Tag Archives: LEVICA U SRBIJI: ELEMENTI ZA IZGRADNJU POLITIČKE POZICIJE

21 jul

ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?

ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?[1]

Iza samog pitanja „Čija je evropska unija?“ stoji još jedna fundamentalnija zapitanost koja se tiče veze građana država članica i institucionalnog sistema EU: da li postoji zajednički osećaj pripadnosti kada se radi o EU ili je pak sam istorijski sled formiranja evropske zajednice uticao na to da se pitanje zajedničkosti postavlja u veoma uskim okvirima? Činjenica je da su ovi okviri od samog nastanka evropske zajednice onemogućavali ujednačene politike razvoja, a podsticali su već ustanovljene interese pojedinih država kojima je logika nejednakog razvoja sasvim prirodna. Zato pojedini autori govore o EU sa aspekta neomerkantilističkih politika kojima je zajednička izvozna strategija, jer ključni izvor profita vide u spoljno-trgovinskom neto suficitu. Problemi koji nastaju iz ovakvih ekonomsko-političkih aranžmana su mnogostruki. Jedan je taj što ne postoji mehanizam redistribucije viškova iz razloga postojanja jedinstvene valute unutar Evropske monetarne unije, pa zemlje koje imaju negativan spoljnotrgovinski bilans moraju proći kroz recesiju, obzirom da je fiskalna redistribucija iz suficitnih u deficitne zemlje onemogućena političkim i institucionalnim mehanizmima. Drugi je taj što se primat spoljne ekspanzije vođene neomerkantilističkim politikama negativno odražava na nivo zaposlenosti, ali i na nivo zarada u nacionalnim državama. Primer je najjača ekonomija Evrope, Nemačka, gde nivo zarada stagnira već duže vreme. Pozitivan spoljno-trgovinski bilans nekih država unutar EU omogućava privatnom sektoru delovanje na međunarodnim tržištima kapitala, dok je situacija u okviru nacionalnih granica znatno nepovoljnija zbog male isplativosti investicija, shodno sporo rastućem domaćem tržištu. Ovako postavljeni okviri znatno umanjuju i kompetitivnost Srbije jer je njen spoljnotrgovinski bilans već godinama negativan, a njen status male periferne zemlje prosto treba usaglasiti sa realnim stanjem stvari. Zato je potrebno postaviti pitanja koja će realnost evropskih integracija sagledati kroz ekonomsko-političke odnose moći unutar EU, a nivo analize pogurati mnogo dalje od vladajućeg neupitnog i ignorantskog eurooptimizma.

Read More

Share
20 jul

GRAD KAO MESTO KLASNE BORBE

GRAD: MESTO KLASNE BORBE[1]

Marko Miletić

Grad je mesto proizvodnje, a u savremenom svetu to je kapitalistička proizvodnja koja podrazumeva da je to, takođe, i mesto eksploatacije radničke klase. Istina je da iz velikih gradova, makar u našem delu sveta, sve više nestaje industrijska proizvodnja, pa je tako i sve manji broj tradicionalnih industrijskih radnika. Međutim, to ne znači da ne postoji i radnička klasa. U tom smislu je Anri Lefevr (Henri Lefebre) govorio o urbanim radnicima, a u svom komentaru na Lefevrove teze, Dejvid Harvi (David Harvey) dodaje da „važan i uvek u ekspanziji, rad na stvaranju i održavanju urbanog života sve više obavlja nesigurna, često zaposlena na određeno vreme i dezorganizovana, nisko plaćena radna snaga.“ Dakle, u pitanju je veliki broj radnika koji rade u komunalnim preduzećima, koji odnose smeće, voze autobuse, održavaju parkove itd, a tu je i velik broj onih koji rade u uslužnim delatnostima, u kafićima, restoranima i hotelima. To je nešto što savremena levica treba da uzme u obzir: dakle, poziciju tih ljudi i njihovo mesto u održavanju urbanog života.

Gradovi nastaju i razvijaju se od viškova vrednosti. „Otuda je“, kako kaže Dejvid Harvi, „urbanizacija uvek bila klasni fenomen određenog tipa, jer se viškovi izdvajaju iz nekog određenog mesta i od nekog, dok se kontrola nad upotrebom viškova obično nalazi u rukama manjine“. Ovo je, od poraza socijalizma na ovim prostorima, proces koji je vrlo vidljiv i kod nas. U svim gradovima svedočimo procvatu novogradnje koja je namenjena pre svega bogatima. Paralelno, veliki broj siromašnih radnika i njihovih porodica se naseljava u iste te gradove u potrazi za bilo kakvim poslom, i upravo ti najsiromašniji slojevi stanovništva prvi stradaju u procesima preuređenja gradova u svrhu zadovoljavanja nekog zamišljenog life stylea elita i profita privatnih kompanija. Jedan od takvih procesa koji je trenutno vidljiv, a verovatno će tek doći do njegove eskalacije, je projekat Beograd na vodi. U ovim procesima se događa raseljavanje ljudi, radničke kuće se ruše kako bi se oslobodio prostor za skupe stanove i, kako vidimo na slikama, nekakve jahte za elite, dok će isti ti radnici koji se raseljuju eventualno moći da rade kao posluga u elitnim delovima gradova, na „održavanju urbanog života“ elite.

Možemo pomenuti i katastrofalne poplave koje su nedavno pogodile Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju kao primer onoga što vladajuća struktura predstavlja kao „prirodnu“ katastrofu, a zapravo je reč o društvenoj katastrofi koja na najbolji način pokazuje kako su uređivanje, kontrola i upravljanje nad gradovima postali samo jedan od načina na koji elita ostvaruje svoju materijalnu i političku moć. Brane, bedemi, kanali i rečna korita nisu ni građeni ni uređivani u poslednje dve decenije, a novac koji je predviđen za te namene najčešće je odlazio privatnicima koji, čak i kada su vodili ta vodoprivredna preduzeća, nisu imali interesa da se bave tim delatnostima. Ponovo su upravo oni najsiromašniji najviše nastradali u ovoj nepogodi, dakle oni ljudi koji su svoja mesta za život nalazili na neuređenim i nesređenim delovima gradova. Verovatno će i obnova porušenog pokazati klasne razlike, jer će i od obnove opet profitirati privatne firme, a ne javna preduzeća. No, onda kada smo se pripremali za ovu tribinu, poplave nisu bile aktuelna tema – iako smo svakako voljni da razgovaramo o tome, sama izlaganja će se fokusirati na stambene politike u kojima se najviše oslikavaju klasni odnosi u gradovima.

Read More

Share
19 jul

TRANZICIONI PROCESI U ZEMLJAMA BIVŠE JUGOSLAVIJE

NEKI PRISTUPI U RAZUMEVANJU TRANZICIONIH PROCESA

U ZEMLJAMA BIVŠE JUGOSLAVIJE[1]

I Uvod

Dvadeset četiri godine nakon početka takozvane tranzicije zemal­ja jugoslovenskog socijalizma u kapitalizam teško da bi bilo ko mogao da bude zadovoljan nastalom situacijom. Možda je najviše iznenađujuća činjenica to da su nekadašnje zemlje članice, polazeći od uverenja da su upravo one druge krive za stanje u kom su se nalazile u vreme raspada, i zaključujući da ih posle otcepljenja čeka neka drugačija i bolja sudbina u odnosu na njihove susede, završile u skoro identičnoj poziciji. Kao po nekom pravilu, sve ove zemlje dospele su u situaciju koju odlikuju obe­shrabrujuće niski učinci po svim važnim ekonomskim, ali i političkim i drugim društvenim parametrima. Napuštajući Jugoslaviju kao jedan pre svega ekonomski neodrživ i utopijski projekat – što je trebalo da bude jasno na osnovu tadašnjeg rasta zaduženosti, nezaposlenosti i drugih prob­lema – mnoge od zemalja članica danas mogu da se pohvale činjenicom da su u istim parametrima „prevazišle” celu Jugoslaviju. Ipak, pojam tran­zicije omogućava da se ovo stanje ne protumači kao posledica samih mera koje su sprovođene u periodu posle raspada. Umesto toga, katastrofalno stanje u kom se danas nalazimo pripisuje se upravo tome što još uvek nismo stigli u kapitalizam i što je socijalizam još uvek nekako prisutan. Jedan za drugim vodeći političari su u zemljama nekadašnje Jugoslavije u poslednje dve i po decenije ponavljali mantru kako još uvek nije do­voljno urađeno, kako su do datog trenutka sprovedene reforme i dalje ne­dovoljne, i kako je potrebno napraviti još samo jedan korak da bi zemlje balkanske periferije dospele u taj kapitalizam kakav možemo da opazimo u zemljama centra. Nasuprot ovom nadasve idealističkom i suštinski uto­pijskom pristupu prema kome se kapitalizam posmatra kao ideal koji mora da se realizuje u tom nekom čistom obliku da bi, zapravo, doneo sve ono što se veruje da donosi, pokušaćemo da ponudimo jedan drugi pristup u kom se kapitalizam posmatra kao realno postojeći kapitalizam. Prema tom shvatanju, period koji je okarakterisan kao tranzicioni bi u stvari trebalo analizirati kao period u kom je kapitalizam sve vreme već tu, bivajući uspostavljen ukidanjem društvenog vlasništva, radničkog samoupravljanja i povlačenjem države sa pozicije ravnopravnog ekonomskog aktera. Tako shvaćen kapitalizam očigledno ne donosi iste pozitivne rezultate koji se očekuju od njega kao idealnog modela već (nužno) podrazumeva nejed nak razvoj i postojanje zemalja u kojima će se reprodukovati visoka neza­poslenost, siromaštvo, zauženost, niske nadnice, oskudna ili nepostojeća tehnologija, skoro potpuno odsustvo industrije i slabo osposobljena radna snaga, kao i mnogi neekonomski društveni problemi. ­

U pokušaju da doprinesemo boljem razumevanju skorašnje eko­nomske i društvene istorije naših prostora sakupili smo na jednom mestu socio-ekonomsku analizu istog, perspektivu koju na njega imaju neki od učesnika radničkog otpora spram tranzicione politike, kao i case-study je­dnog grada koji je prošao kroz ovaj proces.

TRANZICIJA

Read More

Share
18 jul

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA[1]

Alpar Lošonc: Nameće se jedno u prvi tren oratorsko, ali ipak neizbežno pitanje: zašto 2014. godine rekonceptualizovati Jugoslaviju? Ako bi ona bila samo jedna puka, ako tako hoćete, prelazna istorijska tvorevina, onda verovatno ne bismo našli za shodno da ovde govorimo o njoj. Ali očigledno je da su određeni potencijali, koji su iznad pukih istorijskih, još uvek za razmišljanje. Pretpostavljam da ćemo ovde ipak govoriti o Jugoslaviji, ali ne o onoj versajskoj Jugoslaviji, već o onoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Ili, ako hoćete pobliže: o socijalističkoj Jugoslaviji. Naravno, nećemo se uljuljkivati u uverenju da možemo jednom ovakvom sesijom, jednom ovakvom seansom, iscrpeti sve moguće probleme u vezi sa Jugoslavijom, tako da ćemo imati konkretne smernice. Čini mi se da se, u slučaju da pokušamo da razmišljamo o Jugoslaviji u ovom naznačenom smislu, pojavljuju neki karakteristični problemi koji su još uvek sa nama, i čini se da će biti sa nama i u dogledno vreme. Pokušaj sinteze socijalizma i multinacionalnosti je za mene jedna grupa pitanja, jedna čvorna tačka; potom imamo samoupravljanje kao jedan pokušaj istorijskog projekta onih ljudi koji su želeli da upravljaju sobom, a da ne budu upravljani od strane drugih; na kraju su tu i, naravno, odnosi polova kao – reklo bi se – političko pitanje za sebe. Tako da, čini mi se da bi trebalo da razmišljamo u ovom pravcu, a gde će nas sve to odvesti, to će se pokazati. Zamolio bih, onda, mog starog druga Miroslava da započne.

zenama sva zanimanja

Miroslav Samardžić: Zahvaljujem. Kada o socijalizmu u Jugoslaviji govori neko ko je živeo u socijalizmu, onda bi trebalo najpre da kaže kakva je bila njegova pozicija u tom sistemu. Ja sam bio član Saveza komunista pet-šest godina, a onda su me isključili zbog učestvovanja u nekim disidentskim aktivnostima. Danas u raspravama o jugoslovenskom socijalizmu najgore osude tog sistema dolaze od strane njegovih protagonista, od ljudi koji su bili privilegovani i koji su bili članovi ili funkcioneri Saveza komunista. Kada pogledate današnju liberalnu elitu u Srbiji, ona dolazi iz redova Saveza komunista. Čak su i neki ključni ideolozi liberalizma u Srbiji došli upravo iz Saveza komunista, i oni su i dan danas politički aktivni. Kada razmišljam o jugoslovenskom socijalizmu i jugoslovenskom komunističkom pokretu, najpre mi na pamet pada briljantna antifašistička borba. Jugoslovenski komunisti su u nemogućim uslovima uspeli da organizuju najbolju gerilu u Drugom svetskom ratu u Evropi, kao i da izdejstvuju briljantnu pobedu na strani velike antifašističke koalicije.

Read More

Share
17 jul

BOLONJSKA REFORMA I VISOKO ŠKOLSTVO U SRBIJI

BOLONJSKA REFORMA I VISOKO ŠKOLSTVO U SRBIJI[1]

Svima nama koji smo večeras ovde Bolonjski proces očigledno predstavlja nešto bitno i nešto što nas se dotiče, bez obzira na to da li smo studenti/studentkinje osnovnih, master, doktorskih studija ili u radu današnje koncepcije univerziteta učestvujemo predavanjem. Štaviše, budući da univerzitet nije izolovan od društva kao celine, ova tema se dakako tiče i svih ostalih građana i građanki, kao i onih u čijim se prostorijama nalazimo večeras – naime, sindikata. Postoji nekoliko razloga zašto smo večeras ovde, ali pre nego što pređemo na njih, reći ćemo nekoliko reči o sâmom Bolonjskom procesu. Nećemo podrazumevati da svi znamo sve o „Bolonji“; o ovome treba govoriti jasno i bez iživljavanja preterano teorijskim rečnikom. Iznećemo ovde nekoliko osnovnih stavova o „Bolonji“ koji se tiču svih nas, a koji možda nisu samorazumljivi.

Read More

Share
16 jul

ŠTA ĆE BITI SA ZAKONOM O RADU? (transkript)

ŠTA ĆE BITI SA ZAKONOM O RADU?[1]

Gerusija se, pri pripremi ovih tribina, još odavno odlučila da će zakon o radu biti tema prve od planiranih deset tribina. Međutim, nismo ni sami mogli da pretpostavimo koliko će zapravo biti aktualna baš danas, 25. januara 2014. godine; ali evo, danas čak i neki ministri daju ostavke zbog toga. Iako to sigurno nije ono što smo očekivali da će se dogoditi, svakako smo smatrali da je to jedna od važnijih tema, i neki od nas su se, u okviru različitih zajednica ili udruženja, bavili ovim zakonom – ne stručno, ali shodno svojim mogućnostima, i to već nekih godinu dana. Prvu polovinu 2013. godine radili smo samo na osnovu predloga Unije poslodavaca do kojih smo dolazili isključivo putem medija, što je takođe svojevrsni problem ukoliko želite da se upustite u ovakvu „avanturu“, jer se ispostavilo da je najveća prepreka na tom putu upravo doći do onoga što želite da analizirate na vreme. Ono što se danas dešava i što se može videti i na osnovu dnevnih novina (mada je to udarna tema i na svim vestima u poslednjih nedelju dana) jeste povlačenje ovog poslednjeg Zakona o radu. Doduše, ne postoji saglasnost oko toga šta zapravo znači to da je „povučen“: neki tako tvrde da on zapravo nikada nije ni bio u proceduri, neki tvrde da jeste, a to sve možemo da pratimo na osnovu prepirki između samih članova Vlade, kao i različitih sindikata sa Vladom, ali svakako je utisak da će sindikati, za razliku od prethodnog predloga, ovaj put pisati novi predlog zajedno sa ostalim interesnim stranama, odnosno sa predstavnicima države i predstavnicima Unije poslodavaca. S druge strane, Unija poslodavaca i njen predstavnik Atanacković već najavljuju da će se sada ponašati mnogo strožije i zahtevati mnogo više nego prošli put, što nije baš logično s obzirom na to da prošli put nisu ni imali od koga da zahtevaju bilo šta, zbog toga što sindikati nisu učestvovali u pisanju tog predloga, jer su ranije prošle godine napustili radnu grupu za pisanje zakona. Sve ove stvari čine kontekst u kojem se mi danas nalazimo i veoma je važno pomenuti da je prekjuče bio organizovan štrajk upozorenja od strane SSSS i UGS „Nezavisnost“, U Beogradu smo, takođe, imali prilike da vidimo i protest pojedinih sindikalnih udruženja na Trgu Nikole Pašića, na kojem se okupio veliki broj radnika i radnica. Sve u svemu, situacija je i dalje veoma napeta. Ove odluke sindikata pokazuju da ni oni nisu „kupili“ priču da će ova nova, najnovija saradnja pri pisanju najsvežijeg predloga Zakona o radu biti mnogo bolja od prethodne, što je svakako dobra vest. Videćemo kako će se stvari dalje razvijati, ali naša odluka za danas bila je da ne menjamo mnogo plan rada na tribini uprkos vestima o povlačenju zakona. Dakle, prvo sledi jedna stručna analiza poslednje verzije izmena zakona o radu, gde će naše dve govornice pokušati da nam na razumljiv način prikažu šta se, zapravo, tu zbiva, jer to je, možemo primetiti, upravo ono o čemu se nigde ne priča. Dok je sve o čemu se priča Zakon o radu, niko, zapravo, ne govori šta konkretno piše u tom zakonu, tako je to ono na čemu će danas biti akcenat, a posle ćemo govoriti još nekim stvarima. Iako je procedura usvajanja ovih izmena trenutno zaustavljena, treba razumeti da je to samo privremeni prekid, i da će izmene ovog zakona, i to baš na način na koji je sada predviđeno, biti aktuelne i u narednom periodu. Ovo je samo početak borbe da do tih izmena ne dođe, odnosno, da one budu što manje nepogodne za radnike. Očekivanja su da će u narednom periodu biti sve većih pritisaka da ove izmene i dopune ipak prođu, tako da je naše uverenje da je ova tribina itekako aktuelna, bez obzira na ovaj trenutni prekid rada na izmenama zakona. Možemo primetiti da se u Nacrtu ide ka umanjenju, odnosno ukidanju gotovo svih prava zaposlenih, a da se, s druge strane, povećavaju prava poslodavaca, i to su dve osnovne tendencije ovog zakona. Nakon analize Nacrta, govorićemo malo i o Zakonu o štrajku, iako je on već usvojen u decembru prošle godine, jer smatramo da su ova dva zakona u tesnoj vezi i da ih ne bi trebalo analizirati odvojeno. Za kraj, Branislav Markuš će nam nešto reći o perspektivi samih radnika i radnica na radnička prava u Srbiji danas, kao i to da li bi, i u kojoj meri, jedan ovakav zakon mogao nešto da promeni ukoliko bi se usvojio.

8h

Read More

Share
Translate »