Tag Archives: biopolitika

08 nov

U senci biopolitike: operaisti i klasna borba

Intervju s Alparom Lošoncem [1] vodili: Aleksandar Matković i Tamara Đorđević

Aleksandar Matković: U tekstu „Biopolitika i/ili biomoć“ Vi suverenitet i biomoć ne stavljate u versus poziciju, kao što bi klasično čitanje Fukoa sugerisalo, već ih tretirate istovremeno. Vi pišete da: „Ishod (verovatno nenameravan, neplaniran) Fukoovog poduhvata leži u tome da pokazuje nemogućnost imanentnih biopolitičkih režima, to jest, nemogućnost imanentnosti bez suvereniteta.“[2] Da li ova ista formula važi i kada je u pitanju bioekonomija? Jer, kada Lazarato kaže da „ono što postoji nije moć, već moć u toku svojeg nastajanja“, on se referira na ideju da bioekonomija funkcioniše tako što menja jedan određen kapital: ljudski kapital, i njegov sadržaj.[3] Dakle, tu nije reč o paradigmi koja se temelji na subjektivnim osnovama, već na infra-subjektivnoj ravni samog subjekta: na kogniciji, na afektima, na samo-percepciji. Da li se, i na koji način, u tom slučaju menja odnos suvereniteta i biomoći?

Alpar Lošonc: Kod mislioca od formata uvek imate taj fenomen: nosi vas tekst i odjednom se iskrcate tamo gde niste uopšte planirali, štaviše, to možda nije ni obala, naročito ne u onom smislu kako je tu metaforu koristio Hegel povodom Dekarta „stigli smo najzad“. U Fukou mnogo toga se može izvesti kao reakcija na određene tendencije: on je bez ikakve sumnje nastojao da pokaže razuđenu teritorijalnost moći, kao i kapilarne niti moći s one strane logike suvereniteta, i s one strane one logike koja dedukuje različita ispoljavanja moći. Međutim, valovito kretanje teksta ga je ipak dovelo do prepoznavanja ključne i odlučujuće razlike između suvereniteta i biopolitike. Jer ne možemo, zapravo, razumeti istoriju moći Zapada, naročito uzimajući u obzir dinamiku kapitalizma, bez uvažavanja demarkacione linije između suvereniteta i biomoći. Ni govora o tome da ne postoji veza između njih, štaviše postoje kopče koje ih povezuju, izvanredna je ona Fukoova rečenica koja govori o demonskoj kombinaciji između suvereniteta i biopolitike. Ako i nadalje postoji zadatak, onda je u tome da se prate obnovljene kombinacije između suvereniteta i biopolitike. Možda bismo mogli da kažemo da postoji izvesna dijalektika između njih. Ali, razliku ne možemo zaboraviti: suverenitet se neutralno/okrutno, bez benevolentnosti odnosi prema „građanima“, podacima koji se tretiraju apstraktno kao delovi jedne teritorijalnosti. Za razliku od toga biopolitika je ne-neutralno staranje, vođenje brige o životu, reprodukciji, dakle, izvesna tehnologija brige o stanovništvu a koja je imanentno postavljena za razliku od večito transcendentne suverenosti. No, biopolitika, upravljaštvo u ime biopolitike, biopolitički inženjering stanovništva je nemoguća bez suvereniteta. Ova situacija je podosta zamagljena sa neoliberalnom retorikom o minimalnoj državi i o navodnom povlačenju države iz upravljanja ekonomskim odnosima, što je naravno samo ideološka floskula. Naprotiv, ubeđen sam da se ni struktura moći ni kontramoći ne može izvesti bez oslanjanja na suverenitet koji se naravno menja, ali ne nestaje. Tačnije, uvek morate pokazati postojanje elemenata suvereniteta u sferama moći, uvek morate demonstrirati da je biopolitika nemoguća bez suvereniteta, bez tog transcendentnog viška koji se ne može strpati u imanentni poredak, a istovremeno morate dokazati da se biopolitika nikada ne može sasvim pojednostaviti na suverenitet. No ovde se već radi o različitim strategijama otpora.
Vrativši se do Fukoa mislim da bi ključna figura mogla da bude: Ruso. Jer, on u njegovim razmatranjima dolazi do kategorije javne ekonomije koja predstavlja tačku presretanja između suvereniteta i biopolitike. On već jasno postavlja problem artikulacije suvereniteta i upravljanja, ali ne mislim da se to dešava na taj način kako Agamben to razumeva, naime, da se Rusoova teorija suvereniteta može izvesti iz teorije upravljaštva. Po meni i kod njega je najbitnije da se potvrdi činjenica da su to dve igre koje se ne mogu pojednostaviti jedna na drugu, uostalom pogledajte za Rusoa užasno bitnu koncepciju demokratskog suvereniteta. Pri tome uzmite u obzir da se radi o misliocu koji je uzdrmao Evropu, te i dan-danas predstavlja izvor kritičke misli i koji je, ne slučajno, pisao onaj odeljak u Enciklopediji o ekonomiji. Ruso predstavlja otpor spram nastajuće autonomizacije ekonomije i ovde ne treba zaboraviti da njegove kritičke opaske protiv robne ekonomije itekako sadrže elemente koji ukazuju na biopolitičke dimenzije. Nije, recimo, nebitno da on ulaže protest protiv legalnog despotizma fiziokratije koja je ustoličila naturalni poredak ekonomije kao metaokvir za društveni život. Ruso otvoreno protestuje protiv naturalizacije ekonomije, čime izvodi intervenciju koja je nadasve bitna i danas poučna.
Ovim kratkim osvrtom na Rusoa pokušavam odgovoriti i na pitanje u vezi ekonomije. Naravno, veoma dobro znam da se bioekonomija kao termin koristi u punoj meri tek u poslednje vreme. I ovde bi se mogli naređati takvi termini kao što su „biokapital“, „biodug“ itd. Čak postoje i biosindikati koji se staraju o ljudima ali izvan radnog vremena. No još bitnije je da se osamostaljivanje ekonomije, jednostavnije rečeno, nastanak kapitalizma, ne može zamisliti bez biopolitičkog horizonta. Jer, mora da postoji radna snaga koja se može trošiti/koristiti radi stvaranja viška vrednosti, to jest, mora da nastane kategorija apstraktnog bogatstva kako je to još Marks predočio. Drugačije rečeno, tek preko autonomije ekonomskih značenja postoji stvaranje robe pod biopolitičkim horizontom. Fuko je srazmerno malo pisao o klasičnoj političkoj ekonomiji, ali ona je sva biopolitički sazdana kada neprestano misli o gigantskom mehanizmu prvobitne akumulacije kapitala. Kako biste drugačije razumeli krstaški pohod protiv navodne lenjštine, inertnosti, neproduktivnosti, to jest, neproduktivnog korišćenja života? Kako razumeti još raniji pohod mnogih liberala (Loka, npr.) u cilju toga da deca od tri godine budu upregnuta u rad, u socijalizaciju posredstvom rada? Naravno, mi veoma dobro znamo da se ovo trošenje života odvija ne-neutralno, u polju odnosa između različitih klasa. Mašinerija moderne je itekako bila mobilizovana u cilju biopolitizacije života, tu je ključna uloga policije koju svakako moramo smestiti u polju između suvereniteta i biopolitike. Ona, za razliku od različitih mitova nikada nije bila tek transmiter zakona nego stvaralac biopolitički obojenih zakona, dovoljno bi bilo samo ako bismo pogledali delokrug policije. I ako idemo dalje u različitim naracijama situacija nije manje jasna: građanstvo, teritorijalne podele/linije između privatnog i javnog su itekako ispisani biopolitičkim diskurzivnim i nediskurzivnim ispoljavanjima. Ideologija se ne vezuje za građanstvo kao prava prima facie nego za formu građanstva koje se realizuje posredstvom, kako bi se danas reklo usred neoliberalizacije, aleatorne pozicije na tržištu. Ne možemo zamisliti kontrolu populacije bez biopolitike, a svugde je reč o oslobođenoj ekonomiji koja oslabađa želje i predmete u cilju prisvajanja. Bilo kako bilo, gde god da idemo na terenu ekonomije i kopamo dublje nego što je to uobičajeno, tada nailazimo na biopolitički posredovane kategorije kao humani kapital itd. koje se obezbeđuju određenim organizacijskim aktivnostima. Jednom rečju, bio-politika, ili bi bilo možda preciznije ako kažemo: politička ekonomija života, nastaje zajedno sa cepanjem na politiku i ekonomiju, i sa oslobađanjem ekonomije uz političke predznake. Modernitet ne može bez lansiranja biomoći, više je nego indikativno da ni socijalizam to nije mogao. Boris Grojs tačno kaže za socijalizam da on uzdiže jezik te predstavlja izvesnu vrstu lingvistifikacije, odista je tako jer on uvažava određene reči kao tajne opremljene sa elementima tabua, određene reči imaju samovrednost u ideološkom samopoimanju, reči stvaraju stvarnost na performativan način, itd. Ali socijalizam ne može da funkcioniše bez spremljene kontrole i discipline tela u cilju stvaranja viška, i ovde imate starateljsku-rasutu moć koja vas prati do smrti da budete produktivni. To je uostalom samo dodatak tome da je istorijski socijalizam proizišao iz kretanja kapitala.

 

Read More

Share
Translate »