Tag Archives: ivan radenkovic

10 mar

Ivan Radenković, Zašto nam privatne penzije ne garantuju sigurnost?

Tekst je prvobitno objavljen na postalu MAŠINA

ZAŠTO NAM PRIVATNE PENZIJE NE GARANTUJU SIGURNOST?

Ivan Radenković

Nakon višedecenijskog urušavanja javnog penzijskog sistema, ljudi su sve više prinuđeni da dodatno štede kod privatnih penzijskih fondova. Ujedno, javnost ostaje uskraćena za ozbiljnu analizu kako razloga urušavanja “državnih” penzija, tako i pouzdanosti privatnog „samostaranja“. Ponavljanjem floskule da je privatno efikasnije od javnog, vlast obezbeđuje državnu podršku privatnom kapitalu a ne njenim građanima.

U maglovitom svetu u kojem se društvenim rizicima upravlja finansijskim instrumentima postoji uvreženo verovanje da problemima penzijskog sistema treba prići sa čisto tehničke strane. Pogotovo u vremenima teških i bolnih reformi. Međutim, veoma često se događa da takav pristup u sferi društveno-ekonomskih odnosa zapostavlja upravo ono što je u tim odnosima specifično društveno, a tiče se socijalne politike jedne zemlje. Trenutna situacija sa isplatama penzija više je nego dramatična s obzirom na to da je javni sistem tekućeg finansiranja penzija sistematski urušavan prethodnih trideset godina, usled čega su rast stope nezaposlenosti kao i imovinska baza penzijskog fonda ozbiljno metastazirali, paralelno sa smenama „reformističkih“ političkih struktura.

Danas je javni penzijski sistem u nemilosti autoritarne države koja određuje njegovu ekonomsku logiku. Sva je prilika da će javne penzije koegzistirati s različitim privatnim oblicima penzijskog osiguranja, a cena toga biće njihova društvena beznačajnost. Pošto će javne penzije u najvećem broju slučajeva biti nedovoljne za život u starosti, ljudi će biti prinuđeni da dodatno štede kod privatnih penzijskih fondova. Posledica ovoga je da se sve veći broj ljudi vodi nametnutom logikom samostaranja, odnosno logikom koja kaže da se pojedinci i pojedinke moraju brinuti sami o sebi (i u starosti), bez oslanjanja na bilo kakve (društvene) institucije. 

sandy-skoglund

Read More

Share
13 apr

Ivan Radenković, SMANJENE PENZIJE I DRŽAVNE PRETENZIJE

Izvor: Mašina

SMANJENE PENZIJE I DRŽAVNE PRETENZIJE

Ivan Radenković

Potreba da se preispita uloga državne regulacije jednog tako važnog društvenog podsistema kao što je penzijski sistem znači potrebu da se prepoznaju mehanizmi režima akumulacije u kojima država igra centralnu ulogu. Putem kreiranja normi i zakona država osigurava i održava uspostavljene načine društvene reprodukcije. Za razliku od perioda nakon drugog svetskog rata, gde su nacionalni režimi akumulacije bili usmereni na podsticanje masovne potrošnje, danas je smer preokrenut. Mere štednje, pogotovu u Srbiji, deluju destimulativno na nivo potrošnje, dok se hronično raštimovana fiskalna politika i stanje u javnim finansijama nalaze u obećanoj zemlji inostranog zaduživanja, beskrajno daleko od realne ekonomije, a time i od realnih ljudi i njihovih potreba. U kontekstu penzijskog sistema Srbije aktuelni režim akumulacije funkcioniše u konstantno restriktivnom pravcu kada su u pitanju osnovni parametri sistema: podignute su stope doprinosa za penzijsko osiguranje, indeksacija penzija odvojena je od kretanja prosečnih zarada, izjednačena je starosna granica za penzionisanje kod muškaraca i žena, uvedeni su penali za prevremno penzionisanje itd. Bez obzira na činjenicu da aktuelne mere vlade podstiču masovno nezadovoljstvo u narodu, država putem zakona sve intenzivnije interveniše u procese organizacije i usmeravanja klasne reprodukcije društva. U tom smislu je i penzijski sistem izložen različitim delovanjima: određene interesne grupe zagovaraju uvođenje obaveznog privatnog penzionog osiguranja, druge se zalažu za delimičnu kapitalizaciju penzijskog fonda njegovim pretvaranjem u ograničeno-investicioni fond, treće zahtevaju veće povlastice od države jer organizuju dobrovoljno penzijsko osiguranje itd. Država kao mesto koje je formirano sukobima između različitih klasnih interesa i sama predstavlja mesto sukoba. Ovo je mesto u aktualnoj kriznoj situaciji, shodno postojanju različitih klasnih interesa, obeleženo partikularnim zakonskim mehanizmima koji u novijoj srpskoj istoriji rezultiraju čestim zakonskim kolizijama.

pt-seniors-93

Read More

Share
27 jan

BORSKI KOMBINAT BAKRA: NOVA TOPIONICA – STARA PRIČA

BORSKI KOMBINAT BAKRA: NOVA TOPIONICA – STARA PRIČA[1]

Ivan Radenković

Rudarsko-topioničarski basen Bor nekada je predstavljao povezan industrijski centar koji je zapošljavao preko 20.000 radnika i radnica. Danas, nakon urušavanja skoro celokupne prerađivačke industrije bakra, tamo je zaposleno svega 3.500 ljudi, uključujući i zaposlene u Rudniku bakra Majdanpek. Poznata lokalna izreka koja kaže “sve dok bakar teče, egzistencija nije ugrožena” danas postaje obesmišljena. Bakar i dalje teče, ali u okolnostima u kojima je “obezbeđena” egzistencija za daleko manji broj ljudi nego pre 25 godina, sa nagomilanim dugovima i dugogodišnjim negativnim bilansom u poslovanju.

Uprkos jednostranoj medijskoj histeriji koja izgradnju nove topionice i fabrike sumporne kiseline u Boru prezentuje kao poslovni uspeh 21. veka od presudne važnosti za celokupnu privredu Srbije, postoje i drugi glasovi koji se jedva probijaju, uglavnom putem lokalnih medija, dajući ponešto drugačiju sliku. Nakon istraživačkog serijala emisije Insajder televizije B92, korupcijski projekat izgradnje nove topionice počinje da privlači pažnju javnosti. No, pod dejstvom nevidljive ruke uniformne medijske organizacije u Srbiji počinje konstrukcija opšteg konsenzusa na osnovu samorazumljive i jedinstvene glorifikacije rudarskog kapitalnog projekta. Kako je dominantna slika u srpskim medijima uvek puna optimizma i zanosa u prikazivanju investicija, naročito stranih investicija, gotovo je nemoguće naići na kritičku analizu ovog fenomena.

Međutim, ukoliko uzmemo u obzir širi političko-ekonomski kontekst od 90-ih do danas i činjenicu da je RTB Bor preduzeće u državnom vlasništvu, investicije u novu topionicu nam ne daju baš toliko razloga za optimizam. Investicije u modernizaciju sirovinske industrije su u pravilu praćene arbitrarnim i nerentabilnim izborom tehnologije, pogotovu kada je izgradnja nove topionice u pitanju.

Read More

Share
19 sep

ROMI IZMEĐU MULTIKULTURALIZMA I POLITIKE ŠTEDNJE

ROMI IZMEĐU MULTIKULTURALIZMA I POLITIKE ŠTEDNJE[1]

Ivan Radenković

Uslovi društvene reprodukcije koje nameće neoliberalna kontraofanziva su takvi da generiraju kretanje prema apsolutnom osiromašenju. Upravo romska zajednica predstavlja vidljiv primer te tendencije, kako po izvorima prihoda, tako i u smislu zadovoljenja elementarnih potreba za stanovanjem, zdravljem, transportom, obrazovanjem, uslugama socijalne zaštite itd. Za veliki deo romske zajednice u Srbiji nipošto ne važi teza o relativnosti siromaštva koja konstatuje slobodu racionalnog izbora u pogledu proširivanja načina zadovoljavanja elementarnih potreba. Štaviše, neoliberalizacija za Rome znači problem pronalaska elementarnih načina zadovoljenja bazičnih potreba. Drugim rečima, za Rome, mogućnosti izbora su znatno sužene, tim više što su današnji načini zadovoljenja potreba dovedeni u apsolutnu zavisnost o kupovnoj moći.

Postojanje materijalne bede u velikim razmerama ipak ne podrazumeva i homogenizaciju interesa, još manje klasnog prepoznavanja, pogotovu kada se radi o romskoj zajednici. Partikularizmi, koji su bili produbljeni multikulturalističkim ideologemima naročito popularnih nakon 2000-ih, delovali su u pravcu sve veće fragmentacije i rastvaranja romske zajednice.[2] Sa druge strane, politička kooptacija romske zajednice od strane države doprinela je, preko institucije Nacionalnih saveta, sve većem udaljavanju romske političke elite od baze. Kako je tranzicija uzimala maha, a ekonomska nužnost povlačila za sobom i ideologiju imaginarnog zajedništva, tako se od strane romskih lidera i njihovih građanskih mentora pojačavao vapaj za “kulturnim dijalogom” upućen državi. Ovo pozivanje na kulturno polje u rešavanju strukturnih problema je indikativno, jer pacifikuje ekonomsko-političke antagonizme.

Simptomi kulturalističkih posredovanja prilikom učestalog prebijanja Roma po ulicama, preko tortura u policijskim stanicama, do ispoljavanja institucionalnog rasizma putem masovnih iseljavanja kakva iniciraju lokalne vlasti, umnožili su se, a romska elita ni dalje nije rešavala te probleme političkim pritiskom. Iako institucinalni predlozi postoje, do sada država nije bila u stanju da zacrtane ciljeve strategija, akcionih planova i programa dosledno realizuje.[3] Imajući u vidu da su dopunska posredovanja unutar romske zajednice pripala romskoj “eliti”, koja je zadobila pravo participacije na političkom tržištu[4], trebalo bi postaviti logično pitanje u kojoj meri elita može da se zalaže za istinsku demokratizaciju.

Read More

Share
21 jul

ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?

ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?[1]

Iza samog pitanja „Čija je evropska unija?“ stoji još jedna fundamentalnija zapitanost koja se tiče veze građana država članica i institucionalnog sistema EU: da li postoji zajednički osećaj pripadnosti kada se radi o EU ili je pak sam istorijski sled formiranja evropske zajednice uticao na to da se pitanje zajedničkosti postavlja u veoma uskim okvirima? Činjenica je da su ovi okviri od samog nastanka evropske zajednice onemogućavali ujednačene politike razvoja, a podsticali su već ustanovljene interese pojedinih država kojima je logika nejednakog razvoja sasvim prirodna. Zato pojedini autori govore o EU sa aspekta neomerkantilističkih politika kojima je zajednička izvozna strategija, jer ključni izvor profita vide u spoljno-trgovinskom neto suficitu. Problemi koji nastaju iz ovakvih ekonomsko-političkih aranžmana su mnogostruki. Jedan je taj što ne postoji mehanizam redistribucije viškova iz razloga postojanja jedinstvene valute unutar Evropske monetarne unije, pa zemlje koje imaju negativan spoljnotrgovinski bilans moraju proći kroz recesiju, obzirom da je fiskalna redistribucija iz suficitnih u deficitne zemlje onemogućena političkim i institucionalnim mehanizmima. Drugi je taj što se primat spoljne ekspanzije vođene neomerkantilističkim politikama negativno odražava na nivo zaposlenosti, ali i na nivo zarada u nacionalnim državama. Primer je najjača ekonomija Evrope, Nemačka, gde nivo zarada stagnira već duže vreme. Pozitivan spoljno-trgovinski bilans nekih država unutar EU omogućava privatnom sektoru delovanje na međunarodnim tržištima kapitala, dok je situacija u okviru nacionalnih granica znatno nepovoljnija zbog male isplativosti investicija, shodno sporo rastućem domaćem tržištu. Ovako postavljeni okviri znatno umanjuju i kompetitivnost Srbije jer je njen spoljnotrgovinski bilans već godinama negativan, a njen status male periferne zemlje prosto treba usaglasiti sa realnim stanjem stvari. Zato je potrebno postaviti pitanja koja će realnost evropskih integracija sagledati kroz ekonomsko-političke odnose moći unutar EU, a nivo analize pogurati mnogo dalje od vladajućeg neupitnog i ignorantskog eurooptimizma.

Read More

Share
27 maj

ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?

Jedinstveni narativ o EU koji dominira u srpskoj javnosti od 2000. godine evropske integracije vidi kao cilj po sebi. U jezgru ovog narativa nalazi se i teza da je Srbija, kako teritorijalno tako i kulturološki, već deo velike evropske ’porodice’. Ovoj tezi bi trebalo pridodati da je apstraktna pripadnost starom kontinentu zasnovana i na opštoj ekonomsko-političkoj reorganizacijikoja je sledila iz istorijskog ’neuspeha’ jugoslovenskog socijalizma. Socijalističko iskustvo se i dalje u dominantnom srpskom (neo)liberalnom diskursu predstavlja kao kamen spoticanja na putu evropskih integracija. Prema tom diskursu, sve dok se u potpunosti ne oslobodimo socijalističkih atavističkih ostataka, Srbija neće moći dobiti ulaznu kartu na integrisano EU tržište. Činjenica da se beskrajni EU optimizam srpskih (neo)liberala zasnivao na besmislenim kritikama socijalizma, a manje na realnim analizama (dis)funkcionisanja evropskih institucija, doveo je do formiranja samorazumljivog i jednoobraznog stava prema EU: nema alternative, Srbija mora biti deo EU. Neupitnost javnosti, manjak problematizacije, ignorisanje realnog stanja u pogledu toga šta EU jeste u njenom ekonomskom-političkom jezgru, doprineli su tome da se održi spontani konsenzus i da izostane leva euroskeptička struja. Teško se može reći da struja desnih nacionalista-euroskeptika predstavlja realnu euroskeptičku snagu, pošto se savezništvo sa Rusijom ne razlikuje puno od članstva Srbije u EU u pogledu ekonomsko-političkih relacija. To dokazuje i nemoć srpske države da stavi pod kontrolu ruske monopole, da spreči povećanu stopu eksploatacije domaće radne snage, kao i da povisi rentu na eksploataciju vlastitih mineralnih bogatstava. 

Sa druge strane, EU je kroz Pakt o stabilnosti i rastu, kao odgovoru na krizu državnog duga; pokrenula programe oštrog nadzora nad državnim budžetima. Za ekonomski slabije zemlje su povećani pritisci na izdatke, uvedeni su programi privatizacije javnog sektora, a radnička prava znatno umanjena. To je uzrokovalo dodatno povećanje ionako velike stope nezaposlenosti u EU, a pitanje slobodnog kretanja radne snage suspendovano. Restriktivne imigrantske politike zemalja centra su doprinele i bujanju nacionalizma usled opšte krize EU, te je retorika nacionalne sigurnosti, teritorijalne pripadnosti i odbrane lokalnih identiteta sve prisutnija i unutar evropskih institucija.

Problemi imigrantskih politika, nacionalizma, mesto Srbije, ali i Hrvatske i Slovenije, u Evropskoj uniji – samo su neke od tema o kojima ćemo razgovarati na tribini ’’ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?’’, koja će se održati 4. juna 2014. u 18.00h u SKCNS FABRICI. Učestvuju: ANITA TOLIĆ (Inicijativa za demokratski socijalizam, Ljubljana), PRIMOŽ KRAŠOVEC (Inicijativa za demokratski socijalizam, Ljubljana) i STIPE ĆURKOVIĆ (Le monde diplomatique i Centar za radničke studije, Zagreb). Moderira: IVAN RADENKOVIĆ (Gerusija, Novi Sad).

Dobrodošli/e!

plakat

Share
Translate »