Tag Archives: Andrea Jovanović

11 jun

POLITIKA OČAJA ILI STRATEGIJA LIBERALA

Izvor: Politika

Politika očaja ili strategija liberala

Andrea Jovanović

Bilo da stiže iz usta našeg premijera, bilo članova akademske zajednice – koja, čak i kada kritikuje vlast, kritikuje na način „nije dovoljno štednje, mora još!“, antinarodna političko-ekonomska perspektiva predstavlja se kao jedina moguća

Povodom teksta „Siriza i Srbiza“

„Liči li nam Srbija na Grčku?“, pita nas ekonomistkinja Danica Popović pre neki dan u Politici. Onaj broj nas koji je još koliko-toliko privilegovan da između svakodnevnog preživljavanja uspe da isprati i vesti iz sveta svakako će imati barem donekle potvrdan odgovor na ovo pitanje. Liči. Međutim, nasuprot onome što Popovićeva tvrdi, dolazak Sirize na vlast u Grčkoj u stvari nije predstavljao nikakvo iznenađenje:ona nije neka „mala partija“ koja je odjednom osvojila većinu već se radi o dugogodišnjom pokretu, nastalom „odozdo“, iliti, po naški, iz naroda.

Ali, ostavimo ovo po strani. Uprkos novom, navodno crvenom, dresu koji Borko Stefanović planira da nosi sledeće sezone, ništa se zaista slično Sirizi još nije pokrenulo niti će u skorije vreme ovde u središnjem delu Balkana.

Ono čega, s druge strane, i te kako ima jeste neoliberalna politička i, u kontekstu profesorske titule gđe Popović, akademska hegemonija. Iliti, po naški ponovo, antinarodna dominacija. Bilo da stiže iz usta našeg premijera, bilo članova akademske zajednice – koja, čak i kada kritikuje vlast, kritična je na način „nije dovoljno štednje, mora još!“, antinarodna političko-ekonomska perspektiva predstavlja se kao jedina moguća.

Profesorka Popović koristi primer trenutnog fijaska pregovara Grčke i trojke kako bi dodatno utvrdila tu neminovnost i njome nam otvoreno zapretila. Ako su „radni“ Grci prošli tako, zamislite šta tek čeka neradne Srbe!, njena je poruka.

Zanimljivo je kako zagovornici jedne te iste pozicije lako menjaju svoj stav o grčkom narodu prema potrebi – kada treba objasniti tamošnju krizu, onda su Grci neradnici koji žive iznad svojih mogućnosti, a kada treba predskazati ekonomsku apokalipsu koja nas čeka, onda su i Grci dobri u poređenju sa nama.

Dakle, ništa istinski levo se u Srbiji još nije desilo, a već nas podsećaju na pravila sistema u kojem živimo. „Dug mora da se vrati“, i tačka. Evropa (i Zapad) imaju institucije, a institucije se moraju poštovati. Ali da li je to zaista tako?

11010600_695623967209452_4516480583425437451_n

Meme: Aleksandar Stojanović

Read More

08 maj

Andrea Jovanović, IMAMO LI SNAGE, MOŽEMO LI

Tekst je objavljen u nedeljniku VREME, broj 2169, 30.aprila 2015.

Imamo li snage, možemo li

Andrea Jovanović

Podemos u Španiji preti Evropi grčkim scenarijom, koji bi u tom slučaju bio mnogo veći udarac od grčke krize. Naša vlast sa premijerom na čelu koristi grčki scenario kao izgovor za sprovođenje svih onih mera koje su Grčku, u stvari, i dovele tu gde jeste. Nije teško predvideti gde vode i nas.

Poslednja kriza kapitalizma koja potresa svet već nekoliko godina na poseban način se prelila u Evropu i dovela u pitanje neke od osnovnih postavki dojučerašnje vladajuće neoliberalne perspektive. Podele na evropsku "južnu" periferiju i "severni" centar ponovo su isplivale na površinu i to u zaoštrenijem obliku nego ikada ranije u novijoj istoriji. Dok zemlje centra i "Trojka" (Evropska centralna banka, Evropska komisija i MMF) politikama štednje zahtevaju od najširijih slojeva stanovništva da plate cenu kapitalističke krize, vidimo da sa krizom ovog puta vaskrsavaju i radikalno leve političke opcije.

Najpoznatiji primeri toga su pobeda Sirize na poslednjim parlamentarnim izborima u Grčkoj, kao i eksponencijalni rast podrške pokretu i partiji Podemos (Možemo) iz Španije. Čini se da narodima Evrope više nije tako izvesno da (kapitalizmu) nema alternative. Međutim, nakon traumatične dvadesetovekovne prošlosti levih političkih projekata i sama levica je bila primorana na određene transformacije kako bi ponovo stekla legitimitet i ponudila odgovore na sadašnju situaciju. Otud i epitet "nova" kada govorimo o ovim i sličnim partijama. Logično pitanje odmah sledi: šta je novo u novoj evropskoj levici?

Zanemarujući razlike pojedinačnih partija, navešću određene tendencije za koje mi se čini da su im svima zajedničke. Na prvom mestu, nova levica se trudi da izbegava zamke svođenja na ekonomiju i u sebi ujedinjuje različite društvene pokrete, a ne samo radnički. Ona antikapitalističku borbu doživljava kao dug proces i odustaje od nekadašnjih trivijalnih pitanja i lažne suprotstavljenost između reformi i revolucije, partije i pokreta. Pokušava da bude istovremeno i pragmatična i radikalna i da ponudi odgovore na konkretna pitanja i zahteve ljudi, sada i ovde. Otuda i jaka agenda protiv mera štednje kod Sirize ili antikoruptivna linija u Podemosu. Konačno, postoji konstantna potreba levice da se oslobodi "kulta ličnosti" koji joj se, s obzirom na prošlost, uvek pripisuje, kao i želja da vodi što demokratičniju politiku. Sama Siriza tako nastaje kao vrlo heterogena politička grupacija, dok Podemos pokušava da suzbije kult svog lidera Pabla Iglesijasa, organizujući redovna partijska internet glasanja i javna okupljanja širom Španije.

Podemos-cc

Read More

26 apr

Andrea Jovanović, ZABRINUTA DECA DIZNILENDA

Izvor: Peščanik

Zabrinuta deca Diznilenda

Andrea Jovanović

Veoma cenim Mišu Brkića i njegovu novinarsku delatnost. Nisam ironična. Za razliku od većine njegovih isto ili sličnomišljenika, Brkić je redak primer autora koji ne preza od toga da jasno i eksplicitno kaže ono što misli. I dok kapitalistička liberalna ideologija, čiji je on pobornik, pokušava da tu i tamo prikrije svoje rasističko, elitističko i može se čak reći fašisoidno naličje, svoje „neželjeno dete“ koje priziva u pomoć svaki put kada njegov normalni tok hegemonije zakaže – Brkić se ne libi da u svojim tekstovima bude otvoren. Tako on istovremeno zastupa teorije ekonomskih sistema „slobodnog tržišta“ i političkih sistema „vladavine prava i pravne države“ i rasističke teorije o zaostalosti određenih rasa, naroda, nacija, slojeva društva, klasa, i dr.[1]

Poslednji njegov tekst na Peščaniku pravi je primer toga. Naime, usled dobro poznate prošlosti raznih „naučnih“ teorija koje su pokušale da određene društvene karakteristike nekih grupa pripišu njihovim genetskim kodovima, prirodnim predispozicijama ili oblicima glave (i nosa!), prošlosti čiji je najpoznatiji rezultat Holokaust, čini se da se barem u dominantnom naučnom diskursu odavno odustalo od takvih poduhvata. Danas oni čine marginu, čak prezrenu marginu inače prosvećene i emancipovane zapadne misli. Težište rasističkih i autorasističkih pozicija premestilo se sa biološke na kulturnu dimenziju, te se onda često čuju rečenice poput „Grci su u krizi jer su lenji, a lenji su jer im je radna etika takva“, „Srbi su ratovali jer su agresivni, a agresivni su jer im je kultura dotakla dno i umesto Mocarta, vrednostima ih uči Svetlana Ražnatović“, i sl.

038-dasfuehrer

Read More

24 mar

”Prosvetari nisu slabi”

Tekst je izvorno objavljen, ali u skraćenoj verziji, u Politici

 

„PROSVETARI NISU SLABI“

ANDREA JOVANOVIĆ I STEFAN TANASIJEVIĆ

Vest o protestu prosvetara bila je jedna od najčitanijih ovih dana. Po standardnom usvojenom modelu senzacionalističkog izveštavanja o društvenim događanjima, težište i u ovom slučaju biva izmešteno. Umesto da čujemo nešto više o zahtevima prosvetnih radnika i radnica i problematici koja je prouzrokovala jedan od najdužih štrajkova tog tipa u poslednje vreme, novinske listove punili su gotovo tabloidni naslovi i fotografije „incidenta“ u kojem je ministar prosvete… ne prebijen, ne napadnut, već, zamislite, poprskan vodom? Savremeno čitalačko uho (a i oko!) naviknuto je na ovakav način izveštavanja kojeg donekle svakako objašnjava prinuđenost medijskih aparata da unutar konkurentskih tržišnih odnosa pribegavaju takvim diskursima u cilju rasprodaje tiraža, međutim, to nas ni za trenutak ne bi trebalo odvratiti od daljeg ispitivanja njegovih posledica. Naime, u istoj meri u kojoj smo mi juče bili prinuđeni da slušamo o „isprskanom ministru“, „nedoličnom ponašanju prosvetara“ i „sramoti za akademsku zajednicu“ ostali smo uskraćeni da čujemo kako je uopšte došlo do protesta i štrajka ovih razmera, kao i koja rešenja ministrov kabinet ovde nudi.

Iz ove perspektive, ništa manje nije bitno primetiti da je pomenuto izmeštanje težišta poslužilo i svrsi da se jedan događaj koji je po sebi par excellence politički svede na ad hominem liniju koja diskreditacijom pojedinačkih učesnika baca ljagu na celokupan događaj. U krajnjoj distanci, stvar se onda postavlja na sledeći način: više nije bitno koja je zaraćena strana „u pravu“, nebitan je i sam sukob, već se računaju isključivo individualne karakteristike koje sada postaju ključni faktor u određivanju toga ko je podoban, a ko ne, da se buni. Uzmimo na trenutak u obzir ovde implicitno prisutnu problematizaciju same koncepcije prava na protest u liberalno-demokratskim uređenjima, koja ih formalno garantuju svima, ali čim se neki protest zapravo dogodi, počinje gotovo orkestrirana hajka na njegove učesnike u cilju njihove diskreditacije. Tako nominalno pravo na protest u stvarnosti postaje pravo da se samo oni politički podobni bune – što je naravno svojevrsan paradoks, jer upravo su oni ti koji se nikada i ne bune, osim u slučaju kada buna postaje instrument pružanja podrške jednoj političkoj eliti u njenoj borbi za hegemoniju protiv druge.

verbic-vv_150317_180547

Read More

25 nov

ANDREA JOVANOVIĆ, NOĆNA MORA NA FILOZOFSKOM

NOĆNA MORA NA FILOZOFSKOM

Andrea Jovanović

Počinje pedeset i drugi dan blokade nastave na Filozofskom fakultetu. Ne volim fetišizaciju brojanja, ali mi je jasno da to kod studenata izaziva neku vrstu ponosa. Nije jednostavno ovo što rade. Usudila bih se reći, kao neko ko je sve vreme bio ambivalentan i skeptičan prema ovom protestu, da je ovo možda najozbiljnija stvar koja se desila u studentskom svetu u poslednjih par godina.

Vesti o blokadi uglavnom pratimo putem dnevnih novina. Zahvaljujući Ivicinom tekstu[1], dobili smo širu analizu tog događaja i mogućnosti njegovog svršetka. Sećam se blokade od pre tri godine: tada je analiza i tekstova bilo mnogo više. Većina je poticala iz akademske zajednice. Ali danas ta zajednica, uz par izuzetaka, skoro dva meseca ćuti. Zato ne iznenađuje konstatacija[2] društvenog naučnika i profesora blokiranog fakulteta da je blokadu dugo ignorisao. Kao i njegove kolege. Ono što iznenađuje jeste pitanje: kako je to uopšte moguće? Radno mesto vodećih stručnjaka i analitičara društva, taj „hram duha“ i „poslednja odbrana humanistike“ uobličena u zgradi Filozofskog već dva meseca ne radi. Okupirana je od strane njegovog studentskog tela. Kako je moguće da njegovo sveštenstvo toliko dugo ćuti?

Da bi se razumelo odsustvo (javne) reakcije većine humanističkih profesora, ponašanje uprave fakulteta i svojevrsna poraženost preobučena u cinizam u tekstu profesora Ilića – važno je vratiti se korak unazad i pogledati stvari iz šire perspektive.

Read More

20 nov

LEVI FEMINIZMI: ŽENSKO PITANJE – ANALIZE I SMERNICE

LEVI FEMINIZMI: ŽENSKO PITANJE – ANALIZE I SMERNICE[1]

Andrea: Hvala vam što ste došli. Ovo je već osma Gerusijina tribina ove godine koja se dešava u okviru našeg celogodišnjeg projekta „Levica u Srbiji: elementi za izgradnju političke pozicije“. Današnja tema su levi feminizmi i njihovi pogledi na tzv. žensko pitanje. Govorićemo, u suštini, o položaju žena u kapitalističkom sistemu u kojem živimo, iz perspektive različitih tema. Ja bih samo, pre nego što predstavim učesnice i našeg dragog učesnika, pružila kraći uvod kako bih zadala (teorijski) okvir onoga o čemu ćemo kasnije pričati.

Kada smo razmišljali o tome kako da nazovemo ovu tribinu, a svakako je postojala odluka da barem jedna tribina bude posvećena isključivo ovoj temi, iako se feministička tema (zapravo, tema ženskog oslobođenja) provlačila kroz sve ostale tribine, na kraju smo se odluči za ovaj relativno – kažem relativno – neutralni naziv. Nismo specifikovali o kakvom ćemo feminizmu zapravo govoriti, ali da kažemo da su u pitanju levi feminizmi, dakle da ih ima više, i da ćemo o tome pokušati nešto specifičnije da kažemo kasnije. Sada bih samo naglasila nekoliko stvari koje možda mogu da budu odlike svih levih feminizama koji danas, i već godinama, postoje. Jedna od tih stvari jeste da se leve feministkinje, kada se govori o ženskom oslobođenju i generalno o položaju žena, ne bave tim pitanjem na identitetski način na koji se možda bave drugi feminizmi, nego pristupaju problemu ženskog oslobođenja kao problemu koji je povezan sa ostalim društvenim odnosima. Dakle, reč je o nužnosti istorizacije i kontekstualizacije kao metodologiji ovog pristupa feminističkom problemu – imperativ je da se žensko pitanje analizira s obzirom na celinu društva i društvenih odnosa u kojima živimo. Za levi feminizam, žensko oslobođenje nije moguće unutar kapitalističkog sistema kao takvog, iako neke bitne promene svakako mogu da se dešavaju unutar njega. Naša prva govornica, Ana, detaljnije će govoriti o tome šta zapravo znači patrijarhat u kapitalističkom sistemu i šta zapravo znači borba za žensko oslobođenje unutar njega.

Read More

Translate »