Tag Archives: ivan radenkovic

03 feb

Promocija 8. broja STVARI u Novom Sadu (CK13)

Konačno imamo STVAR br. 8 i u štampanom obliku! Ovo ne bi bilo moguće da nije bilo Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu koji je omogućio da se STVAR pojavi i u 300 štampanih primeraka, na čemu smo im veoma zahvalni. U osmom broju STVARI glavni temat je „Fašizam i njegovi oblici“, a ključna nit koja prožima tekstove i prevode jeste problematizovanje veze kapitalizma i fašizma! 

PDF osmog broja Stvari se može preuzeti na našem sajtu, a nekoliko primeraka će se besplatno deliti na samoj promociji. Kako primeraka štampane STVARI na žalost neće biti dovoljno za sve zainteresovane, Gerusijanke i Gerusijanci će postaviti kutiju za prikupljanje dobrovoljnih novčanih priloga za doštampavanje ovog broja.

O 8. broju Stvari, o razlozima za odlučivanje odabira ove teme, a važnosti iste za razumevanje istorijskog trenutka u kojem smo, o samim tekstovima i intervencijama, i konačno – o fašizmu i antifašizmu, govoriće Gerusijanke i Gerusijanci: Andrea Jovanović, Maja Solar, Saša Hrnjez i Ivan Radenković. Moderator je Đorđe Majstorović iz Infoteke CK13. Promocija se održava 6. februara (ponedeljak) od 19.00h u Omladinskom centru CK13. Jedna Gerusijanka baš tog dana slavi rođendan, a blizu je i Gerusijin 12. rođendan, pa će promocija biti začinjena slanišima i slatkišima:) Dobrodošle i dobrodošli!

Sanja AničićCrna i umrle košulje (ilustracija iz 8. broja Stvari)

Share
20 jan

Ivan Radenković, ĆUTANJE KAPITALA JE GOVOR RASNE I NACIONALNE MRŽNJE

Ivan Radenković

ĆUTANJE KAPITALA JE GOVOR

RASNE I NACIONALNE MRŽNJE

 

U grozničavom žamoru nevladinog sektora u Srbiji, kroz mistične hodnike ministarstava i sekretarijata, po ćoškovima Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine (NSRNM), kruže glasovi da je romski narod zahvatio prvi, pravi i istinski prosvetiteljski talas. Skoro sve vladine i nevladine organizacije potvrđuju „nesumnjiv“ pomak romske zajednice u oblasti obrazovanja. I u tome vide svoj epohalni doprinos. A ipak, obrazovanje i dalje predstavlja izazov za sve: za romski narod, vladu, civilni sektor, strane donatore, za NSRNM. Jer šta bi inače značile brojne izjave koje upravo ciljaju na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu Roma kao prioritetne probleme? Možda da su problemi poput zapošljavanja ili stanovanja već rešeni? Ili se pak ozbiljno uzela u obzir poražavajuća obrazovna struktura romske zajednice te joj se prišlo sistematski, u smislu temeljitog reformisanja celokupnog obrazovnog sistema? Nažalost, ništa od nabrojanog nije tačno. Doduše, zakonska regulativa se menjala u pravcu uvođenja inkluzivnijeg obrazovanja, uvele su se mere afirmativne akcije za upise na fakultete i srednje škole, uveli su se pedagoški asistenti u škole itd, ali ove mere očigledno nisu dale zadovoljavajuće rezultate.

Formalno-institucionalne promene upućuju na određene integracione procese, ali ako počnemo da merimo njihovu zakonsku snagu videćemo šta zaista znači prazna formalnost: na primer, zakon se donosi ali ključni podzakonski akti ne (njegova primena je zbog toga godinama vrlo ograničena), afirmativne mere se primenjuju voluntaristički-personalno, zavisno od diskrecionog prava dekana na univerzitetima (ogromnom broju romske dece je po ovom osnovu uskraćeno pravo na studiranje putem primene afirmativnih mera), dok se pedagoški asistenti uvode u sistem na osnovu projektnog finansiranja, dakle i ovo je neizvesno. Sve ovo ne treba da nas čudi, jer je zakon u neoliberalnoj državi selektivna stvar, beskrajno udaljena od liberalnog doba i njegove formalno-opšte normativnosti. Sve ono što se do pre više od pola veka smatralo smrtnim grehom pravne nauke – zakonske kolizije, protivrečnosti u zakonu i između zakona, retroaktivnost zakona, nadmoć podzakonskih akata u odnosu na sam zakon – danas je opšte mesto. A ipak, funkcija selektivnog normiranja, bez obzira na svoju unutrašnju kontradiktornost, ne ukida zakon kao takav već ga modifikuje. Ono što bi trebalo u tom procesu shvatiti jesu uzroci ove modifikacije. A oni su neodvojivi od kretanja kapitala i klasne reprodukcije društva.

Read More

Share
10 mar

Ivan Radenković, Zašto nam privatne penzije ne garantuju sigurnost?

Tekst je prvobitno objavljen na postalu MAŠINA

ZAŠTO NAM PRIVATNE PENZIJE NE GARANTUJU SIGURNOST?

Ivan Radenković

Nakon višedecenijskog urušavanja javnog penzijskog sistema, ljudi su sve više prinuđeni da dodatno štede kod privatnih penzijskih fondova. Ujedno, javnost ostaje uskraćena za ozbiljnu analizu kako razloga urušavanja “državnih” penzija, tako i pouzdanosti privatnog „samostaranja“. Ponavljanjem floskule da je privatno efikasnije od javnog, vlast obezbeđuje državnu podršku privatnom kapitalu a ne njenim građanima.

U maglovitom svetu u kojem se društvenim rizicima upravlja finansijskim instrumentima postoji uvreženo verovanje da problemima penzijskog sistema treba prići sa čisto tehničke strane. Pogotovo u vremenima teških i bolnih reformi. Međutim, veoma često se događa da takav pristup u sferi društveno-ekonomskih odnosa zapostavlja upravo ono što je u tim odnosima specifično društveno, a tiče se socijalne politike jedne zemlje. Trenutna situacija sa isplatama penzija više je nego dramatična s obzirom na to da je javni sistem tekućeg finansiranja penzija sistematski urušavan prethodnih trideset godina, usled čega su rast stope nezaposlenosti kao i imovinska baza penzijskog fonda ozbiljno metastazirali, paralelno sa smenama „reformističkih“ političkih struktura.

Danas je javni penzijski sistem u nemilosti autoritarne države koja određuje njegovu ekonomsku logiku. Sva je prilika da će javne penzije koegzistirati s različitim privatnim oblicima penzijskog osiguranja, a cena toga biće njihova društvena beznačajnost. Pošto će javne penzije u najvećem broju slučajeva biti nedovoljne za život u starosti, ljudi će biti prinuđeni da dodatno štede kod privatnih penzijskih fondova. Posledica ovoga je da se sve veći broj ljudi vodi nametnutom logikom samostaranja, odnosno logikom koja kaže da se pojedinci i pojedinke moraju brinuti sami o sebi (i u starosti), bez oslanjanja na bilo kakve (društvene) institucije. 

sandy-skoglund

Read More

Share
13 apr

Ivan Radenković, SMANJENE PENZIJE I DRŽAVNE PRETENZIJE

Izvor: Mašina

SMANJENE PENZIJE I DRŽAVNE PRETENZIJE

Ivan Radenković

Potreba da se preispita uloga državne regulacije jednog tako važnog društvenog podsistema kao što je penzijski sistem znači potrebu da se prepoznaju mehanizmi režima akumulacije u kojima država igra centralnu ulogu. Putem kreiranja normi i zakona država osigurava i održava uspostavljene načine društvene reprodukcije. Za razliku od perioda nakon drugog svetskog rata, gde su nacionalni režimi akumulacije bili usmereni na podsticanje masovne potrošnje, danas je smer preokrenut. Mere štednje, pogotovu u Srbiji, deluju destimulativno na nivo potrošnje, dok se hronično raštimovana fiskalna politika i stanje u javnim finansijama nalaze u obećanoj zemlji inostranog zaduživanja, beskrajno daleko od realne ekonomije, a time i od realnih ljudi i njihovih potreba. U kontekstu penzijskog sistema Srbije aktuelni režim akumulacije funkcioniše u konstantno restriktivnom pravcu kada su u pitanju osnovni parametri sistema: podignute su stope doprinosa za penzijsko osiguranje, indeksacija penzija odvojena je od kretanja prosečnih zarada, izjednačena je starosna granica za penzionisanje kod muškaraca i žena, uvedeni su penali za prevremno penzionisanje itd. Bez obzira na činjenicu da aktuelne mere vlade podstiču masovno nezadovoljstvo u narodu, država putem zakona sve intenzivnije interveniše u procese organizacije i usmeravanja klasne reprodukcije društva. U tom smislu je i penzijski sistem izložen različitim delovanjima: određene interesne grupe zagovaraju uvođenje obaveznog privatnog penzionog osiguranja, druge se zalažu za delimičnu kapitalizaciju penzijskog fonda njegovim pretvaranjem u ograničeno-investicioni fond, treće zahtevaju veće povlastice od države jer organizuju dobrovoljno penzijsko osiguranje itd. Država kao mesto koje je formirano sukobima između različitih klasnih interesa i sama predstavlja mesto sukoba. Ovo je mesto u aktualnoj kriznoj situaciji, shodno postojanju različitih klasnih interesa, obeleženo partikularnim zakonskim mehanizmima koji u novijoj srpskoj istoriji rezultiraju čestim zakonskim kolizijama.

pt-seniors-93

Read More

Share
27 jan

BORSKI KOMBINAT BAKRA: NOVA TOPIONICA – STARA PRIČA

BORSKI KOMBINAT BAKRA: NOVA TOPIONICA – STARA PRIČA[1]

Ivan Radenković

Rudarsko-topioničarski basen Bor nekada je predstavljao povezan industrijski centar koji je zapošljavao preko 20.000 radnika i radnica. Danas, nakon urušavanja skoro celokupne prerađivačke industrije bakra, tamo je zaposleno svega 3.500 ljudi, uključujući i zaposlene u Rudniku bakra Majdanpek. Poznata lokalna izreka koja kaže “sve dok bakar teče, egzistencija nije ugrožena” danas postaje obesmišljena. Bakar i dalje teče, ali u okolnostima u kojima je “obezbeđena” egzistencija za daleko manji broj ljudi nego pre 25 godina, sa nagomilanim dugovima i dugogodišnjim negativnim bilansom u poslovanju.

Uprkos jednostranoj medijskoj histeriji koja izgradnju nove topionice i fabrike sumporne kiseline u Boru prezentuje kao poslovni uspeh 21. veka od presudne važnosti za celokupnu privredu Srbije, postoje i drugi glasovi koji se jedva probijaju, uglavnom putem lokalnih medija, dajući ponešto drugačiju sliku. Nakon istraživačkog serijala emisije Insajder televizije B92, korupcijski projekat izgradnje nove topionice počinje da privlači pažnju javnosti. No, pod dejstvom nevidljive ruke uniformne medijske organizacije u Srbiji počinje konstrukcija opšteg konsenzusa na osnovu samorazumljive i jedinstvene glorifikacije rudarskog kapitalnog projekta. Kako je dominantna slika u srpskim medijima uvek puna optimizma i zanosa u prikazivanju investicija, naročito stranih investicija, gotovo je nemoguće naići na kritičku analizu ovog fenomena.

Međutim, ukoliko uzmemo u obzir širi političko-ekonomski kontekst od 90-ih do danas i činjenicu da je RTB Bor preduzeće u državnom vlasništvu, investicije u novu topionicu nam ne daju baš toliko razloga za optimizam. Investicije u modernizaciju sirovinske industrije su u pravilu praćene arbitrarnim i nerentabilnim izborom tehnologije, pogotovu kada je izgradnja nove topionice u pitanju.

Read More

Share
19 sep

ROMI IZMEĐU MULTIKULTURALIZMA I POLITIKE ŠTEDNJE

ROMI IZMEĐU MULTIKULTURALIZMA I POLITIKE ŠTEDNJE[1]

Ivan Radenković

Uslovi društvene reprodukcije koje nameće neoliberalna kontraofanziva su takvi da generiraju kretanje prema apsolutnom osiromašenju. Upravo romska zajednica predstavlja vidljiv primer te tendencije, kako po izvorima prihoda, tako i u smislu zadovoljenja elementarnih potreba za stanovanjem, zdravljem, transportom, obrazovanjem, uslugama socijalne zaštite itd. Za veliki deo romske zajednice u Srbiji nipošto ne važi teza o relativnosti siromaštva koja konstatuje slobodu racionalnog izbora u pogledu proširivanja načina zadovoljavanja elementarnih potreba. Štaviše, neoliberalizacija za Rome znači problem pronalaska elementarnih načina zadovoljenja bazičnih potreba. Drugim rečima, za Rome, mogućnosti izbora su znatno sužene, tim više što su današnji načini zadovoljenja potreba dovedeni u apsolutnu zavisnost o kupovnoj moći.

Postojanje materijalne bede u velikim razmerama ipak ne podrazumeva i homogenizaciju interesa, još manje klasnog prepoznavanja, pogotovu kada se radi o romskoj zajednici. Partikularizmi, koji su bili produbljeni multikulturalističkim ideologemima naročito popularnih nakon 2000-ih, delovali su u pravcu sve veće fragmentacije i rastvaranja romske zajednice.[2] Sa druge strane, politička kooptacija romske zajednice od strane države doprinela je, preko institucije Nacionalnih saveta, sve većem udaljavanju romske političke elite od baze. Kako je tranzicija uzimala maha, a ekonomska nužnost povlačila za sobom i ideologiju imaginarnog zajedništva, tako se od strane romskih lidera i njihovih građanskih mentora pojačavao vapaj za “kulturnim dijalogom” upućen državi. Ovo pozivanje na kulturno polje u rešavanju strukturnih problema je indikativno, jer pacifikuje ekonomsko-političke antagonizme.

Simptomi kulturalističkih posredovanja prilikom učestalog prebijanja Roma po ulicama, preko tortura u policijskim stanicama, do ispoljavanja institucionalnog rasizma putem masovnih iseljavanja kakva iniciraju lokalne vlasti, umnožili su se, a romska elita ni dalje nije rešavala te probleme političkim pritiskom. Iako institucinalni predlozi postoje, do sada država nije bila u stanju da zacrtane ciljeve strategija, akcionih planova i programa dosledno realizuje.[3] Imajući u vidu da su dopunska posredovanja unutar romske zajednice pripala romskoj “eliti”, koja je zadobila pravo participacije na političkom tržištu[4], trebalo bi postaviti logično pitanje u kojoj meri elita može da se zalaže za istinsku demokratizaciju.

Read More

Share
Translate »