Tag Archives: Alpar Lošonc

23 nov

ALPAR LOŠONC, KARL MARKS U VREME (NE)NEZAVISNOSTI ŠKOTSKE, ODNOSNO, DVOSTRUKA ULOGA PROLETARIJATA

Alpar Lošonc

KARL MARKS U VREME (NE)NEZAVISNOSTI ŠKOTSKE,

ODNOSNO, DVOSTRUKA ULOGA PROLETARIJATA

Odakle levičarska nelagodnost u odnosu na naciju?

“Moramo se priviknuti na činjenicu da marksistička teorija nacije ne postoji…Ta složena pojava u stanovitom smislu koncentrira svu aporiju tradicionalnog marksizma“[1]

Ova Pulancasova dijagnoza, inače izrečena još krajem sedamdesetih godina XX veka, deluje porazno. Kako je moguće da marksizam nije uspeo da se izbori sa ovom „složenom pojavom“? Da li se marksizam zadovoljio sa šturim negativnim naznakama, to jest, sa nereflektovanom osudom nacionalizma? Da li je nacija bila i jeste redundantni fenomen? Nadalje, da li je nespremnost u pogledu suočavanja sa nacijom znak toga da je marksizam ostajajući u okvirima insistiranja na univerzalnim dimenzijama klasne borbe, na obnovljenom i prevaziđenom univerzalizmu prosvetiteljstva nužno zanamarivao fenomen nacije i tretirao ga kao usputnu smetnju, to jest, kao rezidualnu smetnju u uspinjanju prema univerzalnim aspektima?

No nije li ovo znak epohalnog poraza? Ne pokazuje li upravo suočavanje sa nacijom kapacitete marksizma, njegovu spremnost da se konfrontira sa „složenim pojavama“ koje traže istrajnu analizu a ne prebrze i neposredovane deklaracije? Ne demonstrira li marksizam upravo u suočavanju sa ovakvim pojavama svoju nosivost i spremnost da artikuliše najteža pitanja? Zar onaj ko želi da ispita koliko vredi postavka o klasnoj borbi, o kritici političke ekonomije, itd. Ne mora ozbiljno da shvati naciju upravo kao istorijski fenomen?

Naime, da ne bude nesporazuma, Pulancas ovde iznosi jednu negativnu dijagnozu: on tvrdi da to što nema marksističke teorije nacije predstavlja problem koji nalaže razmišljanje. Postoji li kriza marksizma to se može pripisati i nespremnosti da se ide u koštac sa nacijom, sa „prljavom praksom istorije“. Ako bi se problem nacije mogao tretirati sa lakoćom on bi se začas mogao otpisati: međutim, ništa od toga. Štaviše, može se špekulisati na taj način da bi Pulancas isti sud mogao da ponovi i u sadašnjem vremenu. Iako on ovde tvrdi da dotični problem ukazuje na „aporije“ tradicionalnog marksizma, teško je osloboditi se utiska da ista aporija tvrdoglavo opstaje uprkos tome što je „tradicionalni“ marksizam sijaset puta apostrofiran kao deficitaran.

Read More

Share
18 jul

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA[1]

Alpar Lošonc: Nameće se jedno u prvi tren oratorsko, ali ipak neizbežno pitanje: zašto 2014. godine rekonceptualizovati Jugoslaviju? Ako bi ona bila samo jedna puka, ako tako hoćete, prelazna istorijska tvorevina, onda verovatno ne bismo našli za shodno da ovde govorimo o njoj. Ali očigledno je da su određeni potencijali, koji su iznad pukih istorijskih, još uvek za razmišljanje. Pretpostavljam da ćemo ovde ipak govoriti o Jugoslaviji, ali ne o onoj versajskoj Jugoslaviji, već o onoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Ili, ako hoćete pobliže: o socijalističkoj Jugoslaviji. Naravno, nećemo se uljuljkivati u uverenju da možemo jednom ovakvom sesijom, jednom ovakvom seansom, iscrpeti sve moguće probleme u vezi sa Jugoslavijom, tako da ćemo imati konkretne smernice. Čini mi se da se, u slučaju da pokušamo da razmišljamo o Jugoslaviji u ovom naznačenom smislu, pojavljuju neki karakteristični problemi koji su još uvek sa nama, i čini se da će biti sa nama i u dogledno vreme. Pokušaj sinteze socijalizma i multinacionalnosti je za mene jedna grupa pitanja, jedna čvorna tačka; potom imamo samoupravljanje kao jedan pokušaj istorijskog projekta onih ljudi koji su želeli da upravljaju sobom, a da ne budu upravljani od strane drugih; na kraju su tu i, naravno, odnosi polova kao – reklo bi se – političko pitanje za sebe. Tako da, čini mi se da bi trebalo da razmišljamo u ovom pravcu, a gde će nas sve to odvesti, to će se pokazati. Zamolio bih, onda, mog starog druga Miroslava da započne.

zenama sva zanimanja

Miroslav Samardžić: Zahvaljujem. Kada o socijalizmu u Jugoslaviji govori neko ko je živeo u socijalizmu, onda bi trebalo najpre da kaže kakva je bila njegova pozicija u tom sistemu. Ja sam bio član Saveza komunista pet-šest godina, a onda su me isključili zbog učestvovanja u nekim disidentskim aktivnostima. Danas u raspravama o jugoslovenskom socijalizmu najgore osude tog sistema dolaze od strane njegovih protagonista, od ljudi koji su bili privilegovani i koji su bili članovi ili funkcioneri Saveza komunista. Kada pogledate današnju liberalnu elitu u Srbiji, ona dolazi iz redova Saveza komunista. Čak su i neki ključni ideolozi liberalizma u Srbiji došli upravo iz Saveza komunista, i oni su i dan danas politički aktivni. Kada razmišljam o jugoslovenskom socijalizmu i jugoslovenskom komunističkom pokretu, najpre mi na pamet pada briljantna antifašistička borba. Jugoslovenski komunisti su u nemogućim uslovima uspeli da organizuju najbolju gerilu u Drugom svetskom ratu u Evropi, kao i da izdejstvuju briljantnu pobedu na strani velike antifašističke koalicije.

Read More

Share
19 mar

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA

Jugoslavija već preko dve decenije predstavlja ime koje simboliše sve ono što dominantna naracija prezrivo odbacuje kao totalitarističko, komunističko, socijalističko, nedemokratsko, jednopartijsko, autoritarno itd. Ovaj pojednostavljeni narativ se temelji na pretpostavci da su sve slobode stvorene sa raspadom socijalizma, pre toga je jugoslovenski ''rigidni'' sistem navodno onemogućavao bilo kakav boljitak. Tako Jugoslavija postaje nešto nazadno, recidiv prošlosti, dok predstavnici nove (liberalne) demokratije postaju vesnici budućnosti. Imenom Jugoslavije i socijalizma stigmatizuje se sva ona zaostavština koja se u procesu tranzicije mora iskoreniti (radnici/e su lenji jer ih je razmazilo samoupravljanje; ljudi ne plaćaju karte u prevozu jer ih je tako naučio socijalizam; za nezaposlenost, siromaštvo, korupciju itd. – za sve to je kriv ostatak socijalizma, stoga je imperativ advokata tranzicije da se ovi ostaci što pre ukinu, jer nas na kraju toga puta navodno čeka bolja budućnost). Ova antikomunistička ideologija je zajedničko mesto i liberala (demokrata u svim verzijama) i desničara. S druge strane, kako se život u novoj demokratiji odvija sve teže (za većinu ljudi), tako se pojavljuje i fenomen jugonostalgije, subkulturna ali rastuća grupa jugonostalgičara. Ova druga naracija, pak, pojednostavljeno veliča sve što je jugoslovensko, a Jugoslaviju ponajviše podrazumeva kao kulturni fenomen. Tako se jugonostalgičarski narativ loži na estetiku svega jugoslovenskog, bez promišljanja šta je Jugoslavija zapravo bila u političkom, ekonomskom, društvenom smislu. Ova dva narativa se postavljaju kao lažna alternativa. Zadatak je, dakako, vratiti se na iskustvo jugoslovenskog socijalizma i kritički ga misliti kao iskustvo koje se pokazuje u svojim dvosmislenostima. Jugoslavija, dakle, nije ni čisto negativni, ni čisto pozitivni fenomen, valjalo bi misliti šta je ono u jugoslovenskom iskustvu što nam je važno i danas.

S obzirom na opštu diskreditaciju socijalizma u njegovim realno-političkim likovima kroz istoriju XX veka (staljinizam, poststaljinizam, socijaldemokratije, eurokomunizmi…), razumljivo je zašto ovakvi istorijski porazi pobuđuju opšte nepoverenje. Ako uzmemo u obzir i uspon neoliberalne ideologije nakon 70-ih godina i njenu sistematsku ofanzivu, ne samo na socijalističke tekovine već i na tekovine države blagostanja, onda je jasna konstelacija u kojoj se događa urušavanje ionako problematičnih formi real-socijalizama.

DSC04298

Read More

Share
18 jul

Alpar Lošonc_Kako je Marksa sustiglo vreme?

Kada se ne bismo pribojavali da ćemo rizikovati sve moguće nesporazume verovatno bismo progovorili jezikom Badjua: pitanje marksizma se postavlja iznova u svetlu vernosti prema Marksu. To naravno nije samorazumljiva tvrdnja: kada se vernost uračunava kao organon mišljenja odmah nastaju sumnje. Zato valja naznačiti da se vernost ne poistovećuje sa slepom lojalnošću koja pada na kolena. Naprotiv, vernost Marksu se itekako može dokazati i praktikovanjem „nelojalnosti“ prema njemu.

Ako sam već našao za shodno da pomenem Badjua, onda neka bude jasno: vernost koja je kod njega konstitutivni aspekt dijalektike ni u kom smislu nije zaslepljena lojalnost, koliko subjektivna figura u odnosu na „politiku istine“. Biti veran znači biti odan u odnosu na događaj, to znači upustiti se u procesualnost otkrivanja istine za koju on nedvosmisleno tvrdi da nije zasijanje neke suštine, nije definitivna „odgonetnutost“ koja se može zgrabiti „sudom“. Ionako Badju uglavnom pominje „vernost“ u kontekstu kineske revolucije i 1968. godine: njemu je najbitnije da izgradi branu u odnosu na melanholiju koja parališe i koja nas, kako kaže na jednom mestu, odbacuje daleko od „politike istine“.[i] Vernost je to u odnosu na konsekvence koje se stvaraju retroaktivno i u singularnim situacijama. U svakom slučaju „marksizam“ ne bi mogao da bude ništa drugo do ovaj pomenuti proces, vernost koja iskazuje sebe posredstvom razabiranja konsekvenci Marksovog stava u odnosu na dinamizirani kapitalistički svet. Govorimo o vernosti kao o procesu koji, kao kod Badjua, stvara „novu sadašnjost“: to je zapravo „marksizam“ koji imamo u vidu.  Verovatno na nešto slično misli i Volfgang Fric Haug kada zarad istorizovanja protestuje protiv zarđalog i ideološki opterećenog termina „marksizam“ i predlaže neutralniji pojam „marksistička misao“ (marxistisches Denken).[ii]

Zaista, „marksizam“ može da bude samo pokretni ne-pojam, iskonski razasut, i bez centra: pogledajmo samo ogromne razlike koje postoje između onih koje smo skloni razvrstavati u sklopovima „marksizma“: Blohov „kategorički optativ“ i njegova figura uspravnog hoda čoveka se ne može zamisliti bez eshatoloških anticipacija i usksrnuća prirode, Adorno izoštrava Hegela preko negativne dijalektike i na kraju stiže do rezigniranog stava gde jedino refleksija razvijena na fenomenu umetnosti održava mesto kritike postojećeg sveta, Altiser želi cezuru kod Marksa između ideologije i nauke uz nadovezivanje na kategorije nadodređenosti i strukturalne uzročnosti, Lukač hegelovski tematizuje totalitet da bi izveo identičnost subjekta/objekta u istoriji, Dejvidu Harviju je stalo do toga da analizira prostorne efekte geografskog prisvajanja sveta od strane kapitala, etc. Gde je ovde ta zajednička nit koja bi nam omogućila krojenje neke čvrste, stabilizovane doktrine? Nije li to jedna snažna različitost koja uopšte nije slučajna?

Read More

Share
17 dec

UVOD U RADIKALNE TEORIJE 8, LENJIN / MARKSIZAM U 21.VEKU

Poslednje ovogodišnje radikalno teoretisanje dogodiće se u subotu 22. decembra u Crnoj KućiI tada ćemo deliti časopis za teorijske prakse STVAR broj 3, kao i diskove sa filmovima koje smo do sada preveli.
Neke uvodne tekstove Lenjina i o Lenjinu možete preuzeti ovde: Daniel Bensaid: Leninism in the 21st century / Georg Lukacs: Lenin: A Study on the Unity of his Thought / Tony Cliff: Lenin 1 – Building the Party

 Program:

14.00h delovi iz filma o Lenjinu The Train – preuzmi titl .srt
15.00h Vuk Vuković ''Lenjin – priroda političke intervencije''
17.00h Alpar Lošonc ''Marksizam u 21. veku''

Moderator: Aleksandar Matković

Read More

Share
08 nov

U senci biopolitike: operaisti i klasna borba

Intervju s Alparom Lošoncem [1] vodili: Aleksandar Matković i Tamara Đorđević

Aleksandar Matković: U tekstu „Biopolitika i/ili biomoć“ Vi suverenitet i biomoć ne stavljate u versus poziciju, kao što bi klasično čitanje Fukoa sugerisalo, već ih tretirate istovremeno. Vi pišete da: „Ishod (verovatno nenameravan, neplaniran) Fukoovog poduhvata leži u tome da pokazuje nemogućnost imanentnih biopolitičkih režima, to jest, nemogućnost imanentnosti bez suvereniteta.“[2] Da li ova ista formula važi i kada je u pitanju bioekonomija? Jer, kada Lazarato kaže da „ono što postoji nije moć, već moć u toku svojeg nastajanja“, on se referira na ideju da bioekonomija funkcioniše tako što menja jedan određen kapital: ljudski kapital, i njegov sadržaj.[3] Dakle, tu nije reč o paradigmi koja se temelji na subjektivnim osnovama, već na infra-subjektivnoj ravni samog subjekta: na kogniciji, na afektima, na samo-percepciji. Da li se, i na koji način, u tom slučaju menja odnos suvereniteta i biomoći?

Alpar Lošonc: Kod mislioca od formata uvek imate taj fenomen: nosi vas tekst i odjednom se iskrcate tamo gde niste uopšte planirali, štaviše, to možda nije ni obala, naročito ne u onom smislu kako je tu metaforu koristio Hegel povodom Dekarta „stigli smo najzad“. U Fukou mnogo toga se može izvesti kao reakcija na određene tendencije: on je bez ikakve sumnje nastojao da pokaže razuđenu teritorijalnost moći, kao i kapilarne niti moći s one strane logike suvereniteta, i s one strane one logike koja dedukuje različita ispoljavanja moći. Međutim, valovito kretanje teksta ga je ipak dovelo do prepoznavanja ključne i odlučujuće razlike između suvereniteta i biopolitike. Jer ne možemo, zapravo, razumeti istoriju moći Zapada, naročito uzimajući u obzir dinamiku kapitalizma, bez uvažavanja demarkacione linije između suvereniteta i biomoći. Ni govora o tome da ne postoji veza između njih, štaviše postoje kopče koje ih povezuju, izvanredna je ona Fukoova rečenica koja govori o demonskoj kombinaciji između suvereniteta i biopolitike. Ako i nadalje postoji zadatak, onda je u tome da se prate obnovljene kombinacije između suvereniteta i biopolitike. Možda bismo mogli da kažemo da postoji izvesna dijalektika između njih. Ali, razliku ne možemo zaboraviti: suverenitet se neutralno/okrutno, bez benevolentnosti odnosi prema „građanima“, podacima koji se tretiraju apstraktno kao delovi jedne teritorijalnosti. Za razliku od toga biopolitika je ne-neutralno staranje, vođenje brige o životu, reprodukciji, dakle, izvesna tehnologija brige o stanovništvu a koja je imanentno postavljena za razliku od večito transcendentne suverenosti. No, biopolitika, upravljaštvo u ime biopolitike, biopolitički inženjering stanovništva je nemoguća bez suvereniteta. Ova situacija je podosta zamagljena sa neoliberalnom retorikom o minimalnoj državi i o navodnom povlačenju države iz upravljanja ekonomskim odnosima, što je naravno samo ideološka floskula. Naprotiv, ubeđen sam da se ni struktura moći ni kontramoći ne može izvesti bez oslanjanja na suverenitet koji se naravno menja, ali ne nestaje. Tačnije, uvek morate pokazati postojanje elemenata suvereniteta u sferama moći, uvek morate demonstrirati da je biopolitika nemoguća bez suvereniteta, bez tog transcendentnog viška koji se ne može strpati u imanentni poredak, a istovremeno morate dokazati da se biopolitika nikada ne može sasvim pojednostaviti na suverenitet. No ovde se već radi o različitim strategijama otpora.
Vrativši se do Fukoa mislim da bi ključna figura mogla da bude: Ruso. Jer, on u njegovim razmatranjima dolazi do kategorije javne ekonomije koja predstavlja tačku presretanja između suvereniteta i biopolitike. On već jasno postavlja problem artikulacije suvereniteta i upravljanja, ali ne mislim da se to dešava na taj način kako Agamben to razumeva, naime, da se Rusoova teorija suvereniteta može izvesti iz teorije upravljaštva. Po meni i kod njega je najbitnije da se potvrdi činjenica da su to dve igre koje se ne mogu pojednostaviti jedna na drugu, uostalom pogledajte za Rusoa užasno bitnu koncepciju demokratskog suvereniteta. Pri tome uzmite u obzir da se radi o misliocu koji je uzdrmao Evropu, te i dan-danas predstavlja izvor kritičke misli i koji je, ne slučajno, pisao onaj odeljak u Enciklopediji o ekonomiji. Ruso predstavlja otpor spram nastajuće autonomizacije ekonomije i ovde ne treba zaboraviti da njegove kritičke opaske protiv robne ekonomije itekako sadrže elemente koji ukazuju na biopolitičke dimenzije. Nije, recimo, nebitno da on ulaže protest protiv legalnog despotizma fiziokratije koja je ustoličila naturalni poredak ekonomije kao metaokvir za društveni život. Ruso otvoreno protestuje protiv naturalizacije ekonomije, čime izvodi intervenciju koja je nadasve bitna i danas poučna.
Ovim kratkim osvrtom na Rusoa pokušavam odgovoriti i na pitanje u vezi ekonomije. Naravno, veoma dobro znam da se bioekonomija kao termin koristi u punoj meri tek u poslednje vreme. I ovde bi se mogli naređati takvi termini kao što su „biokapital“, „biodug“ itd. Čak postoje i biosindikati koji se staraju o ljudima ali izvan radnog vremena. No još bitnije je da se osamostaljivanje ekonomije, jednostavnije rečeno, nastanak kapitalizma, ne može zamisliti bez biopolitičkog horizonta. Jer, mora da postoji radna snaga koja se može trošiti/koristiti radi stvaranja viška vrednosti, to jest, mora da nastane kategorija apstraktnog bogatstva kako je to još Marks predočio. Drugačije rečeno, tek preko autonomije ekonomskih značenja postoji stvaranje robe pod biopolitičkim horizontom. Fuko je srazmerno malo pisao o klasičnoj političkoj ekonomiji, ali ona je sva biopolitički sazdana kada neprestano misli o gigantskom mehanizmu prvobitne akumulacije kapitala. Kako biste drugačije razumeli krstaški pohod protiv navodne lenjštine, inertnosti, neproduktivnosti, to jest, neproduktivnog korišćenja života? Kako razumeti još raniji pohod mnogih liberala (Loka, npr.) u cilju toga da deca od tri godine budu upregnuta u rad, u socijalizaciju posredstvom rada? Naravno, mi veoma dobro znamo da se ovo trošenje života odvija ne-neutralno, u polju odnosa između različitih klasa. Mašinerija moderne je itekako bila mobilizovana u cilju biopolitizacije života, tu je ključna uloga policije koju svakako moramo smestiti u polju između suvereniteta i biopolitike. Ona, za razliku od različitih mitova nikada nije bila tek transmiter zakona nego stvaralac biopolitički obojenih zakona, dovoljno bi bilo samo ako bismo pogledali delokrug policije. I ako idemo dalje u različitim naracijama situacija nije manje jasna: građanstvo, teritorijalne podele/linije između privatnog i javnog su itekako ispisani biopolitičkim diskurzivnim i nediskurzivnim ispoljavanjima. Ideologija se ne vezuje za građanstvo kao prava prima facie nego za formu građanstva koje se realizuje posredstvom, kako bi se danas reklo usred neoliberalizacije, aleatorne pozicije na tržištu. Ne možemo zamisliti kontrolu populacije bez biopolitike, a svugde je reč o oslobođenoj ekonomiji koja oslabađa želje i predmete u cilju prisvajanja. Bilo kako bilo, gde god da idemo na terenu ekonomije i kopamo dublje nego što je to uobičajeno, tada nailazimo na biopolitički posredovane kategorije kao humani kapital itd. koje se obezbeđuju određenim organizacijskim aktivnostima. Jednom rečju, bio-politika, ili bi bilo možda preciznije ako kažemo: politička ekonomija života, nastaje zajedno sa cepanjem na politiku i ekonomiju, i sa oslobađanjem ekonomije uz političke predznake. Modernitet ne može bez lansiranja biomoći, više je nego indikativno da ni socijalizam to nije mogao. Boris Grojs tačno kaže za socijalizam da on uzdiže jezik te predstavlja izvesnu vrstu lingvistifikacije, odista je tako jer on uvažava određene reči kao tajne opremljene sa elementima tabua, određene reči imaju samovrednost u ideološkom samopoimanju, reči stvaraju stvarnost na performativan način, itd. Ali socijalizam ne može da funkcioniše bez spremljene kontrole i discipline tela u cilju stvaranja viška, i ovde imate starateljsku-rasutu moć koja vas prati do smrti da budete produktivni. To je uostalom samo dodatak tome da je istorijski socijalizam proizišao iz kretanja kapitala.

 

Read More

Share
Translate »