Tag Archives: kritika

08 mar

Andrea Jovanović, NEVOLJA S CRKVOM

Izvor: PROLETTER – jugoslovenski portal za umjetnost i društvene odgovore

Andrea Jovanović

NEVOLJA SA CRKVOM

 

„Rekao je [patrijarh Pavle] da je čedomorstvo? Pa šta on zna o tome. Kiretaža, rađanje… Pa to su ženska posla!“

M.N, 66, Kuršumlija

 

„Konstruktivna kritika“ je jedna od najvećih fikcija na levici u Srbiji, a levica je uzduž i popreko sazdana od fikcija. U večnom hobsovskom stanju rata „svih protiv svih“, na apsolutnim političkim marginama srpskog društva, obitava stotinak levih „aktivista“ i, nešto ređe, „teoretičara“. Narcizam malih razlika ili narcizam malih para, često udruženi u narcizam simboličnog kapitala, ne ostavljaju mnogo mesta za otvoreni razgovor a kamoli kritiku koja se neće završiti progonstvom. Malo iskoračivanje iz seta instant usvojenih vrednosti, zadatih tema i obavezujućih stavova o njima u ovoj samodovoljnoj zajednici ravno je političkom samoubistvu.

Tako Crkva, s velikim „C“, na značajnom delu levice predstavlja jedan od glavnih anatemisanih prostora o kojem se može govoriti jedino kroz etikete „retrogradna“, „patrijarhalna“, „klerofašistička“. Crkva se, kao i brojne druge društvene institucije, na ovim delovima levice shvata kao monolitna, homogena i jednolična zajednica. U kontekstu levog feminizma, najčešće se uzima kao glavni neprijatelj žena, uz dodatak Države s velikim „D“. U poslednje vreme, popularno je ubacivati i Kapitalizam, jasno, s velikim „K“. Pa opet, više od 80% žena u Srbiji se izjašnjavaju kao pripadnice pravoslavne religije i osim ako levica ne planira da radi isključivo s „probranima“, ova činjenica bi trebalo barem nešto da nam kaže.

Pošavši od jednostavne pretpostavke da sve u svetu ima svoju logiku i svoju racionalnost, napisala sam, sada već pola godine star, tekst Žene ni na nebu ni na zemlji. Pokušala sam da otvorim prostor za razumevanje raznovrsnih uloga koje crkva, s malim „c“, ima u svakodnevnom životu vernica iz perspektive njih samih. Taj pristup mi se činio, i danas mi se čini, nužnom početnom tačkom, ali i, simptomatično, pristupom koji je upravo nedostajao raznim feminističkim zbornicima koje sam pročitala na ovu temu.[1] Glas „obične“ žene retko se čuje na našim banketima gde jako često volimo da glasno govorimo baš o njima.

Read More

16 jul

Aleksandar Stojanović_Altiser u svojim granicama

I

Pre nego što počnem hteo bih da napravim nekoliko napomena. Prvo, ovaj tekst je u velikoj meri sređen transkript izlaganja koje sam održao u okviru „Uvoda u radikalne teorije“ u decembru 2012. godine. Odluka da se zadrži izgled jednog izgovorenog izlaganja uvek ima svoje dobre i loše strane, ali sam se u ovom slučaju za to opredelio iz dva posebna razloga. Prvo, verujem da je izgovoren tekst, koji ne drži do toga da u svoje rečenične konstrukcije položi kompleksnost ideja koje bi trebalo izneti, makar i po cenu da ih donekle pojednostavi, za potrebe uvoda u određenu tematiku mnogo pristupačniji nego direktno pisani tekst. Kako je ovaj tekst jednako namenjen nemarksističkoj publici koliko i onoj drugoj, računao sam na površinsku odbojnost koju Altiserov, samoproklamovano ortodoksno marksistički opus, u tom kontekstu može da izazove, kao i na potencijalnu nespremnost čitaoca da unapred poveri svoju pažnju jednom takvom tekstu. Upravo u tom pogledu se nadam da dinamika izgovorene reči može da bude od pomoći. Drugi razlog koji me je podstakao da ovako odlučim jesu utisci onih koji su imali prilike da čuju izlaganje i koji su bili mahom pozitivni. Ne stremeći ničemu više od toga da svoje slušaoce (ili pak čitaoce) inspirišem da čitaju Altiserove tekstove kao i da im priuštim nekoliko prethodnih napomena i pojašnjenja za koja smatram da bi im na tom putu mogla pomoći, u ovome sam video signal da bi izgovoreni tekst mogao da zadovolji ono što je potrebno.

Osim toga, hteo bih još i da napomenem da je izlaganje koje je ovde reprodukovano prvenstveno politički uvod u Altiserov rad. Očigledno, delu jednog mislioca čije su intervencije, možda više nego u slučaju bilo kog drugog marksiste, bile u jednakoj meri političke koliko i teorijske, moguća su dva pristupa od kojih bi jedan bio više teorijski, a drugi više politički. U tom pogledu, smatram da je danas uvodna literetura koja se bavi Altiserom iz prvenstveno teorijske akademske perspektive dovoljno obimna i relativno lako dostupna. Sa druge strane, činilo mi se da je jedan politički uvod koji bi bar u nekoj meri pokušao da objasni „političku logiku“ koja stoji iza Altiserovog intervenisanja, koji bi pokušao da ukaže na njenu spregu sa njegovim teorijskim okvirom i koji bi, napokon, pokušao da barem minimalno ilustruje šta bi taj tip logike danas mogao da nam kaže,mnogo potrebniji. Uostalom, mnogo mi je bliža ideja da učestvujem u teorijskoj samoedukaciji onih koji imaju političke interese i motive, nego u političkom orijentisanju na akademskoj teorijskoj sceni.

Napokon, kao što će se videti u samom radu, pristup koji bi bio prvenstveno filozofski i teorijski bi, verujem, trebalo da podrazumeva zahtev da posmatrajući čitav tok Altiserove teorijsko-političke karijere pronađemo nekakvu koherentnu teoriju koju je on zastupao. Čini mi se da je ta namera u principu jako teško ostvariva i ako su oni koji su pokušavali da nasumično čitaju njegove tekstove naišli na nekakve poteškoće da razumeju o čemu se kod njega radi, onda mislim da su one potekle upravo prirode same te namere. Zašto je to tako – to ću pokušati u jednom trenutku da objasnim, ali, pre svega, želeo bih da napravim još jednu dodatnu napomenu koja iz ove činjenice sledi.

Read More

04 jul

NIŠTA NIJE ELITISTIČKIJE OD PODJELE NA EZOTERIČNO I EGZOTERIČNO ZNANJE

Intervju sa Stipom Ćurkovićem[1]

vodila: Maja Solar

 

Maja Solar: Za razliku od novinarske scene u Srbiji, u Hrvatskoj postoji nekoliko kritički orijentiranih novina (Zarez, Novosti, Le monde diplomatique…) koje nude levičarske tekstove i analize političko-društvenih situacija. Ove novine daju kritičku perspektivu u smislu da ne ponavljaju dominantne liberalne, nacionalističke i slične mantre, kojima je prezasićena većina medija. Urednik si mesečnih novina Le monde diplomatique, koje u Hrvatskoj izlaze od ove godine. Možeš li objasniti koncept ovog mesečnika, te reći nešto o izboru tema i politici prevoda LMD-a?

Stipe Ćurković: Matično izdanje Le monde diplomatiquea (LMD) izlazi u Francuskoj od 1954. godine. Danas izlazi na preko dvadeset jezika u preko četrdeset međunarodnih izdanja – neka su isključivo web izdanja, druga izlaze kao mjesečni prilog dnevnim ili tjednim novinama, a neka izlaze kao samostalno izdanje. LMD se rano profilirao kao novina s otvorenim političkim simpatijama prema antikolonijalnoj borbi zemalja Trećeg svijeta, a kasnije je postao jedan od prominentnijih medija povezanih s takozvanim alter-globalizacijskim pokretom. LMD se vrlo rano kritički suprotstavio usponu neoliberalizma – i kao ideologiji i kao sve dominantnijoj ekonomsko-političkoj praksi nametanja tržišta kao mehanizma regulacije sve šireg opsega društvenih odnosa.

Nadalje, rekao bih da je jedna od specifičnosti LMD-a da se – što eksplicitno, što implicitno – kritički suprotstavlja i ideologiji profesionalizma kao dominantne ili defoltne pozicije u novinarskom polju. Prema toj ideologiji, istinski profesionalno novinarstvo je po definiciji apolitično i ima se zadovoljavati iznošenjem faktografije i politički bezinteresnim registriranjem pluraliteta političkih mišljenja, bez pristranosti. Već i površan pogled na dominantne medijske prakse i najrazvikanijih perjanica "novinarskog profesionalizma" (slučajno ili ne, redom su posrijedi mediji iz anglofonog ili bar zapadnog svijeta) otkriva međutim upadljivu diskrepanciju između apolitičnosti i inkluzivnosti na deklarativnom planu i realne dominacije (neo)liberalnih i pro-tržišnih sadržaja u praksi. No tu posrijedi nisu samo ili čak ni prvenstveno nedoslijednost ili oportunizam. Sama definicija profesionalizma kao onoga što se suprotstavlja "ideologiziranom novinarstvu" u svojim konzekvencama u pravilu ne znači ništa drugo nego konformizam: kada kao ideološke i politizirane prepoznaje samo pozicije koje se situiraju izvan dominantnog konsenzusa, ideologija profesionalizma, koja se definira u opreci spram njih, istovremeno se implicitno identificira s hegemonijskim pozicijama i tako sudjeluje u njihovoj normalizaciji i perpetuaciji. "Pluralizam" tako efektivno ne znači više od kretanja unutar uskog spektra varijacija dominantnog ideološkog konsenzusa. Tako dobivamo strukturnu logiku konformizma koji za samog sebe ostaje nevidljiv kao ideološki ili politički izbor: isto kao što prekoračenje tog konsenzusa podrazumijeva zauzimanje (eksplicitno ili ne) političkih pozicija u opoziciji spram njega, kretanje unutar konsenzusa odsutnost vlastite distance može predstavljati kao apolitičnost ili ne-ideologičnost. Tako ideologija profesionalizma služi i ideološkoj funkciji  naturalizacije postojećih društvenih odnosa. Implicitna operativna krilatica je TINA – There is no alternative! U krizi kapitalizma se može govoriti o greškama ovih ili onih političara, o pohlepi bankara, o možda pretjeranoj deregulaciji itd., ali onoga trenutka kada se kritizira sam kapitalizam kao ekonomski sustav, ispada se iz konsenzusa i gube se epolete profesionalno prihvatljivog. Na te je strukturne implikacije ideologije profesionalizma u novinarstvu upozorio američki teoretičar medija Robert McChesney.

LMD je živi primjer drugačije koncepcije novinarstva, koji ne bježi od činjenice da ne postoji tako nešto kao novinarstvo – pa ni javni govor u širem smislu – s onu stranu političkog. Eksplikacija neizbježnih političkih uloga i pozicija ne mora stajati u opreci s analitički ozbiljnim, empirijski vjerodostojnim i dobro fundiranim novinarstvom. Dapače, pozicija izvan konsenzusa, kao što su mnogi kritični teoretičari davno primijetili, u pravilu znači i veći teret elaboracije i argumentativne eksplikacije: pozicije koje se ne mogu oslanjati na podudarnost s hegemonijskim "zdravim razumom" kao jedini zalog vlastite plauzibilnosti imaju snagu svojih argumenata. U tome ona je i inherentno demokratičnija jer dozvoljava čitatelju uvid u premise vlastite argumentacije, pa time otvara i prostor za eventualne refutacije i kritički dijalog. 

M.S.: Tekstovi koji se nalaze u LMD-u paradigma su levog istraživačkog novinarstva. Stilski, oni su nešto između popularnijih i akademskih tekstova. Dakle, iako je reč o ozbiljnijim ekonomskim, političkim, sociološkim, kulturološkim i sl. analizama savremenih događanja, često potkrepljenim stručnom literaturom, rečnik nije hermetičan i razumljiv samo akademskoj publici. Ipak, tekstovi nisu laki, ako imamo u vidu uvrežen jezik (žutog) novinarstva koji dominira. Kojoj čitalačkoj publici se obraćaju ovi tekstovi?

S.Ć.: Mislim da se žanrovski prosjek tekstove u LMD, bar u nekoj idealnoj projekciji, doista kreće na sjecištu između "klasičnijeg", ali kritičkog, istraživačkog novinarstva i akademskog tipa analize. To ne mora biti točno za svaki pojedinačni tekst, mnoge je vrlo lako jasno svrstati u jedan od tih dvaju polova, ali u cjelini, oni ipak supostoje unutar iste publikacije i u istom kontekstu, kreću se unutar istog raspona tema, i bar u tendenciji proizvode i neke "hibridne" oblike. Mnogi to uzimaju kao polazište kritike LMD-a. Te kritike se, u pravilu, onda kreću u dva smjera. S jedne strane, neki od onih koji sebe percipiraju kao profesionalne novinare ili branitelje neupitnosti dominantnih medijskih praksi u uvođenju teorije u novinarstvo vide oblik nelegitimnog uplitanja (o političkom sam aspektu već govorio). S druge strane, LMD se iz istih ili sličnih razloga onda optužuje za intelektualni elitizam.  Optužnica dakle glasi: LMD je elitistički proizvod i kao takav ne samo da ne može nikad biti normativna paradigma za novinarstvo kao takvo, nego zbog svog elitizma ujedno stoji u kontradikaciji i s vlastitim političkim i društvenim ambicijama (i neki "dobronamjerniji" komentatori LMD su hvalili iz istih razloga: kao glasilo za elite).    

Ne niječemo da je LMD intelektualno zahtijevniji od tabloidne prakse koja se ustalila kao mejnstrim, pa time i kao tobože samorazumljiva normalnost i nulta razina novinarstva. No ne mislim da su posrijedi tekstovi koji bi po svojoj formi bili nerazumljivi prosječno obrazovanom i zainteresiranom čitatelju.

Važnije je, međutim, nešto drugo. Ono što definitivno ne prihvaćamo jest da se iz atestiranja intelektualne ozbiljnosti izvodi automatski zaključak o elitističkom karakteru novina i modela javnog govora (jer mediji fundamentalno nisu ili ne bi trebali biti ništa drugo nego prostor javnog govora) koji pokušava afirmirati. U povijesti političkih ideja, ništa nije elitističkije od podjele na ezoterično i egzoterično znanje, tj. od ideje da su neki sadržaji i tipovi znanja namijenjeni isključivo elitama, a drugi, simplificirani, širokim neodraslim masama. To je već u svome historijskom ishodištu bio eksplicitno i samosvjesno antidemokratski koncept, a ostao je to i do danas. No nisu samo neokonzervativni učenici Leoa Straussa ti koji danas svoje djelovanje i oblike javnog govora legitimiraju tim antidemokratskim premisama. Činilo se to nekome paradoksalnim ili ne, tabloidni mejnstrim djeluje po istoj logici. Jer ništa ne podrazumijeva toliko elitističkog prezira prema masama kao tobožnje servisiranje njihovih "niskih strasti", kao ideja da se za veliku nedoraslu većinu stvari moraju simplificirati do neprepoznatljivosti, da se svaki politički, ekonomski ili socijalni problem mora reducirati na njegove personalne nositelje i logiku beskrajnog niza skandala bez strukturne ili sistemske pozadine. Iza cinične formule "Mi im samo dajemo što žele!" krije se još ciničnija – "Mi im dajemo samo ono što su jedino sposobni shvatiti!". Pritom se dakako iz vida gubi da takva medijska praksa aktivno i presudno proizvodi tu pretpostavljenu "nedoraslost" koju onda pretvara u vlastiti alibi. Da ponovim jedan argument koji se 2009. često koristio u obranu medijske strategije studentskog pokreta: "Tko pretpostavlja da se obraća idiotima, samo idiote može i proizvesti." A taj "idiotizam" nije politički nevin. Ako pogledamo etimološki korijen riječi idiot, vidjet ćemo da se izvorno odnosila na one koji su nesposobni sudjelovati u stvarima od društvenog interesa. Odnosno, u kantovskoj varijanti – na one koji su uskraćeni za sposobnost javne upotrebe uma. Tu sposobnost treba kultivirati, prije svega tako da se odbija podjela na ezoterično i egzoterično znanje i oblike govora, sa svim njezinim antidemokratskim implikacijama.

Read More

Translate »