Dan četvrti. Neispavani smo, ogluveli od buke, promukli od deranja, zviždanja, skandiranja, ali ne odustajemo. Prethodnu noć smo smišljali parole za transparente i dogovorili se da se nađemo nekoliko sati pre protesta i pokušamo ih ispisati. Nije lako ni dogovaranje, jer ljudi rade, imaju obaveze, neki nisu na fejsbuku, neki nemaju telefon… Ipak uspevamo, imamo ogromnu volju da uradimo sve što je u našoj moći, a zajedno to radimo mnogo lakše i bolje. Nalazimo se kod pijace. Usput pitamo u nekoliko marketa imaju li kartonske kutije koje im ne trebaju, niko nema. Vetar je ovog puta dobrodošao, jer su naleti takvi da raznose smeće po celom gradu, kad eto – bukvalno doletele i kartonske kutije! Kupimo kutije, jurimo bulevarom na sastanak. Okupljamo se. Tu su Kaća, Aleksa, Laza, Leontina, Žarko, Stanko, Saša, Ivan, Maja, stiže Tamara kao pojačanje iz Beograda, stiže Vladimir direktno sa faksa. Idemo u stan Aleksinog prijatelja, imamo kartone, papire, selotejpe, markere i vrlo malo vremena. Zauzeli smo pod dnevne sobe, zbijeni i sretni. Odmah delimo zadatke, sklapamo materijale, ispisujemo neke od parola i vredno radimo. Prelepo je kako ljudi brzo postaju solidarni u ovakvim situacijama i koliko se sve uvrežene podele rada ruše – nema podele posla po principu gazda-radnik, muškarac-žena i slično. Neki seku karton, spajaju komade, prekrajaju, lepe bele papire, heftaju; neki pišu parole; nekoliko njih zajedno boji i podebljava slova. Kao dobro organizirana košnica smo. Usredsređujemo se i na to da preoznačimo i preusmerimo parolu koja se čula prethodnih dana, „Vučiću pederu“, pa ispisujemo i parolu „Vučiću Šrederu“. Stižemo da uradimo petnaest transparenta („Zdravstvo nije ni SMS ni SNS“, „Ako ima za kampanju ima i za nas“, „Nisam glasala, eksploatišu me i nedeljom“, „eM Me Foliraš em me NATO prisiljavaš“, „Neću da budem jeftina radna snaga“, „Vratićemo oteto“, „Fabrike za radnike“, „Smrt kapitalizmu“, „Hoću stan, neću sendvič“, „Smrt kapitalizmu“, „Vrati i moje knjige. Šešelj“, „Vučiću Šrederu“, „'Srbija' nije privatna firma“, „Štrajk, blokada, sabotaža“, „Uđimo u Vučića. EU“) i već jurimo ka pijaci, kod „kurala“. Usput nas prolaznice i prolaznici koji vide transparente bodre i podržavaju, jedna žena viče „svaka vam čast!“, taksista pita „gde je okupljanje?“.

Stižemo na vreme, Tamara je u neverici jer je malo ljudi, mnogo manje nego u Beogradu. Uveravamo je da je ovo za Novi Sad, u kojem se retko događaju protesti, odlično i da će ljudi sigurno biti sve više. Ljudi pristižu. Tu su i neumorni bubnjari koji nam daju ritam. Ivan drži govor u kojem govori zašto je tu. Razloga zašto ljudi u Srbiji danima protestvuju na ulicama je mnogo, on podseća na neke. Nabraja razloge zbog kojih radnice i radnici, nezaposleni, penzionerke i penzioneri, studentkinje i studenti u ovoj državi pate. Adresira sve nas koji NISMO GLASALI ZA VUČIĆA (svejedno da li smo glasali za nekog drugog ili nismo glasali), završava sa ŽIVEO NAROD, DOLE DIKTATURA!

Read More →