Tag Archives: ivan radenkovic

14 mar

Ivan Radenković: “Čitava sfera socijalnih usluga mora da bude izuzeta iz tržišnih pravila” 

Prenosimo intervju sa našim Ivanom Radenkovićem za SlobodniFilozofski portal na temu komercijalizacije i privatizacije apotekarskog sektora. Intervju je iz 2017. a delovi intervjua su prikazani u prilogu o zdravstvu dvadeset i četvrte epizode edukativno-mozaične emisije „Promjena okvira“, emitirane 6.12.2017. na TV Istra te uskoro dostupne na SkriptaTV

Privatnom apotekarskom sektoru 2013. je zakonski omogućeno da sklapa ugovore sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje, nabavlja lekove preko centralizovanog tendera te izdaje lekove na recept, što je umnogome smanjilo prihode državnim apotekama

Srbija, kao i većina država u regionu, sprovodi konzervativnu fiskalnu politiku koja ima jedino stabilizacionu funkciju, izostavljajući razvojnu i distributivnu funkciju s liste prioriteta

Ako profitna funkcija teži da putem novca i razmenske vrednosti u potpunosti posreduje sve segmente društvenog tela i društvenih procesa, uključivo i međuljudske odnose, onda se pokušaj da se misli integracija socijalnih funkcija u okviru kapitalizma svodi na fetišizaciju


Read More

Share
05 feb

Milan Rakita, Čovek na horizontu istorije

Tekst je objavljen u časopisu za bibliotekarstvo, književnost i kulturu ''BELEŽNICE'' br. 36, Narodne biblioteke u Boru, koji donosi kompletnu bibliografiju filozofa Ivana Radenkovića, koju je uredila urednica Violeta Stojmenović.

Милан Ракита

Човек на хоризонту историје

 

Наивност студента којем се оно тешко и необично чини тек довољно добрим, мудрија је од одрасле педантерије која уздигнутим прстом опомиње мисао, мисао да треба почети с једноставним пре него се одважимо на оно комплексно које је једино привлачно. Такво одгађање спознаје само је спутава.

Теодор В. Адорно

 

Будући да је људска природа истинска заједница људи, они производњом потврђују своју природу, људску заједницу, друштвени битак који није никава општа, за изолованог појединца апстрактна моћ, него битак сваког појединца, његова властита делатност његов властити живот, његов властити ужитак, његово властито богатство. Казати да је човек отуђен од самога себе значи казати да је друштво тог отуђеног човека карикатура његове стварне заједнице.

Карл Маркс    

 

Мрзим равнодушне. […] Верујем да живети значи заузети страну. […] Равнодушност је апатија, паразитизам, кукавичлук, супротност живота. […] Живим, дакле заузимам страну. Стога мрзим оног ко се не уплиће, мрзим равнодушне.

Антонио Грамши

 

Иако ће филозофију радикалне једнакости Жака Рансијера (Jacques Rancière) и његов антипедагошки концепт учитеља незналице[1] упознати знатно касније током студија филозофије у Новом Саду и потоњег теоријског и друштвено-политичког деловања, Иван Раденковић је за живота врло рано, готово по идентичном концептуалном предлошку Рансијера, и за свој узраст неуобичајено проницљиво, почео преиспитивати постојећу логику неједнаке расподеле знањâ и моћи међу људима. Важно је напоменути да он није био ничији протеже и ни по чему привилегован у смислу поседовања јасних путоказа, чврсте потпоре или мудрих савета утицајних ментора на утабаном путу преноса знања са учитеља на ученика, одозго надоле. Да је то било тако, Иван се вероватно не би разликовао од средњовековних схоластичара по манастирима Европе, или од огромне већине нас који смо више или мање успешно следили методе и напутке просветитељског модела масовно доступног образовања крајем 20. века. То истовремено не значи да Иван није био марљив ученик током периода формалног образовања, нити да на том путу није постојао по који добронамеран едукатор који је својим ученицима умео ненаметљиво сугерисати разликовање битног од небитног.   

Иванова је изузетност у овом погледу, међутим, била у томе што је обједињавањем и исправним усмеравањем својих умних и сензибилних абилитета непрестано изнова откривао различите начине за изналажење оних ситуација у којима се догађа моменат размицања идеолошког вела, који скрива неслућену могућност аутономног открића властитих потенцијала за разумевање поретка ствари, мимо етаблираних програма, силабуса и метода подучавања школском знању. Реч је о оној врсти знања која инхерентно доводи у питање хијерархију ауторитетâ у подучавању неуких и која, уједно, представља моменат од ког отпочиње пут самоослобођења од принуде система производње знања као робе намењене тржишту и репродукцији државног апарата, од скрушеног прихватања класне потчињености у процесу ступњевитог напредовања до лимитираног нивоа знања намењеног онима који се унапред сматрају недовољно способним за самостално стицање комплексних знања.

Нарочит карактер Иванове привилегованости почивао је, дакле, на реткој врсти самосталног усмеравања ка непрестаном освајању простора за самоподучавање кроз студиозно проматрање феноменâ Света и раскринкавање лажљиве моћи ауторитетâ преношења знања, присилно наметнутих од стране државе у облику вечног одгађања тренутка коначног стицања знања о поретку ствари – „кад за то буде време“ – и само од рудиментарног ка комплексном а никако обратно, према вековно увреженим процедурама могућности односно немогућности поседовања знања и под директном претњом вечног „пада“ у мрак незнања и изопштавања из друштвене поделе рада уколико се откаже послушност императиву покоравања идеолошким апаратима државе попут породице, школе, универзитета, партије, цркве и других инстанци господарења „профаним“ људима. Овде не говоримо о миту који велича нарочиту надареност појединца за несвакидашњи подвиг, коју други људи не поседују. Напротив, реч је о универзалном принципу интелектуалне еманципације. Та специјална врста самоукости била је производ личне храбрости, која је представљала чврст залог аутономног креирања будућности животне путање човека који је посвећено тежио, испрва интуитивно, уз понављање покушаја и грешака, а потом све методичније, али не и мање трновито, самоослобођењу кроз истовремено нужно ослобађање других од „усуда“ пребивања на класној позицији „природно“ додељеној рођењем у датом систему друштвене поделе рада и одговарајућих метода контролисаног приступа знању и његовог дистрибуирања. Каже се да је задатак филозофа да квари омладину.

Read More

Share
10 jun

Ivan Radenković (1977-2018)

30. maja nas je iznenada napustio Ivan, jedan od stubova našeg Kolektiva, deo uredništva časopisa za teorijske prakse "Stvar" od samog početka, a pre svega naš drug i prijatelj. Ovaj nenadoknadiv gubitak će bespovratno uticati na naš budući rad. A Ivanu ćemo još dugo odavati poštovanje za sve što je uradio, u teoriji, politici, filozofiji, muzici, umetnosti.

Ivanove teorijske radove možete čitati na njegovom Academia.edu profilu, sve video-snimke u kojima se pojavljuje gledati ovdemuziku slušati na njegovom SoundCloud profilu Kolofon, kao i na YouTube kanalu.

Vest o Ivanovoj preranoj i iznenadnoj smrti brzo je odjeknula u Srbiji i regionu ostavljajući sve u šoku. Razni mediji i portali su izveštavali ovako (linkovi u nastavku)

Read More

Share
13 jan

Maja Solar i Ivan Radenković – Delirijum “antikapitalizma” u nacizmu

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

 

Maja Solar i Ivan Radenković

DELIRIJUM ‘’ANTIKAPITALIZMA’’ U NACIZMU

’U ekonomskom polju je naš program oponirao kako marksizmu tako i kapitalizmu. Mi smo predvideli novi ekvilibrijum na osnovu državnog feudalizma (…) Rekonstrukcija, onako kako smo je zamišljali, može jedino biti moguća na osnovu novog poretka koji bi ponovo uspostavio harmoniju između kapitala i rada kao i između individue i zajednice’’ 

Otto Strasser, Hitler and I

 

Oto Štraser, jedan od braće Štraser kojeg Nolte naziva ‘‘socijalistom’’ (Nolte 1990: 321), se u literaturi uobičajeno pojavljuje kao ‘’antikapitalistička’’ figura levog krila hitlerovske Nacional-socijalističke radničke partije (NSDAP). Bio je pravni savetnik velikog nemačkog industrijskog koncerna, a posle osnivač i urednik u izdavačkoj kući Kampfverlag. Zalagao se za ‘’socijalizam’’ i za nacionalizaciju teške industrije. Ovaj tekst otpočinje Štraserovim citatom upravo zbog toga što su braća Štraser predstavljala amblem ‘’antikapitalističke’’ priče u nacističkoj Nemačkoj. Kako se o sprezi fašizma i socijalizma ne prestaje govoriti ni dan danas, čini se da nije suvišno rekonstruisati istorijsku nacističku konstelaciju i ponovo propitati njen tzv. antikapitalizam. Postavlja se pitanje o kakvom se ‘’antikapitalizmu’’ ovde radi? Da li uopšte možemo govoriti o antikapitalizmu u slučaju nemačkog nacizma ili ovo desničarsko korišćenje vokabulara levice ima neku drugu funkciju?

 

Adolf Hitler i Gustav Krupp Von Bohlen, nemački industrijalac

Read More

Share
22 dec

Promocija publikacije „Strane direktne investicije u Srbiji“ Ivana Radenkovića

Promocija publikacije „Strane direktne investicije u Srbiji“ Ivana Radenkovića

Promocija istraživanja „Strane direktne investicije u Srbiji“ Ivana Radenkovića će se održati 28. decembra (četvrtak) u 19.00h u knjižari Bulevar Books u Novom Sadu. Primerci besplatne publikacije moći će se preuzeti tokom promocije, a u elektronskom obliku se, na srpskom i engleskom jeziku, nalaze na sajtu izdavača (Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe).

O knjizi govore:

Alpar Lošonc (Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad)

Mladen Perić (Visoka škola modernog biznisa, Beograd)

Krunoslav Stojaković (Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd)

i Ivan Radenković (Gerusija, Novi Sad)

Moderira: Maja Solar (Gerusija, Novi Sad)

 

Istraživanje se bavi politikom stranih direktnih investicija (SDI) u Srbiji i pokazuje kako je ovaj model razvojne politike, koji u Srbiji provode sve vlade od 2000-ih, duboko problematičan i poguban za stanovništvo. Strani investitori ne dolaze u Srbiju da bi poboljšali njenu ekonomiju, već zbog jeftine radne snage i drugih pogodnosti: tržišta, prirodnih resursa i izdašnih državnih subvencija. Postoji korelacija između SDI i rasta zaduženosti, eksplozije uvoza na uštrb izvoza, finansijskih špekulacija i izbegavanja poreza: SDI negativno utiču na nivo zaposlenosti, platni bilans zemlje, opštu monetarnu stabilnost i na rast spoljnjeg duga. Ekonomska politika privlačenja SDI još više učvršćuje ekonomsku zavisnost siromašnih zemalja od bogatijih i globalnu eksploataciju, stoga ne može biti demokratični ekonomski model koji bi doprinosio privrednom razvoju i boljitku stanovništva.

Ivan Radenković (1977, Bor) je masterirao filozofiju u Novom Sadu. Član je kolektiva „Gerusija“ i deo uredništva časopisa sa teorijske prakse „Stvar“. Od 2009. do 2016. je bio član „Udruženja romskih studenata“. Od 2015. radi kao predavač u okviru projekta „Foruma Roma Srbije“ o političkoj edukaciji mladih. U okviru recentnijih radova, objavio je istraživanje „Penzijski sistemi u kontekstu promena društvenih formacija – od Kraljevine Jugoslavije do danas“ u publikaciji „Bilans stanja: doprinos analizi restauracije kapitalizma u Srbiji“ (2015) i publikaciju „Foreign Direct Investments in Serbia“ (2016) / „Strane direktne investicije u Srbiji“ (2016). Oblasti interesovanja: marksizam, kritika političke ekonomije, istorija ekonomskih ideja, klasna teorija, industrijska politika, istorija sindikata i penzioni sistemi. Prevodi sa engleskog i slovenačkog. Komponuje, svira i producira muziku.

 

Share
Translate »