Tag Archives: demokratija

04 jan

Primož Krašovec – Evropska politika i (neo)fašizam

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

Primož Krašovec

EVROPSKA POLITIKA I (NEO)FAŠIZAM

Kako misliti uspon nove ekstremne desnice i neofašizma u današnjoj Evropi čini se kao suvišno pitanje, budući da su stvari naizgled jasne: očigledna je činjenica da ekstremna desnica beleži izniman rast izborne podrške; da nasilje nad Romima, migrantima i muslimanima nije stvar izolovanih incidenata, već je sistemska pojava; da ne samo da su rasistički i šovinistički diskursi prisutni u javnom prostoru, već su rasistički i šovinistički stereotipi postali politički legitimni obrasci interpretacije društva i istorije. Uporedo s postavljanjem spomenika domobrancima u Sloveniji, mađarske uniformisane jedinice za društvenu higijenu pretresaju privatne kuće i proganjaju nemoralne oblike života, dok Italija deportuje Rome, a oružane divizije Zlatne zore u Grčkoj tuku i maltretiraju migrante. Očigledno je da danas u Evropi imamo neku vrstu (neo)fašističkih ideologija i prakse, i takođe je jasno da one neće nestati same od sebe, već da je potrebna neka vrsta otpora odnosno antifašističke borbe za 21. vek.

Istovremeno sa ovim, uzroci neofašizma i metode borbe protiv njega su manje očigledni. Ustaljene (kritičke) interpretacije fašizma možemo, donekle pojednostavljeno, podeliti na dve osnovne vrste. Prva fašizam vidi kao društveni meteor, nezamislivo zlo koje ipak udara samo u određenim društveno-istorijskim okolnostima – na primer, u trenucima krize i opšte društvene opustošenosti i kada je levica suviše slaba da bi ponudila ozbiljnu i opšteprihvatljivu alternativu. Kada i ako je ta situacija (a danas u Evropi jeste), ekstremna desnica koristi dati politički manevarski prostor i preusmerava bes i razočarenja masa na žrtvene jarce poput jevreja, muslimana i/ili migranata te putem demagoške propagande mobiliše mase za teroristički, totalitarni i istrebljivački politički projekat. U ovoj tački dolazimo i do drugog preovlađujućeg načina interpretacije neofašizma – u samim masama ljudi postoji nešto opasno, sumnjivo i barem potencijalno fašistoidno i potrebno je nekako ne samo omesti uticaj fašističke demagogije i propagande na masu, već i sprečiti (preveliki) uticaj mase na politiku, budući da taj fašistoidni potencijal, koji samo čeka svoj propagandni trenutak, leži u njoj samoj.

 

 

Read More

Share
25 apr

Saša Hrnjez, PROTESTI IZMEĐU PETOOKTOBARSKOG REFLEKSA I MOGUĆNOSTI NOVE POLITIKE

Saša Hrnjez

PROTESTI IZMEĐU PETOOKTOBARSKOG REFLEKSA

I MOGUĆNOSTI NOVE POLITIKE

               

Istina je da su trenutni protesti odmah podsetili na 90-te i na petooktobarske promene.  Mnogi su skinuli prašinu sa starih pištaljki, setili se starih transparenata, prošetali ponovo ulicama uz bubnjeve. Nema sumnje da je “petooktobarski refleks” i dalje prisutan među građanima i da su se mnogi zapitali „pa zar opet posle toliko godina moram da šetam?!“.  Upravo zbog i dalje u memoriji sveže tradicije protestnih šetnji, a pre svega zbog osetljivosti na temu krađe izborne volje građana, logično je nekako što su razlozi nezadovoljstva, koji su odmah posle izbora odjeknuli, bili oni koji se tiču glasačkih listića, slobode izbora, medijskih sloboda. Neki zahtevi su u prvi mah podsetili na 9. mart 1991. (smena upravnika televizije i slično).  A i termin “diktatura” je rehabilitovan kao ponovo validan, mada je zanimljivo pitanje koliko je njegovo značenje ovoga puta spontano modifikovano. Međutim, ako se zadržimo na toj slici i pomislimo da je reč o nastavku dešavanja iz 90-tih ili povratka u tu deceniju, propuštamo priliku da shvatimo u čemu je istorijski značaj ovih pubuna. Propuštamo u stvari priliku da shvatimo u čemu se „ova diktatura“ razlikuje „od one“, i kako se borba protiv one mora razlikovati od borbe protiv ove. Zato ostavimo na stranu spoljašnje analogije, folklorni deo protesta i to što su u prvi plan došli ponovo studenti i omladina.

Iako je petooktobarski refleks i dalje aktivan i sposoban da pokrene društveno telo, a pogotovo njenu građansko-liberalnu komponentu, tumačiti masovni izlazak na ulice i nezadovoljstvo kao „obavljanje nezavršenog posla“ bilo bi i pogrešno i kontraproduktivno. Može se reći suprotno: studentski nemiri i širenje protesta su ako ne kraj petooktobarske republike, kako su to neki entuzijastično najavili, onda barem objava njene istrošenosti, što se manifestuje u apsolutnom nepoverenju u sve postojeće mainstream političke stranke. Znak apolitičnosti? Reč je pre o sazrevanju jednog novog političkog impulsa koji treba da nađe svoju formu.

Read More

Share
Translate »