Tag Archives: Christian Laval

22 feb

Kristijan Laval: NOVA KAPITALISTIČKA ŠKOLA

Transformacija obrazovnog sistema neće nam postati jasna ukoliko je izolujemo od ekonomskih, društvenih i političkih napredaka u poslednjih trideset godina. Ti napreci su upisani u celokupno kretanje društva koje je sve više i više obeleženo prinudom mondijalizacije, finansijalizacije kapitalizma i neoliberalnih politika, što nam daje način da se shvati promena forme škole i novih normi koje vladaju, ili jednom rečju, novo doba škole.
Obrazovni sistemi prolaze kroz jednu progresivnu mutaciju koja se pokorava jednom novom modelu. Taj model spaja dva komplementarna aspekta: ekonomsku ugradnju, koja ih pretvara u ogromne poslovne mreže za formiranje „ljudskog kapitala“, i društvenu konkurenciju uopšte, koja postaje vid regulacije samog sistema. Povećana potčinjenost tržištu rada, privatnim finansijama i pojačanoj društvenoj konkurenciji između klasa i društvenih grupa, pretvara školu u prostor u kojem se na razne načine razvija društvena norma savremenog kapitalizma. Zbog toga govorimo o „novoj kapitalističkoj školi“. Ne zanemarujemo aktuelno rastrojstvo škole i univerziteta, ne poričemo „šutanje“ raznih instituta za istraživanje, vrlo dobro znamo da svaka naredna vlada, a naročito ona u poslednjih nekoliko godina, stavlja u pokret politiku otežavanja uslova studiranja studentima i pogoršavanje uslova rada profesorima. Uništavanje na stotine hiljada radnih mesta, kraj svake obuke novih nastavnika, strategija prekarizacije rada nastavnika, namerno osiromašenje istraživača i nastavnika… Sve je to stvarnost. Situacija u školama prolazi kroz duboku regresiju i svodi se sve više na regrutaciju naroda, u kojoj se otkriva školski eugenizam, koji se ne oslovljava punim imenom: zašto trošiti na „varvare“? Škola, istraživanje i kultura postali su glavna meta politike koja, pod imenom „rigoroznosti“ misli na najniže plate, a obavljanje najviše mogućeg rada za one koji doprinose stvaranju bogatstva „ekonomije znanja“. Trebalo bi videti kako ispod te degradacije uslova rada profesora, istraživača, učenika i studenata, i duboke promene funkcionisanja i svrhe institucija, postoji odnos uzroka i posledice. Nova kapitalistička škola ne može bez prećutnog vida proletarizacije i socijalne reprodukcije, koju ćemo ovde analizirati. 
Već od 1960-ih i 1970-ih kritička sociologija je obelodanila usklađenosti rada škole sa potrebama ekonomskog sistema i nuždama režima socijalne reprodukcije. Ali, s obzirom na sadašnje mutacije, izgleda da ove analize neće više u potpunosti moći da shvate ono što možda predstavlja školu koja je u celini kapitalistička. Dela Pjer Burdijea i Žan Klod Paserona, Reprodukcija[1], Kristijana Bodloa i Rodžer Establea, Kapitalistička škola u Francuskoj[2], pozajmile su od marksizma, u različitoj meri, elemente svoje analize, da bi mogle uzeti u obzir razne usluge koje škola pruža ekonomskom načinu produkcije i socijalnom načinu produkcije sa kojim one stoje u vezi. Stavljajući naglasak, s jedne strane, na simboličko nasilje i na „neznanje“ [méconnaissance] kao njegov učinak, a s druge strane, na njegovu efikasnost pri školskom odabiru i orijentaciji u sistemu koji je strukturiran prema klasnim razlikama, ove analize su dopuštale da se bolje shvati ono što u školskim institucijama, u njihovom funkcionisanju kao i u njihovom društvenom učinku, otkriva logike koje su spoljašnje u odnosu na njih. Ti poslovi potvrđuju, svaki na svoj način, Dirkemov inauguralni potez po kojem nema školske sociologije bez opšte sociologije. Međutim, podudaranje tog funkcionisanja škole sa opštom formom društva ne znači da je škola lišena svake autonomije forme i sadržaja, niti da je u potpunosti određena zahtevima ekonomije i oblikovana prema logikama društvene dominacije. Veštine i znanja nastavnika, školska i univerzitetska kultura, ne sažimaju se u znanja i veštine koje se mogu upotrebiti i isplatiti na tržištu rada. Interes dela Pjera Burdijea, na primer, ne leži u pukom podsećanju na školske nejednakosti, nego u analizi mehanizama po kojima jedna institucija koja ima emancipatorska i univerzalistička nastojanja postaje u praksi instrument društvene reprodukcije, i to zastrašujuće efikasnosti. 

class5

Read More

Share
07 nov

Intervju sa Kristijan Lavalom

Razgovor vodio: Davide Gallo Lassere

Kristijan Laval je profesor sociologije na Univerzitetu Pariz X-Nanterre pri Laboratoire Sophiapol. Bavi se istorijom utilitarizma i neoliberalizma. Član je naučnog Saveta u Association pour la taxation des transactions financières et pour l’action citoyenne, kao i istraživač pri Fédération syndicale unitaire. U sklopu kritičke rekonstrukcije neoliberalne političke misli zadnjih godina se bavi i analizom promena u evropskim obrazovnim sistemima koji se sve više stavljaju u službu potreba kapitalističkih tržišta. Objavio je: L’homme économique, Gallimard, 2007 ; La nouvelle raison du monde, avec P. Dardot, La Découverte, 2009 ; La nouvelle école capitaliste, avec P. Clément, G. Dreux, F. Vergne, La Découverte 2011; Marx, prénom: Karl. avec P. Dardot, Gallimard, 2012.

Intervju je već objavljen na italijanskom jeziku u časopisu Alfabeta, br. 19, Maj 2012. Uz dozvolu prof. Lavala i autora intervjua objavljujemo ga na srpskom jeziku.

Suprotno već decenijama razvijanoj u uobičajenoj ideji koja u neoliberalizmu vidi progresivnu, mnogoliku i sve više prožimajuću deregulaciju u svakom delu društva, Vi tvrdite da se pre radi o jednoj aktivnoj i revnosnoj izgradnji sveobuhvatnog okvira okolnosti koje pogoduju uspešnom funkcionisanju konkurencije i tržišta. Ovaj neprestani, sve primetniji i sve opštiji intervencionizam državne vlasti ima svoje korene u jednoj naučnoj koncepciji čoveka shvaćenog kao «ekonomski čovek». U kojoj meri sad već Država sama postaje promoter jedne takve ekonomicističke interpretacije čoveka, društvenih odnosa i institucija?

Ono što određujem kao «ekonomski čovek», a što razlikujem od homo oeconomicusa – latinskog izraza izmišljenog u 19. veku u ironičnom i pežorativnom smislu – jeste izvesna vrsta čoveka starog porekla, plod mnogostrukih procesa koji su se dogodili u renesansnoj Italiji, te kristalizovali u ovoj antropološkoj formi na prelazu iz 17-og u 18. vek u Francuskoj, Engleskoj i Škotskoj. Moderna vlast, kako pokazuje Fuko (Foucault), za referencu, metu i materijal ima ovog ekonomskog čoveka, što se najbolje vidi na primeru filozofskog, pravnog i političkog dela Đžeremi Bentama (Jeremy Bentham). Nije dakle to nikakva radikalna novost. Novost neoliberalizma se naime sastoji u vezivanju pretpostavljenog konstruktivizma i uopštene ekonomske antropologije.

Neoliberalizam je suštinski projekat transformacije društva. On cilja na to da konstruiše tržišno društvo sa određenim pravnim, institucionalnim i političkim sredstvima koje nastoji da odredi na osnovu svrha koje sebi postavlja. Država se u ovoj postavci uopšte ne povlači, ne ustupa mesto tržištu pokretom prostog povlačenja, kako ponavlja anti-neoliberalni kanon zadnjih 20 ili 30 godina. Država aktivno reorganizuje polja delovanja i egzistencije prema logici tržišta. Ona ''konstruiše tržišta'', da preuzmemo izraz iz ekonomske sociologije. To takođe znači da ona preobražava pojedince u ''ekonomske ljude'', smeštajući ih u situacije u kojima svako mora da odigra samo svoj lični interes u kontekstu takmičenja za ''retke resurse'', u skladu sa dogmatskom formulom ekonomista. No, time se Država re-organizuje, ponovo utemeljuje i redefiniše prema istoj toj tržišnoj logici. Ne povlači se, nego se povinuje normi konkurencije i u svakom slučaju preuzima model Preduzeća. To je sva tajna neoliberalnih politika «modernizacije» javnog sektora. Više no ikad je važno shvatiti da Država i tržište nisu dve istorijski nezavisne stvarnosti. Novina je, drugim rečima, u tome da Država pokušava da struktuira društvo namećući sistem normi i institucionalnih reformi koje direktno potiču iz kapitalističkog sveta. To se naročito ispoljava u polju obrazovanja i zdravstva. Preduzeće je postalo univerzalni model i praktični zadatak neoliberalnih politika koje se sastoje u ubacivanju postojećih institucija u taj jedinstveni kalup. Izneti na videlo ovu duboko konstruktivističku i intervencionističku prirodu neoliberalizma znači odbaciti pisanje jedne «intelektualne istorije liberizma» u prilog genealogije odnosa između teorijske refleksije i specifično neoliberalnih političkih praksi.

 

Read More

Share
Translate »