Tag Archives: Bilten

27 jan

BORSKI KOMBINAT BAKRA: NOVA TOPIONICA – STARA PRIČA

BORSKI KOMBINAT BAKRA: NOVA TOPIONICA – STARA PRIČA[1]

Ivan Radenković

Rudarsko-topioničarski basen Bor nekada je predstavljao povezan industrijski centar koji je zapošljavao preko 20.000 radnika i radnica. Danas, nakon urušavanja skoro celokupne prerađivačke industrije bakra, tamo je zaposleno svega 3.500 ljudi, uključujući i zaposlene u Rudniku bakra Majdanpek. Poznata lokalna izreka koja kaže “sve dok bakar teče, egzistencija nije ugrožena” danas postaje obesmišljena. Bakar i dalje teče, ali u okolnostima u kojima je “obezbeđena” egzistencija za daleko manji broj ljudi nego pre 25 godina, sa nagomilanim dugovima i dugogodišnjim negativnim bilansom u poslovanju.

Uprkos jednostranoj medijskoj histeriji koja izgradnju nove topionice i fabrike sumporne kiseline u Boru prezentuje kao poslovni uspeh 21. veka od presudne važnosti za celokupnu privredu Srbije, postoje i drugi glasovi koji se jedva probijaju, uglavnom putem lokalnih medija, dajući ponešto drugačiju sliku. Nakon istraživačkog serijala emisije Insajder televizije B92, korupcijski projekat izgradnje nove topionice počinje da privlači pažnju javnosti. No, pod dejstvom nevidljive ruke uniformne medijske organizacije u Srbiji počinje konstrukcija opšteg konsenzusa na osnovu samorazumljive i jedinstvene glorifikacije rudarskog kapitalnog projekta. Kako je dominantna slika u srpskim medijima uvek puna optimizma i zanosa u prikazivanju investicija, naročito stranih investicija, gotovo je nemoguće naići na kritičku analizu ovog fenomena.

Međutim, ukoliko uzmemo u obzir širi političko-ekonomski kontekst od 90-ih do danas i činjenicu da je RTB Bor preduzeće u državnom vlasništvu, investicije u novu topionicu nam ne daju baš toliko razloga za optimizam. Investicije u modernizaciju sirovinske industrije su u pravilu praćene arbitrarnim i nerentabilnim izborom tehnologije, pogotovu kada je izgradnja nove topionice u pitanju.

Read More

Share
19 sep

ROMI IZMEĐU MULTIKULTURALIZMA I POLITIKE ŠTEDNJE

ROMI IZMEĐU MULTIKULTURALIZMA I POLITIKE ŠTEDNJE[1]

Ivan Radenković

Uslovi društvene reprodukcije koje nameće neoliberalna kontraofanziva su takvi da generiraju kretanje prema apsolutnom osiromašenju. Upravo romska zajednica predstavlja vidljiv primer te tendencije, kako po izvorima prihoda, tako i u smislu zadovoljenja elementarnih potreba za stanovanjem, zdravljem, transportom, obrazovanjem, uslugama socijalne zaštite itd. Za veliki deo romske zajednice u Srbiji nipošto ne važi teza o relativnosti siromaštva koja konstatuje slobodu racionalnog izbora u pogledu proširivanja načina zadovoljavanja elementarnih potreba. Štaviše, neoliberalizacija za Rome znači problem pronalaska elementarnih načina zadovoljenja bazičnih potreba. Drugim rečima, za Rome, mogućnosti izbora su znatno sužene, tim više što su današnji načini zadovoljenja potreba dovedeni u apsolutnu zavisnost o kupovnoj moći.

Postojanje materijalne bede u velikim razmerama ipak ne podrazumeva i homogenizaciju interesa, još manje klasnog prepoznavanja, pogotovu kada se radi o romskoj zajednici. Partikularizmi, koji su bili produbljeni multikulturalističkim ideologemima naročito popularnih nakon 2000-ih, delovali su u pravcu sve veće fragmentacije i rastvaranja romske zajednice.[2] Sa druge strane, politička kooptacija romske zajednice od strane države doprinela je, preko institucije Nacionalnih saveta, sve većem udaljavanju romske političke elite od baze. Kako je tranzicija uzimala maha, a ekonomska nužnost povlačila za sobom i ideologiju imaginarnog zajedništva, tako se od strane romskih lidera i njihovih građanskih mentora pojačavao vapaj za “kulturnim dijalogom” upućen državi. Ovo pozivanje na kulturno polje u rešavanju strukturnih problema je indikativno, jer pacifikuje ekonomsko-političke antagonizme.

Simptomi kulturalističkih posredovanja prilikom učestalog prebijanja Roma po ulicama, preko tortura u policijskim stanicama, do ispoljavanja institucionalnog rasizma putem masovnih iseljavanja kakva iniciraju lokalne vlasti, umnožili su se, a romska elita ni dalje nije rešavala te probleme političkim pritiskom. Iako institucinalni predlozi postoje, do sada država nije bila u stanju da zacrtane ciljeve strategija, akcionih planova i programa dosledno realizuje.[3] Imajući u vidu da su dopunska posredovanja unutar romske zajednice pripala romskoj “eliti”, koja je zadobila pravo participacije na političkom tržištu[4], trebalo bi postaviti logično pitanje u kojoj meri elita može da se zalaže za istinsku demokratizaciju.

Read More

Share
Translate »