Tag Archives: milan rakita

05 feb

Milan Rakita, Čovek na horizontu istorije

Tekst je objavljen u časopisu za bibliotekarstvo, književnost i kulturu ''BELEŽNICE'' br. 36, Narodne biblioteke u Boru, koji donosi kompletnu bibliografiju filozofa Ivana Radenkovića, koju je uredila urednica Violeta Stojmenović.

Милан Ракита

Човек на хоризонту историје

 

Наивност студента којем се оно тешко и необично чини тек довољно добрим, мудрија је од одрасле педантерије која уздигнутим прстом опомиње мисао, мисао да треба почети с једноставним пре него се одважимо на оно комплексно које је једино привлачно. Такво одгађање спознаје само је спутава.

Теодор В. Адорно

 

Будући да је људска природа истинска заједница људи, они производњом потврђују своју природу, људску заједницу, друштвени битак који није никава општа, за изолованог појединца апстрактна моћ, него битак сваког појединца, његова властита делатност његов властити живот, његов властити ужитак, његово властито богатство. Казати да је човек отуђен од самога себе значи казати да је друштво тог отуђеног човека карикатура његове стварне заједнице.

Карл Маркс    

 

Мрзим равнодушне. […] Верујем да живети значи заузети страну. […] Равнодушност је апатија, паразитизам, кукавичлук, супротност живота. […] Живим, дакле заузимам страну. Стога мрзим оног ко се не уплиће, мрзим равнодушне.

Антонио Грамши

 

Иако ће филозофију радикалне једнакости Жака Рансијера (Jacques Rancière) и његов антипедагошки концепт учитеља незналице[1] упознати знатно касније током студија филозофије у Новом Саду и потоњег теоријског и друштвено-политичког деловања, Иван Раденковић је за живота врло рано, готово по идентичном концептуалном предлошку Рансијера, и за свој узраст неуобичајено проницљиво, почео преиспитивати постојећу логику неједнаке расподеле знањâ и моћи међу људима. Важно је напоменути да он није био ничији протеже и ни по чему привилегован у смислу поседовања јасних путоказа, чврсте потпоре или мудрих савета утицајних ментора на утабаном путу преноса знања са учитеља на ученика, одозго надоле. Да је то било тако, Иван се вероватно не би разликовао од средњовековних схоластичара по манастирима Европе, или од огромне већине нас који смо више или мање успешно следили методе и напутке просветитељског модела масовно доступног образовања крајем 20. века. То истовремено не значи да Иван није био марљив ученик током периода формалног образовања, нити да на том путу није постојао по који добронамеран едукатор који је својим ученицима умео ненаметљиво сугерисати разликовање битног од небитног.   

Иванова је изузетност у овом погледу, међутим, била у томе што је обједињавањем и исправним усмеравањем својих умних и сензибилних абилитета непрестано изнова откривао различите начине за изналажење оних ситуација у којима се догађа моменат размицања идеолошког вела, који скрива неслућену могућност аутономног открића властитих потенцијала за разумевање поретка ствари, мимо етаблираних програма, силабуса и метода подучавања школском знању. Реч је о оној врсти знања која инхерентно доводи у питање хијерархију ауторитетâ у подучавању неуких и која, уједно, представља моменат од ког отпочиње пут самоослобођења од принуде система производње знања као робе намењене тржишту и репродукцији државног апарата, од скрушеног прихватања класне потчињености у процесу ступњевитог напредовања до лимитираног нивоа знања намењеног онима који се унапред сматрају недовољно способним за самостално стицање комплексних знања.

Нарочит карактер Иванове привилегованости почивао је, дакле, на реткој врсти самосталног усмеравања ка непрестаном освајању простора за самоподучавање кроз студиозно проматрање феноменâ Света и раскринкавање лажљиве моћи ауторитетâ преношења знања, присилно наметнутих од стране државе у облику вечног одгађања тренутка коначног стицања знања о поретку ствари – „кад за то буде време“ – и само од рудиментарног ка комплексном а никако обратно, према вековно увреженим процедурама могућности односно немогућности поседовања знања и под директном претњом вечног „пада“ у мрак незнања и изопштавања из друштвене поделе рада уколико се откаже послушност императиву покоравања идеолошким апаратима државе попут породице, школе, универзитета, партије, цркве и других инстанци господарења „профаним“ људима. Овде не говоримо о миту који велича нарочиту надареност појединца за несвакидашњи подвиг, коју други људи не поседују. Напротив, реч је о универзалном принципу интелектуалне еманципације. Та специјална врста самоукости била је производ личне храбрости, која је представљала чврст залог аутономног креирања будућности животне путање човека који је посвећено тежио, испрва интуитивно, уз понављање покушаја и грешака, а потом све методичније, али не и мање трновито, самоослобођењу кроз истовремено нужно ослобађање других од „усуда“ пребивања на класној позицији „природно“ додељеној рођењем у датом систему друштвене поделе рада и одговарајућих метода контролисаног приступа знању и његовог дистрибуирања. Каже се да је задатак филозофа да квари омладину.

Read More

Share
05 jul

Milan Rakita_Destrukcija „antropološkog sna“ i antikolonijalna misao

Govoriti o bilo kojem istorijskom obliku kolonijalnog diskursa u dimenziji Brodelovog (Fernand Braudel) procesa dugog trajanja[i], znači uglavnom, iako ne isključivo, govoriti o evropskom (španskom, holandskom, belgijskom, britanskom, francuskom, a kasnije i američkom) hegemonom kulturalnom poduhvatu, o jednoj superiornoj političkoj viziji svetsko-istorijske realnosti, te simboličkom i ekonomskom sistemu dominacije koji je stolećima proizvodio, promovisao i cementirao sistem asimetričnih odnosa razlikovanja, subordinacije, nejednakosti, eksploatacije, zavisnosti, itd. između poznatog (civilizacije, hrišćanstva, Evrope, Zapada, liberalne demokratije, kapitalizma – „nas“), s jedne strane, i nepoznatog (varvara, inoveraca, južnoameričkih Indija, afričkih Crnaca, Bliskog ili Dalekog istoka, Balkana, Drugog i Trećeg sveta, to jest „njih“, drugačijih – Drugih), s druge strane. Uzimajući u obzir istorijsku dimenziju nastanka i razvoja kolonijalnog, odnosno kolonizujućeg diskursa ili diskursa kolonizatora, u ovom radu ćemo nastojati da utvrdimo opšti referentni okvir kulturalnih, političkih i ekonomskih procesa unutar kojih se istorijski konstituiše i funkcioniše ubikvitetni sistem simboličkih reprezentacija vanevropske Drugosti kao pasivnog objekta posmatranja, analiza i evaluacija od strane evropskih kolonizatora kao nosilaca ili subjekta znanja o Drugosti vanevropskog sveta. Pokušaj kritičkog sagledavanja načina funkcionisanja mehanizama proizvodnje specifičnih reprezentacija vanevropske Drugosti u okvirima evropocentričnog kolonijalnog diskursa podrazumeva takođe i analizu onih domena znanja o Drugosti evropskog Zapada čiji je konstitutivni deo i antropologija kao moderna evropska nauka o čoveku.[ii]

Zbog toga ćemo se nadalje baviti osvetljavanjem istorijskog procesa formiranja i transformacija imperijalnih predstava i ideja o vanevropskom Drugom u okvirima jedne sintetičke naučne discipline kakva je antropologija, koja u ovom radu figurira ne samo kao klasična naučna paradigma (posmatrano u užem, logičko-epistemološkom smislu), već upravo kao svojevrsna diskurzivna formacija u smislu u kojem taj pojam upotrebljava Fuko (Michel Foucault).[iii] U tom smislu, osnovna pretpostavka ovog rada je da se istorijski proces formiranja antropologije kao moderne humanističke discipline odvijao u okvirima šireg procesa predstavljanja, opisivanja, analiza i evaluacija vanevropske Drugosti. Referentni istorijski okvir u kome će se kretati kritička analiza genealogije predstava i ideja evropskog Zapada o sopstvenoj Drugosti obuhvata epohu evropskih kolonijalnih osvajanja, počev od tzv. Velikih otkrića terrae incognita početkom 15. veka, preko prosvetiteljskog perioda, do istorijskog događaja dekolonizacije evropskih kolonija sredinom 20. veka. Razmatranje istorijskog porekla pojma vanevropske Drugosti i analiza njegove saznajne funkcije u formiranju naučnog diskursa antropologije ima za cilj određivanje specifičnog saznajno-teorijskog zaleđa antropološke nauke, koje je kao svojevrstan modus sistematizacije raznovrsnih znanja belog Zapadnog čoveka o vanevropskim kulturama i civilizacijama u novijoj istoriji presudno uticalo na proces konstruisanja simboličkih predstava o fenomenima kao što su, primera radi, Orijent[iv] ili Balkan[v], ili onoga što Spivakova (Gayatri Chakravorty Spivak) ili Guha (Ranajit Guha) nazivaju subaltern subject[vi], itd. 

Read More

Share
12 okt

UVOD U RADIKALNE TEORIJE 2 (POSTKOLONIJALIZAM)

U subotu 13.oktobra, u 13.00h u Crnoj kući (CK13) nastavljamo sa 2.UVODOM U RADIKALNE TEORIJE koji će se baviti postkolonijalizmom.
Predavači su Milan Rakita i Vladimir Gvozden, moderator je Alpar Lošonc. Gledaćemo i film BITKA ZA ALŽIR. Raspored i biografije predavača možete videti dole.

Uvodne tekstove o (post)kolonijalizmu možete preuzeti ovde: Said, Jameson and Eagleton – Nationatlism, Colonialism and Literature

13.00h – 15.00h projekcija filma ”Bitka za Alžir” (o filmu možete čitati ovde : http://pokret.net/cms/index.php?page=bitka-za-alzir-1966)
 
15.15h – 16.15h Milan Rakita “Destrukcija antropološkog sna i antikolonijalna misao” (diskusija od 16.15h do 16.45h)

MILAN RAKITA je završio master studije iz socio-kulturne antropologije na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bio je polaznik Centra za ženske studije i istraživanje roda (1997/98), te Alternativne akademske mreže (2001/02) i Škole za istoriju i teoriju slika Centra za savremenu umetnost u Beogradu (2000/02). Bio je višegodišnji urednik časopisa za savremenu umetnost i teoriju Prelom, te urednik, član redakcija i saradnik u teorijskoj, novinskoj i marketinškoj periodici. Radio je u kreativnom sektoru advertajzing industrije i u agencijama za istraživanje tržišta i javnog mnjenja. Dugi niz godina radi u novinarskom, prevodilačkom polju, te učestvuje na mnogim regionalnim i međunarodnim simpozijima.
 

17.00 – 18.00h Vladimir Gvozden ”Providencijalna radikalnost postkolonijalne teorije” (diskusija od 18.00 do 18.30h)

VLADIMIR GVOZDEN radi kao docent na Odseku za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se književnom kritikom i teorijom, kritikom kulture i prevođenjem s engleskog jezika. Autor je knjiga Jovan Dučić putopisac (2003), Činovi prisvajanja: od teorije ka pragmatici teksta (2005), Srpska putopisna kultura 1914-1940 (2011) i Književnost, kultura, utopija (2011), priredio je tematski zbornik Vizuelna kultura (2003) i specijalni broj časopisa Polja posvećen Zebaldu (zajedno sa A. Bešićem), preveo je više knjiga s engleskog jezika, uključujući Poetiku postmodernizma Linde Hačion, Istoriju čitanja Alberta Mangela i izuzetno radikalan Rečnik razvoja Volfganga Zaksa. Učestvovao je na dvadesetak međunarodnih konferencija i objavio je na srpskom i engleskom više desetina radova iz oblasti komparativnog proučavanja književnosti i studija kulture. Tekstovi su mu prevođeni na mađarski, poljski, nemački, makedonski i španski jezik. Bio je gostujući istraživač na Univerzitetima u Torontu, Inzbruku i Brnu, lektor za srpski jezik u Poznanju i gostujući predavač u Regenzburgu u okviru programa Eurolecture Alfred Toepfer fondacije. Držao je seminare iz teorije književnosti i iz srpske književnosti na univerzitetima u Londonu, Bambergu, Gisenu, Pragu, Budimpešti i Segedinu. Bio je saradnik naučnog projekta East Looks West na Londonskom univerzitetu, kao i saradnik na projektima Ministarstva za nauku Republike Srbije. Član je redakcije časopisa za književnost i kulturu Zlatna greda i Zbornika za književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Dobitnik je Nagrade Društva književnika Vojvodine za prevod godine (2005), Nagrade Izvršnog veća Vojvodine za mlade istraživače (2005), Nagrade „Laza Kostić“ (2011) i Nagrade Društva književnika za knjigu godine (2011).

dsc_1445
dsc_1448
dsc_1450
dsc_1458
dsc_1464
dsc_1469
dsc_1474
dsc_1479
dsc_1482
dsc_1484
dsc_1485
dsc_1493
dsc_1495
dsc_1497
dsc_1500
dsc_1505
dsc_1508
dsc_1515
dsc_1517
dsc_1522
dsc_1523
dsc_1526
dsc_1529
dsc_1533
dsc_1542
dsc_1546
dsc_1547
dsc_1551
dsc_1553
dsc_1555
dsc_1556
dsc_1557
dsc_1560
dsc_1565
dsc_1579
dsc_1589
dsc_1592
dsc_1593
dsc_1596
dsc_1598
NextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnail
Share
Translate »