Tag Archives: feminizam

29 apr

Marina Savić, NOT TODAY, SATAN

tekst je napisan juna 2019. godine

Marina Savić

NOT TODAY, SATAN

 

Veštice u narodnoj, a zatim i u popularnoj kulturi odavno figuriraju kao onaj subverzivni element koji je služio ne bi li se što upečatljivije i slikovitije prikazala pervertirana i zastrašujuća slika žene – bilo to one koje odbijaju servilnost, one koje ne zadovoljavaju date društvene obrasce ili koje ih na ma koji način preispituju. To su one žene, iz bajki poznate kao otuđene zlice, koje vrebaju na ivicama šuma i navode lakomislene i lakome na pogrešan put. Ponekad iz taštine i ljubomore otruju nevino čeljade ili ga barem prokunu večnim snom, u najblažem slučaju eventualno proreknu zlu sreću i još goru kob. Ali otkud onda toliko sadržaja koji govore suprotno?

Premda započeta kasnih šezdesetih godina dvadesetog veka, a inspirisana new age pokretom, tradicija novog, progresivnog fenomena pop kulture, koji uzima do sada satanizovanu sliku veštice i preinačuje je u primer pozitivne prakse, posledica je duge feminističke borbe, ali na žalost i uvida tržišta u mogućnost eksploatacije novonastale inverzije. Prvi primeri uključuju američku seriju Bewitched iz 1964. godine, u kojoj protagonistkinja, domaćica iz predgrađa koristi svoje magijske sposobnosti ne bi li na što lakši način potpomogla svoje domaćinstvo i brinula o svima u njemu, zatim i nešto radikalniju Sabrinu, tinejdž vešticu, koja nastaje kao adaptacija tada veoma popularnog strip formata. Koincidirajući dalje sa trećim talasom feminizma, ali i novootkrivenim masmedijskim trendom oličenim u hiperprodukciji TV sadržaja koji prepoznaje bremenitost ovog tropa, devedesete godine XX veka donose novi talas pozitivnih veštica u popularnoj kulturi. Igrajući na tankoj liniji između fine, lokalne devojke i njenog mračnijeg, slobodnijeg alter ega, pojavljuju se barem tri popularne –  Charmed (kod nas prevedene kao Čari), Buffy the vampire slayer (Bafi ubica vampira) i konačno  već pomenuta Sabrina teenage witch koja je debitovala kao tv serija 1996. godine. Iako u svom inherentnom narativu različite, one nude isti model samosvesne i jake adoslescentkinje, koja kroz savez sa onostranim silama „večito stremi zlu, a večito tvori dobro.“ Slična je situacija i danas, kada u nepunih godinu dana, dolazi do nove ekspanzije ove teme kroz remake Arđentove Suspirije, kao i dva reboota iz 90ih (Charmed i Sabrina the teenage witch), doduše u novom, osavremenjom i politizovanom ruhu.

Nova verzija Sabrinih jezivih avantura i adaptacija istoimenog stripa Archie comicsa u produkciji sve glomaznijeg Netflixa,  u potpunosti prati duh svog vremena oličen u liberalno-feminističkom #metoo pokretu. Duboko politizovna, ali u određenom smislu i smela u svojim tvrdnjama, priča prati Sabrinu, koja će na veče svog šesnaestog rođendana morati da izabere „između dva sveta: veštičjeg sveta njene porodice i profanog sveta njenih prijatelja“. Dolazeći iz visoko rangirane porodice među svojim satanističkim redovima, a ipak obeležena žigom smrtne majke, prestupom koji se među mračnim redovima ne oprašta tako lako, Sabrina mora da se obeća na lojalnost Luciferu da bi zadržala svoje natprirodne moći , pored toga što mora da vodi računa o svojim ocenama u lokalnoj školi, raskidajući pri tom veze sa svim ljudskim aspektima svog života. U mnogo čemu, ona je obična mlada žena koja pokušava da na što bezbolniji i lepši način proživi svoje tinejdžerske godine, prvu ljubav i nesuglasice sa vršnjacima, dok je s druge strane veštica u nastajanju, naslednica porodice odanih satanista oličenih u dve tetke Hilde i Zelde, koje razmatraju da li će za nedeljni ručak peći standardno pile, ili pak decu.

Read More

Share
29 apr

Vesna Vojvodić, ŽENSKA I KLASNA BORBA U „NAPULJSKOJ TETRALOGIJI“

tekst je napisan juna 2019. godine

Vesna Vojvodić

ŽENSKA I KLASNA BORBA

U „NAPULJSKOJ TETRALOGIJI“

 

U eri hiperprodukcije često se sreću slični autori/ke, postupci i obrađivane teme, a malo šta čitatelja/ku može da izbaci iz učmalosti već viđenog. Čitanje dela Elene Ferante, nasuprot tome, može da se koncipira kao iskustvo potpune sinestezije: iskustvo koje proizilazi iz samog teksta, ali se preklapa i sa životnim/čitateljskim iskustvom recipijenta/kinje.

Napuljsku tetralogiju Elene Ferante čine četiri knjige: „Moja genijalna prijateljica“, „Priča o novom prezimenu“, „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju“ i „Priča o izgubljenoj devojčici“. Ovaj roman u nastavcima postao je svetski fenomen, gotovo neobjašnjivo književno čudo anonimne autorke.

O Eleni Ferante, koja piše pod pseudonimom, ne zna se gotovo ništa. Već ta činjenica da autorka odabira anonimnost, kao svoj književni „identitet“, predstavlja šamar u lice kulturi narcisoidnosti, samopromocije i kultova ličnosti, ali se takav postupak ispostavio kao još jedan od razloga njene popularnosti.

Tetralogija je nekoliko godina stajala na policama knjižara neotkrivena i zanemarena, sa užasno urađenim koricama jeftinog dizajna, a onda je postala maltene obavezan deo literature svih onih koji cene književnost. Bitan faktor Elenine popularnosti svakako je činjenica da je njeno delo prvobitno bilo spakovano u neugledne korice trećerazrednih ljubavnih romana. Zahvaljujući tome, delo je doprelo do ogromnog broja čitalačke publike: mase običnih čitalaca/teljki, a ne samo obrazovane manjine iz književnih krugova. Ironično je da nešto tako naizgled trivijalno, kao što su korice knjige – koje se inače brižljivo osmišljavaju upravo radi „marketinškog uticaja“ – upućuje na autorku koja se odrekla marketinške slave. Anonimna osoba (ili skup više osoba) pod pseudonimom „Ferante“ je mislila da će knjiga naći svoj put do publike pre svega zbog sadržaja, dakle bez pratećeg agresivnog marketinga. I bila je u pravu. Tetralogija je prevedena na 42 jezika, a mogućnost njenog iščitavanja i reinterpretacije je nepresušna.

Čitanje „Napuljske tetralogije“ je i užitak u književnom tekstu i, istovremeno, studiozna analiza ženskog prijateljstva. Ovo prijateljstvo je uokvireno patrijarhalnim stegama i odnosima mizoginije – koje prete da razore jedno od najvažnijih formi odnosa za ljudsko biće – kao i klasnim odnosima. Delo je očito bilo nemoguće napisati bez jasne strukturne podloge, te se ni svi nijansirani odnosi ne mogu adekvatno razložiti i dekonstruisati ako se ne uzme u obzir čitav sistem koji određuje karaktere i naraciju romana. Ovo često u analizama tetralogije nedostaje: izostavlja se perspektiva celine društvenih odnosa, te se u radovima populističke prirode o pojedinačnim fenomenima u knjizi piše jednodimenzionalno, a tetralogija se takvim pristupom trivijalizuje, banalizuje i obesmišljava.

Read More

Share
08 mar

Maja Solar, ŽIVOT U EMBRIOCENTRIČNOM DRUŠTVU I NJEGOVA PRIKLJUČENIJA

Izvor: PROLETTER – jugoslovenski portal za umjetnost i društvene odgovore

 

Maja Solar

ŽIVOT U EMBRIOCENTRIČNOM DRUŠTVU

I  PRIKLJUČENIJA

 

Pokazuju video snimke u kojima se embrion prikazuje kao dete sa rukama i glavom, i gde se može videti kako će biti isečen tokom dobrovoljnog prekida trudnoće

Audrey Lebel, Avortement, l’obscurantisme polonais, Le Monde Diplomatique, Novembre 2016

 

Naše društvo obožava embrion. Stavlja ga na pijedestal, beatifikuje ga, uznosi kao najveću vrednost: život. Naše društvo, dakle, obožava život. Isto to društvo seje na sve strane smrt. S jedne strane, obožavaju se fetusi, non stop se drvi kako je život neprocenjiva vrednost, kako su svi životi jednaki, kako svako ima pravo na život bez obzira kakvog će kvaliteta biti. S druge strane, isto to društvo proizvodi život koji se uglavnom, za većinu ljudi, svodi na puko preživljavanje, na život koji više liči na životinjski nego na ljudski i u uslovima koje isti taj život prebrzo vodi u smrt. Društvo je razapeto u aporiji glorifikacije života i istovremene proizvodnje života u sistemu nasilja, ratova, bede, siromaštva i tlačenja. Kakav je to onda život koji društvo toliko sakralizuje? Takozvani goli život. U starogrčkoj misli se ovaj oblik života imenovao pojmom zoe (koji se kao puka činjenica života podjednako odnosio na biljni, životinjski i ljudski život) i potpuno se razlikovao od pojma bios (koji je specifično ljudski život). Zoe je biološki, naturalizovano određen život, bios je društveno, politički mišljen život. Zoe je živo biće, mrda, cirkulira, ima nekakav metabolizam. Bios upućuje na društveno biće koje ima jezik, koje oblikuje političku zajednicu i koje ne živi puki život u smislu preživljavanja, već smislen, dostojanstven i dobar život u društvenoj zajednici. Naše društvo, dakle, obožava jednostavni živući, goli život.

Stoga i ne čudi bujanje pro life (za život) diskursa i pokreta koji agresivno, dušebrižnički i opsednuti spašavanjem „života“ prožimaju naše društvo. I koji u svom moralnom (i moralističkom) univerzumu abortus smatraju ubistvom. Pored moralne i filozofske, pitanje abortusa je ukotvljeno i u pravne, medicinske, populacionističke, ekonomske, političke i druge vode, a u skoro svim poljima proizvodi žučne debate i neslaganja. Ipak abortusa ima i bilo ga je od kako ima ljudske (=političke) zajednice. Ima ga čak i kada se zabranjuje. Pitanje je samo na koji način ga ima i koji od tih načina su rizičniji za one koje koriste različite metode prekida trudnoće.

Pravo na abortus je jedno od najteže izborenih (i ne smetnimo nikad s uma: ne zauvek izborenih!) prava koje su žene vodile u istoriji. Lakše je bilo dobiti pravo glasa i razvoda, nego se izboriti za legalni pristup abortusu. I da ne bude zabune, nisu teškoće prihvatanja prava na abortus dolazile samo sa desne strane. Pitanja seksualnih i reproduktivnih politika su bila mesto razilaženja, oklevanja i mic-po-mic-koraka i na levici.

Read More

Share
08 mar

Andrea Jovanović, NEVOLJA S CRKVOM

Izvor: PROLETTER – jugoslovenski portal za umjetnost i društvene odgovore

Andrea Jovanović

NEVOLJA SA CRKVOM

 

„Rekao je [patrijarh Pavle] da je čedomorstvo? Pa šta on zna o tome. Kiretaža, rađanje… Pa to su ženska posla!“

M.N, 66, Kuršumlija

 

„Konstruktivna kritika“ je jedna od najvećih fikcija na levici u Srbiji, a levica je uzduž i popreko sazdana od fikcija. U večnom hobsovskom stanju rata „svih protiv svih“, na apsolutnim političkim marginama srpskog društva, obitava stotinak levih „aktivista“ i, nešto ređe, „teoretičara“. Narcizam malih razlika ili narcizam malih para, često udruženi u narcizam simboličnog kapitala, ne ostavljaju mnogo mesta za otvoreni razgovor a kamoli kritiku koja se neće završiti progonstvom. Malo iskoračivanje iz seta instant usvojenih vrednosti, zadatih tema i obavezujućih stavova o njima u ovoj samodovoljnoj zajednici ravno je političkom samoubistvu.

Tako Crkva, s velikim „C“, na značajnom delu levice predstavlja jedan od glavnih anatemisanih prostora o kojem se može govoriti jedino kroz etikete „retrogradna“, „patrijarhalna“, „klerofašistička“. Crkva se, kao i brojne druge društvene institucije, na ovim delovima levice shvata kao monolitna, homogena i jednolična zajednica. U kontekstu levog feminizma, najčešće se uzima kao glavni neprijatelj žena, uz dodatak Države s velikim „D“. U poslednje vreme, popularno je ubacivati i Kapitalizam, jasno, s velikim „K“. Pa opet, više od 80% žena u Srbiji se izjašnjavaju kao pripadnice pravoslavne religije i osim ako levica ne planira da radi isključivo s „probranima“, ova činjenica bi trebalo barem nešto da nam kaže.

Pošavši od jednostavne pretpostavke da sve u svetu ima svoju logiku i svoju racionalnost, napisala sam, sada već pola godine star, tekst Žene ni na nebu ni na zemlji. Pokušala sam da otvorim prostor za razumevanje raznovrsnih uloga koje crkva, s malim „c“, ima u svakodnevnom životu vernica iz perspektive njih samih. Taj pristup mi se činio, i danas mi se čini, nužnom početnom tačkom, ali i, simptomatično, pristupom koji je upravo nedostajao raznim feminističkim zbornicima koje sam pročitala na ovu temu.[1] Glas „obične“ žene retko se čuje na našim banketima gde jako često volimo da glasno govorimo baš o njima.

Read More

Share
29 dec

Maja Solar, OD TELA DO RADNE I RAĐAJUĆE MAŠINE ILI KAKO JE NASTAO KAPITALIZAM

Maja Solar

 

OD TELA DO RADNE I RAĐAJUĆE MAŠINE

ILI KAKO JE NASTAO KAPITALIZAM[1]

 

(Prikaz knjige Silvije Federiči ''Kaliban i veštica. Žene, telo i prvobitna akumulacija'', Burevesnik, Beograd 2013. Prevod: Aleksa Golijanin)

 

Priča o Kalibanu i veštici Sikoraks (i drugim mnogolikim figurama koje metonimijski defiluju ovom istorijskom arenom – seljanka, seljak, radnica, radnik, neradnica, neradnik, prostitutka, buntovnica, buntovnik, starica, starac, žena ili muškarac koja*i se samostalno izdržava, pripadnik*ca neke jeretičke skupine, ropkinja, rob…), uopšte nije priča o njima kao individuama, kao figurama koje nose neke individualne karakteristike i individualne priče – koje bi nas trebale zabavljati, rastužiti, fascinirati, plašiti, uzrujavati, skandalizovati… Ove figure i likovi su zapravo nosioci nečeg drugog, što ih ujedno i određuje i o čemu se radi u ovoj priči. Ove figure su nosioci društvenih odnosa. Dakle priča o šekspirovskim likovima, Kalibanu i veštici, nije priča o robu i njegovoj majci sa natprirodnim moćima, nego je priča o uspostavljanju novih društvenih odnosa koji su nastali sa kapitalizmom. U tom smislu, Kaliban i veštica su ovde samo metafore, simboli ili dramatis personae iza čijih maski se kriju društveni odnosi. Reč je odnosima zasnovanim na klasi, rasi i polu, reč je o proleterskim, antikolonijalnim i ženskim borbama. Znamo da su društveni odnosi deo određenih sistema proizvodnje, čija istorija nije nimalo idilična i daleko je od priče o egalitarnosti. Ni robovlasnički, ni feudalni, ni kapitalistički sistemi proizvodnje nisu bili egalitarni sistemi, stoga su društveni odnosi koji su deo ovih sistema uvek bili napeti, antagonistički, odnosi sukoba. Tako je priča o društvu najpre priča o otporu.

 

Read More

Share
10 sep

Andrea Jovanović, ŽENE NI NA NEBU NI NA ZEMLJI

Tekst je u nešto skraćenoj verziji objavljen u kulturnom dodatku Politike 3.septembra 2016, pod naslovom Zašto žene idu u crkvu

 

ŽENE NI NA NEBU NI NA ZEMLJI

Andrea Jovanović

 

Žena u Srbiji danas kuva, čisti i pere bivajući razapeta između dva spasilačka pokreta – pravoslavlja i liberalnog feminizma. Svaki od njih pretenduje da je njegov recept o tome kako život žene treba da izgleda upravo onaj ispravni, koji će joj olakšati Isusove muke i od nje načiniti „pravu ženu“. Pravoslavna crkva propisuje različita ograničenja na modele ženskog ponašanja i promoviše figuru žene kao skromne, brižne i ćutljive majke. Raznovrsne feminističke organizacije kritikuju crkvenu poziciju, zastupajući zapadnjački model uloge žene i specifično evrocentrično razumevanje ravnopravnosti polova.

Direktni sukobi ove dve pozicije bili su učestaliji i vatreniji tokom devedesetih, kada se može reći da je crkva igrala znatno važniju ulogu u političkom životu Srbije nego danas. I tokom dvehiljaditih, feministkinje, a posebno uočljivo – organizacija Žene u crnom, posvećivale su temi „žene u pravoslavlju“ određeni prostor na svojim konferencijama ili u naučnim zbornicima. Konačno, krajem juna ove godine, na Filozofskom fakultetu u Nišu organizovana je međunarodna naučna konferencija posvećena temi religije i roda.

Read More

Share
Translate »