Tag Archives: nematerijalni rad

17 jul

Primož Krašovec _Nematerijalni rad u operaizmu i postoperaizmu

1. Ideološke i političke funkcije teorija o nematerijalnom radu danas

Velika euforija, vezana uz pojmove nematerijalnog rada, imperija, mnoštva i sl., koje su na prelomu tisućljeća populizirali najpoznatiji autori tzv. postoperaizma, Antonio Negri i Michael Hardt, na svom izvornom terenu, tj. u SAD i zapadnoj Europi u poslednjih nekoliko godina je u zatonu, dok je na istoku Europe, u postsocijalističkim zemljama, još uvek relativno prisutna. To kašnjenje, koje nije ograničeno samo na modne i popularnokulturne, nego i na intelektualne trendove – kad intelektualna recepcija određenih teorija na istoku Europe nekoliko godina kasni za njihovom najvišom tačkom na Zapadu – pruža nam povoljnu priliku za kritičku refleksiju postoperaizma i njegovog osnovnog koncepta, nematerijalnog rada, iz dva razloga. Kao prvo, početni se nekritički entuzijazam u zemljama kapitalističkog centra dovoljno ohladio da omogućuje trezveniju refleksiju, poduprtu brojnim (kako teorijskim tako i političkim) kritikama spomenutog koncepta, napisanih u poslednjih nekoliko godina. A kao drugo, te su teorije i uz njih vezane političke strategije lokalno još dovoljno prisutne i utjecajne da kritika postoperaizma ne znači samo puko akademsko mlaćenje mrtvog konja.

Današnja lokalna recepcija teorija Negrija, Hardta i drugih utjecajnih postoperaističkih autora (u slovenačkom prostoru to su pre svega Paolo Virno i Maurizio Lazzarato) je, barem sa stajališta, recimo, klasične ili tradicionalne levice, neobična. Ako, unekoliko karikirano, sažmemo stajalište tradicionalne levice o funkciji teorije u društvenim borbama, ona mora pre svega služiti za generalnu orijentaciju radničkoj klasi u borbi za svetsku prevlast socijalizma. Osnovno polazište te teorije bila je obično ova ili ona verzija marksizma, koje su se tradicionalno gajile u različitim institucijama radničkog samoobrazovanja. Dakle, kao adresat revolucionarne teorije pretpostavljala se radnička klasa – a uz to se pretpostavljalo da radnička klasa, barem u zemljama sa jakim komunističkim partijama i razvijenim radničkim obrazovanim institucija, poznaje osnove marksizma.

Tako intencija kako i praktično djelovanje postoperaizma danas i u bliskoj prošlosti ne bi moglo biti drukčije. Postoperaizam danas ne samo da pretpostavlja, nego i aktivno želi marksistički nepismenu publiku. Lazzarato (2004, 187) recimo počinje svoj poznati esej »Od kapital – rad do kapital – život« s pozivom neka (ako još nismo) zaboravimo sve što znamo o Marxu, Adamu Smithu i radnoj teoriji vrednosti. Nesretna istorijska činjenica relativno uspešnog brisanja marksizma iz javnih knjižnica i fakultetskih programa na istoku Europe posle 1989. nekako sretno koincidira sa ikonoklastičnim besom postoperaista za razbijanje klasičnih marksističkih teorija, od radne teorije vrednosti i tendencije ka padanju profitne stope do klasične klasne teorije. Kako je, po poslednjoj generaciji postoperaista, klasična marksistička teorija ionako bezvredna, ni marksistička nepismenost novih generacija i brisanje marksizma iz intelektualnog kanona savremenih društava ne predstavlja posebne štete. Štoviše, predstavlja izvrsnu priliku za konačan raskid s tim pogrešnim teorijama (i njihovim političkim implikacijama) i inaguraciju postoperaizma kao novog levičarskog intelektualnog kanona.

Kao drugo, postoperaizam ne računa ni na radničku klasu, barem ne u klasičnom shvaćanju tog koncepta – što je u neobičnoj opreci sa samim nazivom tog teorijskog i aktivističkog pokreta, koji u doslovnom prevodu glasi (post)radnicizam – ni ne nastoji izboriti ništa nalik klasičnom socijalizmu. Čak naslov jedne od Negrijevih (2008) knjiga glasi Zbogom gospodine socijalizam. Umjesto radničke klase u postoperaizmu nastupa heterogeno i pluralno mnoštvo (multitude) kao novi revolucionarni subjekt, dok je stari koncept radničke klase predstavljen kao preuzak, esencijalističan i monolitan, što mu navodno sprečava da obuhvati sve raznovrsne oblike savremenog otpora kapitalizmu i političkih subjektiviteta, koje iz toga proizlaze. Da budemo iskreni, Virno (2003, 30) je tu unekoliko nijansiraniji i inzistira na tome da novi-stari spinozistički koncept mnoštva ne smenjuje koncept radničke klase, nego ga modificira – posle sloma stare levičarske političke paradigme, koja se temeljila na monolitnoj radničkoj kulturi svakodnevnog života, nacionalizmu i komunističkim partijama kao osnovnim modelima političke organizacije, radnička klasa posle sedamdesetih pretvara se iz hobbesovskog naroda u spinozističku multitudu, ali zbog toga nije ništa manje radnička klasa, samo živi i politički se organizuje na drukčiji način.

Read More

Share
Translate »