Tag Archives: Gramsci

19 maj

Saša Hrnjez – Ni levo ni desno, a kuda?! Revizionizmi i bezvizionizmi ‘trećeg puta’

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar       

NI LEVO, NI DESNO, A KUDA?!
– REVIZIONIZMI I BEZVIZIONIZMI “TREĆEG PUTA” –

 

U čuvenom govoru na 7. Kongresu III Internacionale 1935. godine Georgi Dimitrov je definisao tada vladajući fašizam kao “otvorenu terorističku diktaturu najreakcionarnijih, najšovinističkijih i najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala” i kao “najsvirepiji napad kapitala na masu radnog naroda, razuzdani šovinizam i predatorski rat, fanatičnu reakciju i kontrarevoluciju, najopasnijeg neprijatelja radničke klase i celog radnog naroda”[1]. Ove kvalifikacije međutim ne razjašnjavaju dovoljno način na koji je fašizam došao na vlast, a pogotovo njegove najranije forme koje su se borile za hegemoniju u radnim masama. Doduše i sam Dimitrov u pomenutom govoru se osvrće na pitanje dolaska fašizma na vlast, ukazujući na to da taj put do vlasti može da zadobije različite forme u zavisnosti od specifičnosti zemlje, njenih istorijskih, društvenih i ekonomskih uslova. Na putu do vlasti fašizam se predstavlja kao spasilac radničkih masa i naroda, koristeći se antikapitalističkom demagogijom i apelujući na osećaj pravde, te koristeći se ogorčenošću naroda protiv “pljačkaške buržoazije, banaka, kartela i finansijskih magnata”. Fašizam izlazi pred narod sa zahtevom za poštenom i nekorumpiranom vladom impresionirajući mase “vatrenošću svojih napada na buržoaske vlade i nepomirljivim stavom prema starim buržoaskih partijama”.

Da bismo shvatili ovaj inicijalni karakter fašizma potrebno je vratiti se samom početku, dakle u Italiju u godine neposredno posle Prvog svetskog rata. Rat se pokazao od velike koristi po italijansku industrijsku buržoaziju koja je iz njega izašla osnažena i sa visokim profitima. Na istoj strani su se našli i mnogi veleposednici kao i sloj poljoprivrednika koji se naglo obogatio u tim godinama. Sa druge strane mase radnika, seljaka i gradske sitne buržoazije tražile su korenite promene u društvu. Na prvim posleratnim izborima novembra 1919. sa 32% osvojenih glasova pobedu odnosi Socijalistička partija, a u parlament ulazi 156 socijalističkih poslanika. Radnički pokret jača, sve učestaliji su štrajkovi, protesti i okupacije fabrika što će kulminirati u takozvanom Biennio rosso (crvenom dvogodištu) 1919-1920. Vladajuća klasa, sa jedne strane osokoljena “ratnim uspesima”, a sa druge strane ugrožena sve većim nezadovoljstvom u narodu kao i radničkim samoorganizovanjem, bila je odlučna u tome da zada smrtni udarac bilo kakvim revolucionarnim pomeranjima “od dole”. Saveznika je našla u fašističkim redovima.

Read More

Share
08 jan

Antonio Gramši – Skupštinska polemika 1925

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

Antonio Gramši

POREKLO I CILJEVI ZAKONA O TAJNIM DRUŠTVIMA U SKUPŠTINSKOM GOVORU DRUGA GRAMŠIJA

 

Tekst koji sledi prenosi raspravu od 16. maja 1925. u poslaničkom domu italijanske skupštine, objavljenu potom u listu ”Jedinstvo” (Origini e scopi della legge sulla assocciazioni segrete nel discorso del compagno Gramsci alla Camera, ”Unità”, II, br. 117, 23. maj 1925). Povod je bio zakon o tajnim društvima. Kako bi se ova rasprava dodatno kontekstualizovala valjalo bi dodati i da je naredne godine, dakle novembra 1926, Gramši uhapšen povodom ”vanrednih mera” fašističkog režima kada su van zakona stavljene sve opozicione stranke. 1928. je optužen na 20 godina, 4 meseca i 5 dana zatvora. Iz zatvora je izašao, ali samo na kliniku na kojoj je i umro 1937.

Predsednik: Reč ima poštovani Gramši.

Gramši: Nacrt zakona protiv tajnih društava predstavljen je Skupštini kao nacrt zakona protiv masonerije; to je prvi stvarni čin fašizma kako bi se potvrdilo ono što je fašistička stranka nazvala svojom revolucijom. Mi, kao Komunistička partija, želimo da istražimo ne samo zašto se predstavlja nacrt zakona protiv organizacija uopšte, nego i značenje razloga zbog kojih je Fašistička stranka predstavila ovaj zakon u najvećoj meri uperen protiv masonerije. Mi se ubrajamo u malobrojne koji su fašizam uzeli ozbiljno, čak i kada je fašizam izgledao tek kao neka krvava farsa, kada su se u pogledu fašizma ponavljala samo opšta mesta o ”ratnoj psihozi”, kada su sve stranke pokušavale da uspokoje radničku populaciju prikazujući fašizam kao površan i kratkotrajan fenomen.
U novembru 1920. smo predvideli da će fašizam doći na vlast – što onda ni sami fašisti nisu mogli zamisliti – ako radnička klasa na vreme oružjem ne spreči njegovo krvavo nadiranje

Fašizam, dakle, danas praktično tvrdi da želi da ”osvoji Državu”. Šta znači ovaj izraz koji je već uveliko postao opšte mesto? I kakvo značenje u tom smislu ima borba protiv masonerije?

Read More

Share
14 jul

Saša Hrnjez_“Staro umire a novo ne može da se rodi”: Gramši na putu rađanja novoga

Ne može se reći da Gramšijevo ime nije prisutno i da nije poznato, ne samo u užim, teorijski upućenim krugovima, nego i u širem polju interesovanja za političku teoriju marksističke orijentacije. Gramši je verovatno uz Makijevalija i Vikoa jedan od najcitiranijih italijanskih mislilaca. Prevodi Zatvorskih svezaka i ostalih Gramšijevih tekstova na mnoge svetske jezike takođe su znak njegove šire rasprostranjenosti i popularnosti. Možemo govoriti i o izvesnoj ''modi Gramšija'' u određenim periodima i u određenim zemljama, kao i o statusu klasika koji uživa u samoj Italiji[i]. Međutim ovi kvantitativni i nominalni krijerijumi nisu i znak duboke prisutnosti i žive cirkulacije Gramšijeve misli, niti njene kreativne elaboracije. I ne samo to: rasprostranjenost Gramšijevog imena sama po sebi ništa ne znači, te može biti i negativni znak ideološkog vremena koje naseljavamo, odnosno pokazatelj mehanizma kojim hegemona kulturna ideologija uspeva da inkorporira i apsorbuje određene teze koje dolaze sa suparničke pozicije (u ovom slučaju marksističke) kako bi se dominantan sistem misli i verovanja dalje reprodukovao i oslabio mogućnost istinske promene. Važno je reći da je ovaj mehanizam predvideo i sam Gramši uključivši ga u svoje razmatranje pasivne revolucije. Naime, danas nije ništa neobično da se na Gramšija pozivaju ne samo oni koji duboko veruju u istinsku poruku njegove misli, a to je revolucija i uspostavljanje socijalističkog društva, nego čak i oni kojima je ta poruka mrska. Svakako da heterogenost, bogatstvo i univerzalna multiverzalnost Gramšijevih interesovanja koja pokrivaju mnoga polja, naizgled udaljena od jezgra marksističke politike i prakse, dopuštaju mnogima da u Gramšiju nađu inspiraciju, utemeljenje i modele za sopstvena istraživanja. Ovde ne želimo da negiramo takvu vrstu uticaja na mnoge prošle i buduće mislioce, već samo da odlučno izbegnemo onu redukciju, izrazito ideološku i tako svojstvenu aktuelnom postburžoaskom neoliberalnom kapitalizmu, a koja se, na našem primeru, otkriva u svođenju Gramšijevog dela na samo jedan njegov aspekt, neutralizujući političko značenje i oštrinu njegove misli i izbegavajući tako crvenu nit koja prožima celokupan njegov angažman a čija je suština upravo u tome da je crvena. Zato kada govorimo o Gramšiju filozofu, Gramšiju istoričaru, Gramšiju teoretičaru politike, Gramšiju istraživaču društvenog života, Gramšiju misliocu kulture i pozorišnom kritičaru, Gramšiju žrtvi Musolinijevog fašizma itd., ne treba da zaboravimo – i to pogotovo danas – da je Gramši teoretičar revolucije i komunističkog društva. Gramši je pre svega bio politički borac, aktivista i vođa Partije. Marksistički filozof, ali i filozofski komunista. Tek dospevši u zatvor Gramši je prisiljen da se bavi isključivo teorijom, te se tako razvija Gramši istorijski materijalista, filozof prakse, ali i neoidealista, zbog čega zaslužuje mesto i u istoriji filozofije rame uz rame sa ostalim imenima 20-vekovne filozofije, bez obzira na to što njegov interes za filozofiju nije akademsko-katedarski, i što je njegovo poznavanje istorije filozofije selektivno (Gramši je bio student književnosti i filologije na Univerzitetu u Torinu gde čak nije ni diplomirao). Jedino imajući sve ovo u vidu možemo izbeći ideološku neutralizaciju i redukciju Gramšijeve figure čime ona u razblaženom i ''bezopasnom'' obliku postaje prihvatljiva za dominantne akademske, ali i anti-akademske krugove. Gramši nije sveobuhvatni mislilac gde je revolucionarna politika samo jedan deo te celine i širine interesovanja. Ne! Gramši je sveobuhvatni mislilac gde je sama ta sveobuhvatnost politička i revolucionarna. Bez ovog razjašnjenja besmislen je svaki uvod u njegovu misao. Drugim rečima, Gramšija ne treba učiniti prihvatljivim uprkos njegovom komunističkom angažmanu (kako su mnogi skloni da čine), nego učiniti ga prihvatljivim samo na osnovu i uz taj angažman.

Read More

Share
Translate »