Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar       

NI LEVO, NI DESNO, A KUDA?!
– REVIZIONIZMI I BEZVIZIONIZMI “TREĆEG PUTA” –

U čuvenom govoru na 7. Kongresu III Internacionale 1935. godine Georgi Dimitrov je definisao tada vladajući fašizam kao “otvorenu terorističku diktaturu najreakcionarnijih, najšovinističkijih i najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala” i kao “najsvirepiji napad kapitala na masu radnog naroda, razuzdani šovinizam i predatorski rat, fanatičnu reakciju i kontrarevoluciju, najopasnijeg neprijatelja radničke klase i celog radnog naroda”[1]. Ove kvalifikacije međutim ne razjašnjavaju dovoljno način na koji je fašizam došao na vlast, a pogotovo njegove najranije forme koje su se borile za hegemoniju u radnim masama. Doduše i sam Dimitrov u pomenutom govoru se osvrće na pitanje dolaska fašizma na vlast, ukazujući na to da taj put do vlasti može da zadobije različite forme u zavisnosti od specifičnosti zemlje, njenih istorijskih, društvenih i ekonomskih uslova. Na putu do vlasti fašizam se predstavlja kao spasilac radničkih masa i naroda, koristeći se antikapitalističkom demagogijom i apelujući na osećaj pravde, te koristeći se ogorčenošću naroda protiv “pljačkaške buržoazije, banaka, kartela i finansijskih magnata”. Fašizam izlazi pred narod sa zahtevom za poštenom i nekorumpiranom vladom impresionirajući mase “vatrenošću svojih napada na buržoaske vlade i nepomirljivim stavom prema starim buržoaskih partijama”.

Da bismo shvatili ovaj inicijalni karakter fašizma potrebno je vratiti se samom početku, dakle u Italiju u godine neposredno posle Prvog svetskog rata. Rat se pokazao od velike koristi po italijansku industrijsku buržoaziju koja je iz njega izašla osnažena i sa visokim profitima. Na istoj strani su se našli i mnogi veleposednici kao i sloj poljoprivrednika koji se naglo obogatio u tim godinama. Sa druge strane mase radnika, seljaka i gradske sitne buržoazije tražile su korenite promene u društvu. Na prvim posleratnim izborima novembra 1919. sa 32% osvojenih glasova pobedu odnosi Socijalistička partija, a u parlament ulazi 156 socijalističkih poslanika. Radnički pokret jača, sve učestaliji su štrajkovi, protesti i okupacije fabrika što će kulminirati u takozvanom Biennio rosso (crvenom dvogodištu) 1919-1920. Vladajuća klasa, sa jedne strane osokoljena “ratnim uspesima”, a sa druge strane ugrožena sve većim nezadovoljstvom u narodu kao i radničkim samoorganizovanjem, bila je odlučna u tome da zada smrtni udarac bilo kakvim revolucionarnim pomeranjima “od dole”. Saveznika je našla u fašističkim redovima.

Read More →