Tag Archives: Marks

04 apr

Mihael Hajnrih, ”Je ne suis pas marxiste”

„Je ne suis pas marxiste“

Mihael Hajnrih

Marks nije bio u potrazi za „Marksizmom“ kao određenom identitetsko-definišućom „istinom“. Zapravo je više bio zainteresovan za kritički posao dovođenja u pitanje onoga što je izvesno.

Ko god poseti grob Karla Marksa na Highgate Cemetery u Londonu, susrešće se sa gigantskim pijedestalom na kojem je nasađena gigantska Marksova bista. Zahteva da se pogleda gore u njega. Odmah ispod biste, zlatnim slovima je ispisano „Radnici svih zemalja, ujedinite se“, a malo niže, takođe zlatnim slovima, piše „Karl Marks“. Ispod toga, unutar pijedestala, stoji obični mali nadgrobni spomenik sa imenima, ispisanim bez pompe i zlata, onih koji su tu sahranjeni: osim Karla Marksa, tu je njegova žena Dženi, njegov unuk Hari Longe (Harry Longuet) i njegove ćerke Eleonora i Helen Dimut (Eleanor i Helene Demuth), koje su decenijama vodile Marksovo domaćinstvo.

Taj obični nadgrobni spomenik je sam Marks izabrao nakon smrti njegove žene. Hvalisavost (showing off) nikada nije bila njegova stvar. Eksplicitno je tražio tihu sahranu ograničenu na mali krug. Prisustvovalo joj je samo jedanaest ljudi. Fridrihu Engelsu je pošlo za rukom da osujeti planove nemačke Socijaldemokratske partije da podigne Marksu spomenik na groblju. Pisao je Avgustu Bebelu (August Bebel)[1] da je porodica bila protiv takvog spomenika jer bi jednostavni nadgrobni spomenik „bio oskrnavljen u njihovim očima ukoliko bi bio zamenjen [velikim] spomenikom“. (MECW 47, str. 17)

Skoro sedamdeset godina kasnije više nije ostao niko ko bi mogao zaštititi Marksov grob. Sadašnji spomenik je naručila Komunistička Partija Velike Britanije i otkriven je 1956. godine. Samo su propisi groblja sprečili da bude još veći. Marksisti su se oglušili o Marksa.

„Je ne suis pas marxiste“, rekao je Marks, vrlo iziritiran, svom zetu Polu Lafargeu, kada ga je ovaj izvestio o delovanju francuskih „marksista“. Engels je ovu njegovu izjavu ponavljao u više navrata, uključujući i u svojim pismima novinama, u cilju da dođe do javnosti. Marksova distanca naspram marksista je takođe izražena i u drugim komentarima. Dok je tokom 1882. boravio u Francuskoj, pisao je Engelsu da su „i ‘marksisti’ i ‘anti-marksisti’ (…) na svom važnom socijalističkom kongresu u Roanu i Sent Etjenu dali sve od sebe da upropaste moj boravak u Francuskoj“. (MECW 46, str. 339)

download

Read More

Share
23 nov

ALPAR LOŠONC, KARL MARKS U VREME (NE)NEZAVISNOSTI ŠKOTSKE, ODNOSNO, DVOSTRUKA ULOGA PROLETARIJATA

Alpar Lošonc

KARL MARKS U VREME (NE)NEZAVISNOSTI ŠKOTSKE,

ODNOSNO, DVOSTRUKA ULOGA PROLETARIJATA

Odakle levičarska nelagodnost u odnosu na naciju?

“Moramo se priviknuti na činjenicu da marksistička teorija nacije ne postoji…Ta složena pojava u stanovitom smislu koncentrira svu aporiju tradicionalnog marksizma“[1]

Ova Pulancasova dijagnoza, inače izrečena još krajem sedamdesetih godina XX veka, deluje porazno. Kako je moguće da marksizam nije uspeo da se izbori sa ovom „složenom pojavom“? Da li se marksizam zadovoljio sa šturim negativnim naznakama, to jest, sa nereflektovanom osudom nacionalizma? Da li je nacija bila i jeste redundantni fenomen? Nadalje, da li je nespremnost u pogledu suočavanja sa nacijom znak toga da je marksizam ostajajući u okvirima insistiranja na univerzalnim dimenzijama klasne borbe, na obnovljenom i prevaziđenom univerzalizmu prosvetiteljstva nužno zanamarivao fenomen nacije i tretirao ga kao usputnu smetnju, to jest, kao rezidualnu smetnju u uspinjanju prema univerzalnim aspektima?

No nije li ovo znak epohalnog poraza? Ne pokazuje li upravo suočavanje sa nacijom kapacitete marksizma, njegovu spremnost da se konfrontira sa „složenim pojavama“ koje traže istrajnu analizu a ne prebrze i neposredovane deklaracije? Ne demonstrira li marksizam upravo u suočavanju sa ovakvim pojavama svoju nosivost i spremnost da artikuliše najteža pitanja? Zar onaj ko želi da ispita koliko vredi postavka o klasnoj borbi, o kritici političke ekonomije, itd. Ne mora ozbiljno da shvati naciju upravo kao istorijski fenomen?

Naime, da ne bude nesporazuma, Pulancas ovde iznosi jednu negativnu dijagnozu: on tvrdi da to što nema marksističke teorije nacije predstavlja problem koji nalaže razmišljanje. Postoji li kriza marksizma to se može pripisati i nespremnosti da se ide u koštac sa nacijom, sa „prljavom praksom istorije“. Ako bi se problem nacije mogao tretirati sa lakoćom on bi se začas mogao otpisati: međutim, ništa od toga. Štaviše, može se špekulisati na taj način da bi Pulancas isti sud mogao da ponovi i u sadašnjem vremenu. Iako on ovde tvrdi da dotični problem ukazuje na „aporije“ tradicionalnog marksizma, teško je osloboditi se utiska da ista aporija tvrdoglavo opstaje uprkos tome što je „tradicionalni“ marksizam sijaset puta apostrofiran kao deficitaran.

Read More

Share
18 jul

Alpar Lošonc_Kako je Marksa sustiglo vreme?

Kada se ne bismo pribojavali da ćemo rizikovati sve moguće nesporazume verovatno bismo progovorili jezikom Badjua: pitanje marksizma se postavlja iznova u svetlu vernosti prema Marksu. To naravno nije samorazumljiva tvrdnja: kada se vernost uračunava kao organon mišljenja odmah nastaju sumnje. Zato valja naznačiti da se vernost ne poistovećuje sa slepom lojalnošću koja pada na kolena. Naprotiv, vernost Marksu se itekako može dokazati i praktikovanjem „nelojalnosti“ prema njemu.

Ako sam već našao za shodno da pomenem Badjua, onda neka bude jasno: vernost koja je kod njega konstitutivni aspekt dijalektike ni u kom smislu nije zaslepljena lojalnost, koliko subjektivna figura u odnosu na „politiku istine“. Biti veran znači biti odan u odnosu na događaj, to znači upustiti se u procesualnost otkrivanja istine za koju on nedvosmisleno tvrdi da nije zasijanje neke suštine, nije definitivna „odgonetnutost“ koja se može zgrabiti „sudom“. Ionako Badju uglavnom pominje „vernost“ u kontekstu kineske revolucije i 1968. godine: njemu je najbitnije da izgradi branu u odnosu na melanholiju koja parališe i koja nas, kako kaže na jednom mestu, odbacuje daleko od „politike istine“.[i] Vernost je to u odnosu na konsekvence koje se stvaraju retroaktivno i u singularnim situacijama. U svakom slučaju „marksizam“ ne bi mogao da bude ništa drugo do ovaj pomenuti proces, vernost koja iskazuje sebe posredstvom razabiranja konsekvenci Marksovog stava u odnosu na dinamizirani kapitalistički svet. Govorimo o vernosti kao o procesu koji, kao kod Badjua, stvara „novu sadašnjost“: to je zapravo „marksizam“ koji imamo u vidu.  Verovatno na nešto slično misli i Volfgang Fric Haug kada zarad istorizovanja protestuje protiv zarđalog i ideološki opterećenog termina „marksizam“ i predlaže neutralniji pojam „marksistička misao“ (marxistisches Denken).[ii]

Zaista, „marksizam“ može da bude samo pokretni ne-pojam, iskonski razasut, i bez centra: pogledajmo samo ogromne razlike koje postoje između onih koje smo skloni razvrstavati u sklopovima „marksizma“: Blohov „kategorički optativ“ i njegova figura uspravnog hoda čoveka se ne može zamisliti bez eshatoloških anticipacija i usksrnuća prirode, Adorno izoštrava Hegela preko negativne dijalektike i na kraju stiže do rezigniranog stava gde jedino refleksija razvijena na fenomenu umetnosti održava mesto kritike postojećeg sveta, Altiser želi cezuru kod Marksa između ideologije i nauke uz nadovezivanje na kategorije nadodređenosti i strukturalne uzročnosti, Lukač hegelovski tematizuje totalitet da bi izveo identičnost subjekta/objekta u istoriji, Dejvidu Harviju je stalo do toga da analizira prostorne efekte geografskog prisvajanja sveta od strane kapitala, etc. Gde je ovde ta zajednička nit koja bi nam omogućila krojenje neke čvrste, stabilizovane doktrine? Nije li to jedna snažna različitost koja uopšte nije slučajna?

Read More

Share
11 nov

G.M.Tamaš, ISTINA I KLASA: PONOVNO RAZMATRANJE

G.M.Tamaš

ISTINA I KLASA: PONOVNO RAZMATRANJE

 

            Jedno od centralnih pitanja društvene teorije, klasa, bilo je ključno i za glavnu priču pozne modernosti – socijalizam. Razlike među ljudima – delajućim i saznajućim subjektima – utiču na naš stav o mogućnostima validnog saznanja. Ukoliko postoje nesvodive razlike među ljudskim pozicijama, koje idu čak i do nesamerljivosti, utoliko je jedinstveno i racionalno znanje, koje bi proizašlo iz argumentovanog dijaloga između osoba, očigledno nemoguće. Hjumovski pojam „strasti“, ničeanski pojmovi „resantimana“ i „genealogije“ aludiraju na mogući uticaj takve nesamerljivosti na našu sposobnost otkrivanja istine.

            Klasu je moguće posmatrati kao problem u polju epistemologije kao i u polju filozofije istorije, mada smatram da je ovo odvajanje neosnovano. U najmanju ruku, to bi predstavljalo uplitanje od strane teorije (skicirane dole) koje ne izgleda plodonosno kada su opisi modernih, odnosno kapitalističkih, društava u pitanju. Takva podela naprosto ponavlja problem kao postavljen, umesto da ukaže u pravcu rešenja; jer, ako razdvojimo epistemologiju od filozofije istorije (što je analogno drugim takvim odvajanjima karakterističnim za sàmo buržoasko društvo) nikako nećemo moći da izbegnemo tvrdokornu zagonetku poznatu kao relativizam.

            Ipak, nećemo moći da rasvetlimo ovaj problem ako nismo u potpunosti svesni vlastite pozicije s obzirom na teorijske tradicije koje nas sučeljavaju sa prilično teškim izborom.

            Govoreći o klasi (i istini, i klasi i istini) mi smo baštinici dveju socijalističkih tradicija, međusobno duboko različitih, premda često politički i emocionalno isprepletenih. Nastojaću da pokažem da je, do određene mere, takva fuzija i konfuzija neizbežna.

Read More

Share
Translate »