Tag Archives: istorijski revizionizam

19 maj

Saša Hrnjez – Ni levo ni desno, a kuda?! Revizionizmi i bezvizionizmi ‘trećeg puta’

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar       

NI LEVO, NI DESNO, A KUDA?!
– REVIZIONIZMI I BEZVIZIONIZMI “TREĆEG PUTA” –

 

U čuvenom govoru na 7. Kongresu III Internacionale 1935. godine Georgi Dimitrov je definisao tada vladajući fašizam kao “otvorenu terorističku diktaturu najreakcionarnijih, najšovinističkijih i najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala” i kao “najsvirepiji napad kapitala na masu radnog naroda, razuzdani šovinizam i predatorski rat, fanatičnu reakciju i kontrarevoluciju, najopasnijeg neprijatelja radničke klase i celog radnog naroda”[1]. Ove kvalifikacije međutim ne razjašnjavaju dovoljno način na koji je fašizam došao na vlast, a pogotovo njegove najranije forme koje su se borile za hegemoniju u radnim masama. Doduše i sam Dimitrov u pomenutom govoru se osvrće na pitanje dolaska fašizma na vlast, ukazujući na to da taj put do vlasti može da zadobije različite forme u zavisnosti od specifičnosti zemlje, njenih istorijskih, društvenih i ekonomskih uslova. Na putu do vlasti fašizam se predstavlja kao spasilac radničkih masa i naroda, koristeći se antikapitalističkom demagogijom i apelujući na osećaj pravde, te koristeći se ogorčenošću naroda protiv “pljačkaške buržoazije, banaka, kartela i finansijskih magnata”. Fašizam izlazi pred narod sa zahtevom za poštenom i nekorumpiranom vladom impresionirajući mase “vatrenošću svojih napada na buržoaske vlade i nepomirljivim stavom prema starim buržoaskih partijama”.

Da bismo shvatili ovaj inicijalni karakter fašizma potrebno je vratiti se samom početku, dakle u Italiju u godine neposredno posle Prvog svetskog rata. Rat se pokazao od velike koristi po italijansku industrijsku buržoaziju koja je iz njega izašla osnažena i sa visokim profitima. Na istoj strani su se našli i mnogi veleposednici kao i sloj poljoprivrednika koji se naglo obogatio u tim godinama. Sa druge strane mase radnika, seljaka i gradske sitne buržoazije tražile su korenite promene u društvu. Na prvim posleratnim izborima novembra 1919. sa 32% osvojenih glasova pobedu odnosi Socijalistička partija, a u parlament ulazi 156 socijalističkih poslanika. Radnički pokret jača, sve učestaliji su štrajkovi, protesti i okupacije fabrika što će kulminirati u takozvanom Biennio rosso (crvenom dvogodištu) 1919-1920. Vladajuća klasa, sa jedne strane osokoljena “ratnim uspesima”, a sa druge strane ugrožena sve većim nezadovoljstvom u narodu kao i radničkim samoorganizovanjem, bila je odlučna u tome da zada smrtni udarac bilo kakvim revolucionarnim pomeranjima “od dole”. Saveznika je našla u fašističkim redovima.

Read More

Share
22 jul

SEĆANJA NA SOCIJALIZAM IZMEĐU N(E)OSTALGIJE I ISTORIJSKOG REVIZIONIZMA

NEMANJA SOVTIĆ

SEĆANJA NA SOCIJALIZAM IZMEĐU N(E)OSTALGIJE

I ISTORIJSKOG REVIZIONIZMA

Sažetak: U ovom radu je heterogeni fenomen sećanja na socijalizam razmotren iz njegovih krajnosnih aspekata. S jedne strane istražen je diskurs istorijskog revizionizma koji socijalističku prošlost tumači u ogledalu recentnih društvenih procesa poput tranzicionog kapitalizma, demokratskog političkog pluralizma i tradicionalne versko-konfesionalne sabornosti. Diskurs nostalgije, sa druge, u idealizovanoj socijalističkoj prošlosti kreira viziju bolje i humanije budućnosti. Čini se da se demonizacija prošlosti u optici „korektivnog sočiva“ inverzne logike ukazuje kao kontrastna pozadina na kojoj se afirmišu trenutne društvene vrednosti, dok postojanje nostalgično-utopijskih eskapizama svedoči o ideološkom neuspehu tih vrednosti da izgrade neprotivrečnu sliku aktuelnog društva. Autor potom zastupa tezu da revizionizam i nostalgija, premda deluju kao suprotstavljene kulture sećanja, funkcionišu kao komplementarni diskursi u ideološkom ratu protiv socijalističkog nasleđa. Budući da je kritički učinak nostalgije u praksi zanemarljiv, „građanski rat“ između nostalgičnih i revizionističkih sećanja, na koji ukazuje beogradski sociolog Todor Kuljić, samo je ideološka „dimna zavesa“ koja olakšava ukidanje radničkih prava stečenih u socijalizmu i doprinosi potpunom slomu klasne solidarnosti.

Ključne reči: socijalistička prošlost, nostalgija, istorijski revizionizam, „građanski rat“ sećanja.

Sećanja na socijalizam, kako kolektivna[1] tako i individualna, sve su zanimljivija istoričarima, sociolozima, politikolozima, kulturolozima, budući da diskursi o prošlosti govore o aktuelnom trenutku kada se ispred njih postavi „korektivno sočivo“ inverzne logike, koja podrazumeva da se ono što je u sećanju demonizovano posmatra „u funkciji“ kontrastne pozadine za aktuelne vrednosti, kao i da postojanje nostalgično-utopijskih eskapizama svedoči o ideološkom neuspehu tih vrednosti da izgrade čvrstu sliku trenutnog društva. Ljubljanski sociolog Mitja Velikonja u svojoj knjizi Titostalgija ističe da je jedna od najznačajnijih funkcija nostalgije (…) stvaranje – a ne samo puko obnavljanje ili ulepšavanje – one prošlosti koja uistinu nikad nije ni postojala, koja kao takva postoji samo u sadašnjim predstavama (Velikonja, 2010: 158). Nešto slično se može reći i za sliku prošlosti koju stvaraju brojni revizionistički pokušaji. Međutim, dok revizionizam na postjugoslovenskom prostoru „savija“ prošlost u pravcu poželjnom za sadašnjicu, odnosno pozitivno konotira korene recentnih formi života, a negativno sve ono što bi ih osporavalo, nostalgija kao da se opire sadašnjosti i u idealizovanoj prošlosti traži potku za njenu transformaciju u budućnosti. 

Read More

Share
Translate »