Tag Archives: Evropska unija

04 jan

Primož Krašovec – Evropska politika i (neo)fašizam

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

Primož Krašovec

EVROPSKA POLITIKA I (NEO)FAŠIZAM

Kako misliti uspon nove ekstremne desnice i neofašizma u današnjoj Evropi čini se kao suvišno pitanje, budući da su stvari naizgled jasne: očigledna je činjenica da ekstremna desnica beleži izniman rast izborne podrške; da nasilje nad Romima, migrantima i muslimanima nije stvar izolovanih incidenata, već je sistemska pojava; da ne samo da su rasistički i šovinistički diskursi prisutni u javnom prostoru, već su rasistički i šovinistički stereotipi postali politički legitimni obrasci interpretacije društva i istorije. Uporedo s postavljanjem spomenika domobrancima u Sloveniji, mađarske uniformisane jedinice za društvenu higijenu pretresaju privatne kuće i proganjaju nemoralne oblike života, dok Italija deportuje Rome, a oružane divizije Zlatne zore u Grčkoj tuku i maltretiraju migrante. Očigledno je da danas u Evropi imamo neku vrstu (neo)fašističkih ideologija i prakse, i takođe je jasno da one neće nestati same od sebe, već da je potrebna neka vrsta otpora odnosno antifašističke borbe za 21. vek.

Istovremeno sa ovim, uzroci neofašizma i metode borbe protiv njega su manje očigledni. Ustaljene (kritičke) interpretacije fašizma možemo, donekle pojednostavljeno, podeliti na dve osnovne vrste. Prva fašizam vidi kao društveni meteor, nezamislivo zlo koje ipak udara samo u određenim društveno-istorijskim okolnostima – na primer, u trenucima krize i opšte društvene opustošenosti i kada je levica suviše slaba da bi ponudila ozbiljnu i opšteprihvatljivu alternativu. Kada i ako je ta situacija (a danas u Evropi jeste), ekstremna desnica koristi dati politički manevarski prostor i preusmerava bes i razočarenja masa na žrtvene jarce poput jevreja, muslimana i/ili migranata te putem demagoške propagande mobiliše mase za teroristički, totalitarni i istrebljivački politički projekat. U ovoj tački dolazimo i do drugog preovlađujućeg načina interpretacije neofašizma – u samim masama ljudi postoji nešto opasno, sumnjivo i barem potencijalno fašistoidno i potrebno je nekako ne samo omesti uticaj fašističke demagogije i propagande na masu, već i sprečiti (preveliki) uticaj mase na politiku, budući da taj fašistoidni potencijal, koji samo čeka svoj propagandni trenutak, leži u njoj samoj.

 

 

Read More

Share
21 jul

ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?

ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?[1]

Iza samog pitanja „Čija je evropska unija?“ stoji još jedna fundamentalnija zapitanost koja se tiče veze građana država članica i institucionalnog sistema EU: da li postoji zajednički osećaj pripadnosti kada se radi o EU ili je pak sam istorijski sled formiranja evropske zajednice uticao na to da se pitanje zajedničkosti postavlja u veoma uskim okvirima? Činjenica je da su ovi okviri od samog nastanka evropske zajednice onemogućavali ujednačene politike razvoja, a podsticali su već ustanovljene interese pojedinih država kojima je logika nejednakog razvoja sasvim prirodna. Zato pojedini autori govore o EU sa aspekta neomerkantilističkih politika kojima je zajednička izvozna strategija, jer ključni izvor profita vide u spoljno-trgovinskom neto suficitu. Problemi koji nastaju iz ovakvih ekonomsko-političkih aranžmana su mnogostruki. Jedan je taj što ne postoji mehanizam redistribucije viškova iz razloga postojanja jedinstvene valute unutar Evropske monetarne unije, pa zemlje koje imaju negativan spoljnotrgovinski bilans moraju proći kroz recesiju, obzirom da je fiskalna redistribucija iz suficitnih u deficitne zemlje onemogućena političkim i institucionalnim mehanizmima. Drugi je taj što se primat spoljne ekspanzije vođene neomerkantilističkim politikama negativno odražava na nivo zaposlenosti, ali i na nivo zarada u nacionalnim državama. Primer je najjača ekonomija Evrope, Nemačka, gde nivo zarada stagnira već duže vreme. Pozitivan spoljno-trgovinski bilans nekih država unutar EU omogućava privatnom sektoru delovanje na međunarodnim tržištima kapitala, dok je situacija u okviru nacionalnih granica znatno nepovoljnija zbog male isplativosti investicija, shodno sporo rastućem domaćem tržištu. Ovako postavljeni okviri znatno umanjuju i kompetitivnost Srbije jer je njen spoljnotrgovinski bilans već godinama negativan, a njen status male periferne zemlje prosto treba usaglasiti sa realnim stanjem stvari. Zato je potrebno postaviti pitanja koja će realnost evropskih integracija sagledati kroz ekonomsko-političke odnose moći unutar EU, a nivo analize pogurati mnogo dalje od vladajućeg neupitnog i ignorantskog eurooptimizma.

Read More

Share
27 maj

ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?

Jedinstveni narativ o EU koji dominira u srpskoj javnosti od 2000. godine evropske integracije vidi kao cilj po sebi. U jezgru ovog narativa nalazi se i teza da je Srbija, kako teritorijalno tako i kulturološki, već deo velike evropske ’porodice’. Ovoj tezi bi trebalo pridodati da je apstraktna pripadnost starom kontinentu zasnovana i na opštoj ekonomsko-političkoj reorganizacijikoja je sledila iz istorijskog ’neuspeha’ jugoslovenskog socijalizma. Socijalističko iskustvo se i dalje u dominantnom srpskom (neo)liberalnom diskursu predstavlja kao kamen spoticanja na putu evropskih integracija. Prema tom diskursu, sve dok se u potpunosti ne oslobodimo socijalističkih atavističkih ostataka, Srbija neće moći dobiti ulaznu kartu na integrisano EU tržište. Činjenica da se beskrajni EU optimizam srpskih (neo)liberala zasnivao na besmislenim kritikama socijalizma, a manje na realnim analizama (dis)funkcionisanja evropskih institucija, doveo je do formiranja samorazumljivog i jednoobraznog stava prema EU: nema alternative, Srbija mora biti deo EU. Neupitnost javnosti, manjak problematizacije, ignorisanje realnog stanja u pogledu toga šta EU jeste u njenom ekonomskom-političkom jezgru, doprineli su tome da se održi spontani konsenzus i da izostane leva euroskeptička struja. Teško se može reći da struja desnih nacionalista-euroskeptika predstavlja realnu euroskeptičku snagu, pošto se savezništvo sa Rusijom ne razlikuje puno od članstva Srbije u EU u pogledu ekonomsko-političkih relacija. To dokazuje i nemoć srpske države da stavi pod kontrolu ruske monopole, da spreči povećanu stopu eksploatacije domaće radne snage, kao i da povisi rentu na eksploataciju vlastitih mineralnih bogatstava. 

Sa druge strane, EU je kroz Pakt o stabilnosti i rastu, kao odgovoru na krizu državnog duga; pokrenula programe oštrog nadzora nad državnim budžetima. Za ekonomski slabije zemlje su povećani pritisci na izdatke, uvedeni su programi privatizacije javnog sektora, a radnička prava znatno umanjena. To je uzrokovalo dodatno povećanje ionako velike stope nezaposlenosti u EU, a pitanje slobodnog kretanja radne snage suspendovano. Restriktivne imigrantske politike zemalja centra su doprinele i bujanju nacionalizma usled opšte krize EU, te je retorika nacionalne sigurnosti, teritorijalne pripadnosti i odbrane lokalnih identiteta sve prisutnija i unutar evropskih institucija.

Problemi imigrantskih politika, nacionalizma, mesto Srbije, ali i Hrvatske i Slovenije, u Evropskoj uniji – samo su neke od tema o kojima ćemo razgovarati na tribini ’’ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?’’, koja će se održati 4. juna 2014. u 18.00h u SKCNS FABRICI. Učestvuju: ANITA TOLIĆ (Inicijativa za demokratski socijalizam, Ljubljana), PRIMOŽ KRAŠOVEC (Inicijativa za demokratski socijalizam, Ljubljana) i STIPE ĆURKOVIĆ (Le monde diplomatique i Centar za radničke studije, Zagreb). Moderira: IVAN RADENKOVIĆ (Gerusija, Novi Sad).

Dobrodošli/e!

plakat

Share
Translate »