Tag Archives: Mihael Hajnrih

04 apr

Mihael Hajnrih, ”Je ne suis pas marxiste”

„Je ne suis pas marxiste“

Mihael Hajnrih

Marks nije bio u potrazi za „Marksizmom“ kao određenom identitetsko-definišućom „istinom“. Zapravo je više bio zainteresovan za kritički posao dovođenja u pitanje onoga što je izvesno.

Ko god poseti grob Karla Marksa na Highgate Cemetery u Londonu, susrešće se sa gigantskim pijedestalom na kojem je nasađena gigantska Marksova bista. Zahteva da se pogleda gore u njega. Odmah ispod biste, zlatnim slovima je ispisano „Radnici svih zemalja, ujedinite se“, a malo niže, takođe zlatnim slovima, piše „Karl Marks“. Ispod toga, unutar pijedestala, stoji obični mali nadgrobni spomenik sa imenima, ispisanim bez pompe i zlata, onih koji su tu sahranjeni: osim Karla Marksa, tu je njegova žena Dženi, njegov unuk Hari Longe (Harry Longuet) i njegove ćerke Eleonora i Helen Dimut (Eleanor i Helene Demuth), koje su decenijama vodile Marksovo domaćinstvo.

Taj obični nadgrobni spomenik je sam Marks izabrao nakon smrti njegove žene. Hvalisavost (showing off) nikada nije bila njegova stvar. Eksplicitno je tražio tihu sahranu ograničenu na mali krug. Prisustvovalo joj je samo jedanaest ljudi. Fridrihu Engelsu je pošlo za rukom da osujeti planove nemačke Socijaldemokratske partije da podigne Marksu spomenik na groblju. Pisao je Avgustu Bebelu (August Bebel)[1] da je porodica bila protiv takvog spomenika jer bi jednostavni nadgrobni spomenik „bio oskrnavljen u njihovim očima ukoliko bi bio zamenjen [velikim] spomenikom“. (MECW 47, str. 17)

Skoro sedamdeset godina kasnije više nije ostao niko ko bi mogao zaštititi Marksov grob. Sadašnji spomenik je naručila Komunistička Partija Velike Britanije i otkriven je 1956. godine. Samo su propisi groblja sprečili da bude još veći. Marksisti su se oglušili o Marksa.

„Je ne suis pas marxiste“, rekao je Marks, vrlo iziritiran, svom zetu Polu Lafargeu, kada ga je ovaj izvestio o delovanju francuskih „marksista“. Engels je ovu njegovu izjavu ponavljao u više navrata, uključujući i u svojim pismima novinama, u cilju da dođe do javnosti. Marksova distanca naspram marksista je takođe izražena i u drugim komentarima. Dok je tokom 1882. boravio u Francuskoj, pisao je Engelsu da su „i ‘marksisti’ i ‘anti-marksisti’ (…) na svom važnom socijalističkom kongresu u Roanu i Sent Etjenu dali sve od sebe da upropaste moj boravak u Francuskoj“. (MECW 46, str. 339)

download

Read More

Share
09 maj

Mihael Hajnrih_Teorijska istorija Marksove kritike ekonomije

1. Marks i marksizam

„Ljudi prave vlastitu istoriju, ali je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene. Tradicija svih mrtvih generacija pritiska kao mora mozak živih“ (MEW[1] 8: 115).

Ove često citirane rečenice iz 18. Brimera se mogu primeniti i na svaki pristup Marksovim delima. Iako je u pitanju „naš“ pristup, mi ovim delima pristupamo u određenoj istorijskoj situaciji, u kontekstu određenih političkih iskustava i teorijskih debata, koje vode do specifičnih pitanja i diskusija, koje su pre par godina imale potpuno drugačiji smisao i koje će par godina kasnije opet imati drugi smisao. Uspon socijal-demokratskih radničkih pokreta pre Prvog svetskog rata, njegova podela na komunističko i socijal-demokratsko krilo nakon Prvog svetskog rata, iskustvo fašizma i staljinizma, koje su nakon Drugog svetskog rata pratili Hladni rat, Revolucija u Maju ’68, raspad Sovjetskog Saveza, procesi globalizacije devedesetih godina kao i prateći porast globalnih protestnih pokreta, sačinjavaju potpuno različite političko-društvene odnose u kojima su se vodile diskusije o Marksovim delima. Uvek su se različiti problemi smatrali najbitnijim, sasvim različite izvesnosti su bile dovođene u pitanje i dolazilo se do različitih zaključaka.[2]

Ali nisu se menjali samo istorijski konteksti u kojima su se čitala Marskova dela, već su se tokom 20. veka više puta menjala i sàma dela na kojima su se zasnivale diskusije. Dok su početkom 20. veka tri toma Kapitala važila za najbitnija dela, koja su bacala u senku sve drugo što je Marks napisao, početkom tridesetih godina prošlog veka ova situacija je počela da se menja. Sa prvim izdanjem Ekonomsko-filozofskih rukopisa, napisanih 1844. godine i Nemačke ideologije iz 1845. godine u ''Sabranim delima Marksa i Engelsa''[3] mladi, „filozofski“ Marks je jasno stupio u prvi plan nasuprot njegovoj vladajućoj ekonomskoj recepciji. 1939-41. godine se zatim po prvi put u Sovjetskom Savezu pojavio Grundrisse, čija se recepcija uspostavila tek tokom 60-ih godina 20. veka. Grundrisse je pojasnio veliki broj metodskih pitanja, kao i širih društveno i istorijsko-teorijskih odnosa, koji su bili pozadina za Marksov Kapital. Ali Marksovi tekstovi su konačno u potpunosti  izdati tek od sredine 1970-ih godina u novom MEGA izdanju.[4] Ovde su po prvi put izdati tekstovi koji se bave kritikom ekonomije, kao npr. celokupni ekonomski rukopisi iz 1861-63., od kojih su ranije objavljene samo Teorije o višku vrednosti, kao i Marksovi originalni rukopisi za drugi i treći tom Kapitala. Uz to su već poznati tekstovi izdati (skoro) bez recenzentskih izmena, što nije stvar samo filološke slobode: ranija izdanja, kao npr. izdanja Ekonomsko-filozofskih rukopisa ili Nemačke ideologije su bila objavljena sa namerom da se iz fragmenata izgradi jedno celovito delo u „duhu autora“[5], što nije sprečilo da interpretativni kalupi koji su karakteristični za sàm oblik izdanja ostave svoj trag.[6]

9781583672884

Read More

Share
Translate »