Tag Archives: Krisis grupa

07 jun

Manifest protiv rada

Grupa Kriza

1. Vladavina mrtvog rada

Leš vlada društvom – leš rada. Sve sile sveta su stale u odbranu te vladavine: papa i svetske banke, Toni Bler i Jerg Hajder, radnički sindikati i preduzetnici, nemački ekolozi i francuski socijalisti. Svi oni znaju samo za jednu parolu: rad, rad, rad!

Onaj ko još nije zaboravio da razmišlja, lako može prepoznati besmislenost ovog stava. Društvo u kojem vlada rad ne doživljava samo prolaznu krizu, već se susreće sa njenom apsolutnom granicom. Uoči mikro-elektronske revolucije, bogatstvo proizvodnje postaje u sve većoj meri nezavisno od stvarnog utroška ljudske energije, u meri u kojoj smo do nedavno to mogli zamisliti samo u naučnoj fantastici. Niko ne može ozbiljno tvrditi da se taj proces ponovo može zaustaviti ili čak preokrenuti. Prodaja robe radne snage će u XXI veku biti isto toliko perspektivna kao i prodaja fijakera u XX veku. Međutim, onaj ko u ovom društvu ne može da proda svoju radnu snagu smatra se viškom i odbacuje se na socijalno đubrište.

Onaj ko ne radi ne treba ni da jede! Ovaj ciničan princip još uvek važi – i to danas više nego ikada, baš zbog toga što postaje beznadežno suvišan. Apsurdno je da se društvo nikada nije više okretalo radu kao u ono doba u kojem se on čini suvišnim. Rad se upravo u svojoj smrti ispostavlja kao totalitarna moć koja ne podnosi ni jednog drugog boga kraj sebe. Prodirući kroz pore svakodnevnice u psihu čoveka, rad kontroliše kako tu psihu, tako i delanja čoveka. Ne štedi se nimalo truda da bi se veštački produžio vek « Radnog idola » . Paranoični vapaj za radnim mestima opravdava pustošenje prirodnih resursa na izuzetno visokom nivou, iako je čovečanstvo već odavno shvatilo njegov destruktivni efekat.  Poslednje prepreke totalnoj komercijalizaciji svih društvenih odnosa će biti srušene bez kritike, samo da bi se stvorilo nekoliko bednih radnih mesta. I princip da je bolje imati ‘bilo koji’ posao nego nemati ga uopšte, je postao opšta veroispovest.

Kako sve više postaje jasno da se radničko društvo nalazi na svom definitivnom kraju, tako se taj kraj sve nasilnije odbacuje iz javne svesti. Iako metode tog potiskivanja mogu naravno biti različite, one imaju jedan zajednički označitelj: činjenica da se širom sveta rad pokazuje kao iracionalna samosvrha, koja samu sebe čini zastarelom, preuređuje se u lični i kolektivni neuspeh individua, preduzetnika ili „stajališta“, uz upornost jednog sistematskog ludila. Objektivna granica rada mora se pojaviti kao subjektivni problem otpadnika.

Za jedne je nezaposlenost proizvod preteranih zahteva, manjka motivacije i fleksibilnosti, drugi okrivljuju nesposobnost, korupciju, pohlepu i zloupotrebu položaja „njihovih“ menadžera i političara. I na kraju se svi slažu sa bivšim predsednikom Romanom Hercogom: da svako treba da uloži svoj napor, kao da je reč o motivacijskim problemima jednog fudbalskog tima ili političke sekte. Trebalo bi da se svi „nekako“ čvrsto uhvatimo za pojaseve, čak i onda kada su ti pojasevi odavno izgubljeni, i trebalo bi da se svi „nekako“ uhvatimo u koštac, čak i onda kada više nemamo sa čim (ili kada to prosto postaje besmisleno). Podtekst ove nevesele vesti je nedvosmislen: ko još uvek ne može da uvidi blagodet idola rada, taj je sam kriv i možemo ga mirne savesti otpisati i odbaciti.

Isti zakon ljudske žrtve važi širom sveta. Zemlje jedna za drugom bivaju smrskane pod točkovima ekonomskog totalitarizma, dokazujući tako uvek jedno isto: da su se ogrešile o takozvane zakone tržišta. Logika isplativosti kažnjava svakog ko se bezuslovno i bez obzira na posledice ne ’’prilagodi’’ slepom kretanju sveopšte konkurencije. Oni koji su uzdanice danas, sutra će biti ekonomski otpatci. Tako se vladajući ekonomski psihotičari ne mogu ni najmanje uzdrmati u svom bizarnom pogledu na svet. Tri četvrtine svetskog stanovništva je već više ili manje proglašeno društvenim otpadom. Ruši se jedan“centar” za drugim. Nakon propasti “zemalja u razvoju” na jugu i državno-kapitalističkog odseka svetskog društva rada na istoku, uzorni učenici tržišne ekonomije u jugoistočnoj Aziji takođe su nestali u paklu uništenja. I u Evropi se odavno širi socijalna panika. Ali vitezovi tužnog lika u politici i menadžmentu sve mrgodnije nastavljaju svoj krstaški rat u ime idola rada.

’’Svako mora moći da živi od sopstvenog rada, tako glasi postulirani princip. Da se može živeti je dakle uslovljeno radom, a nema prava tamo gde nije ispunjen uslov.’’
(Johan Gotlib Fihte, Osnova prirodnog prava prema principima teorije nauke, 1797.)

Read More

Share
Translate »