Tag Archives: Nada Vidović

22 nov

Nada Vidović, VODA KAO JAVNO DOBRO SVIH GRAĐANA

VODA KAO JAVNO DOBRO SVIH GRAĐANA

Nada Vidović

 

Krajem 2002, UN su proglasile vodu „društvenim i kulturnim dobrom“,

a ne „ekonomskom robom“, dok se prema trenutnim politikama dešava upravo suprotno.

 

Najvažniji strateški resurs današnjice je svakako nafta. Zbog nje su se vodili i dalje se vode ratovi. Naučnici  procenjuju da zalihe nafte ima dovoljno za sledećih šezdeset godina. Međutim, svet je suočen sa najvećom do sada zabeleženom krizom snabdevanja vodom. Ujedinjene nacije su upozorile na prognozu da će sredinom 21. veka čak 1,2 milijarde ljudi biti suočeno sa nedostatkom vode[1], jer broj stanovnika planete raste a vodeni resursi su sve manji, stoga stručnjaci pozivaju svet na takozvanu "plavu revoluciju". Najcrnje prognoze, koje iznosi Kevin Votkins, direktor kancelarije Programa UN za razvoj, predviđaju čak i ratove za zalihe pijaće vode.

U studiji Petera Gleicka, suosnivača i direktora Pacifik instituta u Ouklendu, stoji kako se samo od 2010. do 2013. zbog vode u svetu vodio 41 oružani sukob. Jedan u Okeaniji, šest u Aziji, osam u Latinskoj Americi, 11 u Africi i 15 na južnoj hemisferi. Svi ovi sukobi su naizgled bili verski, politički i ekonomski, ali su u suštini bili borba za pijaću vodu.

Problem postaje još veći ako se zna da će većinu žednih i u budućnosti činiti nerazvijene zemlje Trećeg svijeta, posebno one iz područja subtropske Afrike.

Upravo zbog neracionalnog korišćenja vodnih resursa i iskorišćavanja bez ikakvih skrupula prirodnih dobara, čovek je došao u situaciju da nedostatak vode ubija više ljudi na svetu nego ratovi. Tužna istina jest da voda zbog svog značaja nije samo izvor života, nego na žalost i profita. Voda je već postala ne samo  ključni energent nego i oružje za ostvarivanje političkih ciljeva.

nadin tekst slika

Read More

Share
21 nov

SINDIKATI I OTPOR

SINDIKATI I OTPOR[1]

  1. Maja Solar, Uvod

Kada govorimo o sindikatima i otporu, nužno moramo smestiti ovaj govor u dati okvir koji je nastao takozvanim procesom tranzicije, odnosno urušavanjem samoupravnog socijalizma i restauracijom kapitalizma. Ovaj okvir podrazumeva procese deindustrijalizacije i uništenja privrede, transformaciju vlasničkog režima i uspostavljanje privatne svojine kao dominantnog oblika vlasništva, potpuno uništenje modela socijalne države, apsolutnu prevlast logike profita, konkurencije i tržišno orijentirane ekonomije, liberalizaciju trgovine i deregulaciju tržišta rada itd. U ovom okviru se događa rastuće osiromašenje radništva i najširih slojeva naroda; s jedne strane imamo fenomen sve masovnije nezaposlenosti, a s druge strane sve brutalnije izrabljivanje onog dela radništva koje ima tu „sreću“ da bude zaposleno. Situacija se još više pogoršala sa dolaskom finansijske krize 2008. godine, kada smo svi mi „obični ljudi“ postali glavni krivci za ono što nismo napravili, pa se od nas očekuje i da platimo zbog te krize. Tako se finansijska kriza pretvara u dužničku krizu, a pojačane mere štednje postaju način na koji se uzima novac od ljudi ne bi li se spasile finansijske institucije. Time se učinci ovog tranzicionog okvira još više produbljuju, a siromaštvo narodnih slojeva postaje sve veće.

Read More

Share
17 nov

SINDIKATI I OTPOR

Učesnice/i: Nada Vidović (Savez samostalnih sindikata grada Novog Sada i opština, Novi Sad), Boško Petrov (Savez samostalnih sindikata grada Novog Sada i opština, Novi Sad), Jovica Lončar (Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju, Zagreb) i Milenko Srećković (Pokret za slobodu, Kragujevac). Moderatorka: Maja Solar (Gerusija, Novi Sad).

Mesto i vreme: Plenum sala Radničkog doma ‘’Svetozar Marković’’, Bulevar Mihajla Pupina 24, Novi Sad, 29. novembar 2014. (subota) u 17.00h.

Nakon uvođenja sindikalnog pluralizma i višepartijskog sistema, sindikati kao radničke organizacije i dalje imaju odgovornost prema radničkoj klasi koja je danas, više nego ikada, podvrgnuta snagama kapitala i skoro bez ikakve pregovaračke moći. Ovaj gubitak organizacijske autonomije očituje se kako na tržištu rada, tako i na radnom mestu. Najbolji dokaz za to je i donošenje skorašnjih zakona (Zakon o radu, Zakon o privatizaciji, Zakon o PIO) po ‘’hitnom’’ postupku od strane vlade Srbije, gde su sindikati pokazali da ne mogu bitnije uticati na dominantne politike štednje. Ovime je još jednom pokazana sva jalovost ‘’socijalnog dijaloga’’ kojim se u konkretnoj situaciji iz sindikalne pozicije ne može postići ništa. Defanziva u kojoj se nalaze sindikati u Srbiji i u regionu indikator je ne samo činjenice da je kapitalizam u ofanzivi, već i toga da sindikati ne mogu delovati na način na koji su do sada delovali kao jak mehanizam koji bi predvideo političke poteze aktuelne politike i ponudio alternativnu radničku politiku. Ipak, sindikati kao tradicionalno mesto radničkog organizovanja, sa celokupnom infrastrukturom, kapacitetima i postojećim članstvom, i danas bi mogli biti bitno mesto otpora, naravno iz drugačije organizacione ravni.

Na ovoj tribini ćemo govoriti o odnosu sindikata prema procesu privatizacije, o odnosu sindikalnih i nevladinih organizacija, te o dometima, ograničenjima i mogućnostima sindikalnog delovanja u aktuelnom trenutku. Govorićemo i o nedavnim primerima sindikalnih borbi protiv koncesije auto-puteva i sprečavanja privatizacije komunalnih službi u Hrvatskoj, te o sličnostima i razlikama sindikalne scene u Srbiji i u regionu. 

Share
Translate »