Tag Archives: Maja Solar

29 dec

Salim Lamrani, EMANCIPATORSKI PROJEKAT REVOLUCIJE NA KUBI

Salim Lamrani[1]

 

EMANCIPATORSKI PROJEKAT REVOLUCIJE NA KUBI

 

Fidel Kastro je preminuo 25. novembra uveče. Bio je simbol nepokornosti najvećoj imperiji savremene istorije. Iako su mnogi šefovi država uputili poslednji pozdrav „velikoj figuri XX veka“, ostaje činjenica da je za mnoge među njima, kao i za većinu zapadnjačkih medija, Fidel Kastro pre svega bio diktator. Salim Lamrani, predavač i autor nekoliko eseja o Kubi, je pristao da odgovori na naša pitanja i da nam objasni do koje mere je „El  Komandante“ bio istinski socijalista.

 

Le Comptoir: Preko trideset godina je vrhovni vođa (Líder Máximo) dobijao podršku barem jednog dela kubanskog naroda. Izabran nekoliko puta, otac kubanske revolucije ipak nije prestajao da bude diktator u očima mejnstrim medija. Možete li nam objasniti kubanski izborni sistem?

Salim Lamrani: Fidel Kastro je došao na vlast 1. januara 1959, nakon svrgavanja diktature Fulgensija Batiste. Ali nije odmah postao predsednik republike. Revolucionarna Kuba je od 1959. imala četiri predsednika. Najpre su ovu poziciju zauzimali Manuel Urucia (Manuel Urrutia) i Osvaldo Dortikos (Osvaldo Dorticos), prvi od januara do jula 1959, drugi od jula 1959. do decembra 1976. Fidel Kastro je postao predsednik nakon donošenja ustava 2. decembra 1976. i bio je na tom mestu sve do 2006. I konačno, od 2006. je Raul Kastro na vlasti. Njegov mandat bi trebalo da istekne u februaru 2018.

Kuba je 1976. usvojila novi ustav koji predviđa izbore na različitim nivoima. Opštinski izbori se održavaju svake dve i po godine. Takođe postoje i pokrajinski izbori (oni si ekvivalent za regionalne izbore u Francuskoj), parlamentarni izbori i predsednički izbori svakih pet godina. Predsednički izbori su, kao i u mnogim evropskim državama, indirektni. Dakle, da bi Raul i Fidel Kastro mogli doći na vlast, prethodno moraju biti izabrani kao poslanici Narodne skupštine u okviru svoje izborne jedinice. Izbori se odvijaju na osnovu univerzalnog i tajnog glasanja. Onda skupština bira članove i članice državnog saveta, saveta ministara i predsednika.

Narod ima ključnu ulogu u kubanskom izbornom sistemu, jer je on taj koji predlaže kandidate za izbore.

Nije loše podsetiti na jednu zdravorazumsku stvar: nijedna vlada na svetu ne može opstati trideset godina bez većinske podrške naroda, posebno ne u kontekstu latentnog rata sa Sjedinjenim Američkim Državama. Verujem da je američka diplomatija bila vrlo lucidna po tom pitanju. Ako uzmemo na primer memorandum šefa[2] Američke interesne sekcije za Havanu iz 2009, videćemo da on ističe popularnost kubanske vlade među radnim klasama i studentima i studentkinjama.

 

Read More

Share
29 dec

Maja Solar, OD TELA DO RADNE I RAĐAJUĆE MAŠINE ILI KAKO JE NASTAO KAPITALIZAM

Maja Solar

 

OD TELA DO RADNE I RAĐAJUĆE MAŠINE

ILI KAKO JE NASTAO KAPITALIZAM[1]

 

(Prikaz knjige Silvije Federiči ''Kaliban i veštica. Žene, telo i prvobitna akumulacija'', Burevesnik, Beograd 2013. Prevod: Aleksa Golijanin)

 

Priča o Kalibanu i veštici Sikoraks (i drugim mnogolikim figurama koje metonimijski defiluju ovom istorijskom arenom – seljanka, seljak, radnica, radnik, neradnica, neradnik, prostitutka, buntovnica, buntovnik, starica, starac, žena ili muškarac koja*i se samostalno izdržava, pripadnik*ca neke jeretičke skupine, ropkinja, rob…), uopšte nije priča o njima kao individuama, kao figurama koje nose neke individualne karakteristike i individualne priče – koje bi nas trebale zabavljati, rastužiti, fascinirati, plašiti, uzrujavati, skandalizovati… Ove figure i likovi su zapravo nosioci nečeg drugog, što ih ujedno i određuje i o čemu se radi u ovoj priči. Ove figure su nosioci društvenih odnosa. Dakle priča o šekspirovskim likovima, Kalibanu i veštici, nije priča o robu i njegovoj majci sa natprirodnim moćima, nego je priča o uspostavljanju novih društvenih odnosa koji su nastali sa kapitalizmom. U tom smislu, Kaliban i veštica su ovde samo metafore, simboli ili dramatis personae iza čijih maski se kriju društveni odnosi. Reč je odnosima zasnovanim na klasi, rasi i polu, reč je o proleterskim, antikolonijalnim i ženskim borbama. Znamo da su društveni odnosi deo određenih sistema proizvodnje, čija istorija nije nimalo idilična i daleko je od priče o egalitarnosti. Ni robovlasnički, ni feudalni, ni kapitalistički sistemi proizvodnje nisu bili egalitarni sistemi, stoga su društveni odnosi koji su deo ovih sistema uvek bili napeti, antagonistički, odnosi sukoba. Tako je priča o društvu najpre priča o otporu.

 

Read More

Share
18 dec

Maja Solar, OD ZEMLJE ZA LJUDE DO ZEMLJE ZA KAPITAL

Tekst je objavljen na sajtu ''Mašina''

 

OD ZEMLJE ZA LJUDE DO ZEMLJE ZA KAPITAL

Maja Solar

 

Priča o zemlji, koju bi ispričao bilo koji ''modernizator'' svog vremena koji se kune u oslobađanje produktivnosti, individualne slobode i ekonomskog progresa koji izviru iz neprikosnovene i maltene svete institucije privatnog vlasništva, mogla bi da ide ovako: jednom davno bili su neki koji su ogradili zajedničku zemlju. Oni su bili nosioci progresa, jer neprivatizovano zemljište je bilo jalovo, neraskrčeno ili ne-toliko-produktivno, baš zato što navodno niko nije imao interesa da ga poboljšava, unapređuje i obrađuje dok nije postalo njegovo, privatno. Bili su naravno i oni koji su se tome protivili, u toj vrsti literature su predstavljani kao kočničari progresa. Svi oblici zajedničkog vlasništva su prikazani kao oblici vlasništva koji koče uvećanje produktivnosti i ne oslobađaju kreativne energije preduzetništva.

U toj priči jedni su, dakle, marljivi, štedljivi i preuduzimljivi, dok su drugi lenji, rastrošni ili naprosto nezainteresovani za poboljšanje zemljišta, a možda se samo nisu prvi dosetili da prigrabe za sebe ono što je bilo zajedničko. Ovi prvi su, navodno, svojim radom, zalaganjem i štedljivošću nagomilali bogatstvo, dok su ovi drugi ostali bez ičega i bili primorani da prodaju vlastitu radnu snagu. I tako je nastao kapitalizam…

Naravno, ako nam nije stalo do ispredanja mitskih priča, onda se moramo okrenuti istoriji i videti da je stvar bila stravično surova. Narativ o prvobitnoj akumulaciji ispričan kao moralna fabula o vrednima i dosetljivima naspram lenjih i nepreduzetnih predstavlja slikovito opravdanje kapitalističkog režima vlasništva. Ali, realna istorija pokazuje da je stvar bila daleko od idile i da je zapečaćena silom, brutalnošću i nezapamćenim nasilnim izvlaštenjem velikog dela stanovništva. Ideolozi svetog prava privatnog vlasništva prikazuju istoriju kapitalizma zasnovanu na vrednoći, radinosti, štedljivosti i povećanju proizvodnosti rada, dok istorija zapisuje ograđivanja, proterivanje, eksproprijaciju stanovništva, pljačkanje i ubijanje, strahovito siromaštvo i glad. Kapitalizam je nastao u krvi i nasilju.

man-digging-potatoes-no-border

Read More

Share
21 nov

SINDIKATI I OTPOR

SINDIKATI I OTPOR[1]

  1. Maja Solar, Uvod

Kada govorimo o sindikatima i otporu, nužno moramo smestiti ovaj govor u dati okvir koji je nastao takozvanim procesom tranzicije, odnosno urušavanjem samoupravnog socijalizma i restauracijom kapitalizma. Ovaj okvir podrazumeva procese deindustrijalizacije i uništenja privrede, transformaciju vlasničkog režima i uspostavljanje privatne svojine kao dominantnog oblika vlasništva, potpuno uništenje modela socijalne države, apsolutnu prevlast logike profita, konkurencije i tržišno orijentirane ekonomije, liberalizaciju trgovine i deregulaciju tržišta rada itd. U ovom okviru se događa rastuće osiromašenje radništva i najširih slojeva naroda; s jedne strane imamo fenomen sve masovnije nezaposlenosti, a s druge strane sve brutalnije izrabljivanje onog dela radništva koje ima tu „sreću“ da bude zaposleno. Situacija se još više pogoršala sa dolaskom finansijske krize 2008. godine, kada smo svi mi „obični ljudi“ postali glavni krivci za ono što nismo napravili, pa se od nas očekuje i da platimo zbog te krize. Tako se finansijska kriza pretvara u dužničku krizu, a pojačane mere štednje postaju način na koji se uzima novac od ljudi ne bi li se spasile finansijske institucije. Time se učinci ovog tranzicionog okvira još više produbljuju, a siromaštvo narodnih slojeva postaje sve veće.

Read More

Share
17 nov

SINDIKATI I OTPOR

Učesnice/i: Nada Vidović (Savez samostalnih sindikata grada Novog Sada i opština, Novi Sad), Boško Petrov (Savez samostalnih sindikata grada Novog Sada i opština, Novi Sad), Jovica Lončar (Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju, Zagreb) i Milenko Srećković (Pokret za slobodu, Kragujevac). Moderatorka: Maja Solar (Gerusija, Novi Sad).

Mesto i vreme: Plenum sala Radničkog doma ‘’Svetozar Marković’’, Bulevar Mihajla Pupina 24, Novi Sad, 29. novembar 2014. (subota) u 17.00h.

Nakon uvođenja sindikalnog pluralizma i višepartijskog sistema, sindikati kao radničke organizacije i dalje imaju odgovornost prema radničkoj klasi koja je danas, više nego ikada, podvrgnuta snagama kapitala i skoro bez ikakve pregovaračke moći. Ovaj gubitak organizacijske autonomije očituje se kako na tržištu rada, tako i na radnom mestu. Najbolji dokaz za to je i donošenje skorašnjih zakona (Zakon o radu, Zakon o privatizaciji, Zakon o PIO) po ‘’hitnom’’ postupku od strane vlade Srbije, gde su sindikati pokazali da ne mogu bitnije uticati na dominantne politike štednje. Ovime je još jednom pokazana sva jalovost ‘’socijalnog dijaloga’’ kojim se u konkretnoj situaciji iz sindikalne pozicije ne može postići ništa. Defanziva u kojoj se nalaze sindikati u Srbiji i u regionu indikator je ne samo činjenice da je kapitalizam u ofanzivi, već i toga da sindikati ne mogu delovati na način na koji su do sada delovali kao jak mehanizam koji bi predvideo političke poteze aktuelne politike i ponudio alternativnu radničku politiku. Ipak, sindikati kao tradicionalno mesto radničkog organizovanja, sa celokupnom infrastrukturom, kapacitetima i postojećim članstvom, i danas bi mogli biti bitno mesto otpora, naravno iz drugačije organizacione ravni.

Na ovoj tribini ćemo govoriti o odnosu sindikata prema procesu privatizacije, o odnosu sindikalnih i nevladinih organizacija, te o dometima, ograničenjima i mogućnostima sindikalnog delovanja u aktuelnom trenutku. Govorićemo i o nedavnim primerima sindikalnih borbi protiv koncesije auto-puteva i sprečavanja privatizacije komunalnih službi u Hrvatskoj, te o sličnostima i razlikama sindikalne scene u Srbiji i u regionu. 

Share
26 jul

ŽENSKI JUGOSLOVENSKI EKSPERIMENT

Tekst je objavljen u 3. broju časopisa MARGINA (jul 2014), str. 79 -83.

ŽENSKI JUGOSLOVENSKI EKSPERIMENT

Maja Solar

Ženske organizacije na jugoslovenskim prostorima pojavljuju se u drugoj polovini XIX veka, a množe se početkom XX veka. Zauzimajući širok političko-ideološki spektar (od onih koje su bile vezane za socijaldemokratiju, preko građanskih, do onih koje su bile vezane za crkvu), ove organizacije su imale i različite pristupe problemu položaja žena u društvu. Dok su građanske organizacije svoje emancipatorske zahteve prvenstveno temeljile u pravnoj regulaciji (zahtevima za izjednačavanje žena u pravnom smislu), dotle su konzervativne ženske skupine (paradigmatični primeri su razna kola sestara) fokus stavljale na karitativno-humanitarni rad. Građanske feminističke opcije su zahtevale ravnopravnost muškaraca i žena u juridičkom aspektu, pravo glasa i izbora, pravo na obrazovanje, jednaki moral za oba pola itd., ali nisu ih zanimale promene u odnosima proizvodnje i društvenog poretka uopšte. Feministkinje iz građanskog miljea nisu videle kapitalizam kao problem, već su se borile za jednake šanse za žene u karijeri i sferi rada (ostavljajući netaknutnom klasnu strukturu društva). Konzervativne ženske grupe, pak, ne samo da se nisu zanimale za promenu društvenih odnosa (ni u političkom niti u ekonomskom smislu), već su svoj rad ugrađivale u nepromenjenoj patrijarhalnoj strukturi – videći ulogu žene upravo tako kako joj je i bila nametnuta. Ove organizacije su se bavile humanitarnim radom, naročito su pomagale ženama majkama i bile su stub očuvanja ideologije crkve. Sa razvićem kapitalističkog načina proizvodnje na jugoslovenskim prostorima razvija se i radnički pokret, a sa njime i socijalističke ženske organizacije. Prvi svetski rat bio je prvi prekid u radu ovih organizacija, ali i eksces koji je omogućio izvesnu transformaciju tradicionalnih polnih uloga (žene su morale preuzimati one uloge koje su tradicionalno bile namenjene muškom polu). Nakon rata i stvaranja jugoslovenske države, ženske organizacije se još više umnožavaju i objedinjuju na osnovu regionalnih kriterija. Posebna pozicija levih ženskih organizacija bila je uslovljena agresivnom antikomunističkom politikom (zabranom rada komunističke partije 1920. g. putem dekreta pod nazivom Obznana, Zakonom o zaštiti države koji je donet 1921. g, te otvorenom diktaturom kralja Aleksandra od 1929. g. i zabranom političkih partija uopšte). Kako je komunistička partija mogla raditi samo u ilegali, tako su i ženske organizacije levog spektra pronalazile nove oblike organizacije rada. Jedna od taktika rada u tako teškim uslovima bila je i rad u nekomunističkim organizacijama, stoga je partija koristila i mnoge ženske organizacije za članstvo vlastitih snaga – preko kojih je pokušavala delovati (primera radi, preko Društva za prosvetu žena, zatim preko Ženske nabavljačke zadruge, a naročito preko Omladinskih sekcija u Ženskom pokretu itd.[1]) Ženske organizacije vezane za radnički pokret su u međuratnom periodu itekako bile aktivne. No, tek tokom drugog svetskog rata (drugog prekida u ovoj istoriji ženskog organizovanja) nastaje do tada najmasovnija ženska organizacija na jugoslovenskim prostorima koja je uspela da okupi i mobiliše najveći broj žena – Antifašistički front žena.

Oformljen još za vreme rata (1942. g u Bosanskom Petrovcu) AFŽ je i nakon rata razvijao najveći deo svojih aktivnosti, sve do 1953. g. kada je zvanično i ukinut. Ono što je zanimljivo u daljnoj istoriji ženskog organizovanja jeste zaborav i brisanje povesti AFŽ-a (osobito nakon 1990-ih) kao čvornog mesta transformacije polnih/rodnih uloga i odnosa. U sklopu (neo)liberalne ideologije prema kojoj su demokratske slobode nastale nakon sloma socijalizama – nema mesta za istoriju jugoslovenskog emancipatorskog eksperimenta. Priča o AFŽ-u je ili sasvim nestala ili se pojavljivala kao neka tačkica u istoriografiji, uglavnom vezana za naraciju o jugoslovenstvu kao totalitarnom projektu (pri čemu je akcenat na ovu priču uvek bio na negativnom). Iako je iskustvo AFŽ-a zaista jedno ambivalentno iskustvo, zaboravljanje snažne emancipatorske dimenzije ove ženske prošlosti (kao i jugoslovenske prošlosti uopšte) predstavlja ne samo nekritički manevar u službi pojednostavljenja, već i jasno političko-ideološko opredeljenje savremenih istorija.

Zagorka Spicanovic

Read More

Share
Translate »