ni evropsku ekonomiju, nego svaki problem odmah prebacuju na subjekt naroda i javnosti – tako se razlike u evropskim ekonomijama predstavljaju kroz mitove o „vrednim Nemcima“, „lenjim Grcima“, ali i „javnom dugu“, „prevelikom trošenju“, itd. Premda je govor o „prevelikom trošenju“ u kontekstu Srbije besmislica, uzevši u obzir ogromnu nezaposlenost, (ne)postojeću kupovnu moć građana i veliku deindustrijalizaciju zemlje, ta liberalna predstava i dalje opstaje, kao i sve ostale. Međutim, upravo činjenica da one opstaju uprkos postojećim uslovima, čini ih ideologijom i delovima ideološke mašine koju ubedljivo podupire većina vladajućih srpskih partija. Stoga i dalje ostaje zadatak da se ovakvoj ideologiji suprotstavi konkretnim i usmerenim političkim delovanjem: kritika liberalne ideologije se otuda mora izvesti iz bitno drugačijeg ugla i ponuditi alternativnu analizu postojećeg stanja. Zato ona mora početi stavom da osnovni političko-ekonomski problemi koje danas susrećemo u jednoj zemlji poput Srbije nisu izolovane pojave niti posledice „divljeg kapitalizma“ na Balkanu, nego problemi čije uzroke moramo potražiti izvan tih odrednica. Njih je moguće analizirati tek ako se shvati da pojave poput budžetskih deficita, javnog i spoljnog duga nisu izolovani fenomeni niti se tako mogu tretirati. U tom smislu, kontrirati zvaničnoj ideologiji znači napustiti problem „neoliberalizma u jednoj državi“ i postaviti ga sa obe strane granice, odnosno, promisliti ga iz odnosa centra i periferije. Potrebno je pokazati kako i zašto Srbija pripada evropskoj periferiji: jer, njena liberalizacija je tekla uporedo sa njenom periferizacijom, a novi talasi mera štednji je na tom položaju samo održavaju.

1006320_10151643807722955_1003121287_n

Read More

Share
26 apr

Andrea Jovanović, ZABRINUTA DECA DIZNILENDA

Izvor: Peščanik

Zabrinuta deca Diznilenda

Andrea Jovanović

Veoma cenim Mišu Brkića i njegovu novinarsku delatnost. Nisam ironična. Za razliku od većine njegovih isto ili sličnomišljenika, Brkić je redak primer autora koji ne preza od toga da jasno i eksplicitno kaže ono što misli. I dok kapitalistička liberalna ideologija, čiji je on pobornik, pokušava da tu i tamo prikrije svoje rasističko, elitističko i može se čak reći fašisoidno naličje, svoje „neželjeno dete“ koje priziva u pomoć svaki put kada njegov normalni tok hegemonije zakaže – Brkić se ne libi da u svojim tekstovima bude otvoren. Tako on istovremeno zastupa teorije ekonomskih sistema „slobodnog tržišta“ i političkih sistema „vladavine prava i pravne države“ i rasističke teorije o zaostalosti određenih rasa, naroda, nacija, slojeva društva, klasa, i dr.[1]

Poslednji njegov tekst na Peščaniku pravi je primer toga. Naime, usled dobro poznate prošlosti raznih „naučnih“ teorija koje su pokušale da određene društvene karakteristike nekih grupa pripišu njihovim genetskim kodovima, prirodnim predispozicijama ili oblicima glave (i nosa!), prošlosti čiji je najpoznatiji rezultat Holokaust, čini se da se barem u dominantnom naučnom diskursu odavno odustalo od takvih poduhvata. Danas oni čine marginu, čak prezrenu marginu inače prosvećene i emancipovane zapadne misli. Težište rasističkih i autorasističkih pozicija premestilo se sa biološke na kulturnu dimenziju, te se onda često čuju rečenice poput „Grci su u krizi jer su lenji, a lenji su jer im je radna etika takva“, „Srbi su ratovali jer su agresivni, a agresivni su jer im je kultura dotakla dno i umesto Mocarta, vrednostima ih uči Svetlana Ražnatović“, i sl.

038-dasfuehrer

Read More

Share
Translate »