Tag Archives: g.m.tamas

23 feb

G. M. Tamaš_NEKOLIKO REČI O UNIVERZITETU

Ono što ću ovde skicirati na brzinu ima svoju pretpriču i kontekst; sadži iskustvo koje sam stekao kada sam uspostavio vezu sa zagrebačkim i bečkim (unibrennt) studentskim protesnim pokretima (2009-2010) iz kojih sam naučio mnogo. Učio sam takođe i iz aktuelne borbe budimpeštanske Studentske mreže [Hallgatói Hálózat] i sa njom solidarne Obrazovne mreže [Oktatói Hálózat]. Ovaj tekst prati govor koji sam održao na Beogradskom univerzitetu na poziv studenata koji su okupirali glavnu zgradu Univerziteta (može se videti, čuti [na engleskom] na youtube-u).

Rad Karolja Polanjija [Polányi Károly] i mnogobrojni tekstovi Andrea Gorca [André Gorz] uticali su na moje izlaganje.[1]

U aktuelnoj istorijskoj fazi kapitalističkog svetskog poretka nastavlja se težnja ka premeštanju ukupnosti dobara i usluga u tržišni segment društva, odnosno ka pretvaranju ljudskog napora u robu, koji iziskuje proizvodnja, dakle podređivanje i jednog i drugog imperativu vrednosti i razmenske vrednosti. Poznato je da je akumulacija kapitala moguća samo po cenu rastućeg viška vrednosti, zbog čega treba intenzivirati proizvodnju, a njene izdatke (čiji su suštinski elementi nadnice i drugi doprinosi za koje su se izborili radnici) držati na minimumu.

Rast – koji se najčešće meri na osnovu podataka bruto domaćeg proizvoda (GDP) – ne zavisi od pravca kretanja ljudske delatnosti i od kvaliteta života, koji je modifikovan radom. Jedan od primera Adrea Gorca: ukoliko se u jednom selu izbuši bunar (besplatno), koji onda snabdeva stanovništvo čistom i svežom vodom (besplatno), to se neće pojaviti u GDP-u, iako značajno poboljšava kvalitet života; budući da ne sačinjava deo robno-novčanog prometa, za uobičajeno shvatanje rasta to ostaje nepojmljivo i bezvredno.

la_fenetre_by_felipa_de_noailles-d3dp6xt

Read More

11 nov

G.M.Tamaš, ISTINA I KLASA: PONOVNO RAZMATRANJE

G.M.Tamaš

ISTINA I KLASA: PONOVNO RAZMATRANJE

 

            Jedno od centralnih pitanja društvene teorije, klasa, bilo je ključno i za glavnu priču pozne modernosti – socijalizam. Razlike među ljudima – delajućim i saznajućim subjektima – utiču na naš stav o mogućnostima validnog saznanja. Ukoliko postoje nesvodive razlike među ljudskim pozicijama, koje idu čak i do nesamerljivosti, utoliko je jedinstveno i racionalno znanje, koje bi proizašlo iz argumentovanog dijaloga između osoba, očigledno nemoguće. Hjumovski pojam „strasti“, ničeanski pojmovi „resantimana“ i „genealogije“ aludiraju na mogući uticaj takve nesamerljivosti na našu sposobnost otkrivanja istine.

            Klasu je moguće posmatrati kao problem u polju epistemologije kao i u polju filozofije istorije, mada smatram da je ovo odvajanje neosnovano. U najmanju ruku, to bi predstavljalo uplitanje od strane teorije (skicirane dole) koje ne izgleda plodonosno kada su opisi modernih, odnosno kapitalističkih, društava u pitanju. Takva podela naprosto ponavlja problem kao postavljen, umesto da ukaže u pravcu rešenja; jer, ako razdvojimo epistemologiju od filozofije istorije (što je analogno drugim takvim odvajanjima karakterističnim za sàmo buržoasko društvo) nikako nećemo moći da izbegnemo tvrdokornu zagonetku poznatu kao relativizam.

            Ipak, nećemo moći da rasvetlimo ovaj problem ako nismo u potpunosti svesni vlastite pozicije s obzirom na teorijske tradicije koje nas sučeljavaju sa prilično teškim izborom.

            Govoreći o klasi (i istini, i klasi i istini) mi smo baštinici dveju socijalističkih tradicija, međusobno duboko različitih, premda često politički i emocionalno isprepletenih. Nastojaću da pokažem da je, do određene mere, takva fuzija i konfuzija neizbežna.

Read More

09 nov

Dopisivanje sa G. M. Tamašem

Intervju vodio: Mark Lošonc

Mark Lošonc: Pored imena našeg časopisa uvek stoji i čuveni altiserijanski izraz „teorijska praksa” (Stvar – časopis za teorijske prakse). Naravno, i za nas je reč o izvesnoj dvojnosti: sa jedne strane relativnu autonomiju teorije smatramo bitnom, ali sa druge strane i užlebljenost teorije u praksu. Radi se o poziciji pune napetosti za koju treba da se izborimo, s obzirom da oba momenta mogu lako da nestanu. Ta dvojnost se rasprostire kroz istoriju levice. Iako se kritika kapitalizma kao sveta realnih apstrakcija čini nemogućom bez teorije, uvek se iznova pojavljuje antiteorijski stav (recimo u Nemačkoj 1968. godine). Međutim, i teorija se često otcepljuje od prakse. Npr. teza o zapadnom marksizmu izrađena od strane Perija Andersona je istovremeno i opis kako je oslabljivanje radničkog pokreta rezultiralo marksizmom koji je ezoteričan, jezički mutan, sholastičan i kreće se u akademskoj sferi, koncentriše se na nadgradnju i udaljen je od političkih borbi (Anderson tu svrstava i gore pomenutog „teoreticističkog Altisera”). Koliko se promenio status teorije u današnjoj kritici sistema? Da li se ponavljaju stare dileme? Kako vidiš današnje stanje teorije?

G. M. Tamaš: Sada prvi put treba da se stvarno suočimo sa novom situacijom: radikalna – pre svega marksistička – teorija zaista više nije teorija pokreta, budući da se pokret (koji je usmeren na promenu „sveta”, dakle kapitalizma) ne organizuje na takav način da bi mogao da ima teoriju (podrazumeva se da bez obzira na ovu činjenicu on može da ima neke ideje; čak ih i ima). Da bi neka grupa ljudi mogla da donese odluku između programa, teorije i politike treba da ima metod, a taj metod, odnosno dotična pravila igre moraju takođe da se prihvate posredstvom nekog metoda (ne nužno većinskim odlučivanjem nakon slobodnih rasprava, kao što je uglavnom uobičajeno, ali ipak nekakvim metodom). Treba da se zna ko pripada grupi, a ko ne, potreban je dogovor oko toga da li odluka obavezuje one koji odlučuju, a da li obavezuje i one koji se ne slažu sa njom. I danas postoje dela koja imaju uticaj u pokretu (npr. trilogija Negrija i Harta, spisi Dejvida Harvija o neoliberalizmu, publicistika Naomi Klajn itd.), ali se ne može tvrditi da dela izražavaju, predstavljaju, reprezentuju pokret kao što su nekada to činile strateške i teorijske studije Engelsa, Bebela, Kauckog, Lenjina, Trockog, Roze Luksemburg, Ota Bauera, Buharina – ili čak i Kastorijadisa, Markuzea, Debora, Dučkea, Krala. Između teorije i prakse posreduje Partija, rekao je revolucionarni Lukač tokom 1920-ih. Čak i ako bi neko verovao u to, partija koja teži takvoj ulozi već davno ne postoji (a pošto za svako pravilo postoji izuzetak, ajmo da spomenemo kao kontraprimer neotrockiste koji su u mnogim aspektima odlični). U svakom slučaju, nedostaje posrednik. Ovako je radikalna teorija (kao i bilo koji element) isto tako izložena običnim sociološkim određenostima recepcije (mada u pogledu njenog širenja pada nam u oko multiplikativni efekat radikalnih mreža i zajednica na internetu). Iz prošlosti su nam preostale neke forme: postoje, recimo, radikalni (neakademski i neprofitabilni) časopisi u kojima se otelovljuju pojedini pravci. Nadam se da će oni opstati, ali treba znati da takvo nešto postoji samo na levici (da budemo iskreni: samo na krajnjoj- i ultralevici). 

Ipak, treba da znamo da je revolucionarni antikapitalistički (komunistički, anarhistički) pokret nužno filozofskog karaktera, a pri tome nikada ne zanemarujmo problem nedostajućeg posredovanja, ili mnogo više: nedostatka posrednika. To ću odmah obrazložiti, ali pre nego što nastavim, mora da se prizna da su dve najbitnije grane pokreta (socijaldemokratska i boljševička) bile autoritarne, hijerarhične, heteroseksističke (heteronormativne) i konformističke, a po duhovnim stavovima scijentističko-pozitivističke (determinističke i redukcionističke), dok su imale i religijske karakteristike (mesijanizam: „Živela revolucionarna socijaldemokratija koja će izbaviti svet!” – to se može čitati na transparentima starih protesta; nadalje: mučenici i vođe, kult „klasika” [„svetaca” i „crkvenih otaca”], fanatizam, dogmatizam, ritualna zatvorenost, svest o izabranosti, pasija i nadutost ecclesia pressa-e, konverzija i opravdanje, solidarnost ljudi iste „veroispovesti”, prezir prema „jereticima” i „paganima”, ortodoksija, žrtvovanje i samožrtvovanje, svedočenje itd.). To su dobro poznate stvari, ali se zaboravlja da se doda: sve je to bilo vezano za istorijsku veličinu pokreta (pa tako i za njegovu privlačnost) i za njegov neporecivi heroizam. Revolucionarna vera i požrtvovana askeza pokreta su bile privlačne u potresnim trenucima krize za ljude poput Lukača, Bloha, Ervina Šinka, Benjamina, Malroa. Iako ga danas odbijamo uz jezovitu zastrašenost, ilegalni borac i profesionalni revolucionar je isto tako kulturni tip velikog formata kao što je nekada bio lutajući vitez, kaluđer i fratar koji prosi. Žižek je uvideo da još uvek mnogi žele nesebičnu, samožrtvujuću delatnost – između ostalog, odatle popularnost njegovih „totalitarističkih” šala koje su delimično ozbiljne.

 

Read More

16 okt

Uvod u radikalne teorije 3 BATAJ/SITUACIONIZAM

20. X 2012, treći uvod u radikalne teorije u CK13 ::

14.00h Projekcija filmova Gi DeboraO prolasku” i ”Kritika odvajanja
17.00h G.M.TamašNepoznata ’68. i Situacionistička Internacionala” (predavanje će biti na mađarskom jeziku sa prevodom na srpski)

Kritički uvod u Bataille-a možete preuzeti ovde: Georges Bataille – Critical Introduction
Neke uvodne tekstove situacionista možete preuzeti ovde: Guy Debord – Urlici u slavu DeSade-a / Guy Debord – Društvo spektakla

jnRyooQUklfqBorqnXmpDzl72eJkfbmt4t8yenImKBVaiQDB_Rd1H6kmuBWtceBJ

15.00h Branko Romčević ”Batajeva heterologika”

17.00h G.M.Tamaš “Nepoznata ’68. i Situacionistička Internacionala
(predavanje će biti na mađarskom jeziku sa prevodom na srpski)

Branko Romčević (1969). Studije filozofije završio na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je odbranio i magistarski rad “Dekonstrukcija Žaka Deride kao savremenost, invencija i prosvećenost”. Zaposlen kao docent na Fakultetu bezbednosti u BG. 
Objavio knjigu ”O filo( )ofiji” (Samizdat B92, Beograd, 2001) i veći broj tekstova, baveći se uglavnom temama i autorima franko-hajdegerijanske provenijencije.

G. M. Tamaš je mađarski filozof, političar, publicista. Studirao je filozofiju i klasičnu filologiju u Rumuniji. Bio je jedan od najznačajnijih protivnika rumunskog i mađarskog realsocijalizma. Predavao je u Budimpešti (ELTE, odnosno CEU), zatim na univerzitetima u inostranstvu (Oksford, Čikago, Džordžtaun, Jejl, Kolumbija, itd). Godinama je bio istraživač u različitim gradovima (Pariz, Beč, Berlin…). Početkom 90-ih je bio direktor Instituta za filozofiju u Budimpešti. Njegovi radovi su prevedeni na 14 jezika. Bavi se, pre svega, filozofijom politike. Sredinom 90-ih je postao jedan od glavnih levičarskih intelektualaca u Evropi. Bio je predsednik Zelene levice.

Transkript predavanja na srpskohrvatskom jeziku G.M. Tamaša može se preuzeti ovde (.pdf)

Read More

Translate »