Tag Archives: Gordana Stojaković

26 jul

ŽENSKI JUGOSLOVENSKI EKSPERIMENT

Tekst je objavljen u 3. broju časopisa MARGINA (jul 2014), str. 79 -83.

ŽENSKI JUGOSLOVENSKI EKSPERIMENT

Maja Solar

Ženske organizacije na jugoslovenskim prostorima pojavljuju se u drugoj polovini XIX veka, a množe se početkom XX veka. Zauzimajući širok političko-ideološki spektar (od onih koje su bile vezane za socijaldemokratiju, preko građanskih, do onih koje su bile vezane za crkvu), ove organizacije su imale i različite pristupe problemu položaja žena u društvu. Dok su građanske organizacije svoje emancipatorske zahteve prvenstveno temeljile u pravnoj regulaciji (zahtevima za izjednačavanje žena u pravnom smislu), dotle su konzervativne ženske skupine (paradigmatični primeri su razna kola sestara) fokus stavljale na karitativno-humanitarni rad. Građanske feminističke opcije su zahtevale ravnopravnost muškaraca i žena u juridičkom aspektu, pravo glasa i izbora, pravo na obrazovanje, jednaki moral za oba pola itd., ali nisu ih zanimale promene u odnosima proizvodnje i društvenog poretka uopšte. Feministkinje iz građanskog miljea nisu videle kapitalizam kao problem, već su se borile za jednake šanse za žene u karijeri i sferi rada (ostavljajući netaknutnom klasnu strukturu društva). Konzervativne ženske grupe, pak, ne samo da se nisu zanimale za promenu društvenih odnosa (ni u političkom niti u ekonomskom smislu), već su svoj rad ugrađivale u nepromenjenoj patrijarhalnoj strukturi – videći ulogu žene upravo tako kako joj je i bila nametnuta. Ove organizacije su se bavile humanitarnim radom, naročito su pomagale ženama majkama i bile su stub očuvanja ideologije crkve. Sa razvićem kapitalističkog načina proizvodnje na jugoslovenskim prostorima razvija se i radnički pokret, a sa njime i socijalističke ženske organizacije. Prvi svetski rat bio je prvi prekid u radu ovih organizacija, ali i eksces koji je omogućio izvesnu transformaciju tradicionalnih polnih uloga (žene su morale preuzimati one uloge koje su tradicionalno bile namenjene muškom polu). Nakon rata i stvaranja jugoslovenske države, ženske organizacije se još više umnožavaju i objedinjuju na osnovu regionalnih kriterija. Posebna pozicija levih ženskih organizacija bila je uslovljena agresivnom antikomunističkom politikom (zabranom rada komunističke partije 1920. g. putem dekreta pod nazivom Obznana, Zakonom o zaštiti države koji je donet 1921. g, te otvorenom diktaturom kralja Aleksandra od 1929. g. i zabranom političkih partija uopšte). Kako je komunistička partija mogla raditi samo u ilegali, tako su i ženske organizacije levog spektra pronalazile nove oblike organizacije rada. Jedna od taktika rada u tako teškim uslovima bila je i rad u nekomunističkim organizacijama, stoga je partija koristila i mnoge ženske organizacije za članstvo vlastitih snaga – preko kojih je pokušavala delovati (primera radi, preko Društva za prosvetu žena, zatim preko Ženske nabavljačke zadruge, a naročito preko Omladinskih sekcija u Ženskom pokretu itd.[1]) Ženske organizacije vezane za radnički pokret su u međuratnom periodu itekako bile aktivne. No, tek tokom drugog svetskog rata (drugog prekida u ovoj istoriji ženskog organizovanja) nastaje do tada najmasovnija ženska organizacija na jugoslovenskim prostorima koja je uspela da okupi i mobiliše najveći broj žena – Antifašistički front žena.

Oformljen još za vreme rata (1942. g u Bosanskom Petrovcu) AFŽ je i nakon rata razvijao najveći deo svojih aktivnosti, sve do 1953. g. kada je zvanično i ukinut. Ono što je zanimljivo u daljnoj istoriji ženskog organizovanja jeste zaborav i brisanje povesti AFŽ-a (osobito nakon 1990-ih) kao čvornog mesta transformacije polnih/rodnih uloga i odnosa. U sklopu (neo)liberalne ideologije prema kojoj su demokratske slobode nastale nakon sloma socijalizama – nema mesta za istoriju jugoslovenskog emancipatorskog eksperimenta. Priča o AFŽ-u je ili sasvim nestala ili se pojavljivala kao neka tačkica u istoriografiji, uglavnom vezana za naraciju o jugoslovenstvu kao totalitarnom projektu (pri čemu je akcenat na ovu priču uvek bio na negativnom). Iako je iskustvo AFŽ-a zaista jedno ambivalentno iskustvo, zaboravljanje snažne emancipatorske dimenzije ove ženske prošlosti (kao i jugoslovenske prošlosti uopšte) predstavlja ne samo nekritički manevar u službi pojednostavljenja, već i jasno političko-ideološko opredeljenje savremenih istorija.

Zagorka Spicanovic

Read More

Share
18 jul

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA[1]

Alpar Lošonc: Nameće se jedno u prvi tren oratorsko, ali ipak neizbežno pitanje: zašto 2014. godine rekonceptualizovati Jugoslaviju? Ako bi ona bila samo jedna puka, ako tako hoćete, prelazna istorijska tvorevina, onda verovatno ne bismo našli za shodno da ovde govorimo o njoj. Ali očigledno je da su određeni potencijali, koji su iznad pukih istorijskih, još uvek za razmišljanje. Pretpostavljam da ćemo ovde ipak govoriti o Jugoslaviji, ali ne o onoj versajskoj Jugoslaviji, već o onoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Ili, ako hoćete pobliže: o socijalističkoj Jugoslaviji. Naravno, nećemo se uljuljkivati u uverenju da možemo jednom ovakvom sesijom, jednom ovakvom seansom, iscrpeti sve moguće probleme u vezi sa Jugoslavijom, tako da ćemo imati konkretne smernice. Čini mi se da se, u slučaju da pokušamo da razmišljamo o Jugoslaviji u ovom naznačenom smislu, pojavljuju neki karakteristični problemi koji su još uvek sa nama, i čini se da će biti sa nama i u dogledno vreme. Pokušaj sinteze socijalizma i multinacionalnosti je za mene jedna grupa pitanja, jedna čvorna tačka; potom imamo samoupravljanje kao jedan pokušaj istorijskog projekta onih ljudi koji su želeli da upravljaju sobom, a da ne budu upravljani od strane drugih; na kraju su tu i, naravno, odnosi polova kao – reklo bi se – političko pitanje za sebe. Tako da, čini mi se da bi trebalo da razmišljamo u ovom pravcu, a gde će nas sve to odvesti, to će se pokazati. Zamolio bih, onda, mog starog druga Miroslava da započne.

zenama sva zanimanja

Miroslav Samardžić: Zahvaljujem. Kada o socijalizmu u Jugoslaviji govori neko ko je živeo u socijalizmu, onda bi trebalo najpre da kaže kakva je bila njegova pozicija u tom sistemu. Ja sam bio član Saveza komunista pet-šest godina, a onda su me isključili zbog učestvovanja u nekim disidentskim aktivnostima. Danas u raspravama o jugoslovenskom socijalizmu najgore osude tog sistema dolaze od strane njegovih protagonista, od ljudi koji su bili privilegovani i koji su bili članovi ili funkcioneri Saveza komunista. Kada pogledate današnju liberalnu elitu u Srbiji, ona dolazi iz redova Saveza komunista. Čak su i neki ključni ideolozi liberalizma u Srbiji došli upravo iz Saveza komunista, i oni su i dan danas politički aktivni. Kada razmišljam o jugoslovenskom socijalizmu i jugoslovenskom komunističkom pokretu, najpre mi na pamet pada briljantna antifašistička borba. Jugoslovenski komunisti su u nemogućim uslovima uspeli da organizuju najbolju gerilu u Drugom svetskom ratu u Evropi, kao i da izdejstvuju briljantnu pobedu na strani velike antifašističke koalicije.

Read More

Share
19 mar

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA

Jugoslavija već preko dve decenije predstavlja ime koje simboliše sve ono što dominantna naracija prezrivo odbacuje kao totalitarističko, komunističko, socijalističko, nedemokratsko, jednopartijsko, autoritarno itd. Ovaj pojednostavljeni narativ se temelji na pretpostavci da su sve slobode stvorene sa raspadom socijalizma, pre toga je jugoslovenski ''rigidni'' sistem navodno onemogućavao bilo kakav boljitak. Tako Jugoslavija postaje nešto nazadno, recidiv prošlosti, dok predstavnici nove (liberalne) demokratije postaju vesnici budućnosti. Imenom Jugoslavije i socijalizma stigmatizuje se sva ona zaostavština koja se u procesu tranzicije mora iskoreniti (radnici/e su lenji jer ih je razmazilo samoupravljanje; ljudi ne plaćaju karte u prevozu jer ih je tako naučio socijalizam; za nezaposlenost, siromaštvo, korupciju itd. – za sve to je kriv ostatak socijalizma, stoga je imperativ advokata tranzicije da se ovi ostaci što pre ukinu, jer nas na kraju toga puta navodno čeka bolja budućnost). Ova antikomunistička ideologija je zajedničko mesto i liberala (demokrata u svim verzijama) i desničara. S druge strane, kako se život u novoj demokratiji odvija sve teže (za većinu ljudi), tako se pojavljuje i fenomen jugonostalgije, subkulturna ali rastuća grupa jugonostalgičara. Ova druga naracija, pak, pojednostavljeno veliča sve što je jugoslovensko, a Jugoslaviju ponajviše podrazumeva kao kulturni fenomen. Tako se jugonostalgičarski narativ loži na estetiku svega jugoslovenskog, bez promišljanja šta je Jugoslavija zapravo bila u političkom, ekonomskom, društvenom smislu. Ova dva narativa se postavljaju kao lažna alternativa. Zadatak je, dakako, vratiti se na iskustvo jugoslovenskog socijalizma i kritički ga misliti kao iskustvo koje se pokazuje u svojim dvosmislenostima. Jugoslavija, dakle, nije ni čisto negativni, ni čisto pozitivni fenomen, valjalo bi misliti šta je ono u jugoslovenskom iskustvu što nam je važno i danas.

S obzirom na opštu diskreditaciju socijalizma u njegovim realno-političkim likovima kroz istoriju XX veka (staljinizam, poststaljinizam, socijaldemokratije, eurokomunizmi…), razumljivo je zašto ovakvi istorijski porazi pobuđuju opšte nepoverenje. Ako uzmemo u obzir i uspon neoliberalne ideologije nakon 70-ih godina i njenu sistematsku ofanzivu, ne samo na socijalističke tekovine već i na tekovine države blagostanja, onda je jasna konstelacija u kojoj se događa urušavanje ionako problematičnih formi real-socijalizama.

DSC04298

Read More

Share
Translate »